Tara

Tara se nalazi u zapadnom delu Srbije i pripada unutrašnjem pojasu Dinarida i zauzima površinu od 183 km2. Dužina Tare je je 50 km, a širina 22 km i ima prosečnu nadmorsku visinu od 1200 m. Najviši vrh je Kozji rid sa 1591 m. Pripada grupi podrinjskih planina i ima složenu geološku prošlost i raznoliku petrografsku građu.


Položaj planine Tare predstavlja povoljan uslov za razvoj turizma, jer omogućava raznovrstan sadržaj turističkog boravka, odnosno posetu većem broju turističkih lokaliteta. Po bogatstvu i raznovrsnosti turističih vrednosti, ekološki očuvana prirodna sredina, planinski reljef sa umerenom nadmorskom visinom od 800-1500 m, pogodni tereni za zimske sportove, bogat i raznovrstan biljni i životinjski svet, blagotvorna klima, Drina sa veštačkim jezerima Zaovine i Perućac, daju ovoj planini veliku turističku vrednost što je čini konkurentnom u odnosu na Zlatibor i druge planine. Tara ima povoljan položaj prema komplementarnim turističkim vrednostima u neposrednoj okolini: Užicu, Mokroj Gori, Višegradu sa brojnim kulturno-istorijskim spomenicima, koji privlače izletnička kretanja turista stacioniranih na Tari u cilju zadovoljenja obrazovno-kulturnih potreba i bogatijeg sadržaja i boravka. Tara ima odličnu predispoziciju za održivi turizam, koji predstavlja svaki turizam koji donosi minimalni uticaj na životnu sredinu i kulturnu baštinu, ali u isto vreme dovodi do ekonomskog razvoja lokalne zajednice.

Razuđeni reljef Tare je pogodan za turističku izgradnju, jer postoje dobri uslovi za lociranje turističkih objekata. Na mestima blagih padina, prevojima i erozionim proširenjima, postoje lokaliteti koji su veoma osunčani i zaklonjeni od vetrova.Tokom zimskog perioda povoljni su uslovi za sankanje, nordijsko, početničko skijanje. Mogućnosti alpskog skijanja su ograničene zbog visinske razlike od svega 400 m i dužine staza koje ne prelaze ni 2 km.

Najkvalitetniji skijaški tereni su u reonu Predovog krsta, sa visinskom razlikom od 500 m. Dužina staze je od 3 do 5 km. Reljef Tare ima pogodna rekreativna svojstva, jer mali nagibi pogoduju šetnji, jahanju, različitim sportskim igrama, korišćenju trim staze i slično.

Tara je od 13.jula 1981.god. Nacinalni park proglašena od strane Narodne skupštine SR Srbije i ohuhvata 19.175 ha.


Briga o najlepšoj planini Zapadne Srbije 1981 god. poverena je JP Nacionalni park Tara. On pokriva povrsinu od 19200 ha. Pretpostavlja se da su trijaski krečnjaci, na severnim stranama Tare u tercijeru bili obala Panonskog mora. Zbog povoljne klime i zabačenosti na Tari je opstao relikt i endemit balkanskog poluostrva Pančićeva omorika, kao i mnogi drugi spomenici prirode, blago rečeno živi fosili. Tara je uglavnom izgradjena od krečnjaka, prosečne nadmorske visine 1000-1200m. Najviša kota je Kozji Rid 1591m a najniža kota 291m odnosno visina jezera Perućac. Reka Vrelo je najjače kraško vrelo u N P čija se voda uliva u Drinu posle tačno 365m. Klima je izrazito planinska, leta sveža,a zime hladne sa dosta snega. Kiše su najčešće u maju. Najsuvlji meseci su jul i avgust, jesen je sunčana i toplija od proleća.

NP Tara je 80% područje šumskih ekosistema. Otkrivene su 34 šumske i 19 livadskih zajednica.75% su mešovite sastojine smrče, jele i bukve. Pored Pančićeve omorike značajne su i mečija leska,tisa, božikovina, jeremičak, dervenski različak, božur, paprat rebrača…

Od 53 vrste sisara koliko ih je zabeleženo na Tari, najatraktivniji su mrki medved, divokoze koje na Tari žive i na 290mnv. Od 135 vrsta ptica 43 su selice, a posebno se ističu i najugroženije vrste poput orlova, sokolova i drugih čistača prirode.

U šumama Tare postoji više od 251 vrste gljiva, od kojih su 3 otrovne. Jedna od njih je Zelena pupavka –najopasnija gljiva Evrope.

