Pandora


Pandora u grčkoj mitologiji je žena titana Epimeteja. Pandora je žena koja je na svet donela zlo i patnju.
Pandorino ime u prevodu sa grčkog znači svime obdarena, jer je to složenica od dve reči - pan = sve i doron = dar.
Evo i darova:

Hefest je načinio ženu od gline i dao joj oblik.
Atina je obukla.
Harite su je okitile ogrlicama koje je načinio Hefest.
Afrodita joj je podarila lepotu.
Apolon muzički talenat i isceliteljske moći.
Demetra je naučila da obrađuje povrće.
Posejdon joj je dao bisernu ogrlicu i mogućnost da se nikad ne utopi.
Hermes joj je podao lukavost, hrabrost i šarm.
Zevs je učinio lenjom, nemirnom i budalastom.
Hera je je učinila znatiželjnom.
Hermes joj je podario najvažniji od svih darova, posudu, ćup - na grčkom pithos.

Prometej



Прометеј (грч. Προμηθεύς) (лат. Prometheus) је, по грчкој митологији био син Јапета и богиње Темиде или океаниде Климене и брат Атласа.
Прометеј је створио човека од глине. Украо је ватру са Олимпа и предао је људима, а за казну је прикован на Кавказ где му је орао свакога дана кљуцао утробу. Ослободио га је Херакло.
Лик Прометеја је један од најснажнијих ликова грчке митологије, јер он представља оличење храбрости, поноса и пркоса, велике човекољубивости и тежње за слободом. Његов лик је, још и данас, симбол борбе за напредак и срећу човеченства, па није ни чудо што је Прометеј био вековна инспирација [1] песника, мислилаца и сликара, од Хесиода, Есхила, Гетеа, Бајрона [2], Рубенса...

Adonis

Adonis ili Adon (grč. Ἄδωνις, Adônis) bog je ponovnog rođenja. U asirskoj, babilonskoj i feničkoj mitologiji je bog žita. Ime mu dolazi od hebrejske riječi adonai koja je značila bog. Grci su taj lik preuzeli u svojoj mitologiji, u etrušćanskoj mitologiji zvao se Atunis, a u semitskoj Tammuz.
Postoji nekoliko izvora o njegovu rođenju. Najčešća je ona da je Afrodita nagovorila Miru da prevari i počini incest sa svojim ocem Tijom, kraljom Smirne ili Sirije. Kad je to otac otkrio, uzeo je nož u ruke i krenuo na svoju kćer. Ona je pobjegla, a Afrodita ju je pretvorila u drvo mirhe, mirisne smole, koje ne raste u Grčkoj. Kad je njen otac odaslao strijelu u to drvo ili kad je vepar zabio kljove u nj, Adonis je rođen iz drveta.

Menerva


Menerva(grc. Menerva, lat Minerva) - stara etrurska boginja znanja koju su postovali Rimljani kao boginju mudrosti, umetnosti i znanstva. Kasnije su je poistovetili sa grckom Atenom.

Minerva (lat. Minerva, grc. Athena) - rimska boginja, istovetna s grckom Atenom.
Cini se da je prvobitno bila devicanska boginja Etruraca (Menrva) i da su njen kult Rimljani preuzeli vec u 7-6 veku pr. n. e.Postovali su je kao boginju mudrosti, koja je ljude naucila raznim vestinama, izmedju ostalih i lekarskoj vestini. Pod uticajem grckih mitova poistovetili su je sa Atenom i proglasili zastitnicom Rima.

Tantal



Тантал' (грч. Τάνταλοςје) био син Зевса, владар области Лидије, краљ града Сипила на малоазиској обали Егејског мора. Уживао је у заштити свога оца који је улагао напора да размажени Тантал живи свој живот у срећи и богатству лишен сваке бриге овог света. Често је посећивао Олимп и уживао у богатим гозбама међу боговима. Због таквог живота је себе почео сматрати натчовеком и постао је обестан, охол, уображен и сујетан. Тајне богова које би чуо на Олимпу би преносио смртном свету, кришом би доносио нектар и амброзију и делио је пријатељима. Делио би смртницима пиће и храну који би их чинили бесмртнима. Игнорисао је Зевсове опомене.
Да би тестирао божанство богова са Олимпа, Тантал је починио суров злочин – убио је свог сина Пелопа, исекао његово тело и послужио га на гозби боговима са Олимпа да би видео да ли ће богови приметити.
Богови су, уочивши злочин, поново оживели Пелопа а Тантала за своје злочине сурово казнили. Био је осуђен на троструке муке: да буде вечно гладан, да буде вечно жедан и да буде у вечном страху. Зевс је Тантала бацио у Хад, подземни свет и осудио га да стоји у бистрој води до врата, а сваки пут када би Тантал покушао да је пије, вода би се повлачила. Над главом су му висиле гране пуне најлепших плодова воћа. али сваки пут када би он покушао да их убере оне би се подизале. Над главом му је стално висила огромна стена, претећи да се сурва на њега због чега се он вечно бојао.


Bonus(Zanimljivost):

Танталове муке или тантализам

Из грчког мита о Танталу је проистекао израз "Танталове муке" или "Тантализам" чиме се описује фрустрација особе којој је циљ на дохват руке али ипак стално измиче.

SIZIF


Sizif je heroj iz grčke mitologije poznat po personifikaciji uzaludnog posla. Naime Sizif je bio osuđen da veliku kamenu gromadu gura uz planinsku strminu kako bi je postavio na vrh. No, svaki put kada bi se primakao vrhu, kamena kugla bi mu se izmakla i sunovratila u podnožje brda. Sizif je tako pokušavao, iznova i iznova, ali bez uspeha. Naime, Sizif je bio kažnjen jer je bio veoma lukav i varao je ljude. Dok je Sizif bio u podzemnom svetu, na Korint je stigao njegov suparnik, jedini koji ga je bio dostojan, Autolik. On je bio sin Hermesa, boga vesnika, ali i boga lopova i prevaranata. Posle dugih prepirki, Autolik je Sizifu priznao da je lukaviji i ponudio mu svoju ćerku za ženu. Njih dvojica su bili ubeđeni da će iz te veze nastati najlukaviji čovek na svetu. Tako i bi. Rodio se Odisej koji je prevazišao i svoga oca.

Triton



Тритон (грч. Τρίτων) (лат. Triton) је био морски бог, Посејдонов и Амфитритин син.
Реч Тритон долази од речи грч. trethan што значи „море“.


