Svetozar Cvetkovic



Svetozar Cvetković (Beograd, 20. jun 1958.) je srpski glumac i filmski producent.


Glumu je diplomirao 1980. na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Iste godine priključio se ansamblu pozorišta Atelje 212 gde i danas radi kao glumac i upravnik. U međuvremenu je sarađivao sa mnogim pozorišnim trupama i pozorištima u Zagrebu, Splitu, Budvi, Novom Sadu, Mariboru, Ljubljani...
Igrao je u oko 60 dugometrađžnih igranih filmova, TV-serija i drama koje su uglavnom producirane u bivšoj Jugoslaviji, Srbiji i Crnoj Gori. Neke projekte je radio i u inostranstvu.
Gostovao je u različitim pozorišnim produkcijama u Jugoslaviji, Kanadi, Austriji, Švajcarskoj, Engleskoj, Sloveniji i Hrvatskoj.
U proteklih 28 godina nagrađivan je za glumački rad na svim važnijim filmskim i pozorišnim festivalima u Jugoslaviji, Srbiji, Crnoj Gori...
Godine 1997. skupština Grada Beograda imenovala ga je za direktora pozorišta Ateljea 212.
Radi kao glumac, upravnik i kao producentt.
( wikipedija )

Povodom glavne uloge u filmu "Kako su me ukrali nemci" za Politiku je dao intervju.

Nešto nije u redu sa našim sećanjem

Moj junak je usamljen, ali celog života ima svog junaka oličenog u uniformi najomraženije armade 20. veka.




Novi domaći film „Kako su me ukrali Nemci”, Miloša Radivojevića, večeras će u „Sava centru” imati premijerni test pred beogradskom publikom. Završni deo rediteljeve trilogije, u kojoj glavnu ulogu tumači Svetozar Cvetković, inače i producent, slika dva vremena, tragičnu 1991. godinu i Drugi svetski rat, i dva sveta u kojima pojedinac traga za sobom, ljubavlju, i odgovorom na pitanje – kako sutra?

Jedna od tema filma jeste i preispitivanje sećanja. Jesu li nam, kao narodu, valjana sećanja? Koliko gubimo kad brzo zaboravljamo?

Slovim za nekoga ko se odriče bilo kakve generalizacije, ali kada mi pomenete narod, onda to narod vidim sa velikim N, sa opterećenjem koje ne želim da vidim, sa mitologijom u kojoj se zaista osećam kao stranac, kroz neku priču u kojoj me teraju da joj verujem, a nikako mi se ne prima, i stalno joj se otimam. Ali da ipak ostanemo na malom n.

Voleći i poštujući druge, ne mogu se odreći svog naroda, naprotiv, pripadam mu sa svom lepotom i bolom što je to tako. I moram uz svu ljubav biti kritičan, gorak i pošten prema njemu a i prema sebi.

Imam utisak koji me na žalost ne vara da generalizujući pojmove, mi ipak odveć lako zaboravljamo ili se pak pogrešno sećamo. U stanju smo da poraze pretvorimo u pobede, retke pobede glorifikujemo do smešne samoironije koje ne postajemo svesni čak ni kada nam drugi ukaže prstom na nju. Zato se bojim da nešto sa našim sećanjem nije u redu,da nas zaborav izjeda, a emocija se razliva u izmišljenoj idolatriji prošlih mitoloških vremena i veličina. Pamtimo nepostojeće, zaboravljamo realno i surovo istinito.

Da li će i kako junak kojeg igrate moći da vrati nadu da će „imati apetit” prema životu, da će nadoknaditi „odsustvo smisla”?

Moj junak nije junak, on čak nije ni antijunak, on je posledica jednog života, posledica jednog (ne)vaspitanja, okruženja, bega od sveta kome ne želi da pripada, odlaska u sopstveno izgnanstvo i autizam. Moj junak neće nikoga probuditi jer optimizma u njemu nema, ali moj antijunak na svom poslednjem izdahu, zahvaljujući jednom divnom malom detinjem stvoru, postaje biće, postaje sjaj u oku, i želja za lepšim i boljim sutra. Moj junak je usamljen, ali celog života ima svog junaka oličenog u uniformi najomraženije armade koju je 20. vek napravio jer se ispod te ljušture krije jedno tanano i meko biće koje mu kao detetu pruža svu ljubav i pažnju koju od porodice ne dobija.

