Kako je nastao bar-kod?

Niz vertikalnih crnih i belih crtica različitih širina, jednostavnog naziva „crtični kod“ rešila je veliki problem potrošačkog društva, i neke druge



Početkom tridesetih godina 20. veka, student Volis Flint došao je na genijalnu ideju koja bi mogla drastično da ubrza kupovinu u radnjama: smislio je da kupci na karticama obeležavaju proizvode koje su izabrali u radnji, što bi kada dođu na kasu dosta ubrzalo stvar. No, koliko god u tom trenutku njegova ideja zvučala napredno i korisno, nije doživela široku upotrebu.

Nakon Drugog svetskog rata javila se nova velika ideja: mladi učitelj Norman Džozef Vudlend dodatno je razradio ovaj problem. Smislio je da se proizvodi u radnji obeležavaju mastilom koje bi se videlo pod ultraljubičastom svetlošću. Ovo se pokazalo kao skupo i ne baš pouzdano zbog razlivanja mastila, pa je Vudlend smislio nešto bolje: kombinaciju bar-koda i Morzeovog koda. Prvi ovakav čitač bio je dimenzija radnog stola, mračna kutija sa veoma jakom sijalicom (prvo 150 pa 500 vati), pa se prodavcima nije dopala ideja da kupuju i postavljaju veliki broj takvih čitača koji su mnogo grejali i štetili vid. Za tako nešto bila je potrebna velika količina svetlosti precizno usmerena na malu površinu – laser, koji tada nije bio ni na vidiku, bar ne nalik današnjem.

Vudlend, koji je tada radio u IBM-u dobio je ponudu od svoje kompanije da im proda patent, ali je zajedno sa Bernardom Silverom, njegovim saradnikom u pravljenju te verzije koda za obeležavanje proizvoda, ponudu odbio smatrajući da je preniska. Onda su ga 1962. prodali kompaniji Filko, a oni dalje kompaniji RCA.

Centar za promociju nauke (CPN) ima misiju dа populаriše i promoviše nаuku, dа rаzvijа nаučnu pismenost, povezаnost i аfirmiše ideje ekonomije znаnjа, dа budi rаdoznаlost i podstаkne mlаde dа se opredele zа put nаuke. Zbog toga je i pokrenut naučno-popularni portal Elementarium. Šezdesetih godina, diplomac MIT-ja Dejvid Kolins pokušavao je da osmisli način za prepoznavanje železničkih vagona. Umesto belih i crnih crtica, on je smislio plave i narandžaste pruge napravljene od materijala sa refleksijom. Te pruge su predstavljale cifre od 0 do 9. Svaki vagon imao je četvorocifren broj koji je pokazivao kojoj železnici vagon pripada, i još šest cifara za identifikaciju samog vagona. Kolins se krajem šezdesetih, kada je njegova ideja postala već dosta dobro prihvaćena, ponovo obratio svojoj kompaniji Silvanija sa idejom da napravi crno-beli kod, ali su ga odbili, objašnjavajući da nema novca za ulaganje. Kolins je onda dao otkaz i osnovao sopstvenu kompaniju, a Silvanija se od plavo-narandžastih pruga nikad nije obogatila.

Onda su se pojavili i laseri koji su tankim zracima u obliku linije prelazili preko bar-koda. On funkcioniše tako što crne prugice apsorbuju svetlost dok ga bele reflektuju pa se tako senzoru šalje on/off signal. Svaki kod ima dva puta po šest brojeva. Prvi broj u kodu uvek je nula, osim kod mesa i proizvoda čija težina varira, kao i nekoliko drugih. Sledećih pet brojeva su kod proizvođača, narednih pet su oznaka proizvoda i poslednji broj je kontrolni i on pokazuje da li je prethodnih 11 dobro očitano. Bar-kod se pokazao kao veoma zgodan pošto se kod mogao čitati iz najrazličitijih uglova, čak i ako je delimično pocepan.

U sedamdesetim se na dodatno prilagođavanje kodiranja proizvoda bacio krajnji kupac Vudlendovog patenta, kompanija RCA, a uporedo sa tim i Vudlend je nastavio da radi za IBM u kom je razvio „univerzalni kod proizvoda“ (Universal Product Code, UPC), koji je na kraju prihvatila čitava industrija.


b92