Ribolov na vodama kojima gazduje NP Tara predstavlja pravo uživanje. Ove vodotokove nastanjuje oko 40 vrsta riba (mladica, lipljan, som, šaran, mrena.jez…).

Područje NP Tara obiluje arheološkim nalazištima koja datiraju od neolita do srednjeg veka. Poznate su neke nekropole - stećci u Perućcu, ostatci srednjevekovnog utvrđenja Solotnik i manastir Rača, zadužbina kralja Dragutina Nemanjića iz 13-og veka.

Na Tari je obeleženo 18 planinarskih staza sa ukupnom dužinom od 120km. Za korišćenje ovih staza preporučuje se korišćenje planinarskih mapa do kojih se može doći na informativnim punktovima u Parku.

Projektom TAROCIKL definisano je 27 biciklističkih staza dužine oko 420km i otvorena vrata novoj vrsti turizma, bez štetnih posledica.

Lov u NP Tara je uvek organizovan i uskladjen sa planskim dokumentima.U šumama Tare ima oko 40 medveda, 300 divokoza, 320 srna i oko 40 divljih svinja. Dozvolu za lov, vodiče i transport divljači na druga područja,odobrava Služba za zaštitu i unapređenje lova i ribolova JP Nacionalni park Tara.




tara-planina.com

Zaovine su pravo planinsko selo na planini Tari, čiju teritoriju čine brojna brda, visovi, reke i potoci. Zaovine kao selo pripada Račanskom kraju, sada Bajinoj Bašti. Nalaze se na jugozapadnoj i južnoj padini planine Tare i graniče se sa Republikom Srpskom prema opštini Višegrad. Zaovine su poznate i po svom simbolu, koji je 1875. godine otkrio poznati botaničar Josif Pančić, simbolu koji je izuzetno redak, vitak, gord, i koji sa svojom visinom i do 40 metara, predstavlja neprocenjivi biser naše zemlje - Pančićevoj Omorici.




Zbog bogatstva vrsta kompleks Tare predstavlja pravi živi arhiv biljnog sveta karakterističan za veći deo Balkanskog poluostrva i rezervat genetskog fonda evropskog i planetarnog značaja. Ono sto je takođe značajno je da se u izrazito mešovitim životnim zajednicama javljaju i obitavaju zajedno, mnoge vrste koje na drugim staništima i pod drugim uslovima nisu kompatibilne. Planina Tara nikada mnogo eksponirana, a ipak čuvena među ljubiteljima prirode, čistog i ničim zagađenog vazduha, lepotica Tara, osvaja na prvi utisak.

Mitrovac na Tari, deo je prelepe planinske lepotice Tare i nalazi se na 28 - om kilometru puta Bajina Bašta - Zaovine na 1080 metara nadmorske visine, sa prilično velikim brojem dana "okupanih" suncem u godini i odličnim uslovima za boravak i odmor svih generacija. Poznat po kompleksu paviljona izgrađenih 1979.godine u tipično planinskom stilu, a koji pripadaju Centru dečijih odmarališta sa sedištem u Beogradu.


Jedna od atrakcija Kremana, kao i celog okruga jeste čuvena Šarganska osmica. Ipak, ono po čemu su Kremna specifična, prepoznatljiva i nadaleko poznata jesu zapravo njeni domaćini Kremanci i nadaleko čuveni preci. Zna se, naime, da su Kremna imala poseban značaj za Srbe još u vreme Nemanjića, koji su tu imali svoje letnjikovce za svoju vlastelu i sebe, pa su Kremna tada, i kasnije za vreme vladavine Istanbulskog carstva bila jedina priznata vazdušna banja u Zapadnoj Srbiji. U traženju odgovora zašto su Kremna nekada bila jedina vazdušna banja u Zapadnoj Srbiji nalaze se razlozi zašto su Kremna danas svakim danom sve interesantnija za odmor, kao i za kupovinu zemlje i pravljenje svojih kuća za odmor i turističkih objekata.


Reka Vrelo na Perućcu dužine samo 365 metara, na ovom mestu uliva se u
reku Drinu. Upravo tu se nalazi veliki restoran Vrelo u sastavu Vile Drina.


Mitrovac na Tari sa dečijim odmaralištem kapaciteta od oko 700 ležaja. U blizini se nalaze restorani Kačara, Lovački dom i informacioni centar Nacionalnog parka Tara.



Spomen kuća proroka Tarabića u Kremnima. Nedaleko odatle nalazi se
zaseok Tarabići u kojem su živeli proroci Miloš i Mitar Tarabić.


Maketa Drvengrada na brdu Mećavnik na Mokroj Gori. Jedna od najpopularnijih turističkih destinacija.