Тритон је био дивовског раста и замишљан је као пола човек, а пола риба. Становао је у палати својих родитеља, која се налазила под морем у близини Ега, или у Тритоновом језеру у Либији[1]. Тритон је путовао морском површином јашући на делфинима или се возио у златној кочији коју је добио од свога оца Посејдона. У рукама је увек носио трозубац са којим је могао да разбије било коју стену, али је био мањи од трозупца његовог оца. Поред тога, он је увек са собом носио и велику, савијену шкољку и ако би у њу јако затрубио изазвао би морску олују, а тихим звуком је био у стању да утиша и најјаче ветрове и да обузда олује. Једном приликом, Енејин трубач Мезен је изазвао Тритона и овај га је својим звуком трубе бацио у море[2]. Тритона су због његових особина посебно поштовали морнари, као и људи који су живели крај обала мора, а богови су га поштовали и због његовог порекла.

Dedal i Ikar


Када је Дедал завршио са изградњом лавиринта, Минос је, да би га спречио да се истина о лавиринту прошири, затворио Дедала, а и контролисао је све бродове и све путеве. Да би се ослободио и напустио острво, Дедал је одлучио да направи крила себи и своме младом сину Икару. Увезао је пера заједно, од најмањег до највећег, створивши тако велику површину. Већа пера је осигурао концима, а мања воском тако да су она личила на птичија крила.

Када је посао био завршен, Дедал је, на месту махао крилима и тако их испробавао, а затим је крилима опремио и свог сина Икара и научио га како да лети. Када су обојица били спремни, Дедал је упозорио Икара да не лети ни превисоко, а ни ниско, јер, ако лети превисоко сунце ће отопити восак, а ако лети прениско, морска пена ће натопити крила и више неће моћи наставити са летом. И затим су обојица полетели.

Прелетели су преко острва Сам, Дел и Лебинт, а тада је Икар почео летети све више и више да би достигао до самих небеса и дотакао их. Сунце је, све више и више, загревало восак, и он се почео топити са крила, а пера су се на крају раздвојила, а Икар је пао у море и утопио се. Дедал је окривљивао себе и своју вештину за синовљеву смрт, а место где је Икар пао и утопио се у море назвао је Икаријом.

После свега Дедал је стигао у Сицилију, где му је заштиту пружио краљ Кокал. На Сицилији је Дедал саградио храм у част бога Аполона, а крила је окачио као жртву богу.

Argonauti



У грчкој митологији, Аргонаути су група хероја која је, у годинама пре Тројанског рата, пратила Јасона у Колхиду у потрагу за златним руном. Путовали су бродом Арго, па њихово име заправо значи "морнари са Арга". Понекад их зову и Минијци, по преисторијском племену из кога је потицала већина Аргонаута.
Брод је назван по свом градитељу, Аргу, сину Фриксовом.


Прича


После смрти краља Кретеја, Еољанин Пелија је преотео трон свом полубрату Есону и постао краљ Јолка у Тесалији (у близини данашњег града Волоса). Због овог незаконитог акта, пророчиште га је упозорило да ће потомак Еолов тражити освету. Пелија је побио све познате Еолове потомке које је могао наћи, али је сачувао живот Есону после велике молбе своје мајке Тире. Пелија га је држао у затвору и присиљавао да се одрекне свог неслеђа. Касније је Есон оженио Полимелом, која му је родила сина Диомеда. Пелија је одмах желео да убије дете, али је Полимела наговорила своје рођаке да кукају над њим, као да је умро на рођењу. Организовала је лажну сахрану а дете прокријумчарила на планину Пелион, где га је огајао кентаур Хирон, који је дечаку дао име Јасон. Када је Јасон напунио 20 година, отишао је да се посаветује с пророчиштем које му је наредило да се обуче као Магнезијац, да се огрне леопардовом кожом и да носи два копља. Затим треба да оде на јолшки двор. Јасон је урадио како му је речено. Нова пророчица је упозорила Пелију да се чува човека с једном сандалом. Једног дана Пелија је подносио свечану жртву Посејдону, којој су присуствовали неки околни краљеви. У гомили народа стајао је високи младић у леопардовој кожи са само једном сандалом. Пелија је у њему препознао свог братанца. Јасон је изгубио једну сандалу док је прелазио блатњаву воду реке Анаврос. Помогао је једној старици коју је пренео преко реке. Ова жена је у ствари била прерушена Хера, која је желела да казни јер јој није прилагао прописане жртве. Када је Пелија срео Јасона, није га могао убити на јавном месту, јер су били присутни многи истакнути краљеви из еоловске породице. Уместо тога, пришао је младићу и упитао га: „Шта би урадио када би пророчиште објавило да један од твојих грађана жели да те убије?“. Јасон је одговорио да би га послао да донесе златно руно, не знајући да му је Хера ставила ове речи у уста. Јасон је касније сазнао да је Пелију прогонио Фриксов дух, који је побегао из Орхомена јашући на светом овну да би избегао жртвовање, и дошао на Колхиду где му је, после смрти, забрањена прописна сахрана. Према пророчишту, Јолк неће напредовати док се Фриксов дух не врати назад на броду заједно с златним руном. Руно је сада било обешено о дрво у гају колхидског Ареса, а дању и ноћу га је чувао змај који никада није спавао. Пелија се заклео Зевсом да ће се одрећи престола по Јасоновом повратку, јер је очекивао да ће се Јасонов покушај крађе златног руна завршити његовом смрћу. Хера је међутим помагала Јасону за време овог опасног путовања.
Јасону су се придружили неки од највећих хероја античке Грчке. Број Аргонаута се мењао, али је био између 40 и 55; традиционалне верзије приче говоре о 50 Аргонаута.


Неки сматрају да је легенда о златном руну заснована на обичају племена са Црног мора да поставе јагњеће руно на дно потока да би се у њега хватали груменчићи злата који су се спирали у потоку. Овај обичај је још постојао у древним временима у подручју Сванети у Грузији.


