Sve biljke na Zemlji čine biljno carstvo. Biljni svet obrazuje dzinovski zeleni omotač oko Zemlje. On se vidi iz satelita sa ogromne udaljenosti. Prema naučnim saznanjima na Zemlji živi raznovrstan biljni svet. Procenjuje se da u prirodi postoji preko 500 000 vrsta biljaka. U nekim delovima sveta rastu ogromne biljke, poput dzinovskih sekvoja (mogu da izrastu u visinu i preko 100 m). Da bi stablo toliko izraslo potrebno je mnogo vremena, ovakve biljke često su dugovečne. Ima podataka da u svetu još uvek postoji drveće starije od egipatskih piramida (meksički bor). Biljke su organizmi veoma značajni za održavanje života na Zemlji, bez zelenih biljaka ne bismo mogli ni disati ni živeti ( Prašume Amazonije proizvedu oko 40 % kiseonika u svetu ).

Čudo fotosinteze ( uzimanje ugljen-dioksida i oslobađanje kiseonika ) daje ljudima i životinjama kiseonik koji oni dišu. Od njih zavisi opstanak svih ostalih organizama. Biljke stvaraju hranu i oslobađaju kiseonik i na kopnu i u vodi. Koriste se kao hrana, iz njih se dobijaju lekovi ( jedanod svaka četiri farmaceutska preparata proizvodi se od neke biljke iz tropskih šuma. Oko 70 % biljaka za koje je Nacionalni institut za rak utvrdio da su korisne u lečenju raka može se naći samo u tropskim šumama, smatra se da možda čak 1400 biljaka iz tih šuma mogu da budu lek za rak ), ulja, hartije, ugalj i bezbroj drugih proizvoda. Međutim zbog prekomernog korišćenja drveća sve je manje šuma na našoj planeti. Stručnjaci upozoravaju da bi prekomerne seče šuma mogle potpuno da izmene klimu naše planete ( 1987godine paljenjem prašuma da bi se iskrčila šuma, ispušteno je oko 518 miliona tona ugljen-dioksida u atmosferu, što iznosi odprilike 1/10 ukupno sagorelog fosilnog goriva te godine u celom svetu ). Upravo zbog značaja biljaka za opstanak života na Zemlji i njihovog značaja za čoveka moramo ih čuvati, gajiti, štititi od prekomernog iskorišćavanja, lečiti od bolesti i naravno uživati u njihovoj lepoti. Dokazano je da četinari prečišćavaju vazduh, zato se u područijima ovih šuma grade lečilišta i odmarališta za bolesnike sa oboljenjima disajnih organa. Drveće se sadi na goletima i delimično ogolelom zemljištu da bi se sprečilo dalje osipanje (erozija zemljišta).

Na Zemlji danas živi više od 6 milijardi ljudi, a njihov broj se i dalje povećava. Zato se mora neprekidno povećavati i proizvodnja hrane. Godišnje se konzumira 375 miliona tona biljaka. Čovek je zbog toga primoran da proširuje obradive površine . To čini krčenjem šuma i pretvaranjem travnih zajednica u plodne oranice. Gradovi, naseljena mesta i industrijska postrojenja takođe se šire na štetu zelenih površina. Sve to prouzrokuje smanjivanje prirodnih životnih zajednica koje su tu vekovima postojale, kao i proređivanje ili potpuno nestajanje mnogih vrsta. Da bi se sačuvale retke i ugrožene vrste biljaka, većina zemalja ih štite svojim zakonima o zaštiti prirode. I u našoj zemlji postoji veliki broj zakonom zaštićenih biljaka. Osim toga sav biljni i životinjski svet zaštićen je na određenoj teritoriji. Kod nas postoji više rezervata, specijalnih rezervata i nacionalnih parkova. A stara i retka stabla i druga velika prirodna dobra zaštićena su kao spomenici prirode.


Tropske ili kišne šume su poslednje prirodne šumske oaze, smatraju se najbogatijim, najstarijim i najsloženijim ekosistemima na zemlji. Zbog svoje veličine u drvnoj masi, mogu da apsorbuju velike količine ugljen-dioksida iz atmosfere, a da u zamenu emituju kiseonik – stoga igraju presudnu ulogu u klimatskom sistemu planete, kao svojevrstan biljni regulator globalne temperature. Nažalost, njihovo uništavanje zbog nekontrolisane seče, spaljivanja i krčenja smanjilo im je površinu i znatno ugrozilo njihovu ulogu u klimatskim procesima.

