Grčka mitologija

Propustili ste Psihu, i ubedljivo najjači poljubac onog doba


[You must be registered and logged in to see this image.]

Bili jednom kralj i kraljica i imali tri prelijepe kćeri. Dvije starije su sasvim dobro udali, ali po najmlađu, Psihu, mladoženja nikako da dođe: ni kraljević, ni bilo koji drugi mladić. Bila je, naime, tako lijepa da joj se svako divio kao kakvoj statui ili boginji. Ubrzo jse počelo pričati da Psiha u stvari i nije obična princeza već nova Afrodita, i mnogi su počeli da joj ukazuju božanske počasti. Priče o njenoj ljepoti su se širile, a daljine su je uveličavale. Na kraju su u zemlju njenog oca počeli hodočastiti muškarci iz cijele Grčke. Opustjeli su hramovi u Pafosu, u Knidu i na Kiteri, i ljudi su umesto Afrodite, počeli da poštuju Psihu.


Psiha tim obožavanjem nije bila oduševljena. Još je manje time bila oduševljena Afrodita. U srdžbi zbog nedopustive ljepote obične smrtnice odlučila se osvetiti. Naredila je svom sinu Erosu da rani Psihino srce strijelom ljubavi tako da se zaljubi u najružnijeg muškarca na svijetu.

U međuvremenu Psihin otac se obratio delfskom proročištu da pita za savijet kako da svojoj kćeri nađe mladoženju. Dobio je strašan odgovor: da je u vjenčanoj haljini odvede na visoku stijenu iznad ponora gdje će mladoženja doći po nju; biće to odvratni zmaj sa tijelom prekrivenim ljuskama. Protiv proročanstva koje je objavilo volju bogova nije bilo pomoći i kralj se teška srca pokorio. Kad je ostavio kćer na visokoj stijeni i otišao, dogodilo se čudo: dašak Zefira, boga zapadnog vjetra, lako je podigao Psihu i odnio je u dolinu ispod stijene. Učinio je to na molbu boga Erosa koji je doletio do stijene da izvrši zapovijed svoje majke, ali se u Psihu zaljubio na prvi pogled.

Psiha, nije znala za Erosovo uplitanje i svom spasenju se čudila. Još je više začudilo kad je na kraju doline ugledala raskošnu palaču. Ušla je i još se više iznenadila: nevidljive sluškinje pripremile su joj kupku, osviježenje i postelju. Bilo je dovoljno da samo nešto poželi i želja bi joj se odmah ispunila. Kad je Psiha nakon toga zaspala, tiho joj se primakao mladoženja: to nije bio strašni zmaj, već divni bog ljubavi Eros.


Eros je u svakom slučaju dobro znao zašto je od Psihe zatražio obećanje da nikada neće pokušati saznati kako on u stvari izgleda. Pod utiskom doživljene slasti prve ljubavi ona mu je to čvrsto obećala. I tako je Psiha počela da živi u prelijepoj palači, provodeći dane u samoći, čekajući noć koja joj je donosila ljubav nepoznatog ljubavnika. Jedino što je rastuživalo bile su misli na roditelje i sestre koje je sigurno mučila briga o njenoj sudbini.


Kad je glas o Psihinom nestanku došao do njenih sestara, vratile su se roditeljima da ih utješe. Otšle su i do stijene pored koje je ljudsko oko poslednji put vidjelo Psihu. Tamo su gorko plakale i Psiha je zamolila svog dragog da joj dopusti sastanak sa sestrama jer će one, kad im kaže kako živi, prestati tugovati. Eros je opomenuo Psihu da je taj sastanak spojen s velikim opasnostima i nagovarao je da odustane od toga. Sva Erosova uvjeravanja ostala su bez uspjeha.

Sestre su se iskreno obradovale sastanku, ali kad su ugledale prelijepu palaču u kojoj je živjela njihova najmlađa sestra, u njima se probudila zavist. Počele su ispitivati Psihu o njenom mužu i poželjele ga upoznati. Psiha je okolišala i odgovorila da joj je muž ljep mladić koji većinu vremena provodi u lovu, darivala ih zlatom i nakitom i pozvala Zefira da joj sestre odnese nazad na stijenu iznad doline.


Na povratku izbila je potiskivana zavist Psihinih sestara. Zato su odlučile šutjeti o njenoj sreći i počele kovati planove kako da se domognu njenog bogatstva.Psiha kad je saznala da očekuje dijete, zamolila je svog dragog da joj opet dozvoli susret sa sestrama. Erosovo odgovaranje na ovaj put nije ništa koristilo i tako je Zefir opet donioeo njene sestre u dolinu. One su glumile radost zbog očekivanja djeteta i zapitkivale Psihu o njenom mužu. Psiha je već zaboravila šta im je prvi put rekla i opisala ga kao solidnog gospodina srednjih godina koji se bavi trgovinom, a koji je upravo na putu u dalekoj tuđini. Sestre su iz toga zaključile da Psiha i ne zna tko joj je muž, a kad im je prilikom njihove sljedeće posjete to i priznala, počele su da je uvjeravaju da joj je muž onaj odvratni ljuskavi zmaj o kome je govorilo proročanstvo. Nagovorile su je da se u to sama uveri: da pod posudu sakrije svjetiljku i kad joj muž zaspi da mu osvijetli lice pa će tako saznati tko je on. U znak svoje velike ljubavi povjerile su joj i način na koji će se spasiti: dale su joj oštar nož da ga ubije.


Psiha je pod uticajem svojih sestara i zbog mučne neizvjesnosti odlučila prekršiti dato obećanje. Kad joj je dragi noću zaspao, otkrila je pripremljenu svjetiljku, uzela nož i prišla postelji. Mutno svjetlo otkrilo je da joj je muž sam bog ljubavi Eros. Obradovana htjela ga je poljubiti, ali kad se nad njega nadvila, kap vrelog ulja iz svjetiljke pala mu je na rame. Bog ljubavi prenuo se iz sna i obuzet srdžbom što je Psiha prekršila dato obećanje, htjeo je odmah da odletjeti. Ali Psiha je, ne gubeći prisustvo duha, obgrlila njegove noge i u sljedećem trenutku oboje su letjeli visoko u oblacima.


Let nije dugo trajao. Psiha je brzo izgubila snagu, a Eros nije htjeo da da ona pogine. Vratio je na zemlju i s gorčinom joj prebacio njenu izdaju. Kad je zatim napustio, očajna Psiha nije znala šta da radi i u očajanju se bacila u obližnju rijeku. Ali vodena struja je, iz ljubavi prema Erosu, opet iznijela na obalu. Izmučena čežnjom za dragim i željom da umre, što joj je bilo uskraćeno, Psiha se uputila da sestrama naplati njihovu izdaju kojom su je bacile u nesreću.


Najprije je posjetila najstariju i rekla joj da je morala pobjeći od muža jer se, kada ju je prilikom posljednje njene posjete potajno videjo, zaljubio u nju i sada čezne samo za njom. Sestra je na to pohitala do stijene i u nestrpljenju da je Eros prihvati skočila u dubinu. Zefir nije imao naređenja da je ponese i ravnodušno je dozvolio da ona izgubi život na stjenovitoj padini. Na isti način je poginula i druga Psihina sestra.

U međuvremenu je Afrodita saznala za pustolovinu svog sina. Strašno se razljutila i poslala svoje pratilje da joj odmah dovedu njegovu ljubavnicu. Kad im nije pošlo za rukom da pronađu Psihu, Afrodita je zamolila Hermesa, glasnika bogova, da svuda oglasi da će onaj ko pronađe Psihu dobiti bogatu nagradu. A nagrada zaista nije bila mala: "sedam sočnih poljubaca od same boginje ljubavi". Ljudi su grozničavo počeli tražit Psihu, ali nesretnoj ženi više nije bilo stalno ni do čega i sama je došla Afroditi.


Nikada se jasnije nije potvrdilo koliko je ljubav zapravo bliska mržnji: ugledavši pred sobom ženu ljepšu od sebe, boginja ljubavi pretvorila se u boginju zlobe. Kad je doznala da Psiha očekuje dijete i da će tako postati baka razbjesnila se.

