Viktor Igo


Kao sjajan pesnik i pisac, Viktor Igo je obeležo 19. vek. Autor je Jadnika, Notre-dame de Paris, Ernani i Razmišljanja.
Mešao je žanrove, prelazio sa poezije na istorijski roman i na pozorišne komade. Igo je najznačajnija ličnost romantičarskog pokreta u Francuskoj.

Visoki ciljevi

Viktor Igo je rođen 26. februara 1802. godine u Bezansonu. On je najmlađe dete u porodici sa troje dece. Njegov otac Lopold je bio general u Napoleonovom carstvu. U njegovom odrastanju glavnu ulogu je imala njegova majka Sofija.
Dok je bio u gimnaziji Luj Veliki, Viktor Igo je već imao jasnu ideju šta želi da radi u budućnosti. Sa 14 godina je izjavio da želi da bude Šatobrijan ili ništa. Sa 19 godina je već pisao i štampao svoje prve pesme, Ode. Zapaža ga kralj Luj XVIII i daje mu platu.
Oženio se Adelom Fuše 2. oktobra 1822. godine, a dve godine kasnije dobijaju ćerku Leopoldinu, a ukupno su imali petoro dece.

Romantičarski počeci

Viktor Igo se sa još nekoliko pisaca okupio i zajedno su sačinjavali Cénacle. Ovaj krug mladih pisaca bio je dom romantizma. Tokom 1827. godine, objavljuje delo Kromvel, koji se smatra manifestom romantizma u kome se jasno izkazije želja da se raskine sa klasicističkim pravilima (jedinstvo vremena, mesta i radnje). Ernani je bila konkretizacija ove ideje. Les orientals i Poslednji dan osudjenog pojavljuju se 1827. godine.
Sa 27 godina, Viktor Igo predstavlja novi komad, Ernani i pristalice klasicizma prigovaraju što nisu ispoštovana tri dramska jedinstva. Tada počinje sukob izmedju mladih i modernih pesnika i starih. Dve godine kasnije, 1831. godine, Igo objavljuje svoj prvi istorijski roman, Notre-Dame de Paris. Otkako se pojavila u knjižarama, knjiga je doživela veliki uspeh. Publika koja je volela rad romantičara je pre svega bola zavedena svetom srednjeg veka koji je doveden do perfekcije Igoovim pisanjem.
U februaru 1833. godine je bila pemijera Lukrecije Bordžije i medju glumcima se nalazi i Žulija Drue i Igo se zaljubljuje u nju. Godine 1841. je izabran za Akademiju. Njegova ćerka Leopoldina umire 1843. godine i taj događaj ga je veoma pogodio. Mnogi smatraju da se zbog toga okrenuo politici.

Politički život

Luj-Filip je 1845. godine odlikovao Igoa Perom Francuske. Igo je započeo političku karijeru i pridružio se republikancima. Izabran je za zamenika Ustavotvorne Skupštine 1848. godine. Osudio je državni udar princa Luja-Napoleona (nećaka Napoleona Bonaparte) od 2. decembra 1851. godine. Zbog toga je primoran da izbegne u Belgiju.

Vreme u izgnanstvu

Igo je dobro iskoristio vreme tokom koga je bio izgnan i van Francuske da nastavi da piše. Nastaju zbirke pesama: Kazne (1853), Razmišljanja (1856). Tokom 1862. godine završava Jadnike.
Od nastanka republike 1870. godine, Igo se vratio u Francusku. U očima naroda je predstavljao republikanski otpor Drugom carstvu. Izabran je u Narodnoj Skupštini 1876. godine za senatora.
Ni starost ga nije odvojila od pisanja, i sa 75 godina nastavlja da piše Legende vekova i Umetnost očinstva (1877).
Viktor Igo je umro 22. maja 1885. godine od zapaljenja pluća u osamdeset trećoj godini života. Mtrvačka kola siromašnih su, kako je želeo, odneli njegovo telo. Njegov kovčeg je položen ispod Trijumfalnog luka a posle odnesen u Panteon. Oko 2 miliona ljudi je bilo u povorci.
Priznat za svoga života od strane svojih kolega i naroda, Viktor Igo je jedan od najvećuh francuskih i svetskih pesnika. On je pokrenuo sukob sa klasičarima i zalagao se za raskid sa starim pravilima i za uvođenje slobode u književnost. Kao političar se borio za mir i bio protiv smrtne kazne.
Poput La Fontena i Molijera je obogatio francusku kulturnu baštinu.


navidiku.rs

~Ko god je živeo osamljen taj zna kako je razgovor sa samim sobom urođen čoveku.

~~Usamljenik je deminutiv od divljaka koga je prihvatila civilizacija.

~~U osmehu ima odobravanja dok je smejanje često negodovanje.

~~Ne potcenjuje se uvek ono što se prezire.

~~Pogrešno je reći da se noć spušta,trebalo bi reći : noć se diže , jer sa

Zemlje dolazi mrak.

