U slavu Sonje Savić




Multimedijalna izložba posvećena Sonji Savić (1961-2008) otvorena je 11. septembra u foajeu Jugoslovenske kinoteke, povodom desetogodišnjice smrti te legendarne glumice i svestrane umetnice, a filmom “Živeti kao sav normalan svet” Miše Radivojevića počela je i retrospektiva filmova u kojima je igrala.

Izložbu “Sonja Savić: devojka iz grada” posvećenu glumačkoj zvezdi i autorki eksperimentalnih filmova, koju je organizovala Umetnička galerija “Nadežda Petrović” iz Čačka kao baštinik njenog legata, otvorio je reditelj Milutun Petrović, uz ocenu da je to “krupan trenutak kada se ljudi organizovano trude da redefinišu nešto što je postojalo, a što više ne postoji” i da je “neobično važno, jer od toga na koji način mislimo da se nešto desilo zavisi kako ćemo živeti”.

“Podsećanje na Sonju je jedno ozbiljno redefinisanje na više nivoa – Sonje kao drugarice, rođake, zemljakinje, generacijskog parnjaka… Zatim Sonje kao vrlo važne osobe koja je u vreme kada smo bili mladi bila ono što danas zovu influenser. Ona je uživo, družeći se sa ekipicom, bila osoba od koje je dosta toga zavisilo. Svi smo merili da li smo dobri ili ne po tome da li će Sonja kada je sretnemo da nas kudi ili da nas ljubi. Zatim dolazi Sonja kao popularna ličnost, selebriti iz medija, po čemu je najviše poznata, a što je najmanje važno. Zatim Sonja kao filmska glumica o čemu bih mogao zaista dugo da govorim. Pomenuću samo da je jako poštovala tehniku glume, držala do toga i pričala puno o tome. Ali kada se pogleda sa ove distance - ona pripada onoj grupi glumaca koji su samim svojim prisustvom obeležili te filmove, kao jedan Džon Vejn ili Greta Garbo. Ne možete da kažete kojim sistemom je Džon Vejn pripremao uloge, nego je to prosto bio jedan takav čovek kakvog nema nigde na svetu. Sonja je bila ta vrsta glumice”, izjavio je Petrović, autor filma “Jug, Jugoistok” u kojem je Sonja Savić odigrala jednu od poslednjih nezaboravnih uloga.

seecult

...................

......................



Za njega lično, kako je naglasio Petrović, posebno je važan njen autorski rad.

“Ti eksperimentalni filmovi, to što je radila sa Supernautom i (predstava) Čekajući Godoa, to je nešto neopisivo važno za našu kulturu. Da to imaju Slovenci to bi sada bilo svetski važna stvar. Specijalno zato što je rađeno na mini di-vi kasetama, na 4:3 formatu, sa malo piksela, u jako teškim uslovima. Stalno je išla okolo i molila da joj neko to izmontira. Bio sam jedan od ljudi koji su joj u tome pomagali. To što je ostalo je jedan ozbiljan artefakt njene ljutine na to šta se desilo sa civilizacjom. Ona je prosto celu našu generaciju i shvatanje toga šta je dobra umetnost predstavila kroz to. Tu se vidi specfična ogorčenost koju mi svi imamo u odnosu na to šta se zaista desilo sa muzikom, filmom, jezikom, televizijom, kulturom”, rekao je Petrović.

Direktor Jugoslovenske kinoteke Jugoslav Pantelić istakao je da je Sonja Savić bila ikona jugoslovenskog i srpskog glumišta i da je od trenutka kada je zakoračila u svet pokretnih slika do preranog odlaska ostavila neizbrisiv trag.

“Pre deset godina fizički nas je napustila, ali je izvesno da svojom energijom, talentom i onim čime zrači i danas sa ekrana – inspiriše nove generacije. Svojim jedinstvenim glumačkim izrazom unela je novu energiju koju nadograđuju novi predstavnici glumačke škole ovih prostora. Bilo kao Dečka u ‘Šećernoj vodici’, za koju je dobila Zlatnu arenu u Puli ili Sofija Mačkić u filmu ‘Davitelj protiv davitelja’ ili neki od mnogih drugih likova, Sonja je uspevala da izazove i kod kritike, ali i kod široke publike, svest da je reč o pojavi koja zavređuje svu moguću pažnju”, izjavio je Pantelić.

“Sonja je bila veliki umetnik, veliki prijatelj, žena sa kojom je bilo divno raditi i razgovarati. Nedostaje. Ali ono što nas čini malo spokojnijim jeste da uvek kada pogledamo neki njen film ponovo osetimo tu čudesnu energiju kojom je zračila. Ovaj svet bi bio bogatiji da je više takvih kao što je Sonja Savić”, zaključio je Pantelić.

V.d. direktora Umetničke galerije “Nadežda Petrović”' Aleksandar Dačić primetio je da je energija Sonje Savić poticala jednim delom i od njenih roditelja.

Dačić je podsetio da je njena majka Mikaina Savić “prepoznala duh Umetničke galerije ‘Nadežda Petrović’, pravac kojim je ova ustanova kulture i vizuelne umetnosti išla tokom svih decenija koliko postoji i poklonila joj umetničku zaostavštinu Sonje Savić”.