Psiha je dobila tri zadatka. Ako ih riješi, spasiće sebi život. Boginja je pred nju rasula gomilu pšenice, ječma, prosa, maka, graha i sočiva, pomiješala zrna i naredila Psihi da do večeri razdvoji zrna u posebne gomile, inače će umrijeti. Nesretnoj Psihi pritekli su u pomoć mravi jer im se sažalila ljubavnica boga ljubavi. Zatim joj je Afrodita naredila da donese čuperak vune od zlatnog runa divljih ovaca koje su pasle na drugoj obali brze i opasne rijeke. Taj zadatak Psiha je izvršila uz pomoć trske koja joj je savjetovala da sačeka dok ovce u podnevnoj vrućini zaspu pa da tada sakupi čuperke vune koji su se uhvatili za grmlje na njihovom putu na pašu. Kao treći zadatak Afrodita je naredila Psihi da donese vodu s izvora nad strmom, klizavom stijenom koji su čuvali uvjek budni zmajevi. Psiha je i taj zadatak ispunila uz pomoć Zeusovog orla koji se tako odužio za uslugu koju mu je nekada učinio Eros. Afrodita je najzad morala priznati da je Psiha izvršila postavljene zadatke, ali kako je znala da je ona to sve postigla uz tuđu pomoć, zadala joj je još jedan zadatak - teži od prethodnih.


Prema toj Afroditinoj zapovijedi, Psiha je morala sići u carstvo sjena i od boginje Perzefone, žene vladara podzemnog sveta Hada, izmoliti kutiju sa čarobnom bojom. Psiha je shvatila da je taj zadatak jednostavno neostvarljiv i zato se popela na visoku kulu da bi skočila u ponor i riješila se svih patnji. Ali to nije bila obična kula, jer je progovorila ljudskim glasom i savjetovala Psihu kako da siđe u podzemni svet i kako da se tamo ponaša i šta da uradi da se sretno vrati. Na jedno je posebno upozorila: da Perzefoninu kutiju nipošto ne otvara. Kad se sretno vratila na gornji svet, Psiha nije odoljela radoznalosti i otvorila je kutiju. Ali u njoj nije bila boja, već ledeni san smrti.


Dugo je Psiha ležala obuzeta snom smrti, na povratku iz podzemnog svijeta. ali Afrodita se uzalud nadala da će tako zauvijek ostati. Kad je Eros ozdravio od bola koji mu je nanijela njegova draga, krenuo ju je tražiti.Čim je ugledao Psihu, skinuo je s nje san, vratio ga u kutiju, nježnim ubodom strijele probudio svoju dragu i naredio joj da bez pogovora pođe do njegove majke. Za ostalo će se pobrinuti sam.


Eros je održao svoju reč. Potražio je samog Zeusa i obećao da će mu, ako dozvoli da uzme Psihu za zakonitu ženu, pribaviti najlepšu ljubavnicu na svijetu. Da li je ispunio obećanje, nije poznato. Ali Zeus je Psihu od smrtne žene uzdigao u boginju i svečano je predao Erosu da mu zauvijek bude žena. Na kraju se s tim pomirila i Afrodita, i kad je nakon venčanja Erosa i Psihe postala baka djevojčice, djete je dobilo ime Hedona - Slast

Mit o Erosu i Psihi iz perspektive arhetipske psihologije
Prof. Žarko Trebješanin
Erih Nojman: Amor i psiha: psihički razvoj ženskog: tumačenje Apulejeve bajke, preveo sa nemačkog Milutin Stanisavac, Fedon, Beograd, 2015.
Prvi deo Nojmanove knjige je bajka „Amor i Psiha" iz Apulejevog romana Metamorfoze (poznatiji kao Zlatni magara c/ Asinus Aureus; prevela sa latinskog Marjanca Pakiž). Ona počinje, tipično, nevoljom. Psiha, najmlađa kraljevska kći, pati što je zbog njene božanske lepote prosci izbegavaju, a Venera je iz istog razloga mrzi. Ljubomorna Venera (grčka Afrodita) traži od svog sina, nestašnog Amora/Erosa da njenu smrtnu suparnicu Psihu kazni time što će je ljubavlju „vezati za najgoreg čoveka". Proroštvo naređuje nesrećnom ocu Psihe da svoju kćer kao nevestu ostavi na vrh litice i da je žrtvuje okrutnoj zmijolikoj nemani. Svadba se pretvara u pogreb neveste. Zefir će je, međutim, nežno na krilima spustiti sa litice u prelepi dvorac, čiji tajanstveni gospodar, nepoznatog lika, dolazi u njenu postelju samo pod okriljem noći. Psiha uživa u čulnoj ljubavi sa svojim misterioznim mužem, ali je kopka da odgonetne ko je on i kako izgleda. Ljubomorne i pakosne sestre govore joj da je njen muž strašno čudovište koje mora ubiti. Uprkos strogoj muževljevoj zabrani da mu vidi lik, Psiha uzima lampu i nož, kako bi mu videla pravo lice i ubila ga. Kap vrelog ulja budi Amora, Psiha ugleda njegov prelep božanski lik, ali zato biva strogo kažnjena progonom iz dvorca. Tada počinje njeno lutanje i stradanje na putu ponovnog zadobijanja Amorove ljubavi. Ona se, najzad, pokajnički predaje strašnoj boginji Veneri na milost i nemilost. Uspeva da reši njena tri nemoguća zadatka, ali na četvrtom pada. Na kraju, Amor oprašta Psihi, vraća je u bračno gnezdo i uzdiže na Olimp kao besmrtnu boginju. Kao plod njihove ljubavi rađa se kćer Naslada (ili Radost, Blaženstvo).
Drugi, glavni i najveći deo knjige (preveo sa nemačkog M. Stanislavac) čini pronicljiva i podsticajna dubinsko psihološka Nojmanova studija pod nazivom Eros i Psiha. Apulejevu bajku Nojman detaljno analizira kao zapravo prerušenu prastaru mitsku priču i tumači je u ključu jungovske psihologije. Ovaj grčki mit simboličkim jezikom govori nam o arhetipu ženskog i o tipičnom, arhetipski determinisanom razvoju ženske psihe.
Sukob Psihe sa sujetnom i nemilosrdnom progoniteljkom Afroditom (u bajci Venerom), grčkom boginjom plodnosti i majkom Erosovom, jedan od središnjih motiva ovog mita, zapravo je prikaz trnovitog puta sticanja autonomije i zrelosti žene. Sazrevanje ženske psihe podrazumeva unutrašnje teškoće, prvenstveno obračun sa arhetipom Velike Majke i odvajanje ja od njenog snažnog uticaja.
Afrodita je boginja ljubavi kao kolektivnog,čulnog, biološkog principa sjedinjavanja ženskog i muškog pripadnika ljudske vrste, dok Psiha uzdiže novi princip ljubavi kao duhovne i lične veze između određenog muškarca i određene žene. Princip individualne Ijubavi, kako ga Psiha zastupa u svom susretu sa Erosom, predstavlja temelj individuacije. Kroz personalizovani ljubavni susret osoba ispunjava cilj samorazvoja, a to je spoznaja sebe samoga, svog najdubljeg duševnog sveta i, istovremeno, sazreva duhovno, postajući celovita, uravnotežena ličnost. „Prvi put individualna ljubav koju predstavlja Psiha ustaje u pobuni protiv kolektivnog principa zadovoljstva i čulnog zanosa koji predstavlja Afrodita", piše Nojman (str. 88).
Drugi glavni motiv ove mitske drame jeste sukob Psihe sa Erosom, bogom čulnog uživanja i ljubavi, odnosno borba smrtne žene sa lakomislenim i razmaženim bogom. Ovaj motiv je blisko povezan sa onim prvim. Naime, Eros, mamin poslušni sin, nalazi se u vlasti svoje dominantne, strašne i zavodljive majke. Zadatak Psihe je da Erosa otrgne iz čvrstog, sputavajućeg i pogubnog, incestuoznog zagrljaja Afrodite, da ga izbavi iz „transpersonalne sfere vladavine Velike Majke", te da ga prevede u ljudsku, personalnu sferu; da od njega načini odgovornog muža.
Jedan od najlepših i najuzbudljivijih motiva ove bajke jeste Psihino rešavanje teških zadataka koje joj postavlja Afrodita sa ciljem da je uništi i eliminiše iz Erosovog života. Upravo rešavanje ovih teških, „nerešivih zadataka", posebnoje privlačno za dubinsku analizu. Naime, suočavanje Psihe sa ovim surovo teškim iskušavanjima simbolizuje unutrašnje prepreke koje žena na svom putu ka psihičkoj zrelosti mora da savlada.
Prvi težak zadatak za Psihu je bio da za kratko vreme razvrsta brdo semenja (proso, žito, ječam, grašak, pasulj, biber) u odvojene gomile. Njegova svrha je da ispita njenu „marljivost". Junakinja rešava zadatak uz pomoć čarobnih pomagača, uz pomoć „vojske mrava". Mravi, „stvorenja rođena iz zemlje", smatra Nojman, predstavljaju telurske, htonske, demonske mitske sile, koje simbolizuju moćne instinktivne, spasonosne sile kolektivnog nesvesnog, koje uvode red sređujući ono haotično. Ovo kretanje od haosa ka organizovanim strukturama predstavlja kretanje od uroborskog nesvesnog na put samospoznaje, ali bez gubljenja blagotvorne veze sa nesvesnim i nagonskim u duši.
Drugi smrtonosno težak zadatak za Psihu je da od stada strašnih ovaca, pobesnelih od sunčane jare, ukrade pramen zlatnog runa. U pomoć nesrećnoj Psihi priskače zelena trska, koja joj savetuje da sačeka da prođe vrelina dana i da noću, kada se ovce smire, ukrade pramen zlatne vune koje su one ostavile na oštrom žbunju. Psihin zadatak da ukrade runo solarne, muške životinje (ovna) Nojman tumači kao lukavo iniciranje ženskog pokušaja simboličke „kastracije", nadvladavanja muškog principa, a koji se obično završava smrtnim porazom žene. Psiha, zahvaljujući trsci, nalazi zaobilazan, „ženski put" u ovoj borbi sa malignim arhetipom muškog.
Treći težak i po život opasan zadatak jeste da krčagom zahvati „živu vodu" sa izvora na vrhu visoke litice, uprkos strašnim zmajevima koji čuvaju izvor što napaja Stigu. U pomoć Psihi priskače Zevsova ptica orao i umesto nje uspešno izvršava zadatak. Orao je muški simbol duha, zaključuje Nojman, koji ukazuje na novi, viši stupanj u duševnom razvoju ženskog.
Najzad, četvrti zadatak je najzahtevniji, najuzbudljiviji i najpogibeljniji, a to je zahtev da se Psiha spusti u Donji svet, da tamo od Kore uzme i u kutiju stavi čudotvornu pomadu za lepotu, te da se sa tim poklonom vrati na ovaj svet i preda ga neotvorenog Afroditi. Da bi u tome Psiha uspela ona mora strogo da sluša savete svog čarobnog pomagača, a to je Kula, koja je podučava da strogo poštuje niz tabua (ne sme da progovori, da pokaže samilost, da dodirne mrtve, a posebno da otvori kutiju) i zakona Donjeg sveta. Psiha je mudro odolela svim iskušenjima osim – poslednjeg. Otvorila je kutiju da bi svom dragom bila još lepša, ali u kutiji je bio – smrtonosni san. Tada joj njen već nestrpljivi muž Eros priskoči u pomoć, pokupi san i stavi ga u kutiju, a Psihu probudi „blagim ubodom svoje strele" (str. 51).
Četvrti i poslednji zadatak, silazak u Donji svet i povratak u ovaj, Nojman tumači kao zadatak da se ono što je skriveno pod zemljom iznese napolje, kao samospoznaju sadržaja duboko zakopanog u nesvesnom. To je najvažniji stupanj procesa ucelovljenja, individuacije, sazrevanja ženske psihe u ljubavnom susretu sa Erosom, sa muškarcem. „Preko Erosa, preko svoje ljubavi prema njemu, Psiha se razvija ne samo ka njemu, nego i ka samoj sebi".
Psihin pohod u Donji svet, u carstvo mrtvih predstavlja herojsko putovanje „preko noćnog mora" u središte duše, put dolaženja do vlastitog Jastva. Ali njen herojski pohod osoben je po tome što se ona junački bori uz pomoć muškog principa, ali na ženski način. A to znači da do cilja dolazi zaobilaznim, nenasilnim putem, a na kraju pobeđuje tako što otkriva svoju slabost, što se predaje. Psihi ovaj njen jedini poraz, paradoksalno, donosi konačnu i najvažniju pobedu, čiji je rezultat povezivanje njenog ja sa vlastitim ženskim Jastvom. Još radikalnije rečeno, njeno putovanje u Podzemlje i povratak predstavlja inicijaciju u zrelost, odnosno ritualnu, simboličku „smrt devojke" i rađanje nove, celovite, „zrele žene", kod koje su u punom skladu polnost i duhovnost.