~~Imati suviše osećanja isto je što i imati suviše ulja :

misao se zaguši.

~~Dešava se da neko ispadne izdajnik i obmanut u isto vreme.

~~Preterivanje u savesti izrodi se u slabost.

~~Izgledati lako osvojiva a biti nesavladiva , to je pravo remek – delo.

~~Brak je očajničko rešenje.Beležnik vam isporuči ženu,kakvo poniženje !

~~Niskost rukovodi.Odozdo se voda greje.

~~Nema male mržnje.Svaka mržnja je potpuna mržnja.

Slon koga mrzi mrav , takođe je u opasnosti.

~~Biti obavezan iz zahvalnosti , znači biti iskorišćen.

~~Nije dovoljno samo hteti , treba moći.

~~Sa sudbinom se prethodno ne dogovara.

~~Dogodi se da srce katkad i ne zna kako se neosetno isprazni ,

jer je primilo udarac nepromišljene reči.

~~Prezrenje je šamar izdaleka.

~~Svaki je filozof njuškalo.

~~Istinska ljubav nikad ne otupi. Kako je sva od duše , ona ne može da se rashladi.

Žar se pokriva pepelom , ali zvezda ne.

~~O maštanju se može reći ono isto što i o igri. Najpre bivaš prevaren ,

a zatim i sam postaješ varalica.

~~Ne govoriti o nekome znači odstraniti ga.Raspitujući se o nekome ,

strah te je da ga time prizivaš.

~~U ljubavi nema ništa lepše od navike.Ceo se život kreće oko toga.

Izlazak Sunca navika je vasione.

~~Kičmena moždina sanjari. . .

~~Zaborav nije ništa drugo nego preko izbrisanog

ispisan novi rukopis.

~~Nesanica je zlostavljanje koje noć vrši nad čovekom.

~~Nema ništa dvoličnije od onoga kada neko kaže ~Hoću da znam na

čemu sam~U suštini , to je baš ono što se ne želi.Strah ga je od tog.

~~Slatko je činiti neko pravedno delo kada je to neprijatno

nekome koga ne voliš.

~~Iz bede izađeš celovitiji nego iz obilja.

~~Te spoljašnje promene , ponekad su promene duše.

~~Plakao je za sve što se smejao.Platio je ceo zaostali dug.

Pravo čoveka na suze ne zastareva.

~~Biti bez mane ne znači biti bez nedostataka.

~~Sve objasniti znači umanjiti.

~~Misaoni čovek je često pasivni čovek.

~~Budala se postaje iz očajanja.

Govoreći sve jezike,ulazio je u sve duše.

Greh je teža zemljina.

Pogreške žena,dece,slugu,slabih,nevoljnih i neukih,
pogreške su muževa,očeva,gospodara,jakih,bogatih
i učenih.

Čovek,to vam je jegulja.

Recimo,uzgred,mržnja prema luksuzu ne bi bila
inteligentna mržnja.Ta bi mržnja podrazumevala i
mržnju prema umetnosti.

Ne smeta što si ništa ako si nešto.Običan čovek je
stari Narcis koji obožava samog sebe i koji pljeska
običnom čoveku.

Po karakteru je bio zamišljen,ali ne i žalostan.A to
je svojstveno prirodama koje vole.

Osetio je da ojačati inteligenciju znači ojačati svoju
mržnju.U izvesnim slučajevima obrazovanje i znanje
mogu poslužiti kao oružje zla.

San lakše dolazi nego što se povrati.

Savest,to je haos od himera,požuda i pokušaja,žarište snova,
pećina ideja kojih se stidimo;to je pakleno sedište sofizma,to je
bojište strasti.
Nama malih događaja čovečanstva,niti malog lišća u
vegetaciji.Iz fizionomije godine sastavlja se oblik vekova.

Ima poneki način izbegavanja koji liči na traženje.

No čujte dobro,šećer je so.Svaka so suši.

Lepa je žena prestup koji se vrši otvoreno.Sve najezde
u istoriji izazivale su suknje.

Slavuj je besplatni operski pevač.

Pristajem da živim.Nije sve svršeno na ovoj zemlji kad se
još može ludirati.

Prijatelji,upamtite što ću vam reći,niti ima rđave trave
niti rđavih ljudi.Ima samo rđavih odgajivača.S malo truda
kopriva bi bila korisna;kada se zapusti postaje štetna.Zato
se zatire.Koliko je ljudi koji liče na koprivu !

Niko tako ne vreba šta drugi rade kao oni kojih se to ne tiče.

Radoznalost je neka vrsta proždrljivosti.Videti,to je kao
žderati.Mračan je onaj beskraj koji svaki čovek nosi u sebi i prema
kome odmerava sa očajanjem napore svoga mozga i radnje
svoga života.

