Sedam godina štrajka

Klasa pognute glave!



Ogromnu energiju koju su nekada radnici pokazivali prvomajskom paradom, danas uglavnom zamenile opšta apatija i roštiljijada. Proleteri ćute i strahuju za radna mesta



Radno vreme od 12 sati, skraćeni odmori, bolovanje samo „kad dogori“, plata neredovna i nedovoljna... Ovi su razlozi pre tačno 125 godina pokrenuli radničku klasu da izađe na ulice grada Čikaga i izbori se za bolje sutra.

Da li je to bolje sutra, posle dvanaest i po decenija, stiglo i u Srbiju?

I mada će gotovo svi do jednog teoretičari rada kazati da te ulične demonstracije, u kojima su živote ostavili oni najglasniji, nisu bile uzaludne jer je svet dobio osmočasovno radno vreme i savremene zakone o radu, danas se većini radnika čini da se ćurak ipak okrenuo. Sudeći po štrajkačkim paroloma većina bivših proletera strahuje da se vraća mračno doba liberalnog kapitalizma u kojem se, ponovo, ne zna ko šta radi i za koliko para.


Zato će i ovaj Prvi maj, svečano onomad nazvan Praznik rada, u Srbiji proći tiho. Energiju i silu kojima je nekada radnička klasa pokazivala svoju snagu zameniće roštiljijada na travnjacima, narodnjaci i uranak. Ni sindikati ovaj datum ne obeležavaju. Čak ni simbolično, zarad tradicije.

SEDAM GODINA ŠTRAJKA

RADNICIMA u Srbiji retko „puca fitilj“, a kada do toga dođe uglavnom se radi o periodičnim ispadima. Veliki štrajkovi - izuzev ovog poslednjeg kada je povećanje plata tražilo pravosuđe, zdravstvo i prosveta

- nisu česti koliko u zemljama okruženja. Ipak, u našoj zemlji su zabeleženi i radikalniji primeri u iskazivanju nezadovoljstva. Tako je u toku prošle godine 80 radnika „Metal sistema“ iz Kragujevca ležalo u prostorijama Poreske uprave, novopazarski štrajkač iz „Iskra-metala“ je zbog stresa, posle 190 dana protesta, preminuo, a radnici zrenjaninskog „Banata“ i „Luksola“ su tražili obroke u narodnoj kuhinji. Rekord u dužini protesta drže radnici „Mašinoteksa“ i „Cvećare“ iz Leskovca koji štrajkuju još od 2004. godine!

Prestravljeni

- Naša radnička klasa je ista kao i u svetu. Rasturena i razorena - ocenjuje sociolog Ognjen Radonjić. - U poslednjih trideset godina razbijeni su i sindikati pa je i njihov uticaj minimalan. Radnici su ostali sami i nezaštićeni i ne mogu da se bore ni za kakva svoja prava.

Radonjić ocenjuje da je opštem razdoru kumovala i katastrofalna privatizacija u kojoj neki novi vlasnici nisu ni imali nameru da „ožive biznis već samo da rasprodaju građevinsko zemljšite“.

- Kupovale su se firme novcem sumnjivog porekla, a ti su vlasnici potom činili sve da ih upropaste. Radnici su ostali bez ičega i danas su naučeni samo da strahuju za svoje radno mesto koje je sasvim nesigurno. Prisiljeni su da rade za malu platu jer ako neće oni ima ko će i tako u nedogled.

Radonjić obrazlaže da su čak i firme, koje su ušle u Srbiju kako bi investirale, slaba garancija oporavka jer su posao sklopile samo zahvaljujući tome što im država subvencioniše zarade za period od tri godine.

- A šta će biti posle toga? Čak ni ti radnici nisu sigurni u svoju budućnost i opstanak u firmi. Zato radnička klasa danas više nema nikakvu moć. Pristaju na sve kako bi zadržali posao. Uplašeni su i bez novca.

Zasićenje

Da su radnici u apatiji i bez volje da se izbore sa izazovima u vreme kada je na birou skoro 800.000 duša, smatraju i njihove sindikalne vođe. A za to je odgovorna - vlast.