Аргонаути (Јасон и Медеја се некад не рачунају) су били:

Акаст
Еталид
Амфион
Аскалаф
Аталанта
Аутолик
Бут
Кајајс
Кант
Кастор
Ехион
Еуфем
Еурјал
Херакле
Хила
Ида
Идмон
Јолај
Јасон
Лаерт
Линкеј
Мелеагар
Ојлеј
Орфеј
Пелеј
Фиолоктет
Пеја (Аргонаут)
Полидеук
Полифем
Пориклимен
Теламон
Тезеј (мада неки тврде да је он у то време још био у Подземном свету)
Тифис
Зет

Ahilej

Ahilej (grč. Ἀχιλλεύς, Akhilleús) junak je iz grčke mitologije, sin mirmidonskog kralja Peleja i nimfe Tetide. Kad je počeo Trojanski rat, učestvuje u njemu na strani napadača. Štoviše, ne samo da učestvuje nego je u Homerovoj Ilijadi predstavljen kao glavni junak na čelu svoje male vojske Mirmidonaca. Ubio je Hektora, trojanskog junaka i sina kralja Prijama.
Ahilej je sin smrtnika Peleja, kralja Mirmidonaca u Pitiji, jugoistočnoj Tesaliji i morske nimfe Tetide. Zeus i Posejdon bili su rivali za Tetidinu ruku, sve dok Prometej nije prorekao da će Tetida roditi sina većeg od svog oca. Zbog tog su se razloga obojica povukli i dali njenu ruku Peleju.

Kad se Ahilej rodio, Tetida ga je htjela učiniti besmrtnim tako što ga je uronila u rijeku Stiks. No, zaboravila je smočiti petu za koju ga je držala dok ga je uranjala, tako da je to mjesto ostalo jedina ranjiva tačka na njegovu tijelu. Otuda i metafora Ahilova peta za nečiju slabu točku. U drugoj verziji mita, list je ostao prilijepljen uz njegovu petu pa je zato ostala ranjiva.

U starijoj verziji priče, Tetida ga je premazala ambrozijom i stavila navrh vatre da bi smrtni dijelovi njegova tijela izgorjeli. Za razliku od ovih priča, Homer u Ilijadi ne spominje njegovu neranjivost, a čak i spominje da je bio ranjen.

Pelej ga je zajedno s Patroklom dao Hironu, Kentauru da ga odgoji na brdu Pelionu.

Vrač Kalhant prorekao je da mu je suđeno da umre u Troji. Tetida ga je stoga odvela na Skiru, kralju Likomedu i prerušila ga u djevojku. Na tom je dvoru s Didamijom imao sina Neoptolema. Odiseja je Menelaj poslao po Ahileja. Stigavši, pitao je može li prinijeti darove ženama te je izložio dragulje, a također i oružje - mač, koplje i štit. Sve su se djevojke divile nakitu, a samo se Ahilej divio oružju te ga je Odisej tako prepoznao. Odisej mu je dopustio da zadrži oružje, a potom su krenuli u rat. Druga verzija mita govori da se začula ratna trublja te da je Ahilej instinktivno zgrabio oružje.

Тезеј

Тезеј (грч. Θησεύς) је био атински јунак кога су сматрали панданом Хераклу. Отац му је био Егеј (краљ Атине), а мајка Етра, кћерка Питеја краља Трезене. У неким митовима се говори да му је отац био Посејдон. Најзначајније Тезејево дело било је ослобођење његове земље од тешког данка који је морао да се шаље критском владару Миноју. Слали су седам девојака и седам момака које је Миној препуштао Минотауру да их поједе. То је било чудовиште са људским телом и главом бика, које је живело у дворцу са много одаја, тзв. лавиринту, из кога је било веома тешко изаћи. Тезеј је ипак успео да убије Минотаура и да изађе из лавиринта. У томе му је помогла Аријадна, кћи краља Миноја која је заволела Тезеја и дала му клупче конца. На улазу у лавиринт, везао је један крај конца, ушао у његове одаје, пронашао и убио Минотаура, а затим помоћу конца изашао из лавиринта.Након рођења, Егеј је оставио Тезеја да проведе детињство код његовог пријатеља Питеја све док не буде у стању да помакне стену испод које му је отац ставио сандале и мач и када ће бити спреман да дође код оца у Атину. Када је навршио шеснаест година, већ је био познат по својој снази и окретности. Тада је он напустио Питеја и кренуо у Атину код оца. Он није послушао мајчине и дедине молбе да изабере сигуран морски пут, већ се у Атину запутио тежим путем кроз Истам.На граници Трезена и Епидаура Тезеј је срео дива Перифета, сина бога Хефеста. Див је, као и његов отац, био хром, али је имао снажне руке и огромно тело. Див би сваког путника који је пролазио планинама, у којима је живео, убијао гвозденим топузом. Тезеј је Перифета лако победио, а у знак победе, понео је са собом гвоздени топуз.Тезеј је у Атини са дукачком одећом и коврџавом косом више личио на девојчицу него на хероја који је извршио велике подвиге. Кад је пролазио крај Аполоновог храма где су радници стављали кров, они су кренули да му добацују, мислећи да је женско: „Погледајте, нека девојка иде сама градом без пратиоца! Погледајте како је расплела своју косу, а својим хаљинама мете уличну прашину!“ Расрђени Тезеј дохвати једна воловска кола и баци их преко главе радника који су стајали на крову. Радници су тек тада видели да то није девојка већ херој велике снаге и препали су се од његове освете, али херој је мирно наставио свој пут. Кад је стигао у очев дворац није открио Егеју ко је он, већ се представио као странац. Егеј није препознао свога сина, али га је препознала чаробница Медеја која је бежећи из Коринта у Атину постала Егејева жена. Властољубива Медеја је одмах схватила каква јој опасност прети ако Егеј сазна ко је прелепи странац. Да не би изгубила власт она је наумила да убије хероја тако што је наговорила Егеја да да му сипа отров у вино, под изговором да је младић непријатељски ухода. Егеј је, бојећи се да не изгуби власт, пристао на злочин. За време пира, Егеј је видео мач који је оставио свом сину у Тројсени пре него што је овај попио отров. Медеја је са сином Медоном протерана из Атине. Егеј је свима причао како му се син вратио и причао је о његовим подвизима. Атињани су се радовали будућем краљу. Када су Егејеви братићи сазнали о доласку Тезеја схватили су да је пропала њихова шанса да завладају Атином после Егејеве смрти. Тада је њих петнаест заједно са оцем одлучило да покори Атину. Пошто су знали колико је Тезеј снажан, одлучили су да прибегну лукавству. Једни су отворено пришли зидинама, а други су чекали у заседи. Гласник је открио Тезеју шта су наумили његови рођаци и он је прво напао оне из заседе, а кад су остали сазнали шта се догодило, спопаде их такав страх да су се сви разбежали. Након што се решио својих супарника, Тезеј је одлучио да ослободи Атику од дивљег бика који је пустошио тај крај. Када је дошао у Атику, принео је жртву Зевсу, а затим кренуо да тражи бика. Кад га је нашао, ухватио га је за рогове и до земње му спустио главу, везао и тако га укротио. Кад је стигао у Атину бика је принео као жртву богу Аполону.Када се вратио у Атину, сва Атика је била утонула у тугу. Већ трећи пут су долазили посланици са Крита. Атињани су морали сваке девете године да шаљу по седам девојака и седам младића које је краљ Минос затварао у велики лавиринт гдје их је прождирао минотаур. Атињани су морали плаћати данак зато што су убили Миносовог сина Андрогеја. Данак се могао укинути само у случају убиства минотаура. Тезеј је одлучио да крене са младићима и девојкама на Крит и да их ослободи овог ужасног данка. Из делфиског пророчишта му је речено да за ктитора изабере богињу љубави, Афродиту. На Криту је Тезеја запазила Миносова кћи Аријадна, а Афродита је у њеном срцу пробудила велику љубав према хероју. Када је требало да пође у лавиринт, Тезеју је Аријадна без очевог знања дала клупко конца и мач. Тезеј је на самом улазу у лавиринт свезао један крај конца, а затим је кренуо у потрагу за минотауром полако одмотавајући клупко да би могао да нађе пут назад. Када је нашао минотаура отпочела је страшна борба. Чудовиште се неколико пута бацало на Тезеја, али га је овај увек одбијао својим мачем. Најзад, херој ухвати минотаура за рогове а у груди му зари свој мач. Након тога он, помоћу клупка, нађе излаз. На излазу га је чекала Аријадна која је била пресретна што га види живог, али још су се више радовале девојке и младићи које је Тезеј спасао. Да би избегао Миносов гнев херој побеже са Крита заједно са Аријадном. При повратку је пристао на острво Накос где му се у сну јавио бог Дионис, који му је рекао да су њему богови за жену одредили Аријадну. Тезеј није могао да не послуша вољу богова и наставио је пут тужан и ожалошћен. Тезеј је у тузи заборавио обећање које је дао Егеју - да ће ако преживи црно једро заменути белим. Када је Егеј видео да се на лађи виори бело једро он се бацио са литице мислећи да му је син мртав. То море се од тада назива Егејско море. Тезеј је после очеве смрти завладао Атином.У листи атинских краљева, према грчкој митологији, Тезеј је десети по реду и традиционално се његово име везује за многе установе које су биле понос атинске државе. То је условило да он буде идеал свих Атињана, посебно омладине. Веровало се да је он ујединио становнике Атике, а Атину прогласио престоницом настале државе. Мегару је припојио Атици, а на Коринтској превлаци успоставио границу између дорске и јонске земље. Становништво је поделио на три класе (племство, земљораднике и занатлије) и успоставио је демократију, чиме је постао први владар који је установио такво устројство државе. Такође, обновио је празник Панатенеје и истамске игре. По његовом налогу кован је новац са ликом бика.[1]


