Uroš Predić

[You must be registered and logged in to see this image.]

Portret,1935.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Zorka Predic, 1888.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Devojka iz Linca, 1880.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Decak pred izlogom, 1887.




[You must be registered and logged in to see this image.]

Kutina kod Orlovata. 1880.

Uroš Predić – 60 godina od smrti

Pre 60 godina, 11. februara 1953. godine preminuo je jedan od najvećih
slikara realizma Srbije - Uroš Predić.

[You must be registered and logged in to see this image.]
"Hercegovački begunci", slika Uroša Predića iz 1889.

Predić je rođen 1857. godine u Orlovatu. Osnovnu školu je pohađao u Crepaji, a gimnaziju
u Pančevu. Kao vrlo darovit dobio je stipendiju Matice srpske 1867. godine.

Studije je završio na Bečkoj slikarskoj akademiji, gde je kasnije radio kao asistent. U toku
svog skoro jednovekovnog života živeo je i radio u Beču, Beogradu, Novom Sadu, Bečeju i Orlovatu.

Autor je velikog broja ikonostasa, portreta i istorijskih žanr-dela, od kojih su najpoznatija
"Kosovka devojka", "Vesela braća, žalosna im majka" i "Na studencu".

Uradio je čuvene portrete predsednika Akademije - Sime Lozanića, Stojana Novakovića (1920),
Jovana Žujovića (1921), Jovana Cvijića (1923), Đorđa Vajferta (1927) Slobodana Jovanovića (1930),
Bogdana Gavrilovića (1935) i Aleksandra Belića (1940).

Oslikao je ikonostas u crkvi u rodnom Orlovatu, podignutu u moravsko-vizantijskom stilu 1927. godine.
Predić je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 1910. godine. Jedan je od osnivača
društva Lada 1904. i bio je neprekidno član ovog društva kao i njegov dugogodišnji predsednik.

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909, a 3. februara 1910. godine
za redovnog člana. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu 1919. godine i prvi
njegov predsednik. Umro je 1953. godine, u 96. godini, i po sopstvenoj želji sahranjen je na mesnom
groblju u Orlovatu.

Uz Paju Jovanovića najveći je predstavnik akademskog realizma u srpskom slikarstvu. U Narodnom
muzeju Zrenjanin danas se nalazi Legat Uroša Predića koji predstavlja inventar njegovog beogradskog
ateljea u kojem je proveo poslednje godine svog života.

Zrenjaninski Narodni muzej organizovaće sutra veče posvećeno velikom slikaru Urošu Prediću.

b92.net
10.02.2913.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Portret djenerala Emila Belića

Na studencu

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

Knez Lazar se odriče zemaljskog carstva, 1900
Uroš Predić (1857—1953)
ulje na platnu
Narodni muzej Kruševac

[You must be registered and logged in to see this image.]

Guslar

Kako je flertovao veliki slikar Uroš Predić

Pismo velikog slikara mlađoj koleginici, koje je nedavno otkupio pančevački Arhiv, otkriva lako udvaranje umetnika koji je važio za velikog asketu

[You must be registered and logged in to see this image.]

Razglednica Uroša Predića sa opisom kako je nastala slika na njoj reprodukovana

Pančevački Arhiv otkupio je od kolekcionara iz Opova četiri pisma slikara Uroša Predića. Za širu javnost, a za one koji se bave istraživanjem njegovog dela posebno, najinteresantnije je ono kojim odgovara na pismo svoje očigledno mnogo mlađe koleginice i obožavateljke Vuke. Predić je pisao na hartiji malih dimenzija, kao da je i na njoj štedeo. Pismo je datirano sa 10. januarom 1928. godine, kada je veliki slikar imao 71 godinu, pisano izuzetno čitko. Milan Jakšić, direktor Arhiva u Pančevu, kaže da je reč o mladoj vajarki koja je između dva svetska rata otišla u Pariz. Po tonu Predićevom vidi se da mu, iako učtivo odbija epitete mlade koleginice, prija što je njen idol. Iako otklanja njene „nabujale osećaje, koji neodoljivo traže oduška“, kako kaže, može se naslutiti da mu prijaju „mile, tople i ekstatične reči, kakve još nisam čitao na moju adresu“, piše Predić, pa nastavlja:

„Da l’ da Vas razuveravam, ili sa zahvalnošću da primim mirise Vaše duše? Da li ja smem (reč „smem“ Predić je podvukao, primedba autora) to da činim, kada sebe pogledam, sebe i svoje skromno delo, pa kad vidim koliko daleko zaostajem iza onih svetlih slika Vaše mašte, iza onog ideala, za čim Vaša ženska priroda, željna dobrote i snage, čestitosti i pouzdanosti, neprekidno žudi? Pa ipak, zar bi lepo bilo da Vas svesno razočaram, Vas koja ste već imali u životu toliko gorkih razočarenja? Ne, draga Vuko, ja to ne smem učiniti. Smatrajte me i dalje za Vašeg iskrenog prijatelja, za dobrog čoveka i velikog maestra – sve to primam iz Vaše ruke, iz Vašeg srca, da Vam ne bih uskratio to zadovoljstvo, da verujete da takvih ljudi zaista ima. To Vam je uteha i ohrabrenje, podstrek i potpora za Vašu dalju borbu za opstanak u životu i napredak u umetnosti. Primam, dakle, ovako neznatan i nedostojan, tople izlive Vaše čežnjive duše, te Vam iz ove moje tihe povučenosti kličem: Ne klon’te srcem, idite hrabro i sa pouzdanjem napred, pa će se pojaviti i onaj srećan dan, kada ćete sebi osigurati polje za Vašu umetničku delatnost, a možda naći u životu čoveka koji će u istini imati sve vrline kojima Vi danas ukrašavate Vašeg iskrenog i predanog prijatelja i kolegu, Vašeg Čika Uroša“.

Arhiv je otkupio i razglednicu, datiranu 15. februara 1926, na kojoj je reprodukcija jedne Predićeve slike, a na poleđini slikarevom rukom napisano kako je slika nastala i šta se potom događalo. Predić se na taj način javio čoveku koji mu je isplatio honorar, čijim je iznosom umetnik očigledno bio zadovoljan.

Na poleđini razglednice piše: „Ovo je nekadašnji orlovatski svinjar čiča Milić, koga su spevali ovako: „U našeg Milića kuća od listića“. Pošto sam njega slikao, dolazile su mi cure orlovatske, nabeljene, nakinđurene – da i njih „slikujem“. Kada sam odgovorio da će to biti suviše skupo za njih, a one meni: „Pa kako ste slikali Milića, i još badava i častili ste ga rakijom i duvanom – šta je on bolji od nas??“


Miodrag Šašić

Šest decenija od smrti Uroša Predića

Kolevka velikana. Uroš Predić bio je asketa za štafelajem. U rodnom Orlovatu nalazi se ikonostas sa likovima majke, oca i dede

[You must be registered and logged in to see this image.]
IKONOSTAS Čuveno delo Uroša Predića u crkvi u Orlovatu, kao posveta roditeljima / Foto Z. JOVANOVIĆ

ZA Orlovat, nadomak Zrenjanina, danas se možda ne bi ni znalo da se ponajviše ne spominje kao mesto rođenja jednog od najvećih srpskih slikara realista Uroša Predića (1857-1953). Tu je nedavno obeležena i šezdesetogodišnjica njegove smrti.


Ali, zapravo - na kakav trag o ovom značajnom i izuzetno skromnom slikaru namernik može da naiđe u ovom banatskom selu? Više je nego skroman.

Na ulasku u Orlovat omanja tabla u obliku slikarske palete putnika obaveštava: „Zavičaj Uroša Predića“. Ambicije Orlovaćana su veće. O svom trošku su mermerom obložili porodičnu grobnicu Predića. Inicirali gradnju spomen-kuće, roditeljskog doma Uroševog.

Konkretno, ali jedino uz pomoć tamošnjeg sveštenika Rajka Srdića najviše može da se „pročita“ u samoj crkvi gde je u 72. godini Predić oslikao ikonostas i jednu od niša u paraklicima hrama. Kako je Uroš Predić za svetačke likove na svojim brojnim ikonostasima podosta koristio lokalno stanovništvo, ovde je on ostavio i svojevrsnu posvetu svojim roditeljima. U jednoj od dve niše naslikao je Svetu Paraskevu - suprotno uobičajenom klišeu - kao staricu. Paraskeva zapravo jeste portret njegove majke za koju je bio jako vezan. Tu snažnu vezu potvrđuje i maramica nađena u njegovom legatu kojom je, kako je sam zapisao na komadu papira nađenom uz nju - obrisao poslednje suze umirućoj majci. U drugoj niši slikarski stil jasno „kazuje“ da Svetog Savu, taj robusni lik nije radila Uroševa ruka. Freska je delo slikara Koste Vanđelovića Štipljanina. Ipak, taj Sveti Sava, sa likom Uroševog oca Petra, sveštenika u Orlovatu, rađen je po njegovom crtežu. Na samom ikonostasu u liku Sv. Nikole je portret njegovog dede. Možda su među anđelima i njegove dve sestrice umrle u ranoj mladosti.

