Književne stranputice
Tadić je zbunjeno pogledao u Šapera ali ovaj je umirujuće zažmureo. Krstić je nastavio. Objasnio je da, koliko se seća, Pavić upravo ima priču o tim mitskim Hazarima. On je doduše pisao o davnim danima kada su se Hazari, suočeni sa sopstvenim nestankom, odlučivali za jednu od velikih religija. Dobro, posle je hvalio Miloševića i pričao da su Hazari Srbi, ali sada to nema veze. Uglavnom, Pavić je odlična šifra za našu diplomatsku borbu za Kosovo i Metohiju, zaključio je Krstić, šireći mapu Tašmajdana na stolu. Plan je više nego jednostavan: mi pošaljemo Pavićevo ime u Azerbejdžan i onda se sve događa samo od sebe. Njihov umetnik napravi obe skulpture, a na naš konto legne dva miliona eura. Deo toga se potroši za muzičke fontane i zelene površine, a ostatak ide Partiji. Ionako dolaze crni dani. Jednom, kada se renovirani park otvori, građani (tj. potencijalni birači) pohrle sa decom (budućim biračima), neko prepozna Pavića, a Hajdara samo njegov sin. Politička podrška za Kosovo je poslata, „zastave povezane“, a izbori mnogo izvesniji.

I da, rekao je Krstić na kraju, postoji tu i jedna mala neprijatnost. „Šta to?“ pitao je Tadić. Onda mu je Krstić objasnio kako je naišao na podatke da taj Hajdar Alijev nije bio nikakav demokrata, već tiranin i bezbednjak još iz doba NKVD-a. Vršio je političke progone, čistke, manipulacije, kriminalne radnje i zloupotrebe svih vrsta. „Dobro,“ prekinuo ga je Tadić: „Insistiraćemo na Paviću, Hazarima i prijateljstvu.“ „Tako smo i mislili, šefe… Literaturu nam ne mogu osporiti. Čak ni Boško Jakšić u Politici.“

"Priča koja je ubila Emiliju Knor" je novi roman slavnog pisca koji pripoveda o čoveku od čijih priča, osobe koje ih čuju, stradaju u kratkom roku
KRATKI roman Milorada Pavića "Priča koja je ubila Emiliju Knor", objavila je "Dereta" u novom, ali dvojezičnom izdanju, na srpskom i engleskom, u prevodu Dragane Rajkov.
U ovom delu iz 2005. Pavić je kao i u ranijim knjigama pokazao vrhunsko književno majstorstvo i pružio čitaocu velika iznenađenja. Roman je u vidu pripovesti o čoveku od čijih priča, osobe koje ih čuju, stradaju u kratkom roku. Tom "ubistvenom" usmenom pripovedaču, međutim, priprema se nesvakidašnja osveta - opet u vidu priče.

U jednom od intervjua "Novostima", Pavić je otkrio i da je ova knjiga autobiografska:

Moje knjige su po svetu trčale brže od mene i brže od zemlje u kojoj ih pišem. U jednom trenutku pokušao sam da se osvrnem na mesta kroz koja su me moje knjige provele i to na ona kojih se najčešće sećam. Tako su u sećanjima izronili na površinu gradovi kao Barselona, Carigrad, Toronto, predeli oko Rone i Mure. Zagledao sam se u prošlost tražeći ono što ova mesta čini posebnim u mom životu.

Ako se više ne budemo sreli u ovom životu,
videcemo se u nekom drugom,buducem.Možda smo mi samo
korenje duša koje ce iz nas iznici jednoga dana.

Milorad Pavic