p.s. mnogo smo rano presli na junake
ima jos mnogo bogova koje nismo ni pomenuli

Heba

Heba (grč. Ἥβη, Hêbê = "mladost") božica je mladosti; vrčonoša bogovima na Olimpu. Prema Heziodovoj Teogoniji kći je Zeusa i Here. U rimskoj mitologiji joj je pandan Juventas. Po Hebi je nazvan asteroid 6 Heba.
Prikazuje ju se kao lijepu mladu ženu, najčešće odjevenu u haljinu bez rukava ili polugolu. Često drži vrč, kao njezin simbol vinotoče. Ponekad ima i krila, kao i Nika i Irida. Hebe je vrčonoša ambrozije i nektara olimpskim bogovima, ali se udala za Herakla, nakon čega ju je zamijenio Ganimed. Zato je njezin drugi naziv Ganimeda. Pomagala je i Aresu s kočijama te kupa Heru. Bila je Heraklova žena s kojim je imala dva sina.

Persej

Persej je lik iz grčke mitologije. Bio je sin Zevsa i Danaje.

Akrisije, Persejev deda, imao je samo jednog potomka, ćerku Danaju. Otišao je u proročište u Delfiju da mu proročica kaže hoće li imati sinova. Rekla mu je da neće, ali da će prvo dete njegove ćerke biti muško i da će ga on njegov unuk, ubiti.

On je odlučio da Danaju utamniči i skloni od prosaca kako se ne bi udala i dobila prorečenog sina. Zevs je, u obliku zlatne kiše, dopreo do Danajine tamnice i začeli su sina Perseja. Akrisije se bojao da ubije Zevsovog sina pa je Danaju i svog unuka prognao iz svoje kraljevine.

Persej, polubog po očevoj strani, izrastao je u lepog i snažnog mladića. Uz pomoć svoga oca, čarobnih sandala, šlema i štita odsekao je glavu Meduzi Gorgoni, najopasnijoj od tri Gorgone koja je imala moć da svakog ko je pogleda, okameni a od čije je krvi naknadno nastao Pegaz.

U Etiopiji je oslobodio Andromedu koju je boginja Atina bila privezala za stenu i prepustila na milost i ne milost morskom čudovištu. Persej se zaljubio u Andromedu i uzeo je za ženu.

Proročanstvo da će kralja Akrisija ubiti sopstveni unuk se ispunilo. Persej se vratio u rodnu kraljevinu iz koje je dugo bio izgnan po naređenju svog dede u trenutku kada se održavalo takmičenje u bacanju diska. Odlučio je da i sam učestvuje u takmičenju i bacio je disk tako snažno da je slučajno usmrtio upravo Akrisija i ne znajući da je to bio njegov deda.

Хера



Хера (Ἥρα), веома поштована Зевсова супруга, била је заштитница брака и удатих жена. Својом верношћу давала је пример и боговима и људима. Хера се појављује у бројним митовима, а поред своје, подиже и много друге деце, кажњава неверство и сурово се свети љубавницама свога мужа.
Рођена из брака Хроноса и Рее живела је, са браћом и сестрама, у Кроносовој утроби (за детаље видети Хронос), све док их није ослободио Зевс. После победе над Хроносом, Зевс узима Херу за супругу и она постаје богиња.
Хера се често приказује у свечаним одорама носећи на глави круну, односно polos (висока ваљкаста круна коју су носиле најзначајније богиње). У својој руци она понекад носи нар, симбол здраве крви, али и смрти. Нар је такође и састојак опијумских напитака који се праве од мака.
Као и све богиње Хера је била самовољна и хировита.
У римској митологији Херу можемо да повежемо са Јуноном.