- Država se ponaša kao da joj radnici uopšte nisu potrebni - kaže Ranka Savić, predsednik Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, koja po njenim rečima ima 162.000 članova. - Ona je dobar poslodavac samo svojim činovnicima. U državnoj administraciji, upravi i javnom sektoru su plate redovne, nema tehnološkog viška, poštuju se praznici, godišnji odmori i prekovremeni rad. A u realnom sektoru je raspad. Prvi put se događa da su opravdano nezadovoljni i poslodavci i njihovi radnici koje država tretira kao građane drugog reda. Ovima prvima je nametnula 50 taksi, dažbina i poreza koji ne dozvoljavaju nikakav profit, zbog čega se to odražava na radnike koji bivaju proglašeni tehnološkim viškom. Oni koji ostaju u firmama to čine po svaku cenu jer nemaju drugog izlaza i svoje nezadovoljstvo, u najboljem slučaju, mogu da pokažu samo unutar svog fabričkog kruga. Zato su svi potpuno izmoreni, iscrpljeni, a sada su i bezvoljni.

Ipak, Savićeva dodaje da je pogrešno za ovakvo stanje kriviti radnike.

- Odgovornost je i na sindikalnim liderima koji nisu uspeli da to sve promene. Neki su na istim funkcijama i po dvadeset godina pa se postavlja pitanje i njihove odnosno naše odgovornosti. Da li smo mi učinili sve što smo mogli i morali? - pita se Savićeva.

TAKO JE NEKAD BILO...

SLOBODAN Avramović, novinar i pokretač „Beogradskog radnika“, zapisao je kako su posle rata radnici u Srbiji proslavljali Prvi maj. - Bile su velike parade, pa je to bila prilika da se pokaže šta je sve industrija uspela da napravi. Najdužu tradiciju ima proslava u Košutnjaku i tamo je sindikat uvek organizovao kulturno-umetnički program. A svaka ozbiljnija firma je davala višak na platu, da radnici imaju da proslave. Bilo je lepo tada raditi, jer su firme imale između 300 i 400 radničkih odmarališta na moru, na planinama i banjama širom bivše Jugoslavije. Zaposleni bi svake druge godine dočekali svoj red da otputuju i da se odmore. Postojao je samo jedan sindikat, ali je bio toliko jak, da kada „Rakovica“ zapreti štrajkom, predsednik partije odmah dotrči da smiri radnike.
Ustupci

Njene kolege u drugim sindikalnim organizacijama ne misle mnogo drugačije, ali za ovakvu apatiju više krive - okolnosti.

- Živi se veoma teško i svi su izmučeni - priča Dragan Zarubica, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, koji okuplja oko 500.000 članova. - Sa prosečnom platom od 36.000 dinara i potrošačkom korpom od 50.000 dinara malo se ko može osećati zadovoljnim. Ipak, i pored toga što je ovo nedovoljno novca, mnogi ostaju na svojim radnim mestima jer nemaju alternativu. Zato je naš radnik u daleko nepovoljnijem položaju od njegovih kolega u Evropi. Tamo makar imaju siguran posao, bolje uslove rada i veću zaradu. A sa takvom pozicijom lakše ispoljavaju nezadovoljstvo.

Zarubica ocenjuje da uprkos okolnostima koje našoj radničkoj klasi nikakao „ne idu naruku“, oni ipak imaju potencijal za menjanje stvarnosti. S druge strane, plaši se i da je došlo do zasićenja. Zato sindikati okreću novi list. Iako će u mnogim „konkurentskim“ organizacijama ovaj najveći sindikat Srbije optužiti za kolaboraciju sa državom - jer se oni tradicionalno nalaze na suprotstavljenim stranama - Zarubica objašnjava:

- Moramo da razgovaramo sa vlastima. Socijani dijalog je najbolji način da se nešto učini za radnike. A kao i u svakom dijalogu, ustupci i kompromisi se podrazumevaju i očekuju. A mi to upravo i radimo. Razgovaramo i dogovaramo se.


novosti