Možda je to ono što daje snagu i vraća „prisustvo smisla” u vremenima koja dolaze, verujući da u čoveku živi toliko dobrog koje je potrebno probuditi da bi svet bio lepši, pravedniji i srećniji za one koji tek stupaju na tlo, pa radilo se o 1944. ili 1991, ili na žalost 2011. Za veru vraćanja smisla, potrebno je možda samo malo dobrote koja pati od odsustva u datom trenutku naše sadašnjosti.

Sadašnjost nam se ogleda i u nacionalnom desničarenju. Kuda nas to vodi?

To je pakao u doslovnom smislu reči. Pakao od ružnog sna pa do Dantea, to je poraz demokratije, ružno svojatanje nacije u ime zla i surovosti koja nam preti. To je nož pod grlo onom ko misli drugačije od onoga što „mi” mislimo, ono što ne želim da pomislim da će se desiti a imam svest da se dešava. To je put koji smo kao društvo izgradili a da svesni nismo bili. To je smrt naroda u ime njegovog veličanja. To je Had iza koga nema pokajanja.

„Kako su me ukrali Nemci” je završni deo Radivojevićeve trilogije koju čine „Buđenje iz mrtvih” i „Odbačen”. Koliko smo probuđeni, koliko odbačeni, a koliko ukradeni?

Trilogija slika genezu druge polovine 20. veka kroz odnos jednog vanrednog autora kakav je Miloš Radivojević. Ona bezuspešno pokušava da „probudi iz mrtvih”, da vrati smisao uključivanju u život onih koji su „odbačeni”, da sačuva privilegiju dobrovoljne „krađe” kada nas neki topliji i bolji svet želi za sebe, a mi mu se, ili naša sredina, opiremo do suza, boli i sopstvenog nestajanja.

Trilogija bi realno mogla odisati nekim pesimizmom, koji sam sklon nazvati surovim realizmom – da nije poslednje sekvence u filmu „Kako su me ukrali Nemci” koja daje nadu veri u prenos dobrog duha slobode i ljubavi u realni svet klinaca. Zato je, verujem, zaključna scena trilogije optimistična, taman toliko koliko je i život autora Radivojevića, skroman, ponizan, ali nasmejan, dovitljiv i duhovit, perspektivan i optimističan sa svim gorkim plodovima koje ostavlja za sobom kao tragove po kojima ćemo se još dugo voditi po lavirintu života.




Studirali ste i sazrevali u SFRJ, aktivno radili u SRJ i SCG, a u Srbiji ste uspešan producent i glumac. Koliko su vas boleli razlazi i ratovi?

Iz naših škola su izbacili istorijski deo činjenice postojanja SFRJ. Ako je ta zemlja izbačena, hoće li i nas izbaciti iz postojanja? Mi smo bili ti, danas okuženi Jugosloveni, ustajali smo na „Hej Sloveni”, skakali za naše zlatne košarkaše, čitali Selenića, učili Miljkovića, ne razumeli Krležu, pevali „Azru”, ogovarali „Bijelo Dugme”, pa ipak čeznuli da ponesemo Selmin kofer lično, plivali našim Jadranom, jeli sladoled i šampite kod Ademija, putovali vozom „Bratstvo jedinstvo”, vozili par-nepar, švercovali iz Trsta, išli u paviljon sa imenom Jugoslavija u Veneciji na bijenale, mi smo mogli sve i nismo želeli nigde, nego baš tu gde smo. I onda smo nestali, kao ta zemlja iz udžbenika naše dece. I sada više nema šta da boli. Jer nas nema.

objavljeno: 19.10.2011
Ivan Arandjelovic, politika.rs

"Miloš Žutić" Svetozaru Cvetkoviću





Cvetković je nagrađen za najbolje glumačko ostvarenje izvedeno u našim profesionalnim pozorištima u periodu od 30. juna 2010. do 30. juna 2011. godine, za tumačenje lika Ričarda Rihtera u predstavi "Elijahova stolica" Igora Štiksa, u režiji Borisa Liješevića i izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

U konkurenciji je bilo 19 glumaca, sa 23 glumačka ostvarenja.

Žiri je odluku doneo jednoglasno, a radio je u sastavu: glumice Branka Petrić i Dušanka Stojanović Glid (predsednica, prethodni laureat), dramaturg Maša Stokić i reditelji Gorčin Stojanović i Slavenko Saletović.