O atmosferi u kojoj je Uroš rastao i formirao se može da se sazna podosta - indirektno. Najpre da Orlovat nije tek tamo neka selendra svedoči i Jevanđelje koje se čuva u crkvenom sefu. Teško, okovano u pravo srebro, ukrašeno još sa poludragim kamenjem, štampano je u Moskvi 1773. - po narudžbini iz Orlovata! To govori o moći ovog naselja, kao i veliki park iz 18. veka, projektovan u francuskom stilu sa rondelama i spiralama šimšira, starim drvećem precizno isplaniranim, ali i mladim samoniklim. Pored parka je crkva u srpsko-moravskom stilu iz 1927, podignuta na temeljima starije, manje barokne crkve u kojoj je služio Urošev otac. Tu su i Sokolski dom sa velikom salom, pa započeta spomen-kuća Predića, kuća Granične straže iz 1799, koju je crkva otkupila 1908. i sad je dom lokalnog paroha. Dijagonalno od buduće spomen-kuće, za koju danas nema novca, kuća Boška Stankova.


- E, ovde je bila kuća Predića koju su od njegovog sinovca Svetozara 1927. kupili moj deda i otac - priča vremešni Boško koji se još seća „čika Uroša“.
Naime, dve ratne zime 1942. i 1943, „čika Uroš“ je proveo u kući svog prijatelja, ali je svratio i dva puta da obiđe mesto svog ranog detinjstva. Oba puta po Boškovoj priči, koji je tada imao 10 godina, njegovi roditelji su ga zadržali na večeri i pitali ga šta da mu spreme, a Uroš je uvek želeo „kulju i mleko“.

Stankovi su na mestu Predićeve izgradili novu kuću (i ona je danas stara) ali o negdašnjem domu i životu Predića na ovom mestu najviše „zna“ prastari, džinovski dud usred dvorišta.

DUBOKA SETA

SVETA Petka koja je za pokolenja sačuvala lik Uroševe majke, odiše nežnošću. Smeštena je u banatski pejzaž u kom se dobro vidi Orlovat s crkvom i Vršački breg u daljini. Ovo vredno delo, međutim, vidno propada: boja se ljuspa i otpada. Sveštenik Rajko Srdić kaže da su se obraćali i pokrajinskom i republičkom zavodu moleći za stručnu pomoć. Dolazili su i eksperti... Ali ništa se nije pomerilo sa mrtve tačke. Predić je 7. septembra 1949. došao da obiđe Orlovat i ikonostas - svoje delo. Tad je zapisao: „Lik Bogorodice je jedan od mojih najuspelijih radova, sa izrazom neke duboke sete koja se opaža tek kad se duže zagleda u njeno lice“.

ŽIVOT

UroŠ Predić je rođen 1857. godine u Orlovatu. Osnovnu školu je pohađao u Crepaji, a gimnaziju u Pančevu. Studije je završio na bečkoj slikarskoj akademiji, gde je kasnije radio kao asistent.

U toku svog skoro jednovekovnog života živeo je i radio u Beču, Beogradu, Novom Sadu, Bečeju i Orlovatu. Autor je velikog broja ikonostasa, portreta i istorijskih žanr-dela, od kojih su najpoznatija „Kosovka devojka“, „Vesela braća, žalosna im majka“ i „Na studencu“. Predić je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 1910. godine. Jedan je od osnivača društva Lada i Udruženja likovnih umetnika. Umro je 1953. godine, u 96. godini, i po sopstvenoj želji sahranjen je na mesnom groblju u Orlovatu.