Prema podacima Svetskog instituta za prirodne resurse, do danas je uništeno više od 80 % prirodnih prašuma na Zemlji. Od 1900. godine nestalo je skoro 90 % šume u zapadnoj Africi, dok je u Brazilu i Indoneziji, zemljama s najvećim oblastima pod kišnim šumama, situacija zabrinjavajuća – do sada je uništeno 2,3 miliona od nekadašnja 4 miliona hektara prašume, a svake godine se u ovim regionima iskrči oko 62.000 hektara džungle, što je ekvivalentno veličini jednog milionskog grada. Prema istraživanju engleskog biologa Normana Majersa, na Zemlji svake sekunde nestane jedan hektar tropske šume, 86.000 hektara za dan ili 31 milion hektara za godinu dana, što je jednako površini Poljske. Nije samo planetarni klimatski sistem pogođen ovolikim uništavanjem kišnih šuma.

Njihov nestanak odražava se i na lokalne klimatske uslove – prema podacima objavljenim u časopisu "National Geographic", rušenje šuma u Nigeriji, Gani i Obali Slonovače izazvaće dve decenije velike suše u centralnoj africi, uz prateću masovnu glad i oskudicu. Takode, krčenje ovih šuma izaziva trajno narušavanje prirodne ravnoteže, gubitak životnog prostora i genocidno smanjivanje broja živih vrsta, što je samo po sebi zastrašujuć ekološki problem. Tropske šume zauzimaju manje od 2 % površine planete, ali u njima živi gotovo polovina svih poznatih oblika života – oko 30 miliona različitih vrsta biljaka i životinja. Na tipičnom kvadratu tropskih šuma veličine četiri puta 6,5 km našli bi; preko 750 vrsta drveća, preko 1500 različitih vrsta biljaka cvetnica, 125 različitih sisara, 400 različitih ptica, 100 gmizavaca, 60 vodozemaca i bezbrojne insekte-umljučujući 150 vrsta leptira. A samo je 1 % tih vrsta proučeno. Uništavanjem tropskih šuma, za godinu dana nestane oko 50.000 raznih živih vrsta. statistika pokazuje da zbog nestanka svog životnog staništa, svakoga dana izumre ili se istrebi 137 različitih životnih oblika, od kojih većina nije čak ni klasifikovana. Ovakav tempo izumiranja života, izazvan nekontrolisanom sečom, nikada nije viđen u evoluciji i uporediv je samo sa izumiranjem dinosaurusa. Ako se uništavanje tropskih šuma nastavi ovom brzinom, naučnici procenjuju da će svi tropski ekosistemi biti uništeni do 2030 godine.

Svake godine uništava se 11 do 15 miliona hektara tropskih šuma (to je površina veća od Australije). Svakog minuta uništi se površina pod šumama veličine 20 fudbalskih terena.Više od polovine šuma u Evropi umire zasuto kiselim kišama. Kisele kiše sprale su polovinu šuma u Nemačkoj,trećinu u Švajcarskoj,polovinu u Holandiji,zagadile preko 20 000 jezera u Skandinaviji itd. Ali biljni svet je čudnovat i tajanstven. Ima začuđujućih stvari u vezi sa biljkama u koje jedva da možemo da poverujemo, postoji drveće koje može da naraste 150 m ( australijski džinovski eukaliptus ), ili ono koje je staro nekoliko stotina godina ( najstarije drvo je imalo 4900 godina kada su ga posekli-radi se o američkoj omorici ). Obična ljubičasta lucerka pušta svoje korenje duboko u zemlju, i pri tome može da probije čak i beton. Jedna jedina biljka raži ima oko 13 miliona korenčića sa ukupnom dužinom od oko 600 km. na tim korenčićima nalazi se oko 14 milijardi dlačica sa ukupnom dužinom od oko 10600 km. Jedna breza ima u proseku 200 – 500 000 listova. Radi se dakle o jednom zapanjujućem svetu. Najstarija živa biljka je kraljevski kaon koji živi u Kaliforniji i ima najmanje 11 700 godina.


Biljka puzavica se kreće uvek u pravcu nekog oslonca. Ukoliko promenimo taj oslonac, biljka će promeniti smer u kojem raste, nekada se to dešava u roku od nekoliko časova.