Jezero Zaovine kod brane Lazići u blizini ribnjaka pastrmke. Svojom bojom i veličinom kao veliki magnet privlači već na prvi pogled. Već u sledećem trenutku iz drugog ugla pogled na jezero ostavlja posetioce bez daha, a zbog sudara mediteranske i kontinentalne klime stvara osećaj kao da se radi o primorju, a ne planini.

tara-zaovine.com

Beograd - Tara: jedno putovanje



Da li je Tara naša najlepšta planina ili ne, nije ni važno. Da je prelepa, zelena i čarobna, sigurno jeste, naročito u proleće. U zavisnosti od puta koji ste izabrali (od Beograda), do nje vam autom treba dva i po do četiri sata.



Manastir Pustinja - Photo: Slobodan Ogrizović
Kao što je uživanje u kuvanju sastavni deo dobro spremljenog jela i kao što je, recimo, šetanje i planinarenje sastavni deo uživanja u pogledu sa vrha planine, tako i putovanje do nekog mesta gde ste rešili da se malo odmorite - takođe može biti nezaboravan doživljaj.

Danas nije lako pronaći i "oteti" nekoliko dana za odmor pa se deo svakodnevne, životne i poslovne jurnjave preslikava i na sam čin putovanja. Sesti u kola i voziti se bez prekida sve do željenog odredišta, postalo je nešto najnormalnije. A toliko je lepih i zanimljivih kutaka Srbije svuda oko nas, na koju god stranu krenuli. Zato odvojte za putovanje dva do tri puta više vremena nego što ste prvobitno planirali i uživajte u svakom kilometru puta. Ne budite lenji da skrenete nekoliko kilometara sa glavnog pravca da biste videli neki izvor, vrelo, manastir, selo... Nemojte se ustručavati da zaustavite kola ispred neke seoske kuće i da se raspitate čega ima zanimljivog u blizini... Prelistajte i pročitajte sve knjige, vodiče, internet sajtove koji su vezani za put kojim ćete proći, i kad se budete osećali spremnim, krenite.

Da li je Tara naša najlepšta planina ili ne, nije ni važno. Da je prelepa, zelena i čarobna, sigurno jeste, naročito u proleće. U zavisnosti od puta koji ste izabrali (od Beograda), do nje vam autom treba dva i po do četiri sata.

Možete do Tare stići Ibarskom magistralom, možete ići preko Valjeva i Kosjerića, pored Divčibara, a najbrže ćete doputovati ako se zaputite preko Debelog brda, prevoja na vencu Povlena, Jablanika i Medvednika, koji su se isprečili između Valjeva i Bajine bašte. Kao zanimljiva varijanta, mada i najduža, pred vama je i put preko Šapca, Loznice i Ljubovije, uz obalu Drine, sve do Bajine bašte.

Ako prvi put idete na Taru, pođite preko Debelog brda... Ali, verovatno vam se može desiti da u povratku jednostavno ne možete da se odvojite od predivne, zelene Drine, pa će vam se na kraju učiniti da ste požurili na Taru, a da se do Beograda vraćate okolo-naokolo.



Do Valjeva se stiže Ibarskom magistralom, za nešto više od sat vremena. Dobra ideja je da se napravi jednodnevni izlet do Divčibara, i da se tom prilikom obiđu Valjevski manastiri - Lelić, Ćelije i Jovanja... Pošto je, ipak, u toku jednog dana trebalo stići na Taru, od ova tri smo ovom prilikom obišli samo manastir Sv. Jovana Krstitelja, po imenu Jovanja.

On se nalazi na skrovitom mestu, u Jovanjskoj šumi, na desnoj obali reke Jablanice, pritoke Kolubare. Odvajanje sa glavnog puta je jasno obeleženo i nalazi se nekoliko kilometara po izlasku iz Valjeva, na putu ka B. Bašti. Po narodnom predanju, hram je iz vremena Nemanjića i podigao ga je verovatno neko od članova vladarske kuće. Crkva manastira je sagrađena najverovatnije krajem 15. ili početkom 16. veka. Početkom 18. veka dozidana je priprata, kada je obnovljen i ceo manastir. Živopis potiče iz 17. veka a oslikan je rukom Longina Dečanca, najpopularnijeg srednjovekovnog freskopisca. Iznad ulaznih vrata vidi se freska Sv. Jovana Krstitelja sa roditeljima. U crkvi, u naosu, nalazi se ćivot gde se po predanju nekada čuvao deo šake Sv. Jovana Krstitelja. Ikonostas su ikonopisale monahinje manastira Ćelije, 1972, pošto je stari više puta spaljivan.