SAHRANA

U svom testamentu Uroš Predić obaveštava rodbinu da je na zahtev Orlovaćana pristao da bude sahranjen u svom rodnom mestu u porodičnoj grobnici. Navodeći svaku i najmanju pojedinost vezanu za „budući događaj“ on poručuje: „Rodbini i prijateljima naročito naglašavam, da je sasvim dovoljno, ako budu prisustvovali opelu u beogradskoj mrtvačnici, te da je posle suvišno da se bacaju u troškove i dosadu oko pratnje do Orlovata“.

Od Boška Stankova saznajemo da je rodbina došla na sahranu...

- Bilo ih je oko 40, moji su im ovde u dvorištu pod dudom spremili jelo i piće, pa tu im je bio dom predaka. Ali, kad su odlazili niko od njih nije upitao: „Dugujemo li šta?“

izvor:novosti.rs

Od Banata do Beča

Šest decenija od smrti Uroša Predića, askete za štafelajem. Crtačkom preciznošću prikazao je kal kojim gacaju "Vesela braća"

[You must be registered and logged in to see this image.]
Slika dospela u sve srpske domove

NAJMLAĐI sin sveštenika Petra Predića iz Orlovata rano je pokazao sklonost ka umetnosti. Porodica ga je podržala, iako je u to doba srednja klasa sumnjičavo "vrtela glavom" ukoliko bi neko hteo da se posveti tom poslu. Uostalom Urošev otac je i sam bio poklonik umetnosti: kao mladić je pešice išao iz Bratislave u Beč samo da bi video Belveder, ili slušao operu. Stoga ne čudi što su sačuvani Uroševi crteži iz ranog detinjstva - danas izloženi u "Predićevoj sobi" u zrenjaninskom Narodnom muzeju!


Prilikom jedne od poseta rodnom mestu, u svojoj 87. godini, Uroš Predić, zapisaće i ovo: "Živeo sam svojih 15 najboljih godina u Orlovatu (1894-1909) i nikad nisam opazio to što mi je danas tako jasno pred očima, a to je da su ulice banatskih sela skroz usrane" i "oprosti mi ružnu reč", ali "tim putevima već 200 i više godina idu konji, volovi, krave, teoci, ovce, svinje, guske i patke, i sve to pogani..."

Zahvaljujući tom zapisu, shvatamo kako je Predić mogao crtačkom preciznošću prikazati kal kojim gacaju "Vesela braća - žalosna im majka". Slika nastala kao moralistička pridika 1887, kao kritika "raspusnog" života, pijančenja i badavisanja - delo je koje Prediću široko otvara vrata popularnosti. Najpre je reprodukovana u kalendaru "Orao", a zahvaljujući velikom interesovanju, štampane su godinu dana kasnije i oleografske reprodukcije koje su se potom uselile u skoro svaki građanski, pa i seoski dom.

Predić je u svom dnevniku, koji se čuva u Zrenjaninu, zapisao da nije uspeo u svom moralističkom poduhvatu:

"Navraćam jedne nedelje do orlovatskog krčmara... oko stola slegao se grdan muški rod. Navalili se nad nešto, gledaju i, oči su im se ucaklile, a usta su im se razvukla od uva do uva. Priđem da vidim, kad ono reprodukcija vesele braće odštampana u čuvenom vojvođanskom kalendaru. Seljaci oduševljeni, klikću od radosti, izopijali se gore no što sam ih ikad video".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Posle osnovne, a potom i nemačke škole u Crepaji - koju pohađa zajedno sa Mihajlom Pupinom - odlazi u pančevačku realku. Kao vrlo darovit, dobio je stipendiju Matice srpske i 1876. otišao na Bečku slikarsku akademiju. U Beču dobija prve nagrade i porudžbine. Međutim, najproduktivniji je bio kao "ikonopisac" oslikavajući ikonostase mnogih crkava. Ali, za široku publiku sem "Vesele braće", ostaje poznat i priznat po svojoj najpopularnijoj, danas bismo mogli reći i kultnoj slici "Kosovka devojka".
U zrenjaninskom Narodnom muzeju posetilac neće naći Predićeva remek-dela, ali će portreti njegovog prijatelja, poznatog srpskog slikara Stevana Aleksića i Stefanije Aleksić otkriti sasvim drugačijeg Predića. Bezmalo spontanog, prisnog, impresionistu (?) - sasvim drugačijeg od Predića slikara reprezentativnih portreta, pogotvo ikonostasa.