Biljke mesožderi na primer, sa nepogrešivom tačnošću umeju da zgrabe muvu. Druge u deliću sekunde zatvore svoj cvet, kada osete da ublizini ima životinja koje žele da ukradu njihov nektar, a kada se one udalje, isto tako brzo ponovo otvaraju svoje cvetove. Začuđuje da biljke mesožderke ne reaguju na dodir stranog tela koje nije jestivo, već samo na meso. One imaju čulo mirisa kojim mogu da osete meso. Alpsko cveće uvek tačno zna kada dolazi proleće, da bi moglo probiti snežni pokrivač ono razvija sopstvenu toplotu od koje se sneg topi. Biljke razvijaju zvukove koje ljudi ne mogu čuti, uočavaju talasne dužine svetla u boji, kao što je infracrveno ili ultraljubičasto, koje je za ljude nevidljivo. Naročito su osetljive na rentgensko zračenje i na visokofrekfentno zračenje TV-prijemnika.

Ove činjenice i još mnoge druge, otkrivene su tokom poslednjih 30 godina putem eksperimenata. Bakster, jedan od prvih naučnika koji je vršio takve eksperimente, otkrio je da i biljke mogu imati snažna osećanja, što je u celom svetu, naročito među biolozima, izazvalo veliko iznenađenje. Sve je počelo 1966 godine kada je Bakster hteo da policijskim službenicima drži predavanje o detektoru laži. Sasvim slučajno je pričvrstio elektrodu galvanometra na list biljke. Na veliko iznenađenje svih prisutnih igla galvanometra je snažno odskočila, reakcija je veoma nalikovala ljudskoj. DA LI JE BILJKA OSEĆALA STRAH ? DA LI JE BILO MOGUĆE DA IMA OSEĆANJA ?

Nakon tog događaja Bakster je počeo sa eksperimentima. POMISLIO je da hoće da spali jedan list biljke i izmerio je reakciju. U istom trenutku kad je to pomislio, ali pre nego što se pomerio i u ruke uzeo šibice, na dijagramu je došlo do dramatične promene, dugačka krivulja je krenula prema gore. Zatim je napustio prostoriju, vratio se sa šibicom i spalio jedan list. Reakcije je opet bilo. Ali kad je sledeći put uzeo šibice iz kutije, praveći se kao da hoće da spali list, bez stvarne namere da to učini, sve je bilo mirno. DA LI JE MOGUĆE DA JE TA BILJKA MOGLA DA PROČITA NJEGOVE MISLI, DA JE MOŽDA BILA U STANJUDA RAZMIŠLJA ?

Prirodnjaci su bili potpuno zapanjeni tom novom slikom živih biljka. Urađeno je na hiljade eksperimenata širom sveta. Skeptici koji su iz neverice vršili provere, morali su uvideti da ta pojava zaista postoji. I oni su došli do začuđujučih rezultata. Ali rad sa biljkama nije uspeo svakom. Ako je biljka bila u nekom neprijatnom okruženju ili sa grubim ljudima, jednostavno se pravila kao da je mrtva. U tom stanju nije bilo moguće zabeležiti neku patnju i zato su oni koji su izvodili eksperimente uvek morali da se brižljivo ophode prema biljkama. Otkrilo se da biljke u slučaju velikog stresa, na primer kada osećaju veliki strah, mogu da se onesveste ili da ćak umru. Ako su biljke bile u naročito prisnoj vezi sa nekom osobom koju su volele, onda se po njihovom energetskom strujanju moglo tačno odrediti, kako se u nekom trenutku oseća ta njihova osoba. Rađena su ispitivanja tokom kojih je vlasnik bio na udaljenosti od 130 km od biljke. Oscilacije na galvanometru trenutno su pokazivale kako se oseća ta osoba, da li je dobro ili je bolesna, možda tužna ili besna. Ali biljka je reagovala samo na osobu koja joj je bila bliska. Kao što reaguju na voljene osobe i saosećaju sa njima, tako biljke osećaju i sažaljenje i pokazuju povezanost sa drugim biljkama.

Kada se na primer, nekoj biljki koja se nađe pored eksperimentalne biljke odseče list, ona reaguje veoma burno. Kada se biljke sklone iz društva drugih biljaka, tj. njenih prijatelja, one su redovno šokirane, venuneko vreme i mogu čak i umreti. Veoma je tužno pratiti samrtnu borbu jedne biljke. Veoma osetljivi elektronski aparati mogu registrovati kako organizam polako umire, kako se biljka odupire, kako se bori i kako oseća bolove. Ne bi li trebalo da sa biljkama postupamo sa više ljubavi i razumevanja, nego što to činimo sada ? Zar nećemo i mi jednog dana postati deo istog tog biljnog sveta, onda kada biljke i životinje, naše zemaljske ostatke pretvore u zemlju i kad iz te zemlje ponovo izrastu biljke ? Biljke su postojale mnogo pre nego što se na Zemlji pojavio čovek i one će postojati i kroz nekoliko miliona godina.

dzzdjurdjevo.com

Зашто је лишће пожутело

Шта се то и овог новембра догодило са свим оним силним зеленилом?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ништа ново: по земљи и асфалту ветар разноси гомиле жутог, наранџастог, црвеног и смеђег лишћа. Има ли у новембру природнијег призора? Не, али је лишће пре само неколико недеља било на дрвећу, зелено и једро. Да ли сте некада размишљали о томе како се то заправо догоди? Како лишће у јесен пожути?