Had

Had (grč. Ἅιδης) označava dva pojma – podzemni svet u kome borave mrtvi i boga podzemnog sveta. Zapravo, prvobitno Had je bilo samo ime boga, ali vremenom dobio je i drugo značenje. Had je takođe poznat kao Pluton ili Orko u Rimskoj mitologiji, Aita u etrurskoj mitologiji, a u hrišćanstvu katkad označava mesto na koje idu duše onih koji su zgrešili.

Podzemni svet se sastoji iz nekoliko delova od kojih su najveći Tartar (nešto kao hrišćanski pakao) i Jelisejska polja (hrišćanski raj). Ova podela se ne može posmatrati kao striktna jer Grci nisu mnogo mislili o životu posle smrti, pa tako se nisu mnogo udubljivali u pitanje na kojem mestu će živeti u podzemnom svetu. U podzemnom svetu se nalaze i Bašte Hesperida, koje se često indentifikuju sa Ostrvima blagoslovenih iz irske mitologije.

Pokojnici ulaze u podzemni svet prelazeći reku Aheron. Preko reke ih prevozi Haron, koji čuva obol - mali novčić koji omogućuje prolaz. Novčić stavljaju ispod jezika pokojnika njegovi rođaci ili prijatelji i kada on dođe u podzemni svet, on taj novčić daje Heronu. Zato siromašni i oni bez prijatelja ostaju zauvek na obali jer nemaju novčić za prevoz. Drugu stranu obale čuva Kerber, troglavi pas-zver. Kada prođu pored njega, dušama mrtvih se sudi i na taj način određuje kako će i gde boraviti u podzemnom svetu. Pored Aherona - reke bola, postoji još nekoliko reka u Hadu.

Prvi deo Hada sadrži polja Asfodel, gde senke heroja lutaju utučeno među manjim dušama, koje pište oko njih kao šišmiši. Samo prolivanje krvi njima u čast može da vrati kod njih osećaje koje ima živ čovek (kao vampiri u drugim mitologijama). Iza polja se nalazi Ereb, tama i užas Hada. Tu se nalaze dve bare. Jedna bara potiče od reke Lete i obične duše u toj bari plutaju da bi im se izbrisalo sve sećanje. Druga bara je bara Mnemozine i duše iz ove bare piju vodu. U dvorištu ispred Hadove palate sede tri sudije: Minos, Radamant i Eak. Tu se sudi dušama mrtvih i one se vraćaju u polja Asfodel ako nisu ni mnogo dobre, ni mnogo zle, šalju u Tartar ako duše pripadaju bezbožnicima i zlim ljudima ili odlaze u Jelisejska polja ako su heroji ili blagosloveni.

Had, grčki bog podzemnog sveta bio je sin Titana Hronosa i Ree. On ima tri starije sestre, Hestiju, Demetru i Heru i dva mlađa brata, Posejdona i Zevsa.

Zevs, koga otac nije pojeo, naterao je Hronosa da povrati svoju decu, odnosno Zevsovu braću i sestre. Braća i sestre su se udružili u ratu protiv Titana. Zevs, Posejdon i Had su dobili oružje od tri Kiklopa, koji su im pomagali u toku rata. Zevs je dobio munju, Posejdon trozubac, a Had šlem koji ga čini nevidljivim. Tokom noći, pre prve bitke, Had, koristeći svoj šlem, ušunjao se među Titane i uništio im oružje. Rat je trajao deset godina i završio se pobedom mlađih bogova. Nakon pobede, braća su podelila zemlju na tri dela i svak je vladao u svom. Zevs je bog neba, Posejdon je bog mora, a Had je dobio podzemni svet, nevidljiv svet u koji idu duše mrtvih.

Smrtnici su Hada najmanje voleli od svih bogova. On je zabranio da iko napušta njegov region i veoma je bio ljut kada bi se to desilo. Had je bio okrutan i nemilostiv, svirep u ratu, ali bio je pravedan i nije bio zao bog. Bio je morbidnog karaktera i zato nije bio omiljen među bogovima, a kako je upravljao podzemnim svetom, većina smrtnika ga je mešela sa smrću i bojala ga se. To je greška jer smrt donosi Tanatos, a ne Had.

Kada su se smrtnici molili Hadu, oni su čelom i rukama dodirivali zemlju da bi bili sigurni da ih je čuo. Žrtvovane su mu crne životinje, na primer crna ovca, a među današnjim analitičarima antike postoji ubeđenje da su mu žrtvovani i ljudi. Krv žrtve bi se sipala u duboku jamu da bi ona stigla do njega, a onaj koji bi tu krv sipao morao je da okrene glavu na drugu stranu. Festival, koji se svakih sto godina držao u njegovu čast, zvao se Svetovne igre.

Njegovo oružje bila je dvokraka viljuška, kojom je on uništavao sve što bi mu se našlo na putu ili što nije voleo. Pored ovoga, posedovao je i štap sa kojim je mogao da prebaci duhove mrtvih u svet živih. Had se vozio tamnim kočijama koje su vukli crni konji. Had je dozvolio da posete njega i podzemni svet i da se vrate u svet živih Heraklu, Orfeju, Tezeju, Eneju i Odiseju. Nikome od njih nije bilo prijatno u mračnom carstvu.

Persefona

Persefona (grč. Περσεφόνηgrč) (lat. Proserpina) je kći najvišeg boga Zevsa i boginje Demetre, žena boga podzemnog svijeta Hada. U tom carstvu podzemnog svijeta imala je isti položaj kao Hera na Olimpu. Bila je Hadova suvladarka nad dušama mrtvih i bogovima podzemnog svijeta. Bila je neumoljiva i nemilosrdna kao i sam Had. Nije voljela ni bogove ni ljude, za i obratno. Pandam Persefonin u rimskoj mitologiji je Prozerpina.

Persefona je postala Hadova žena protiv svoje volje. Živjela je u društvu nimfi na nisajskim livadama, provodila vrijeme u plesu i pjevanju, brala cvijeće i zabavljala se sličnim djevojačkim zabavama. Kad je jednom u šetnji ubrala narcis, cvijet smrti, otvorila se pod njom zemlja i iz dubina je izašao bog Had. Za čas ju je savladao i doslovno je s njom proprao u zemlju.

Persefona je uspjela da krikne, ali majka Demetra, koja je odmah dotrčala, nije našla ni traga od nje. Dugo je tražila svoju kćerku, sve dok joj bog Helije nije ispričao šta se desilo. Onda je Demetra otišla na Olimp i zatražila pomoć od Zevsa. Zevs je poslao glasnika Hermesa u podzemni svijet da vrati kćerku natrag. Ali, bilo je prekasno: Had se u međuvremenu oženio s Persefonom i dao joj je da pojede jezgro nara koji je bio simbol braka (kad bi neko nešto u podzemlju pojeo, nije se više mogao vratiti na gornji svijet).