Psiha kao simbol duse, koja trazi ljubav

Lutajuće Srce ::

Propustili ste Psihu, i ubedljivo najjači poljubac onog doba


[You must be registered and logged in to see this image.]

Jeste,ali nije zaboravljeno.Ima i na temi Ljubav - grcka mitologija.

Европа и Кадмо

Агенор, син Либије и Посејдона, напустио је Египат и настанио се у Кананској земљи, где се оженио Телефасом, која му је родила Кадма, Фојникса, Килика, Таса, Финија и једну ћерку Европу.
Зевс, пошто се заљубио у Европу, пошаље Хермеса да отера Агенојеве краве на морску обалу код Тура, где се она обично шетала са својим другарицама. Он сам придружио се крду, прерушивши се у снежно белог бика са великим подваљком и малим роговима као украсима, између којих је ишла једна црна пруга. Европу је изненадила његова лепота и како се бик показао питом као јагње, она је савладала страх и почела да се игра с њим, стављајући му цвеће у уста и вешајући му венчиће о рогове; најзад она му се попе на леђа и допусти да он тако с њом на плећима докаса до морске обале. Изненада, он заплива, док је она са запрепашћењем и страхом гледала у обалу, држећи се једном руком за рог, док је у другој још држала корпу са цвећем.
Ступивши на обалу у близини Кретске Гортине, Зевс се претвори у орла и силова Европу у врбовом честару поред извора, мада неки кажу да се то догодило под зимзеленим платаном. Она му је родила три сина: Миноја, Радаманта и Сарпедона.
Агенор посла синове да трагају за својом једином сестром, забранивши им да се врате без ње. Они одмах запловише, али немајући појма куда се бик упутио, сваки поче различитим путем. Фојникс отпутова на запад преко Либије, и доспео је све до данашње Картагине, те је тако дао своје име Пунима; али после Агенорове смрти вратио се у земљу Канаан, коју назва Феникијом у своју част и са Алфесибојом изродио Адонида. Килик оде у земљу Хипахајанаца, која по њему доби име Сицилија; а Финеј оде у Тинију, полуострво што одваја Мраморно море од Црног мора, где су га касније много узнемиравале Харпије. Тас се са својом пратњом најпре упути за Олимпију и ту посвети Хераклу Тиринском једну бронзану статуу високу десет аршина, која га представља како држи батину и лук; затим крену да колонизира острво Тас и да ради у богатим рудницима злата. Све се ово догодило пет генерација пре него што је Херакле, Амфитрионов син, рођен у Грчкој.
Кадмо је запловио са Телефасом у правцу острва Род, где је посветио велики бронзани бакрач Атени са Линда и саградио храм Посејдону, оставивши наследно свештенство да се о њему брине. Затим су приспели у Теру и саградили сличан храм и, најзад, доспели у земље трачких Едоњана, који су их гостољубиво примили. Овде Телефас изненада умре, а после његовог погреба Кадмо и пријатељи му пратиоци упутише се пешице у Делфиско пророчиште. Кад је Кадмо запитао где би могао да нађе Европу, Питија га посаветова да напусти тражење и да, уместо тога, поче за кравом и сагради град тамо где она буде пала од умора.
Одлазећи путем који из Делфа води за Фокиду, Кадмо сретне кравара који је служио код краља Пелагона, и овај му прода краву са белим полумесецом са обе стране бедара. Он потера ову животињу на исток преко Бојотије, и никако јој није дао да се одмори док се она, најзад, не сруши од умора на месту где сада стоји Теба; ту Кадмо постави кип богиње, назвавши га феничанским именом Онга.
Кадмо је опоменуо своје другове да се крава мора без одлагања жртвовати Атени и послао их по чисту, свету воду са извора Ареја, који се сада зове Касталски извор, али није знао да тај извор чува огромна змија. Ова змија поубија већину Кадмових људи, и он се освети згњечивши јој главу стеном. Тек што је принео жртву Атени, кад се појави она сама, хвалећи га за оно што је учинио и наредивши му да посеје змијине зубе у земљу. Кадмо послуша Атену. Наоружани Спарти, или »посејани људи«, ођедном искочише, звечећи својим оружјем. Кадмо удари каменом на њих и они почеше да се свађају, оптужујући један другог за бачени камен, те се тако жестоко потукоше да их је на крају остало само пет: Ехион, Удај, Хтоније, Хиперенор и Пелор. Они Кадму једногласно понудише своје услуге. Али Ареј је захтевао освету због змијине смрти, и Кадма божански суд осуди да буде његов кмет док траје једна велика година.