I zapamtite ovo : svaka od naših strasti,čak i ljubav,ima stomak
koji ne treba prepuniti.Mudrac je onaj koji ume u danom času da izvrši svoje sopstveno
hapšenje.

Cvet treba da miriše a žena da bude duhovita.

Nemojte se udavati;brak je kalem,on se primi ili ne primi,
izbegnite tu opasnost.

Jadnici ( citati )

Snovi stvaraju budućnost.

Viktor Mari Igo bio je veliki francuski pisac i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija. Rođen je 26. februara 1802. u Francuskoj, umro je 22. maj 1885. godine. Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Bio je aktivan učesnik političkog života Francuske.

Igo je rano stekao književnu slavu koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove su zapazili i pohvalili najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj je primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava je rasla i on je od ugledanja na velika imena francuskog klasicizma prešao na originalno književno stvaralaštvo. Igo je tada nastupao kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna je već bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije.

Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. Zalagao za human tretman prema pohvatanim revolucionarima nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine.

“Najveća sreća u životu je uvjerenost da smo voljeni – voljeni zbog toga kakvi jesmo ili još više, usprkos tome kakvi jesmo.”
Viktor Igo

Sav van sebe, pun prezira i grcevito pribravsi svu snagu Gviplen se isprsi i netremice baci pogled na sve :
– Sta cu ja ovde? Dolazim da budem strasan. Vi kazete da sam cudoviste. Ne, ja sam narod. Da li sam izuzetak? Ne, ja sam kao i svi ostali. Izuzetak ste vi. Vi ste varka, ja sam stvarnost. Ja sam Covek. Ja sam strasni Covek koji se smeje. Cemu se smeje? Smeje se vama, sebi, svima. Sta predstavlja njegov smeh? Vas zlocin, a njegovo mucenistvo. Taj zlocin tresnucu vam o glavu. To mucenistvo pljunucu vam u lice. Smejem se, znaci : placem.
Ovde zastade. Nasta tisina. Jos su se smejali, ali tise, tako da je mogao da u sebi pomisli kako je privukao paznju. On predahne i nastavi :
– Ovaj smeh na mom licu urezao je jedan kralj. Ovaj osmeh izraz je opstecovecanskog bola. Ovaj smeh znaci mrznju, prinudno cutanje, bes, ocajanje. Ovaj smeh je posledica mucenja. Ovaj smeh potice od nasilja. Kada bi ovaj smeh imao Satana, to bi bila osuda Boga. Ali vecito nije nalik na prolazno; posto je ono apsolutno, ono je pravedno; bog mrzi ono sto rade kraljevi. Ah, vi me smatrate za izuzetak! Ja sam simbol. O, vi bezumni silnici, otvorite oci. Ja olicavam sve. Ja pretstavljam covecanstvo onakvo kakvim su ga ucinili njegovi gospodari. Coveka su unakazili. Ono sto je meni ucinjeno, ucinjeno je ljudskom rodu. Unakazili ste mu pravo, pravdu, istinu, razum, kao meni oci, nozdrve i usi; i njemu su kao i meni u srce stavili izmetliste gneva i bola, a na lice masku zadovoljstva. Milordi, kazem vam, ja sam narod. Danas me ugnjetavate, danas ste me izvizdali. Ali buducnost je mutna jugovina : sto je bilo led, postaje talas! Sto je izgledalo postojano, bice satrveno. Jedna grmljavina, jedan tresak – svrseno je. Blizi se cas kada ce jedan grc srusiti vase ugnjetavanje, kada ce rika biti odgovor vasem zvizdanju.

Viktor Igo, “Covek koji se smeje“.

Leti, čim dan mine, cvetna polja tako
Iz daljine miris opojni svoj liju,
Da u snu prozračnom mi lebdimo lako,
Uva skoro budnog, sklopljenih očiju.

Jasnije su zvezde, mrak blaži izgleda;
Polusvetlost večnim svodom je rasuta;
Da izgleda svu noć nežna zora bleda,
Čekajuć da grane, u dnu neba luta.

Vedra mesečina morske vale ljubi.
Kroz otvoren prozor najzad stiže lahor.
Sultanija gleda more koje plaho
Srebrnim talasom crni otok rubi.

Iz ruku, drhteći, pada joj gitara.
Sluša… Prigušeni zvuk odjeke diže.
Da li turska lađa to s otočja stiže
Grčkog, pa veslima gluhi odjek stvara?

Da li kormorani to rone, pa voda
Kao biserje im s krila se rasula?
Ili to u more ruši stene s kula
Zloduh što zviždeći po tvrđavi hoda?

Ko to kraj harema uzburkava more?
Ni crni kormoran koga njiše voda,
Ni kamenje zida, ni milenje broda
Čija duga vesla s valima se bore.

To su teške vreće, gde se jecaj gubi.
Ko traži, naći ce, tu, pod talasima,
Kako nesto ljudsko miče se u njima…
Vedra mesečina morske vale ljubi.