Можда вам на памет падају разни разлози, али објашњење ни за биологе дуго није било једноставно. Очигледно је да ова промена има везе с тим што током пролећа и лета листопадне биљке углавном добијају довољно хране и светлости. И да се у јесен то мења.

Како промена годишњег доба утиче на боју? Једно од објашења могло се чути током обележавања Светског дана науке у Београду, но, механизам на основу ког лишће губи боју данас је научницима сасвим јасан.

Наиме, лишће је током лета препуно хлорофила. Он је тај који упија сунчеву светлост и помаже трансформацију угљен-диоксида и воде у угљене хидрате као што су шећери и скроб. Управо захваљујући хлорофилу који је јарко зелене боје и лишће у овом периоду има зелену боју. Он је толико доминантан да остали пигменти којих има у лишћу не долазе до изражаја.

Производња хлорофила одвија се захваљујући сунчевој светлости. Али, када дође јесен, дани постају све краћи и сунца је све мање, па биљка производи све мање хлорофила и престаје да се храни на тај начин. Хлорофил се повлачи из лишћа па друге боје, као што су пурпурна, наранџаста, смеђа и жута, почну да долазе до изражаја, а уједно се и производња пигмената који дају ове боје повећава.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Пигменти антоцијани и каротеноиди који постоје у лишћу јављају се и у бројним плодовима воћа и поврћа које једемо

Главни „јесењи“ пигменти су: антоцијани – који дају црвенкасту и пурпурну боју, a налазе се, на пример, у брусници, грожђу, трешњама и шљиви, и каротеноиди – пигменти који боје шаргарепу, банану и кукуруз, тј. стварају наранџасту и жуту боју. Смеђе нијансе се углавном стварају мешавином различитих пигмената са остацима хлорофила.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Зато једна шума у јесен може бити изузетно шарена. Међутим, постоје нека правила на која углавном утиче генетика: храст обично добије црвену, риђу или смеђу боју, док јавор, у зависности од врсте, буде љубичасто-црвен, наранџасто-црвен или жут. Код неких врста лишће почне да мења боју већ током лета, док код других остаје зелено до касне јесени.

На боју лишћа, односно на хемијску реакцију која се у њима одвија, утичу температура и количина воде која долази до биљке. На пример, температура изнад нуле погодује производњи црвених, антоцијаних пигмената, па ће и лишће тада углавном бити црвенкасто.

Али, ако у рану јесен температура нагло падне испод нуле, црвена боја ће мање доћи до изражаја. Уколико пада много кише, интензитет јесењих боја биће већи. Научници су закључили да се најспектакуларније јесење боје појављују током топлих сунчаних дана које прате хладне ноћи, али без смрзавања.

Међутим, ниједан од ових фактора који утичу на боју лишћа – вода, температура, доток хранљивих материја и слично – није толико постојан и не понавља се увек и сваке године у исто време, као што је случај са продужетком ноћи, односно са све мање светлости. Сунчева светлост је пресудна за биохемијски процес у лишћу, и она је та која осликава пејзаж јесењом палетом.

Истовремено са смањењем количине хлорофила у лишћу дешава се још једна ствар: на месту где се петељка листа спаја са граном развијају се нови слојеви ћелија и лист се постепено одваја од дрвета. Ово уједно успорава и на крају прекида циркулацију хранљивих материја кроз лист. Када дође време, и благи ветрић је довољан да потпуно откине лист и однесе га, а на месту где је била његова петељка остаје минијатурни ожиљак.

Листопадне биљке приморане су да „отресу“ сопствено лишће како би се заштитиле од смрзавања и припремиле за зиму. За разлику од њих, зимзелене биљке имају бољу заштиту: њихове четине пресвучене су слојем смоле која их штити од хладноће, а сокови унутар њих садрже супстанце које онемогућавају смрзавање. Но, опало лишће и даље има важну улогу. Оно се распада и својим саставом богати земљу. Слој опалог лишћа у шуми временом се претвара у хранљиви хумус из кога биљка црпе енергију и влагу. Да нема јесени и опалог лишћа, питање је да ли би једна шума могла да преживи.

Elementarium