Nekoliko izložbenih sala dalje: Predićeva soba. Skromno aranžirana vapi za novom postavkom. Ali, tu je i jedna omanja, ali sasvim čudna - simbolična slika: "Vizija u oblacima"!

O toj slici umetnik u svom testamentu svedoči: "Komponovao sam je 1878, posle austrijske okupacije Bosne, kad je političko nebo Evrope bilo natmureno.". Pa iako je svaku zaostalu sliku, crtež, skicu, kao prava "cepidlaka", u testamentu namenio poimence svakom rođaku, o sudbini ove je zapisao: "To je pitanje ne samo porodično nego možda i javno, opšteg interesa." O njenoj sudbini "moglo bi korisno poslužiti i mišljenje stručno spremnih, dobronamernih lica...".

LjUBAV

Miodrag Jovanović, autor monografije o Urošu Prediću piše:

"Za Orlovat ga je vezivalo, kako je govorio, najlepših petnaest godina života. Posvetio ih je negovanju ostarele majke. Ispunjavanje čovečanskih dužnosti, pisao je, davalo mu je naknadu za napuštanje svih mladalačkih ambicija. A tu, u Orlovatu, zakopan je još jedan neostvaren san. Kanda jedini put sa ozbiljnim lirskim uzbuđenjem trebalo je da se oženi Anom, ćerkom oficira strogih nazora, koji nije dopustio brak sa čovekom starijim šesnaest godina.

ŠKOLOVANjE

BEČKU Umetničku akademiju završava 1880. godine u klasi profesora Kristijana Gripenkerla. U toku studija dobio je Gundelovu nagradu - za slikanje uljem po muškom modelu. Potom 1882. radi u privatnom ateljeu svog profesora, a u periodu 1883-1885. bio je i asistent Umetničke akademije u Beču. Po uputstvu Gripenkerla i arhitekte Hanzena u to vreme izradio je 13 slika mitološke sadržine za friz Parlamenta u Beču. Sjajno započetu, kako bi danas rekli međunarodnu karijeru, Predić "sklon samozatajnoj melanholiji" (kako je ocenio akademik Dejan Medaković) napušta i 1885. vraća se u Orlovat. Tu radi seriju slika iz života seljaka. Slikarski posao ga zatim vodi u Beograd, pa u Novi Sad, u Stari Bečej, Orlovat... Od 1909. do smrti živi i radi u Beogradu.

izvor:novosti.rs

Skrivena osećajnost

Šest decenija od smrti Uroša Predića, askete za štafelajem. U depou zrenjaninskog muzeja čuva se legat sa 900 crteža i umetnikovih zapisa

[You must be registered and logged in to see this image.]
Dnevnik koji je slikar vodio na putovanju kroz Italiju

SOBA Uroša Predića u zrenjaninskom Narodnom muzeju, korektno i konvencionalno aranžirana, jeste omaž slikaru. Ali postavka malo govori o značaju umetnika na srpskoj i evropskoj likovnoj sceni, ništa o čoveku koji je uprkos sjajnoj karijeri započetoj u Beču zapisao skromno, kakav je bio: "Morao sam da se vratim, jer sam Srbin, moja duša traži mesto ovde u zavičaju". Ne naslućuje se njegov monaški asketizam...


Sve što nedostaje u izložbenom prostoru koji treba da podseti na velikana, povlašćeni znatiželjnik, zahvaljujući Oliveri Skoko, kustoskinji Narodnog muzeja u Zrenjaninu može naći u depou gde se čuva Predićev legat sa bezmalo 900 crteža, zapisa i ličnih stvari slikara. Uzbudljiv materijal koji samo pod stavkom "zapisi" nudi punu kutiju za cipele posetnica samog Predića kao i mnogih sa kojima je kontaktirao.

Na prvi pogled taj se materijal može nekom učiniti nezanimljiv, međutim Predićeve opaske otkrivaju njegov karakter bolje nego svi tekstovi koji su mu posvećeni. Puno se može saznati i iz poruka kojima mu se obraćaju oni koji šalju posetnice. O smislu za humor može da svedoči i njegova sasvim kratka opaska. "Pa šta?" ispod uvaženog imena Bogdana Mihaljija punog titula... Golem posao za ambicioznu i inventivnu kustoskinju Skoko koja je likovnu zbirku Muzeja preuzela pre godinu dana. Ona nam se već nekolikim izložbama predstavila kao istoričar umetnosti koji zna šta je savremena muzeologija i kako muzealije može iznova učiniti atraktivnim!