Nakon dugog pregovaranja Zevs je postigao kompromis: Demetra je pristala da njena kći ostane Hadova žena i da sa njim živi trećinu godine u podzemnom svijetu, a Had se obavezao da će je puštati da dvije trećine godine provede na gornjem svijetu i tamo živi s majkom.

Od tada Persefona dolazi na zemlju u proljeće, a Demetra, radosna zbog njenog povratka, daje rastinju snagu plodnosti kako bi je vijela priroda pozdravila zelenilom i cvijećem. Kad se krajem jeseni Persefona vraća u carstvo mrtvih, cijela priroda, a s njom i Demetra, tuguje i oblači se u žalosnu odeću.

Odisej

Odisej (grč. Ὀδυσσεύς, Odusseús) glavni je lik u Homerovoj Odiseji koja opisuje Odisejeve pustolovine. Odisejeve su karakteristike mudrost, lukavost i oštroumnost.
Prije Trojanskog rata [uredi]

Odisej je bio jedan od Heleninih prosaca. Tezej i Pirit zavjetovali su se da će oženiti Zeusove kćeri, a Tezej je izabrao Helenu. On i Pirit oteli su je i zadržali sve dok nije bila dovoljno zrela za udaju. Pirit je izabrao Perzefonu, Hadovu ženu. S Tezejevom majkom Etrom otišli su u Had oteti Perzefonu. Had se pravio gostoljubiv, ali čim su sjeli za gozbeni stol, zmije su ih prikovale za mjesta. Helenu su spasila njezina braća Kastor i Polideuk i vratila je u Spartu.

Kad je došlo vrijeme za Heleninu udaju, mnogi su prosci došli po njezinu ruku iz cijeloga svijeta. Među proscima bili su Odisej, Menest, Ajant, Patroklo, Idomen, ali favorit je bio Menelaj, koji nije došao osobno - predstavljao ga je njegov brat Agamemnon. Helenin otac Tindarej nije znao kako će otpraviti preostale prosce, a da ne započne svađu. Odisej je obećao da će on to riješiti ako ga zauzvrat podrži u njegovu udvaranju Penelopi. Tindarej se složio, a Odisej je rekao da svi prosci moraju položiti zakletvu da će prihvatiti i poslije braniti izabranog muža. Na posljetku se Helena udala za Menelaja. Nakon Tindarejeve smrti, Menelaj je postao kralj Sparte, jer Tindarejevi sinovi Kastor i Polideuk bili su već mrtvi i uzneseni na Olimp.

Kad je Helenu oteo Paris, Menelaj je, pozvavši se na zakletvu, pozvao prosce da mu pomognu da je vrati. Budući da je proročica prorekla da se neće dugo, dugo vratiti, Odisej nije želio ići u rat, nego se pravio da je lud tako što je orao i sijao sol, a ne sjemenke. Agamemnon, Menelajev brat poslao je Palameda da uvjeri Odiseja da se priključi proscima. Palamed je bio inteligentan te je stavio Telemaha, Odisejeva novorođena sina, ispred pluga. Odisej ga nije mogao ubiti te je tako Palamed otkrio da je mentalno zdrav pa je krenuo u Trojanski rat.

Agamemnon je, sad kad je imao Odiseja, u svojoj vojsci htio i Ahileja, jer proročanstvo govori da Troja bez njega ne može biti osvojena. Odisej je bio jedan od poslanika koji su otišli uvjeriti ga da se pridruži vojsci.
Jan de Bray: Otkrivanje Ahileja među Likomedovim kćerima, 1664.

Naime, proročica je pretkazala da će ili živjeti dug ali dosadan život ili kratak ali uzbudljiv; tako da se Ahilej bojao ratnih posljedica. Vrač Kalhant prorekao je da mu je suđeno da umre u Troji. Tetida ga je stoga odvela na Skiru, kralju Likomedu i prerušila ga u djevojku. Na tom je dvoru s Didamijom imao sina Neoptolema. Odisej je pitao može li prinijeti darove ženama te je izložio dragulje, a također i oružje - mač, koplje i štit. Sve su se djevojke divile nakitu, a samo se Ahilej divio oružju te ga je Odisej tako prepoznao. Odisej mu je dopustio da zadrži oružje, a potom su krenuli u rat. Druga inačica mita govori da se začula ratna trublja te da je Ahilej instinktivno zgrabio oružje.

Prije rata, Odisej se pridružio Menelaju i Palamedu u pokušaju da mirno vrate Helenu, ali nisu uspjeli. Nakon rasprave na Prijamovu dvoru, Trojanci su vrijeđali Menelaja i Odiseja, osim Antenora koji je bio gostoljubiv. Zbog toga su ga poštedjeli u razrušenju Troje.
Za vrijeme Trojanskog rata [uredi]

Odisej je bio jedan od glavnih junaka u Trojanskom ratu koji Homer vjerno opisuje u svojoj Ilijadi.

Kad su ahejski brodovi pristali na trojanskim obalama, nitko nije prvi izašao, jer je prorečeno da će prvi Ahejac koji stane na trojansko tlo umrijeti. Odisej je bacio svoj štit na obalu i skočio na štit. Slijedio ga je Protesilaj koji je skočio na tlo i poslije prvi umro.

Odisej nikad nije oprostio Palamedu raskrinkavanje njegova "ludila" te mu je podmetnuo izdajništvo. Naime, uvjerio je trojanskog zarobljenika da napiše pismo koje je izgledalo kao da ga je Palamed poslao, a u pismu je bio zahtjev da mu se pošalje zlato kao nagrada za izdaju. Odisej je ubio zarobljenika i skrio zlato u Palamedov šator. Namjestio je da pismo bude pronađeno te je Agamemnonu dao upute kako da dođe do zlata. Grci su potom kamenovali Palameda. Druga inačica mita govori da su Diomed i Odisej potaknuli Palameda da se spusti sa zida, tvrdeći da je blago na dnu. Kad se Palamed spustio, kamenovali su ga.