“Grad Čačak, u kojem je Sonja rođena, i Mikaina Savić predali su nam tu zaostavštinu, a mi smo je prepoznali kao umetnost koja pomera granice, koja ide napred. Eksperimentalni segment njenog stvaralaštva nije poznat u široj javnosti, a izuzetno je značajan sa umetničkog stanovišta. O tome svedoči ocena poljskog autora Lukaša Mojsaka, u tekstu objavljenom u katalogu izložbe, da su pojedini pristupi video radovima koji su sada aktuelni na umetničkoj sceni u zapadnoj Evropi - davno već viđeni u Sonjinim delima”, rekao je Dačić i najavio da će izložba o Sonji Savić gostovati 2019. godine u Hrvatskoj.

......................

"Ovo je jedan tužan i mali grad", konstatovala je Sonja Savić prisećajući se kako je Beograd "okrenuo leđa" njenom prijatelju Ivicu Vdoviću Vdu, kad se pročulo da ima HIV. Decenijama kasnije, Beograd je i nju izneverio.



Sonja Savić je preminula pre tačno deset godina. I danas važi za vanvremenski simbol jedinstvene lepote i buntovničkog duha kulturnog Beograda. Posvećuju joj izložbe, filmske programe, knjige, podsećaju na njene reči, citiraju njene replike, stavljaju je na liste naših najlepših, najupečatljivijih, najtalentovanijih glumica... Ona to i jeste bila, ali tužno je što joj niko to nije stavio do znanja dok je imalo smisla, dok je bila živa i patila.

"Ne stidim se suza. One često naviru zato što je to taj, verovatno, prelazni period, kada se polako pretvaraš u tu stenu (…). Znaš onog klinca što je došao u manastir I vikao – Oče, ja volim ljude! Ja volim ljude! A ja sam zaista toliko volela ljude. Bože, koliko sam ih volela...", rekla je Sonja Savić jednom prilikom.

Volela je ljude i volela je scenu. Ali bila je posebna i svoja, možda i previše. Iako je zapamćena kao najtalentovanija glumica FDU generacije 1977. (bila je u klasi sa Zoranom Cvijanovićem, Buletom Goncićem, Branimirom Brstinom i Oliverom Ježinom), od početka ju je pratila reputacija čudne i neprilagođene.

"Ja sam bila srećna kad sam pronašla ljude koji su jednako nesrećni kao ja", zapamćena je njena rečenica, koja se odnosila na ekipu beogradskih umetnika novog talasa. Kako je neko primetio, "Sonja je bila poslednja generacija umetnika koji su živeli i umirali za ideale – nije mogla da shvati šta se dešava sa tadašnjim Beogradom i onim što viđa, nije se pronalazila u prečestom menjanju stavova".

“Ovde sam sve vreme pokušavala da održim urbanu kulturu, ali to niko ne primećuje. Znam i da se reforma kostima, šminke i mizanscena na filmu tokom osamdesetih može pripisati Sonji Savić, pa opet nikom ništa. Suknja od skaja i sako na golo telo nisu se pre mene nosili, bojila sam tušem nokte u crno zato što takvog laka nije bilo. I još nešto – do 45. godine nisam dobila ozbiljan honorar za svoj rad. Mada, u alternativi i ne može da se očekuje novac", rekla je u intervjuu koji je 2006. dala nedjeljniku Vreme.

U međuvremenu je njen vizionarski umetnički duh pokleknuo pred razočaranjima i porocima, kao uostalom i kod mnogih iz te novotalasne generacije. Beograd je počinjao da je plaši.

"Moj život je potpuno uništen i razoren. Ovde, ako nemaš debelu zaleđinu, ovo je rodovska zajednica – nema opstanka".

Angažmana više nije bilo, a Sonju su sve manje prepoznavali na ulicama.
- Nije imala novca. Slabo je bila angažovana i mnogo je patila zbog toga. Ne samo da se žalila meni i ocu, nego je i stalno plakala. Reditelji s kojima je ostvarila dobre uloge godinama je se nisu setili, iako je Sonja dobila “Zlatnu arenu” u Puli, nagradu publike u Veneciji i mnogobrojna domaća priznanja... Godinama smo je mi izdržavali. Slali smo joj novac koliko smo mogli, jer smo oboje već dugo u penziji. Stanovala je u četvoroiposobnom stanu. Mi smo plaćali sve račune, zato što ona jednostavno nije imala od čega da izmiri te obaveze. Radovala se kad je snimila film s Milutinom Petrovićem i kad je prošle godine počela da nastupa s monodramom “Tajna venčane fotografije” Olge Stojanović. Posle premijere u Beogradu komad je izvodila širom Srbije. Sonja je ovom predstavom pokazala kako u malim gradovima i dalje ima svoju publiku. Sale su uvek bile prepune - ispričali su Sonjini roditelji nakon njene smrti.

Na sahrani Sonje Savić, u septembru 2008. godine nije se pojavio niko od njenih kolega. Samo mlada glumica Dara Rančić, kojoj je Sonja držala časove.

Noizz