Ето, узех овај мит јер је доста тога исписано није остало много тога, извор је у главном Гравесова књига Грчки митови, мењао сам нешто, пошто вероватно ускоро отварам сајт о Грчкој митологији

Танатос


Танатос је име бога смрти у грчкој митологији, којег је родила богиња ноћи Њукта са богом таме Еребом, када је Хрон преотео власт од Урана. Имао је срце од гвожђа и црна, ледена крила, а често су га приказивали како носи лептира.
Танатос као бог смрти није знао за милосрђе. Кад би особи дошао дан смрти (одређен судбином) Танатос би долетео до ње, уграбио јој душу и предао је Хаду.
Само су два пута људи изиграли Танатоса: Херакле га је савладао и преотео му душу Адметове жене Алкестиде, а Сизиф га је везао и и затворио у гвоздену бачву или у подрум. Зевс је наредио Аресу да га ослободи јер су људи престали боговима приносити жртве.

Хекатонхири


Хекатонхири (грч. Έκατονχειρες) су синови бога неба Урана и богиње земље Геје.

Они су били дивови са сто руку и педесет глава, невероватне снаге, пуни беса и много јачи и супериорнији и од Киклопа и од Титана.

Име су добили по броју руку — грчки ἑκατόν,hekatón = „сто“ и грчки χείρ, kheir = „рука“, или Έκατονχειρες, Hekatónkheires = „Сторуки“.

Постојала су три Хекатонхира:

* Бријареј (грч. Βριάρεως) или Егеон (грч. Aigaíôn) — „Морска коза“
* Кот (грч. Κότος) или „Побеснели“
* Гиг или Гиј (грч. Γύης) — „Дугоруки“

Одмах након рођења, Уран, њихов отац, бацио их је у унутрашњу земљу – Тартар, јер их је сматрао за одвратна створења, како због њиховог понашања, тако и због одбојног изгледа.

Њихову мајку Геју такав поступак Урана је разбеснео, па је она одлучила да се освети своме мужу. Прво је замолила Титана Крона да ослободи три Хекатонхира, али Крон на то није пристао. Одбијање Крона да им помогне је почетак мржње Хекатонхира према Титанима. У унутрашњој земљи - „паклу“ - Тартару, Хекатонхире је чувао страшни змај Кампа све до тренутка када их је, по наговору Геје, ослободио Зевс, да би му били савезници у борби против Крона. За време владавине Титана Хекатонхири су на Титане бацили стене величине планина и тиме их савладали (види Титаномахија).

* Хезиод у свом делу Теогонија пише да су после победе над Титанима три Хекатонхира постали чувари улаза у умутрашње земље - пакао Тартар.

Giganti


Giganti su dugokosi nakazni divovi, sinovi boginje zemlje Geje rođeni iz kaplje krvi boga neba Urana.
Giganti su bili potomci najstarijih bogova, starijih od bogova sa Olimpa, i nisu priznavali vlast najvišeg boga Zevsa, mada je njegova vladavina bila bolja od vladavine njihovog giganta Hrona.
Kada je boginja zemlje Geja, besna na Zevsa što je svrgnuo sa vlasti njenog sina Hrona, nagovarala je gigante da se pobune protiv njega. Gigante nije trebalo mnogo nagovarati jer su sami bili željni osvete, i puni snage, pa kada je Geja nabavila čarobnu biljku koja ih je, od oružja bogova činila neranjivim, digli su se na borbu, i iz rodne Palene na poluostrvu Halkidikiju krenuli na Olimp.
Počela je žestoka borba (gigantomahija) u kojoj su, na samom početku bogovi bili nadjačani i Zevs se obratio boginji Atini da pozove u pomoć njegovog zemaljskog sina Herakla.
Kada je Geja čula ko dolazi u pomoć bogovima, pokušala je da nabavi čarobni napitak koji bi njene sinove štitio od oružja ljudi, ali u tome nije uspela jer je Zevs, naredio bogu sunca Heliju i boginji meseca Seleni, da ne obasjavaju zemlju svojom svetlošću, a sam je počupao svaku biljku na zemlji.
Dolazak Herakla za gigante je bio koban i umesto da se predaju i mole za milost, oni su izabrali da do kraja vode borbu koja ih je odvela u smrt.
Heraklo je, otrovnom strelom ranio najjačeg giganta Alkioneja, a potom ga je bacio preko planine u njegovu rodnu zemlju jer je znao da tamo Alkioneja nije bio besmrtan. Taj uspeh Herakla je dao novu snagu i podsticaj bogovima, pa je svaki od bogova krenuo u borbu.
Na giganta Klitija, bog Hefest je bacio ogromnu planinu užarenog gvožđa.
Na giganta Enkelada, već ošamućenog, boginja Atina je bacila ostrvo Siciliju.
Na giganta Polibota, bog Posejdon se bacio komadom zemlje koga je otrgnuo od ostrva Kosa, i oborio ga u more (tako je nastalo ostrvo Nisir).
Zevs je, užarenim munjama koje je bacao sa Olimpa sve ostale gigante, a zatim ih je Heraklo obamrle od munja pobio.

Hron(Titan)




У грчкој митологији, Крон, Хрон или Хронос (Сатурн) – (грчки: Κρόνος), владар Универзума и вођа најмлађе генерације Титана. Био је најмлађи син Урана и Геје, а према Диодору са Сицилије био је најстарији син.



Хрон је оженио сестру Реју и био је отац Хестије, Посејдона, Хада, Деметре, Хере и Зевса.
Хрон је био бог неба и вођа богова Универзума, пошто је збацио свог оца Урана. Уран је остао без моћи када га је син кастрирао. Хрон је био и бог пољопривреде и плодности. Римљани су га идентификовали са Сатурном, римским богом пољопривреде.
Када је његов отац Уран утамничио његову браћу Сторуке дивове и Киклопе у Гејином телу, његова мајка је трпела велике муке. Геја је замолила свог најмлађег сина да их ослободи. Хрон, који је био најснажнији и најлукавији од Титана, сагласио се да јој помогне, одсекао је Уранове гениталије српом и бацио их у море.



Збацивши Урана Хрон је постао врховни владар Универзума. Делио је власт са Титанима. Хрон је заменио Урана као бога неба. За време своје владавине, Хрон је створио људе, и тај период се означава као Златно доба, најмирољубивије време човечанства, јер су људи били сложни, и нису били потребни закони и правила.
Уместо да ослободи Сторукое дивове и Киклопе, држао их је затворене у Тартару, најдубљем делу подземља. Увређена што јој син није ослободио осталу децу, Геја је прорекла да ће га његови синови збацити с власти.



Бојећи се да ће доживети исту судбину као и његов отац, Хрон је гутао сву своју децу након рођења. Реја је успела да га превари тако што му је уместо последњег рођеног сина, Зевса, дала да прогута камен. Хрон је прогутао камен, а Реја је тајно послала Зевса на да живи на Криту. Постоји више верзија о Зевсовом одрастању:
Одгојила га је Геја
Одгојила га је Амалтеа
Одгојила га је нимфа Адамантеа. Како је Хрон владао земљом, небесима и морем, она га је завезала тако да је висио са дрвета не налазећи се ни на небу, ни на земљи ни на мору, бећ између њих и тако Хрон не успеше да га види.
Одгојила га је нимфа Киносура. У знак захвалност, Зевс ју је поставио међу звезде након њене смрти.
Одгајила га је Мелиса која га је хранила козијем млеком
Када је Зевс одрастао, Реја је преварила Хрона и дала му да попије неко средство за повраћање због чега је он испљунуо сву своју децу супротним редом од оног којим их је прогутао (прво камен). Друга верзија је да је Зевс расекао Хронов стомак. Затим је започео рат између Хрона и других Титана са младим боговима.
Млади богови су познати као олимпијски богови. Хрон и Титани су побеђени када је Зевс позвао у помоћ Сторуке дивове и Киклопе које је ослободио из Тартара. Они су му дали муњу. Већина мушких Титана је бачена у Тартар, као и Киклопи и Сторуки дивови, који су помогли Зевсу у рату, а он сам је постао врховни владар Универзума.
Према Орфеју, Зевс је осакатио Хрона.