Асклепије

Асклепије грчки (Ασκληπιός) лат. (Aesculapius) је у бог лекарства код старих Грка. Родитељи су му били бог Аполон и нимфа Коронида, или према некима Арсинојин, одрастао је уз кентаура Хирона. Негов култ пренет је у Рим, где се поштовао под именом Ескулап.
Асклепије је владао са медицином, хирургијом и лечењем природним травама, говори се, да му је богиња Атина, након што је Персеј Медузи одрубио главу, дала Медузину крв. Штавише, крв која је потекла са њене десне стране била је лековита, да је Асклепије успевао да оживи и мртве. Имао је више светилишта у старој Грчкој, а главно је било у Епидауру у Арголиди. Ту су долазили многи болесни да нађу лека, приносећи жртве и носећи поклоне како би добили савете и лечење. Знања су преносили Асклепијеви свештеници, а са оца на сина. Међу њима је био и данас најпознатији, Хипократ са Коса.

Асклепије се научио лечењу од бога Аполона и кентаура Хирона и то тако да је све болести умео лечити и чак васкрсавати из мртвих, али како нико због тога није умирао, Танатос, бог смрти се на њега пожалио Зевсу, а он га је, као неког ко руши светски поредак убио муњом. Аполон је, пак, да би осветио смрт свога сина, поубијао Киклопе. Асклепијева супруга је била Ипиона (Хериона или Епиона). Она му је помагала тако што је ублажавала болове пацијентима. Са њом је имао три сина: Подалерија и Махаона, који су обоје били лекари и учествовали су и у походу на Троју и Телесфора. Такође имао је и пет кћерки: Акесо, Иасо, Панакеја, Егли и Хигија (Хигиеја). Хефија је људе даривала здрављем, док је Панакеја људе ослобађала свих болести. Син Телесфор је био патуљак који је убрзавао лечење болести. Након своје смрти, Асклепије се претворио у сазвежђе Офион (Змија).

Мит о Асклепију сачуван је у свим гранама уметности. У књижевности га помиње Хомер, а у вајарству га је овековечио Тразимидес.

Hermes


Bog trgovine i proricanja, pismonoša bogova i pratilac duša.
Hermes je bio sin Zevsa i Maje, jedne od Plejada, koju je krasila izuzetna lepota. Još od malih nogu, videlo se da će biti lukav i dovitljiv bog, jer iako je još bio u pelenama, uspeo je da svom bratu Apolonu ukrade stado bikova, koje je uspeo tako vešto da sakrije da je Apolon morao da iskoristi sve svoje proročanske sposobnosti, i svoja poznanstva, da bi ih našao. Hermes se smata bogom trgovine, lopovluka i glasnikom bogova. Na sandalama i šlemu, koje je nosio, imao je krila, i uvijek je držao skiptar. Pored toga što je prvenstveno bio Zevsov glasnik, odnoseći i donoseći poruke po Zevsovom nalogu, bio je i pratilac duša koje je odvodio u Had. Hermes je imao mnogo dece, a neka od njih su: Mirtil od Klimene, Polib od Htonofile i Autolik (Odisejev deda), od Filonide. Kao njegovi sinovi spominju se i Pan, Arpalik, Abder idr.

Аполон


Аполон је грчки бог светлости, музике, медицине, стреличарства, колонизације, прорицања и поезије. Присутан је и у хеленској и у римској митологији, али такође и код других народа у разним варијететима. Представљан је увек као идеал здравог, складно развијеног и лепог младића, кога су Хелени звали курос. Етрурска митологија је под утицајем хеленске имала божанство Аплу. Касније је у римској митологији постаје Аполон Хелиос и поистовећује се са сунцем, односно божанством Сол. Епитет му је Феб (Phoebos).

Dionis



Dionis je stari grčki bog plodnosti, vegetacije, života, vina i uživanja. Bio je sin Zevsa i Semele, boginje iz Tebe. Etimologija imena se izvodi od reči Dio - gen. od Zeus i nusos - tračka reč za sina. U rimskoj mitologiji je predstavljan kao Bahus (otuda naziv bahanalije). Poznat nam je i pod drugim imenima, kao npr. Jahus ili Zagrej. Njegov kult se veoma razvio u staroj Grčkoj, naročito među mnogobrojnim sledbenicama poznatim kao Menade.

POSEJDON (POSEIDON),bog mora

Posejdon,gr;ki bog mora,sin Kronosa i Ree,smatra se jednim od najpoštovanijh bogova Olimpa,jer je pored Zevsa i Here,,jedan od najstarijih bogova.Zlatnim kočijama,krstari po svom kraljevstvu ,odnosno okeanima i morima,između talasa koji ga ni nepokvase,uvek okružen veselim delfinima.Iako se u Ilijadi opisuje kao zaštitnik Grka,u Odiseji stalno proganja Odiseja,svim sredstvima,pogotovu od trenutka kad mu je on oslepio sin,Kiklopa Polifema.Pored toga,i ostale heroje je namučio prilikom njihovog povratka iz Troje,bez obzira što ih je tokom samog rata podržavao,jer ga je veoma pogodilo uništavanje grada,kojeg je on sam svojim rukama sagradio.Posejdon je uživao u ljubavi sa raznim boginjama,kao i sa poznatim smrtnicama,i iz tih veza je imao mnogo dece.Neka od njegove dece su Triton od Amfitrite,Polifem od Toose,Antej od Gee,Orion od Euriale,Pelija i Nelej od Tire,Pegas i Hrisor od Meduse,Atlent od Klito,i mnogi drugi.

Had



Had (grč. Ἅιδης) označava dva pojma – podzemni svet u kome borave mrtvi i boga podzemnog sveta.
Zapravo, prvobitno Had je bilo samo ime boga, ali vremenom dobio je i drugo značenje. Had je takođe poznat kao Pluton ili Orko u Rimskoj mitologiji, Aita u etrurskoj mitologiji, a u hrišćanstvu katkad označava mesto na koje idu duše onih koji su zgrešili.