Dodelu nagrade "Miloš Žutić" pomažu Ministarstvo kulture Srbije i Sekretarijat za kulturu Beograda.

Svečano uručenje biće idućeg meseca na sceni "Bojan Stupica" JDP.

Svetozar Cvetković: Snimam film u Francuskoj

Naš proslavljeni glumac, kandidat za upravnika Narodnog pozorišta, uskoro počinje
 snimanje francuskog filma u kome igra glavnu ulogu.



„Mali mi je ovo grob“ biće igran i u Njujorku

Na pitanje da li je tačan glas da je njegova sledeća uloga glavna rola u francuskom
filmu i o kakvom je ostvarenju reč, Svetozar Cvetković za „Blic“ kaže:
 
Po Četu Bejkeru
 
- To je poodavno dogovoreno, a film u francuskoj produkciji režira Dimitri de Klerk. Snima se od početka aprila do sredine maja u Maroku, Marakašu i Sahari. U središtu je zanimljiva, intimna priča dvoje ljudi. Naime, lik koji igram je neko ko spasava devojku posle automobilske nesreće. Ispostavlja se da ona ima amneziju i on joj se predstavi kao njen muž i tako ona počinje da živi misleći da ima muža koga je izgubila iz pamćenja. U jednom trenutku saznaje da to nije tako, saznaje i kakav joj je prošli život bio... U filmu pratimo i kako ljudi Maroka gledaju na to dvoje evropljana. Veoma interesantan scenario. Lajtmotiv je čuvena džez numera Četa Bejkera koju bi u prevodu nazvali „Ulaziš u moju glavu“ („You go into my had“).
 
Narodno pozorište
 
Opasku da slovi za favorita za upravnika nacionalnog teatra čuveni glumac komentariše rečima:
- Ja to zaista ne znam. Ako uđem u tzv. uži izbor odgovaraću i braniti svoju poziciju i ideje pred Upravnim odborom i javnošću. To je neka fer procedura. Prijavilo se nas devet, a razgovori s kandidatima još nisu obavljeni. Delikatno je o tome govoriti u ovom trenutku. Ono što je za mene izazov u tom poslu dobrim delom sam dao u svom programu. Uveren sam da Narodno pozorište ima kapacitete da bude izražajnije i snažnije svetski prepoznatljivo, da razvija kooprodukcijski rad, da neguje tradiciju suštinski je povezujući sa sadašnjošću i budućnošću... znam da zvuči malo teorijski uopšteno, ali verujem da me razumete. Jedno je spisak lepih želja, a drugo mogućnost da ih ostvarite! A i ta priča o favoritima je relativna. Ima tu nekoliko odlično i detaljno izrađenih programa za realizaciju. Ima još nekoliko stepenika da se pređe na putu ka kome sada ide devet kandidata, ako se ne varam, i svako mora imati pravo na svoju priču i svoju mogućnost da je bar verbalno realizuje pred Upravnim odborom koji donosi odluku!
 

Biti Jugosloven - to je kao da si prokuženi stranac

Cvetkovićeva zasad poslednja uloga je u hvaljenoj predstavi „Razbijeni krčag“ H. fon Klajsta u režiji Igora Vuka Torbice u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, predstavi koju u svakom pogledu smatra izuzetnom, a pred njim je, veli, turneja sa predstavom „Mali mi je ovaj grob“ Biljane Srbljanović u režiji Dina Mustafića:
- Igraćemo četiri izvođenja u Njujorku i Torontu od 26. marta do 5. aprila. U Torontu igramo u teatru „Izabel Bader“ u samom centru grada, u Njujorku u teatru „Alvin Ajli“ koji je u najužem centru pozorišnih zbivanja na i oko Brodveja, a naši prezenteri okreću se u istoj meri ka američkoj publici kao i našim pripadnicima tzv. nove emigracije. Ta predstava je nešto što je nama koji smo je radili ispunila smisao bavljenja ne samo našim poslom već i jednim aktivnim stavom prema istoriji i zemlji koja se zvala Jugoslavija te njenoj izmišljenoj naciji kojoj u dobroj meri i danas pripadam. Biti Jugosloven - to je danas kao biti neki prokuženi stranac, u redu taj sam!

blic.rs

Filmografija