Хрис (грч. Χρύσης) је у грчкој митологији било име више личности.

Име Хрис значи златан.

Према Паусанији, Хрис је наследио краља Флегију. Био је син Посејдона и Хрисогеније и Минијин отац.
Према Аполодору, био је син Миноја и Парије. Као и његову браћу, убио га је Херакле.
Ардидов (или Ардисов) син и у Хомеровој „Илијади“, али и према Хигину, Аполонов свештеник, који је замолио Ахејце да ослободе његову кћерку Хрисеиду, али је Агамемнон одбио његов захтев и понизио га грубим речима (према Зевсовом наговору). Свештеник се тада молио свом богу да га освети и Аполон је десетковао ахејску војску пославши им болест. Када је напокон Калхант објаснио шта их је снашло, Агамемнон је, додуше невољно, морао да попусти, те врати Хрисеиду свом оцу уз пригодне поклоне. Међутим, тада се одлучио да узме Брисеиду, која је била припала Ахилу и то је изазвало спор ова два јунака.
Хигин је поменуо још једног Хриса, свештеника, који је био Агамемнонов син и унук претходно наведеног Хриса. Када су Орест, Пилад и Ифигенија доспели код њега, на острво Сминт, он је најпре мислио да их преда њиховом прогонитељу Тоанту, али се предомислио када му је деда рекао (или му је то открила мајка) да је Орест његов полубрат, односно да му је отац Агамемнон, а не Аполон како је до тада мислио. Тада му је помогао, напао Тоанта и убио га.

Харпије (грч. Harpyiai, лат. Harpyiae) су у грчкој митологији биле кћерке морског бога Тауманта и океаниде Електре. Персонификују мрачне облаке гоњене ветром.

Харпије су биле богиње оштрог и брзог ветра, односиле су душе мртвих у Хад и веома ретко су се мешале у живот богова и људи.
Харпије:
Аело - Окретна попут олује или горопадна
Келено - Тамна, а позната и као брзонога
Окипета - Брзолета, као вихор
[уреди]Харпије у митовима
Хомер, у својим делима их спомиње неколико, али по имену само Подаргу.
Хезиод спомиње Елу и Окипету.
Вергилије спомиње Окипету.
Хезиод их је у својој Теогонији назвива предивним створењима са дугачком и лепом косом.
Харпије су, на самом почетку биле приказиване као не баш лијепа створења, као одвратне, смрдљиве жене са птичијим телом, а како је време пролазило слика Харпија се мењала, па су их почели приказивати прекрасним створењима сличним сиренама.
У средњем веку Харпије су се звали и девице - орлови.

Харпија
Јакоб ван Мерлант, 1350.
Осим Тауманта и Електре, као њихови родитељи се наводе и Тифон и Ехидна.
Једна од Харпија је, по Хомеру који у Илијади пише да је она са Зефиром, западним ветром, била мајка Ахилејевих коња.
Најистакнутија улога им је била у миту о краљу и врачу Тракије, Финеју, којег су оне по жељи богова морале да казне вечном глађу због злочина што га је он починио над синовима из првог брака.
Како би Финеј сео за сто, оне би одмах долетеле, појеле му јело, а оно што не би појеле, изгазиле би и загадиле изметом. Ово се свакодневно настављало све док није стигао Јасон с Аргонаутима на броду Арго.
Два јунака Аргонаута, Калаис и Зет, синови бога северног ветра Бореја, који им је подарио крила, успели су отерати Харпије, све до Сирофадских острва у Јонском мору. Нису их убили јер им је Ирида обећала да Харпије више неће узнемиравати никога те су се оне вратиле у своју пећину на Криту. Захвалан за њихову помоћ, Финеј је Аргонаутима помогао рекавши им како да прођу Симплегаде, зачаране стене.

Митологија

Када је Дедал завршио са изградњом лавиринта, Минос је, да би га спречио да се истина о лавиринту прошири, затворио Дедала, а и контролисао је све бродове и све путеве. Да би се ослободио и напустио острво, Дедал је одлучио да направи крила себи и своме младом сину Икару. Увезао је пера заједно, од најмањег до највећег, створивши тако велику површину. Већа пера је осигурао концима, а мања воском тако да су она личила на птичија крила.

Када је посао био завршен, Дедал је, на месту махао крилима и тако их испробавао, а затим је крилима опремио и свог сина Икара и научио га како да лети. Када су обојица били спремни, Дедал је упозорио Икара да не лети ни превисоко, а ни ниско, јер, ако лети превисоко сунце ће отопити восак, а ако лети прениско, морска пена ће натопити крила и више неће моћи наставити са летом. И затим су обојица полетели.

Прелетели су преко острва Сам, Дел и Лебинт, а тада је Икар почео летети све више и више да би достигао до самих небеса и дотакао их. Сунце је, све више и више, загревало восак, и он се почео топити са крила, а пера су се на крају раздвојила, а Икар је пао у море и утопио се. Дедал је окривљивао себе и своју вештину за синовљеву смрт, а место где је Икар пао и утопио се у море назвао је Икаријом.

После свега Дедал је стигао у Сицилију, где му је заштиту пружио краљ Кокал. На Сицилији је Дедал саградио храм у част бога Аполона, а крила је окачио као жртву богу.

Artemida
boginja Meseca i lova


Artemida, kćerka Zeusa i Lete, rodjena je istog dana kao i njen brat Apolon. Bila je boginja lova i meseca. Od malena, zatražila je od svoga oca Zeusa da ostane neudata, te je naoružana lukom i strelom, obilazila šume u društvu svojih omiljenih srna i jelena.
Artemida je učestvovala u gigantomahiji, i tada, uz Heraklovu pomoć, ubila giganta Grationa.

Ona je bila osvetoljubiva boginja, koja je kažnjavala sve one koji bi pokazivali nepoštovanje. Istovremeno, štitila je lovce i neiskvarene Ijude.

Poznata je priča o njenoj osveti Niobi, Tantalovoj kćeri, koju je sprovela uz pomoć svog brata Apolona. Nioba se stalno hvalisala kako je rodila četrnaestoro dece, za razliku od Lete, koja je rodila samo njih dvoje. Kada su za to čuli Apolon i Artemida, odlučili su da se osvete za uvredu koja je naneta njihovoj majci, te su strelama poubijali svu njenu decu, Apolon mušku, a Artemida žensku.

Još jedna žrtva osvete ove boginje, bio je i Aktajon, sin Aristaja i Nimfe Kirene, koji je tajne lova naučio od Kentaura Hejrona. Boginja je na njega bila besna, jer ju je jednom video dok se na nekom izvoru kupala naga. Njena osveta je bila surova. Njega je pretvorila u jelena, a besnilom je zarazila pedeset njegovih pasa, koji su ga na kraju i rastrgli.

Ova boginja najviše je bila obožavana u planinskim i brdovitim oblastima. Najpoznatiji hram posvećen Artemidi bio je na Efesu. Takodje je bila i zaštitnica Amazonki, žena ratnika, nezavisnih od muškaraca, koje su je obožavale.
Artemidi je bio posvećen poznati i slavni hram na Efesu, koji se ubrajao u jedno od sedam svetskih čuda starog veka. Dužina mu je bila 109m, a širina 55m. Prema predanju, skulpture na temeljima hrama napravio je Skopas, veličanstveni žrtvenik Praksitel, dok je park oko hrama bio ukrašen skulpturama Fidije, Mirona i Poliklita, kao i crtežima Apelisa.