Had, bog podzemnog sveta

Had, grčki bog podzemnog sveta bio je sin Titana Hronosa i Ree. On ima tri starije sestre, Hestiju, Demetru i Heru i dva mlađa brata, Posejdona i Zevsa.
Zevs, koga otac nije pojeo, naterao je Hronosa da povrati svoju decu, odnosno Zevsovu braću i sestre. Braća i sestre su se udružili u ratu protiv Titana. Zevs, Posejdon i Had su dobili oružje od tri Kiklopa, koji su im pomagali u toku rata. Zevs je dobio munju, Posejdon trozubac, a Had šlem koji ga čini nevidljivim. Tokom noći, pre prve bitke, Had, koristeći svoj šlem, ušunjao se među Titane i uništio im oružje. Rat je trajao deset godina i završio se pobedom mlađih bogova. Nakon pobede, braća su podelila zemlju na tri dela i svak je vladao u svom. Zevs je bog neba, Posejdon je bog mora, a Had je dobio podzemni svet, nevidljiv svet u koji idu duše mrtvih.
Smrtnici su Hada najmanje voleli od svih bogova. On je zabranio da iko napušta njegov region i veoma je bio ljut kada bi se to desilo. Had je bio okrutan i nemilostiv, svirep u ratu, ali bio je pravedan i nije bio zao bog. Bio je morbidnog karaktera i zato nije bio omiljen među bogovima, a kako je upravljao podzemnim svetom, većina smrtnika ga je mešela sa smrću i bojala ga se. To je greška jer smrt donosi Tanatos, a ne Had.
Kada su se smrtnici molili Hadu, oni su čelom i rukama dodirivali zemlju da bi bili sigurni da ih je čuo. Žrtvovane su mu crne životinje, na primer crna ovca, a među današnjim analitičarima antike postoji ubeđenje da su mu žrtvovani i ljudi. Krv žrtve bi se sipala u duboku jamu da bi ona stigla do njega, a onaj koji bi tu krv sipao morao je da okrene glavu na drugu stranu. Festival, koji se svakih sto godina držao u njegovu čast, zvao se Svetovne igre.
Njegovo oružje bila je dvokraka viljuška, kojom je on uništavao sve što bi mu se našlo na putu ili što nije voleo. Pored ovoga, posedovao je i štap sa kojim je mogao da prebaci duhove mrtvih u svet živih. Had se vozio tamnim kočijama koje su vukli crni konji. Had je dozvolio da posete njega i podzemni svet i da se vrate u svet živih Heraklu, Orfeju, Tezeju, Eneju i Odiseju. Nikome od njih nije bilo prijatno u mračnom carstvu. O strahoti tog sveta govori i Ahil, kada se obraća Odiseju koga je sreo u podzemnom svetu:

Olimpski Bogovi


Дванаест олимпских богова су били најважнији богови грчког Пантеона, који су живели на врху Олимпа. У различитим временима је било четрнаест богова који су сматрани олимпијским, али их никад није било више од дванаест у исто време.

Зевс, Хера, Посејдон, Арес, Хермес, Хефест, Афродита, Атина, Аполон и Артемида су увек сматрани олимпским боговима. Хестија, Деметра, Дионис и Хад су придодавани овој групи. Хестија је уступила своје место Дионису да би живела међу људима (њој је додељена част да одржава ватру на Олимпу). Персефона је проводила шест месеци у години у подземном свету (тада је на земљи владала зима), и дозвољено јој је да се врати на Олимп других шест месеци у години да би била са својом мајком Деметром. Иако је Хад увек сматран за једног од најважнијих грчких богова, његов дом је био подземни свет мртвих.

Олимпски богови су освојили превласт после победе у рату који је Зевс са својом браћом и сестрама повео против Титана. Зевс, Хера, Посејдон, Деметра, Хестија и Хад су били браћа и сестре, а остали су (изузев Афродите, која се родила из морске пене) обично сматрани Зевсовом децом од различитих мајки (изузев Атине, која се родила из Зевсове главе). Могуће је да је и Хера сама родила Хефеста као освету због рођења Атине.

* Зевс је највиши и најмоћнији бог, владар Олима
* Посејдон, заједно с Хадом, други по важности бог, који управља океанима и морима
* Хад је такође други по важности бог, који води бригу о душама умрлих
* Атина је богиња мудрости, уметности, унутрашње лепоте, образовања и рата
* Арес је бог рата и хероја
* Артемида је богиња лова, животиња, плодности и чедности
* Хефест је бог ватре, рада, занатлија и оружара
* Аполон је бог плеса, музике, излечења и медицине, стрељаштва и разборитости
* Хермес је бог управљања, путника, пастира, пријатељства и скупова
* Афродита је богиња љубави, сексуалности, спољне лепоте и привлачности
* Хера је Зевсова супруга, богиња брака, жртвовања и верности
* Хестија је богиња дома, породице и домаћег огњишта
* Деметра је богиња земље, цвећа и биљака, хране, заштитница брака и пољопривреде
* Дионис је најмлађи бог у Пантеону, бог вина, опијања и отворене сексуалности

HEFES (HEPHAISTOS),bog vatre i zanatstva

Hefes,bog vatre,metalurgije i umetnosti,bio je sin Zevsa i Here.Njegova radionica nalazila se na Lemnu,ali i gde god su postojali vulkani i vatra. Njegova ramena i ruke rile su veoma snažne,dok su mu noge bile slabe.Hefes je bio i hrom i o tome keko se povredio postoje dve verzije:po prvoj,prilikom jedne svađe između Zevsa i Here,pošto je Hefes,učestvujući u raspravi držao stranu svoje majke, Zevs se naljutio,zgrabio ga za nogu i bacio ga sa Olimpa.Hefes je pao na ostrvo Lemno gde su ga stanovnici odnegovali,ali je ostao hrom.Po drugoj verziji,Hefes se rodio hrom,Hera je odlučila,stideći ga se,da prikrije njegovo rođenje,pa ga bacila sa Olimpa.Hefes je pao u okean odakle su ga izvadile Tetida i Eurinoma. Kasnije je poslao majci,da bi joj se osvetio zlatni presto koji je sam napravio.Međutim,samo što je Hera sela na presto,našla se vezana i samo ju je Hefes mogao osloboditi.Hefes je vraćen na Olimp a Zevs mu je u želji da se iskupi dao Afroditu za ženu.

Pan


Pan (grč. Παν, Pan) u grčkoj mitologiji bog je pastira, stada, njiva, šuma, polja odnosno "paše i stoke", njihov zaštitnik i zaštitnik lovaca, stoga ga se naziva i zaštitnikom prirode. Osim toga ljubitelj je glazbe i najbolji plesač među bogovima. Pan je prema većini izvora sin nimfe Driope i boga Hermesa. Panov je pandan u rimskoj mitologiji Faun.

Po Panu je nazvan jedan Saturnov mjesec.

Pan je prikazivan s kozjim stražnjim nogama i rogovima, ima ljudsku glavu i torzo, kozji rep, jarčeve uši i bradu, a cijelo mu je tijelo bilo prekriveno dlakama. Pana se često opisuje kao polučovjeka i polujarca.

U likovnoj umjetnosti Pan je često prikazivan, posebno na slikanim posudama i reljefima, kako se igra u društvu nimfa ili kako ih progoni.