Prije nekog vremena, u prozoru me srete Jesen. Zastade na čas tu, uživajući u dimu cigarete i ogledajući se u mojoj samoći, i nestade, ne pogledavši čak ni jasno zvjezdano nebo što se onako spokojno naselilo u vrhu prozora.
 
Nedugo iza toga, dok sam sneno lutao beskonačnim ulicama jedne velike, tuđe zemlje, priđe mi Jutro, i mekim dodirom ruke uputi u pravcu vode, koju sam tražio. Krajičkom oka, vidio sam kako je par trenutaka zastalo prateći moje korake, a onda se udaljilo, pjevušeći sve vrijeme neke poznate note, koje nikako nisam umio ponoviti.
 
Iza toga, kao i obično u to vrijeme, negdje u suton naišla je Sjeta. Na odlasku, ostavila je par plavih sjećanja u fotelji, i jedan treptaj oka sasvim nemarno okačen o horizont iznad nas.
 
Tada je negdje, baš kad sam na onaj stari papir dopisivao konačne riječi, u moj stan nehajno ušetao Vjetar. Ćutanjem me umirio i odnio mi pogled negdje iznad krovova, tvoreći moje prste u vazduhu, a moje oči u vodi.
 
I onda… baš kada sam birao koje korake danas da obučem, na vrata je, neobično jasnim pokretom srca, pokucala Ona. Otvorio sam, nespokojan. Kroz grane rascvalih narandži u bašti vidio sam kako se u vasioni upalio jedan beskraj, i postao navjek i svagda i samo i samo naš.


Napisao neki moj najbliskiji tip, nekoj musavoj. Tako bar kaže.

Kroz jesenje prostore
Preko stišanih drumova

Uz poslednje ptice
Iznad ozidane čežnje

Sa rascvetalim uzdahom
U zemljanom oku

Iz davno ubijene slutnje
Iz uzrelog bola
Iz okovanog neba
Iz nepretvorene pesme

Rađaš se

Rađaš se svaki dan svakog trenutka svakog pokreta svakog dodira
U svakom meni
Prećutana Beskrajna
Jedna.


n.a.

Kad se ponovo rodim,
a rodiću se, znam,
neka to bude, recimo,
na grudvi suve zemlje,
na šaci jalovog blata
iz kog ni korov ne raste.
I neka ništa više,
pod nebom celim nemam.
I neka vekovi prođu,
u znoju lica mog,
dok mi iz grudve te crne
prva travka se rodi,
da od korova stvorim
maslačke, tikve i bagrenje.
I nek prođu još vekovi,
mučni, gladni i krvavi,
dok mi korov i korenje
ne rode njive i livade,
beskrajna, plava mora
od vasiona plodnih:
da budem najbogatiji,
da budem najgrlatiji,
da cela Rusija peva
o tome kako sam najveći!
I da onda poludim,
nekog pijanog dana,
da sve te njive i livade
za jednu Ciganku dam.
I da sve ne bude dovoljno
da moju Ciganku platim,
i da ostanu dužni
unuci moji plavokosi,
i praunuci njihovi,
i banke, i kase državne.
Jer, eto, bar mi toliko,
ta moja Ciganka vredi,
i još za paru više,
i još za život više.
I da u nekom gradu,
dok budu vejali snegovi,
kraj neke vatre umrem,
uz suknju njenu šarenu.
I da se više nikada,
nikada opet ne rodim,
da u tom novom životu,
ne upropastim stari,
taj prošli život budući,
što mi iz kamena raste,
što čeka da budem rođen
na grudvi jalove zemlje.



Kad se ponovo rodim, Duško Domanović

Esti ::DODIR

Dodirne me nekad
i muzika neodsvirana,
i reč nekazana,
i ples neodigran,
i želja neostvarena,
i čovek netaknut ženskom rukom.

I zapitam se
zašto postoje
oni što druge ne dotiču
ni željom,
ni igrom,
ni rečju,
ni zvukom.

Zar žive da bi bili mrtvi?

Veljko Milićević

 Ovo je lijepo

Mome su srcu dovoljne tvoje grudi,
i krila moja za tvoju slobodu
Iz mojih usta poletjet će u nebo
ono što je spavalo u tvojoj duši

U tebi je varka svakoga dana,
stižeš ko rosa na cvijetne krunice,
potkopavaš obzorje svojom odsutnošću,
poput vala bježeći neprestano

Rekao sam da si pjevala u vjetru,
kao što pjevaju pinije i jarboli,
ti si kao oni, visoka i šutljiva
i često tužna kao putovanje

Utočište, kao stari put,
nastanjuju te jeke i glasovi čežnje,
budim se i ponekad, sele i bježe
ptice što su spavale u tvojoj duši

P.Neruda