AUTOLIK

Autolik (grč. Αὐτόλυκος) je u grčkoj mitologiji bio Odisejev deda. On je Odiseju i dao ime. Pošto se celog života suprotstavljao mnogim prinčevima, dao mu je ime Odisej, što znači „ljutit“, jer je smatrao da će on biti žrtva njegovih neprijateljstava. Ipak, zarekao se da ako Odisej dođe na Parnas da ukori svog dedu, da bi ublažio njegov gnev, daće mu deo svog poseda.Njegovo ime znači pravi ili usamljeni vuk.Bio je Hermesov sin, dok je njegovog brata blizanca Filamona začeo Apolon. Kao njegova majka se pominje Hiona, mada razni autori navode još neka imena. Pausanija je pisao da je njegova supruga bila Neera, ali je prema Homeru to bila Amfiteja, sa kojom je imao kćerku Antikleju, Odisejevu majku.Hermes je svom sinu podario veštinu da krade, a da ne bude otkriven i sposobnost da se preobražava. On je ukrao Amintoru šlem koji je Odisej nosio tokom trojanskog rata.Hermes mu je dao i sposobnost da preobražava životinje, rogate u nerogate i obratno. To je iskoristio da Sizifu ukrade goveda, a da ovaj nema dokaza protiv njega. Ipak, Sizif je primetio da se njegovo stado smanjuje, dok se Autolikovo povećava. Zato je sa donje strane kopita svojih krava utisnuo ili inicijale ili tvrdnju „ukrao Autolik“. Tokom noći Autolik je pokrao krave, ali ujutro su otisci na putu bili dovoljan dokaz. Sizif je pozvao susede da se obračunaju sa lopovom, a on sam u tom metežu je obišao oko kuće i na druga vrata pokucao Autolikovoj kćerki Antikleji, koju je obljubio, zbog čega je ona začela i rodila Odiseja.[1] Autolik je učestvovao u pohodu Argonauta. Prema nekim izvorima, bio je Jasonov deda.Pominje se i kao jedan od mogućih učitelja Herakla. Naime, podučavao ga je „pesničenju“. On je ukrao i Ifitova goveda i prodao ih je Heraklu, koji ništa nije sumnjao. Ifit je optužio Herakla za krađu i on ga je zbog te uvrede bacio sa stene.Krađa obeležene stoke je čest motiv u grčkim mitovima, poput onog kada je Euriloh pokrao Helijeva goveda. Prema nekim navodima, mit koji govori kako Autolik potkrada Sizifa, pretvarajući životinje u drugi oblik podseća na priču o Jakovu i Labanu iz Knjige postojanja (XXIX—XXX).

Eros


Eros je u grčkoj mitologiji je bog ljubavi, strasti i seksualne požude i sama ljubav. Smatralo se da je jedan od prvih bogova nastalih iz Haosa, ili da je sin Afrodite i Aresa ili Hefesta.
Na slikama i freskama Eros je prikazivan kao mladi dečak sa krilima sa, uvek spremnim lukom i strelama, koje je odapinjao u srca smrtnika ili bogova. Postoje dve vrste Erosovih strela:
Zlatne sa golubijim perima – Strele ljubavi
Sive sa sovinim perjem – Strele neodređenosti
Veruje se da je Eros, među prvima izašao iz Haosa i da je jedan od primordijalnih bogova, i da je odgovoran za spajanje Urana i Geje - Neba i Zemlje.
U legendama iz Eleuzine nazvan je protagonus ili prvorođeni, a prema Aristofanovom delu Ptice rođen je od Ereba i Nikte - Tame i Noći.
U kasnijim mitološkim pričama Eros je Afroditino i Aresovo dete, a Heziod u Teogoniji piše da je on Afroditin pomoćnik, a ne i njen sin. Ponegde se on pominje kao Zefirov i Iridin sin.

Киклопи

Киклопи су једнооки дивови из грчке митологије. Грчки епски песници Хесиод и Хомер су спомињали киклопе у својим делима, али су их описали на различите начине, тако да се о њима може говорити са Хесиодовог и са Хомеровог становишта.Према Хесиоду, киклопи су снажни једнооки дивови, деца Урана и Геје, бога неба и богиње земље, које је Уран као и своју осталу децу (Титане и сторуке дивове Хекатонхире) затворио у Тартар, подземни свет који се налази испод Хада. Титан Хрон се ослобађа, бежи из Тартара и уз помоћ киклопа и своје мајке Геје, успева да Урана свргне са места врховног бога. Међутим, иако су му помогли да се домогне места врховног бога, ХКрон киклопе враћа у Тартар. Када Зевс, Хронов млађи син, свргне свога оца са места врховног бога, он ослобађа Киклопе, а они му у знак захвалности дају гром и муњу, Посејдону дају трозубац, а Хаду Шлем таме, односно шлем који ће оног који га носи учинити невидљивим. Пошто су били одлични ковачи, Киклопи су постали Хефестови помоћници, који су испод вулкана Етне правили громове и муње за Зевса. Како би се осветио Зевсу зато што му је убио сина Асклепија, Аполон киклопе убија.Према Хомерукиклопи су дебели и снажни једнооки дивови који једу људе. У Хомеровој Одисеји, појављује се киклоп Полифем, син бога Посејдона и нимфе Тоосе, који је појео Одисејеве пријатеље. Одисеј освећује смрт својих пријатеља, тако што ослепљује киклопово једино око.Хомер киклопе описује као сурове дивљаке који се не баве пољопривредом и не поштују никакве законе, тако да многи сматрају да киклопи у Одисеји представљају алегорију на варваре

Titani



Титани (грч. Tītânes, лат. Titanes) су синови и кћерке бога неба Урана и Геје, богиње земље.
Титани првог поколења су живели на небу и то у доба владавине свога оца Урана, и чували су његов престол. Колико времена су тамо живели није познато, а иначе око свих других појединости што се тичу њиховог живота и судбина митови се међусобно подударају.
Како је време пролазило тако су се првобитним Титанима придруживали и њихови потомци, тако да се број Титана све више повећавао. Првобитно је било само дванаест Титана, и то шест мушких и шест женских.


Први Титани:

-Океан
-Кеј
-Криј
-Хиперион
-Јапет
-Хрон

Прве Титанке:

-Теја
-Реја
-Мнемосина
-Феба
-Темида
-Тетија


После су се међу Титане убрајали и неки њихови потомци, као на пример Јапетови синови - Прометеј и Епиметеј, понекад и Прометејов син Деукалион и многи други.



Када је Геја, мајка Титана, родила Урану три Хекатонхира, Уран их је замрзео и затворио у унутрашње земље. Геја се због таквог односа према својој деци разљутила па је одлучила да се освети своме мужу Урану. Отишла је до Титана и наговарала их да, њиховог оца Урана свргну са власти.
Ни један од Титана, сем најмлађег Хрона, није пристао на предлог Геје, а Хрон је, помоћу лукавства одузео мушкост и снагу Урану и прогласио се уместо њега владаром свемира.
Хрон, као нови владар свемира, приморао је своје сестре и браћу да му служе и да буду чувари његовог престола и ослонац његове власти. После извесног времена, Хрона је стигла слична судбина. Против њега се побунио његов најмлађи син Зевс и одузео му власт и себе прогласио за највишег и највећег бога.


Борба између Хрона и побуњеног Зевса је била дуготрајна и страшна и трајала је око десет година. На Хроновој страни је била већина Титана, а на Зевсовој страни су били његова браћа Посејдон и Хад, и браћа Титана - Киклопи и Хекатонхири, које је Зевс ослободио из „подземне земље“ - пакла Тартара.
Поред Киклопа и Хекатонхира, Зевсу су се придружили и неки од Титана који су били незадовољни владавином Хрона, пре свих Океан и његова кћерка Стикс са својих четворо деце, као и Јапетов син Прометеј.
После победе над Хроном, Зевс је Хрона и поражене Титане суновратио у вечну таму „подземне земље“, у пакао Тартар, где су их чували несавладиви сторуки Хекатонхири.
Зевсовом победом је престала владавина Титана светом, али не заувек и не за сва времена, Према грчким митовима, људи који данас владају светом су потомци Титана, јер када је Зевс уништио прво поколење људи, Титан Прометеј, створитељ човека, је своме сину Деукалиону и његовој жени Пири, омогућио да се спасу и да утемеље нови људски род.
Поколење људи које је Деукалион утемељио, је преживело Зевсову владавину, као и владавину свих осталих богова са Олимпа, а великане међу својим људима и данас назива Титанима.