Slobodan Ogrizovic

................

...............



U dvorištu manastira stoji drvena zvonara, čija su dva zvona odneta za vreme Prvog svetskog rata. Prvo zvono je nabavljeno još 1921, a drugo zvono, i nova zvonara, podignuta na temeljima stare, podignuti su sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Tu je i manastirska česma da utolite žeđ, i konak, podignut deceniju-dve pre zvonare. Nekada je manastir imao čitavo veliko imanje od oko 100 hektara, uključujući i vinograde koje je obrađivalo skoro 200 kaluđera. Danas međutim raspolaže sa samo 8 hektara šuma i njiva. Kao što je to bio slučaj i u većini drugih manastira širom Srbije, i ovde su priroda, crkva i konak jedno.

Kada nastavite putem za Bajinu Baštu, brzo ćete stići do velikog gradilišta. U toku je izgradnja velike hidroakumulacije, u blizini sela Rovni, koja treba da reši snabdevanje Valjeva vodom. Plemenita ideja i poduhvat, ali... Potapanjem velikog područja nove akumulacije, pod vodom će se naći i Crkva svetog arhangela Mihaila, poznatija pod imenom Valjevska Gračanica. Crkva potiče iz vremena Nemanjića, a predanje kaže da je hram obnavljao kralj Dragutin, krajem 13. veka. Na ikonostasu se može uočiti vinova loza, obeležje nemanjićkog freskopisanja, oko glava svetitelja. Uskoro bi se, nažalost, mogle otkloniti sve sumnje u početak gradnje crkve, jer bi se rušenjem u njenim zidovima našla hrisovulja, pergament koji svedoči o vremenu nastanka i graditelju. Nova crkva je već završena, a saglasnost za rušenje stare i izgradnju nove crkve data je (ili dobijena) u vremena kada bi bez te saglasnosti stara crkva ionako bila srušena, a od nove ne bi bilo ništa... Razmatrana je mogućnost "prenošenja" crkve na drugo mesto, ali je ona izgrađena tako da će biti teško i porušiti je, a kamoli rekonstruisati na drugom mestu. Tako je preostalo da se spasu ikonostas, nekoliko ikona i zvona. Nije bilo od pomoći ni što je Vlada Srbije donela odluku o utvrđivanju crkve arhanđela Mihaila zvane Gračanica sa starim grobljem u Tubraviću za spomenik kulture.




Valjevska Gračanica

Zato, ako pođete ovim putem, nemojte žaliti malo prašine po vašim kolima, da biste obišli i ovu svetinju. Pazite, nije to ni tako jednostavno. Kada pred sobom vidite branu, kolima nastavite desno, uzbrdo, putem ka B. Bašti, i zatim se odvajate levo sa glavnog puta. Neka vam orijentir bude okrugla, verovatno kontrolna kula - vidikovac nove brane. Put vodi ispod mostića koji spaja kulu sa brdom, zatim se spušta u dolinu, a onda se jedan krak (već se vozite po makadamu) odvaja levo preko rečice. Zatim skrenite desno i nastavite pravo par kilometara. Otvorite četvore oči i pokušajte da primetite malu drvenu tablu koja vas usmerava na puteljak ka Gračanici. Skrećete levo i posle nekoliko minuta vožnje, stigli ste. Da se ne uplašite, gradilište je "živo" i naći ćete uvek ponekoga da vas uputi u pravom smeru ako se izgubite u spletu puteljaka. Inače, i kada sveštenik nije kod kuće (koja se nalazi pored crkve), hram je otvoren i možete se diviti lepoti arhitekture, ikonostasa i same prirode, i biće vam, ponovo, teško da poverujete da će sve to biti potopljeno.