Zahvaljujući negdašnjem upravniku Muzeja Lazaru Nikoliću ovaj dragoceni materijal je dospeo u Zrenjanin 1954. Materijal je prilikom preuzimanja popisan, istoričari umetnosti su u skladu sa svojim interesovanjima koristili deo tog fundusa. Ipak, ostaje još puno nepoznatog i neotkrivenog. To potvrđuje i prošlogodišnje otkriće vezano za srpsku vajarku Vuku Velimirović, koja je najznačajniji deo opusa ostvarila u Parizu. Njeno visoko, gotovo idolatrijsko uvažavanje Predića kome se često obraćala, rasvetlilo je delimično jedan uzbudljiv i sasvim nepoznat segment srpsko-internacionalne likovne scene. Ujedno i Predićev puritanizam koji je na odšatmpanom pozivu za venčanje Vuke i jednog markiza, kasnije dopisao olovkom: "Brak razveden zbog nedoličnih seksualnih zahteva muža".

[You must be registered and logged in to see this image.] - Svaki put kad se zaroni u ove papire i papiriće otkrije se nešto novo. Tako sam ove godine našla dokumentacioni materijal koji mi je pomogao da napravim paralelu i rasvetlim odnos Uroša Predića i Steve Aleksića. Oni su bili saradnici, prijatelji pa i u rodbinskoj vezi - objašnjava Skoko uz napomenu: "Kad bih vodila samo taj legat imala bih posla do kraja svog radnog veka!".
I u pravu je.

Jedna soba depoa krcata je materijalom koji je godinu dana posle Predićeve smrti dopremljen u Muzej. Skoro je nezamislivo šta bi se sve našlo u dva ogromna sanduka od grubo tesanih dasaka. Materijal je po stolovima, ispod njih, na podu, po policama...

Olivera Skoko je do nekih otkrića i došla shvativši da je svaka od bezbroj vizit-karti "priča za sebe". To bi, naravno moglo "roditi" sasvim uzbudljivu izložbu koja bi nam pomogla u novom iščitavanju slikara, čoveka, patriote. Upravo će Uroševi "papiri" pokazati da se jedino on Mihajlo Pupinu obraćao sa "Mišo", Stevi Aleksiću sa "dragi prika". Empatija, posvećenost bližnjem (što je danas prognano iz svakodnevnog života) može da se otkrije i iz preporuke koju Predić piše za dalje školovanje zrenjaninskog slikara Aleksandra Sekulića.

Skoko ističe kako bi detaljno trebalo da se iščita i obradi Predićev dnevnik iz Italije koji se takođe ovde čuva. On je tek skeniran. Ono što je u svoj toj nesređenoj dokumentaciji dobro, kako pominje i naša sagovornica, jeste što je Predić imao "zaista lep i čitak rukopis".

Nameštaj koji je bio u Predićevom beogradskom stanu pohranjen je u muzejskom depou za primenjenu umetnost, tako da se u ovom "dokumentacionom delu" i ne može sagledati sva zaostavština koju bi trebalo revalorizovati u kontekstu savremene muzeologije i predstaviti na uvid javnosti. Deo materijala ovog legata je isto tako u depoima etnografskog odeljenja...

POPIS

Prema popisima radova koje je umetnik lično i vrlo pedantno vodio može se zaključiti da je oslikao između 1.600 i 1.700 kompozicija religiozne i istorijske sadržine, žanr-scena, portreta, pejzaža i jedan akt. "Vesela braća", "Kosovka Devojka", "Bosansko-hercegovački begunci", "Siroče na majčinom grobu", smatraju se najpoznatijima.

NEŽNOST

Strog i suzdržan, Predić nije odavao lako svoje emocije. Njih ćemo otkriti koliko preko zapisa priloženog uz maramicu kojom je umirućoj majci obrisao suze, toliko i o zapisu o poslednjem viđenju sa ocem "devetog oktobra u dva i po sata posle podne 1880". Uz crtež oca zapisao je: "Ovako je tata izgledao pet dana pred smrt pri našem rastanku. Ovo sam plačući nacrtao napamet na parobrodu kojim sam putovao za Peštu - Beč.".

izvor:novosti.rs

Kosovska bitka

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

Portret decaka u belom, 1951.