Pet ljudskih vekova



Neki tvrde da nije tačno da je Prometej stvorio ljude niti da se ma koji čovek izlegao iz zmijinih zuba. Oni kažu da ih je sama od sebe rodila zemlja, kao svoje najbolje plodove, i to na najpovoljnijem mestu u Atici, i da se prvi čovek Alalkomenej pojavio pored jezera Kopaida u Bojotiji pre nego što je i Mesec postao. On je bio Zevsov savetnik u njegovim sukobima sa Herom i Atinin vaspitač dok je bila devojčica.
Od tada je postojalo pet ljudskih vekova:
1. Ovi ljudi su bili takozvana zlatna rada podanici Krona, a živeli su bezbrižno i nisu morali da rade; hranili su se slatkim žirom, divljim voćem i medom koji je kapao sa drveća, pili ovčje i kozje mleko i nikada nisu starili, mnogo su se igrali i smejali se a smrt im nije bila teža od sna. Njih više nema, ali se njhiov duh održao i ispoljava se u smernosti seoskog življa, u onima koji donose sreću i u zaštitnicima pravde.
2. Zlatnu je smenila srebrna rasa. Ljudi ove rase takođe su bli napravljeni po božanskom liku, a jeli su hleb. bili su potpuno odani svojim majkama i nikada nisu smeli da ih ne poslušaju, iako su mogli da dožive i stotinu godina. Bili su svađalice i glupi i nisu prinostili žrtve bogovima, ali zato nisu ni ratovali među sobom. Zevs ih je sve uništio.
3. Zatim je dšla bronzana rasa ljudi koji su pali na zemlju kao plod jasena i bili naoružani bronazim oružjem. Jeli su meso i hleb i uživali u ratovanju, bili su drski i okrutni. Sve ih je ugrabila Crna Smrt.
4. Četvrta rada ljudi mila je takođe bronzana, ali su to bili plemenitiji i otemniji ljudi. Očevi su im bili bogovi, a majke smrtne žene. Oni su se slavno borili kod opsade Tebe, učestvovali u argonautskom pohodu i u Trojanskom ratu. Oni su postali Heroji i borave na Jelisejskim poljima.
5. Peta ljudska rasa je savremena, gvozdena To su bezvredni naslednici četvrte rase. Oni su degenerisani, svirepi, nepravedni, zlonamerni, čulni, neposlušni sinovi, izdajice.

Iz "Grčkih mitova" Roberta Grevsa

Muze



Музе (гр. Μουσαι) су ћерке врховног грчког бога, Зевса, и Мнемосине, богиње поезије, уметности и науке.

Има их 9, а њихова имена и атрибути су:

* Талија (Θάλεια [Thália]) – муза комедије (бршљанов венац, комична маска)
* Уранија (Ούρανια [Úrania]) – муза астрономије (глобус)
* Мелпомена (Μελπομένη [Melpoméni]) – муза трагедије (венац винове лозе, трагична маска)
* Полихимнија (Πολύμνια [Polímnia]) – муза религијске и озбиљне поезије (без атрибута, каткад свитак)
* Ерато (Έρατώ [Erató]) – муза љубавне лирике (инструмент са жицама)
* Калиопа (Καλλιόπη [Kalliópi]) – муза епског песништва и елегије (воштана плочица, свитак, писаљка)
* Клио (Κλειώ [Klió]) – муза историје (воштана плочица, свитак, писаљка)
* Еутерпа (Ευτέρπη [Evtérpi]) – муза музичке уметности (двојнице)
* Терпсихора (Τερψιχόρη [Terpsihóri]) – муза играчке вештине и хорског певања (лира и плектрон)


Постоји веровање да ко понови имена муза овим редом не може да погреши, зато што почетна слова имена муза на латинском (овим редом) дају израз:
Tum Peccet, што значи: “нека греши”, или “тада нека греши”

Nimfa



Нимфа је у грчкој митологији припадница врло широког круга нижих женских божанстава - духова природе. Нимфе се често повезују с плодношћу, растом (дрвећа) и водом. Нису бесмртне али изузетно дуго живе и у начелу су љубазне према људима. Оне су често дружбенице богиња (Артемида), љубавнице богова (Зевс, Аполон, Посејдон), али и смртних људи (Миној, Сизиф, Одисеј).
У Италији су постојала домаћа божанства потока, брзака и воде (звана Лимфе) која су врло слична грчким нимфама.
Такође су приметне паралеле са словенским вилама, нпр. виле бродарице и нереиде.


Врсте нимфи разликују се према различитим подручјима природе за која су повезана.



Земаљске нимфе

Алсеиде (заштитнице долина, лугова)
Аулонијаде (заштитнице пашњака)
Дријаде – заштинице шума или шумске нимфе. Дријаде су бесмртне, за разлику од осталих врста, на пример Хамадријада, које су живеле у храстовом дрвећу и умирале заједно с њим. Омиљена забава многих нимфи био је лов. Ове нимфе су често биле дружбенице богиње Артемиде (Дијане), богиње лова. Она је била моћна богиња шума и господарица дивљих звери. Због великог броја нимфи које су је пратиле, понекад се назива и богињом нимфи. Многе нимфе су покушавале да се такмиче с Артемидом, не само у лову, већ и чувању девичанства. То је често било немогуће, јер су моћни богови (нпр. Зевс, Посејдон, Аполон...) или смртни људи (нпр. Миној) често покушавали да их заведу или отму. Међутим, мало нимфи је успело да побегне заљубљеним боговима или људима и да сачува своју чедност.
Хамадријаде (храст) су биле нимфе храстовог дрвета. Оне су биле врло посвећене дрвету у коме су живеле, и врло моћне кад се наљуте. Ако би њихово дрво било повређено и Хамадријаде би биле повређене. Ако би храст био посечен и Хамадријада би умрла. Од једне Хамадријаде је почела прича о походу на златно руно која је казнила сина човека који је посекао њен храст и украо златно руно посвећено богу Зевсу (види: Јасон и Аргонаути).
Мелијаде ((јасен) – Ове Дријаде су биле нимфе јасеновог дрвета. Оне су биле кћери богиње Гее и Уранове крви.
Јемакиде (заштитнице ливада)
Ореаде (заштитнице планина, пећина)
Напеје (планинске долине, увале)
Епимелијаде (заштитнице оваца)
Хеспериде – Ове нимфе су чувале дрво са златним јабукама. Њихов отац био је Хеспер, бог Вечерње звезде и зато њихово име значи: Кћери Вечерње звезде. Постоји неслагање о броју ових нимфи; неки кажу да их је било три или четири, али већина сматра да их је било седам. Њихова имена била су: Аеглија (Aegle), Аретуза (Arethousa), Еритеја (Erytheia), Хеспера (Hespera), Хеспереја (Hespereia), Хесперуза (Hesperusa) и Хестија (Hestia). Неслагање постоји и око њиховог порекла. Сматра се да су им родитењи Ереб и Никса, или Форције и Кето, или Зевс и Темида. Највероватнија и најпопуларнија верзија каже да им је отац титан Атлас и нимфа Хесперија. Врт са златним јабукама био је на планинин Атлас или крај Тритонског језера. Близу врта било је место где је Атлас држао небеса на својим раменима. Врт је био венчани дар богиње Геје својој унуци Хери, те је зато врт њој и био посвећен. Врт је чувао змај, звани Ладон. Сматра се да је херој Персеј прошао кроз врт Хесперида, да би пронашао Атласа. Сажаливши се на титанову судбину, Персеј је, помоћу Медузине главе, претворио Атласа у стену. Атлас је данас велики планински масив у Мароку и Тунису. И Херакле, који је био потомак Персеја, такође је долазио у врт, да би убрао неколико златних јабука, као један од подвига које је чинио по налогу Еуристеја. По овом предању, Херакле је преварио Атласа и наговорио га да му донесе златне јабуке. Пре него што је отишао, Херакле је померио једну оближњу стену, а на том месту је из суве земље потекао поток. Хеспериде су описале Херакла као раздражљивог грубијана. Ово је био срећан догађај јер су неколико дана касније овде стигли Аргонаути. Они су се насукали на обалу пустиње, и умрли би без воде. Сажаливши се на њих, Хеспериде су их одвеле до извора који је створио Херакле.