Istim putem se vratite na glavni put, i ponosno, sa prašnjavim automobilom, kao pravi turisti, nastavite dalje. Posle par kilometara uspona na Debelo brdo, stižete do sela Poćuta. Sa desne strane puta, jasno obeleženo tablom, nalazi se skretanje i 3 kilometra puta do manastira Pustinja. Ovaj manastir neobičnog imena leži gotovo potpuno skriven na ulazu u Pustinjsku klisuru, koju je usekla reka Jablanica. Nalazi se na platou okruženom gustom šumom, do kojeg je uzani strmi put stigao 1962. godine. Do tada je ovaj hram od turskih pohoda i osvajačkih razaranja branila uska staza duž Bele stene.
Sadašnja crkva je posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice, a sagrađena je na temelju starije, o čemu postoji mnoštvo dokaza dobijenih tokom konzervatorskih radova. U literaturi se postojanje Vavedenjske crkve pominje čak u 12. veku. Osobenosti arhitekture ove crkve čine zidani ikonostas i divne freske, iz 1622. godine, koje krase ne samo unutrašnje već i spoljne zidove. Sa zidova će vas posmatrati freske Sv. Simeona, Sv. Kozme, Sv. Save, zatim prelepa freska Sv. Jovana Krstitelja, Sv. Dimitrija i Sv. Đorđa, gde je Sv. Jovan Krstitelj prikazan sa krilima, što se retko može videti u freskoslikarstvu srpskih manastira. Teško je nabrojati sve ove izvanredno očuvane freske, ali vredi se zadržati i ispred "Uspenja Presvete Bogorodice" i freske u oltarskoj apsidi Bogorodica Šira od nebesa i Pričešće apostola. Uostalom, kao i uvek kada obilazite neki od manstira, zamolite monahe i monahinje da vam ispričaju ponešto o istoriji crkve, ako ih time ne ometate u molitvi ili njihovim dnevnim obavezama, a u suprotnom - kupite brošuricu o crkvi u kojoj se nalazite, sedite u manastirsko dvorište, pored izvora i cveća i čitajte (dok gledate) polako o duhovnoj lepoti i istoriji koja navire iz svakog kamena i drveta. Ovde se vreme broji vekovima, za razliku od naših užurbanih života gde ni sekund više nije dovoljno mala jedinica za vreme. Tako se u manastirskom dvorištu nalazi i stablo bora, zasađenog još 1848. godine.
Naravno da bi se u lepoti ovoga kraja moglo još dugo uživati. Rečni brzaci, pećine i šumske stazice, seoski turizam... možda vas navedu da se ovde vratite na duže, ili odložite odlazak na Taru za neki drugi dan? Ali dobro, to ipak zahteva malo više planiranja (možete baciti pogled i na sajt valjevo-turist.co.yu) a mi nastavismo da se penjemo na Debelo Brdo.

Ubrzo se stiže na Pašinu ravan, gde se može zastati ako ni zbog čega drugog - a ono zbog jagnjetine (ukoliko ste putem ogladneli). Iako su pojedine deonice puta sa dosta krivina i uspona, ipak od Valjeva do Bajine bašte ukupno ima samo malo više od 60 kilometara, pa vas vožnja neće previše zamoriti. Svuda oko vas su divni pejzaži, pa uvek možete parkirati auto i uživati u pogledu. Vrlo brzo put počinje da se spušta i vijuga ka dolini Drine. Negde u blizini mesta Rogačica, postoji odvajanje za mesto Dub, gde se nalazi crkva - brvnara, sagrađena verovatno krajem 18. veka. To je jedna od najvećih drvenih crkava, koje su imale važnu ulogu u očuvanju nacionalnog identiteta Srba (poslednje podignuta drvena crkva može se inače videti u Kusturičinom Drvengradu!).


Perućac

Ovakve crkve su podizane daleko od turske vojske, a često se dešavalo da ni meštani susednih sela nisu znali za njihovo postojanje. Po potrebi su se mogle i premeštati, pa su u narodu bile poznate i kao "leteće crkve". Po čemu je još zanimljiva ova crkva? Pa, po zbirci ikona, poreklom iz ruskih provincijskih radionica sa kraja 18. i početka 19. veka. Prestone ikone su veoma lepe, verovatno zbog ugleda koji je Hadži Melentije uživao u Rusiji (crkva u Dubu je bila metoh manastira Rača, gde je Hadži Melentije (Stefanović) i sahranjen). Još jedan neobičan detalj - u crkvi postoje 4 drvena hrastova svećnjaka, napravljenih od jednog komada drveta (po skoro dva metra visine). Ovakvi svećnjaci bi verovatno odlično pasovali uz čuvene "ratarske sveće" od po pedesetak kilograma kakve se prave svake godine za manastir Tronoša.

Uzgred, prolazak kroz Dub znači i malo duži put. Druga varijanta je da pratite Drinu, i, ako vas ne privuče neki od simpatičnih restorana na samoj obali reke, uskoro ćete ući u Bajinu Baštu, posle nekih 170 kilometara puta od Beograda. Njen najstariji deo je iz 19 veka, a sam grad nije mogao biti izgrađen na lepšem mestu - pored zelene Drine, podno još zelenije Tare. Zavisno od vaših planova, možete se smestiti i u ovom simpatičnom mestu; u čijem centru se nalazi hotel krajnje neočekivanog imena - Drina!

......