Водене нимфе

Океаниде су биле кћери титана Океана, бога мора, и титанке Тетије. Било је 3000 Океанида и скоро све су биле нимфе Океана. Најстарија кћи звала се Стикс и она је била једина богиња реке у свету препуном мушких богова река. Остале, као Дорис и Амфитрита, биле су богиње мора. Али неке, као Метида, која је била богиња мудрости, нису имале никакве везе с водом. У Хесиодовој Теогонији набројане су следеће нимфе: Пита (Peitho), Адмета (Admete), Јанта (Ianthe), Електра (Electra), Дорис, Примна (Prymno), Уранија (Urania), Хипија (Hippo), Климена (Clymene), Родија (Rhodea), Калирхоја (Callirrhoë), Зеуса (Zeuxo), Клитија (Clytie), Идија (Idyia), Пасотоја (Pasothoë), Плексаура (Plexaura), Галаксаура (Galaxaura), Диона (Dione), Мелобосиса (Melobosis), Тоја (Thoë), Полидора (Polydora), Керкеја (Cerceïs), Плута (Pluto), Персеја (Perseïs), Јанеира (Ianeira), Акаста (Acaste), Ксантија (Xanthe), Петраеја (Petraea), Менеста (Menestho), Европа (Europa), Метида (Metis), Еуринома (Eurynome), Телеста (Telesto), Хрисеја (Chryseis), Азија (Asia), Калипсо (Calypso), Еудора, Тиха (Tyche), Амфироја (Amphirho), Окирхоја (Ocyrrhoë), Стикс (Styx).
Нереиде ((кћерке Нереја и нимфе Дорис) – било их је 50 и биле су нимфе мора. Једна од њих била је Амфитрита. Док су Нереиде плесале на острву Наксосу Посејдон је отео Амфитриту и узео је за невесту.
Најаде су биле нимфе свежих водених токова, река и језера, али не само њих. Многе Најаде су ловиле заједно с Артемидом која је одабрала 20 Најада из Амнисије за дружбенице. Најаде су биле кћери речних богова. Биле су договечне, али не и бесмртне. Има пет врста Најада:
Кринеје (фонтане, извори)
Лимнаде или Лимнатиде (језера)
Пегеје (потоци)
Потамеиде (реке)
Елиономе (мочваре)
Плејаде – Кћери Океаниде Плејоне и Атласа. Плејона значи „она која броди“ па су и њене кћери зване "оне које броде". Корен речи је могао доћи и од грчке речи peleiades што значи јато голубица. Оне су двориле богињу Артемиду, заједно са полусестрама Хијадама па су заједно зване Атлантиде, Додониде и Нисијаде. Орион их је прогонио седам година, а отишао је тек кад је Зевс услишио њихове молбе и претворио их у голубице. Било је седам Плејада и оне су постављене на небо као сазвежђе. Њихова имена су: Маја, Алкиона, Електра, Келена, Тајгета, Стеропа или Астеропа и Меропа.


Остале нимфе


„Корикијске нимфе“ (Нимфе са планине Парнас). Кћерке Пјеста и Аполонових или Дионисових пратиља на планини Парнас. После велике поплаве, када се Деукалион искрцао на обалу, прво је запалио жртве овим планинским божанствима.
Музе
Лампаде (нимфе подземља, пратиље Хекате)
Сирене (Acheloides) – Биле су кћери речног бога Ахела и Муза. Биле су нимфе пратиље Персефоне, и због тога што је нису заштитиле кад ју је отео Хад, Деметра их је претворила у бића с главом девојке и телом птице. Оне су својом песмом опчињавале неопрезне морнаре и утапале их у мору.
Хелијаде (сестре Фаетонтове, сина Аполоновог)– Кад је Фаетон погинуо возећи неопрезно Хелијева кола, оне су неутешно јецале четири месеца. Због тога су се богови сажалили на њих и претворили у тополе, а њихове сузе у ћилибар.
Хијаде – ове кћери Атласа и Плејоне биле су сестре Хијове, који је погинуо. Оне су толико туговале за њим да су их богови поставили на небо као звезде. Хијаде су биле и сестре Плејада. Атлас и Плејона имали су 12 кћери и сина Хија. Седам кћери су постале Плејаде, а пет је познато као Хијаде. Други кажу да су Хијаде биле кћери Атласа и Океаниде Етре, што значи да су Плејадама биле полусестре. Неки опет кажу да су оне кћери Океана и Тетиде. Њихова име су била: Фаесила (Phaesyle), Корона (Coronis), Клеија (Cleeia), Фаеја (Phaeo) и Еудора (Eudora). Када је њиховог брата растргао дивљи вепар, или лав, пет сестара је умрло од жалости за њим. Богови су их учинили бесмртним тако што су их поставили на небо као групу звезда звану Хијаде. Хијаде нису далеко од својих сестара Плејада, обе групе се налазе у сазвежђу Бика.
Ламусидијске нимфе - Ламусове кћери. Биле су Дионисове дојиље, али су полуделе због Херине љубоморе. Оне би растргле малог Диониса да се није у појавио Хермес управо на време да спасе малог бога.
Јонске нимфе - Веровало се да оне лече болести. Звале су се: Калифеја (Calliphaeia), Синалида (Synallasis), Пегеја (Pegaea) и Јасида (Iasis).
Менаде или Мајнаде - луде жене, пратиље Дионисове.

Satiri


Satiri su u grčkoj mitologiji poluljudi i poluživotinje koji opsjedaju šume i prate Pana ili Dioniza. Prikazivani su na različite načine, ali najčešći je prikaz satira kao mitološkog bića koje je napola jarac, a napola čovjek. Satiri, za razliku od ostalih bogova, nisu besmrtni nego su polubogovi.

Satiri su prikazivani s malim jarećim rogovima, ušima, repom, a ponekad i kopitima. Poslije su prikazivani u kozjem obličju zahvaljujući povezivanju s Panom i rimskim Faunom - imali su dug kozji ili konjski rep. Odrasli su satiri prikazivani s jarećim rogovima, a mlađi s manjim koštanim kvrgama ili rožićima na glavi. Kosa im je često bila kovrčava, uši šiljate, nosovi ravni, a brade velike, a često s vinovom lozom ili bršljanom koji im je kružio oko glave. Često su nosili tris - štap ukrašen listovima i bršljanom koji je na vrhu imao češer.

Adonis



Адонис је син кипарског краља Кинире и његове кћери Мире. Он је и бог вегетације и свега што брзо расте и умире.

Нико му није био раван по лепоти, па се у њега заљубила богиња лепоте и љубави Афродита. Силазила је ка Адонису на земљу, па је и из љубави према њему почела се занимати за лов, што је Адонис јако волео. Чак му је и сама Афродита помагала у лову. Увек му напомињала да не лови дивље звери, говорећи како је довољно бити одважан према плашљивима, а према храбрима опасно је бити храбар. Адонису је његова мужевност бранила да слуша такве савете. Када га је једном приликом Афродита оставила самог, Адонис је отишао у лов на вепрове, али је то за њега било судбоносно: рањена звер га је напала и усмртила огромним очњацима. Када је Афродита сазнала за смрт свог вољеног, обузела је огромна туга. Проклела је судбину, моћнију од богова, и плачући пала на колена пред највишим богом Зевсом. Молила га је да јој драгог врати, па макар на кратко. Зевс се сажалио над њом, па је наредио Хаду, богу подземља да у пролеће пусти Адониса из свог мрачног царства на земљу, тако да Адонис само пола године остане у подземном царству, а пола године проводи са Афродитом на земљи. Природа се тада радује, облачи у зелено и цвеће, јер се Адонис враћа, а обузима је туга када се у јесен враћа у царство сена.
Инцест који је претходио Адонисовом рођењу је изазвала Афродита, која је била љубоморна на Мирнину лепоту и утицала да се отац и ћерка споје. Кад је краљ Кинира схватио превару хтео је да убије ћерку и нерођено дете. Афродита се у међувремену покајала због свог недела и претворила девојку у стабло мирте, мач је преполовио дрво и из њега је изишло прелепо дете Адонис. Афродита је дете сакрила и предала краљици смрти Персефони да га чува. Кад је Адонис одрастао са Персефоном у подземљу, Афродита је затражила да јој се врати али је Персефона то одбила. Замолиле су Зевса да донесе одлуку и он је одлучио да свакој припадне по пола године, код Персефоне Адонис је проводио зиму а пролеће и лето са Афродитом.

Адонисово рађање и смрт симболизују смену годишњих доба.

Hefest



Хефест - бог ватре и ковачког заната, један од синова Зевса и Хере у грчкој митологији.

По једном од митова, пошто се умешао у свађу родитеља, Зевс га у гневу баца са Олимпа на земљу. Том приликом Хефест постаје хром. По предању пао је на вулканско острво Лемно.
У Хефестовој надлежности били су занати. Он је направио боговима дворове од бронзе, скиптар и егиду Зевсу, сребрне лукове Аполону и Артемиди, накит Афродити. У Илијади је описано како је на Тетидину молбу сковао ново оружје Ахилу. По Хесиоду, Хефест је од земље направио прву жену Пандору, а по Зевсовом наређењу приковао Прометејa на кавкаску стену. Тај мотив је употребио Есхил у трагедији Оковани Прометеј.
Оженио се Афродитом, богињом лепоте и љубави. Једном ју је ухватио на делу у прељуби са Аресом. Ухватио их је у невидљиву мрежу и позвао све богове за сведоке неверства. Тај призор, међутим, код богова изазове смех. Ову епизоду испевао је у Одисеји слепи певач на двору краља Алкиноја.
На атинској Агори налази се Хефестов храм, нешто старији и боље сачуван од Партенона.