O proročanstvima se ponovo govori na prvim stranicama dnevnika; u društvu zahvaćenom skepticizmom i gde se koristi iskljičivo informacija senzacionalističkog tipa da bi privukla audienciju ili “mušteriju” kako bi direkno ili indirekno prodavala.

Danas, imajući u upotrebi tako brze i promenljive informacije, ljudsko biće se nalazi u ulozi jednostavnog posmatrča, spolja manipulisanog. Spoljne percepcije totalno uslovljavaju naša dejstva. Jasni primer je sadašnji slučaj svinjskog gripa. Plaše nas konstantno svim mogućim sredstvima. Tačna reakcija ovog medijatiziranog straha videće se ove jeseni, kada ćemo svi tražiti vakcinu da bismo “sprečili” grip.

Svake godine umiru desetine hiljada osoba što je kao direktna ili indirektna posledica normalnog gripa, ali ovo više nije neka vest.



Ako bi se kritički postavili, mogli bi se upitati: “Da li je vakcina efikasna? Da li je ovo preventivni metod ili su i vakcina i svinjski grip ustvari afera? Kakvo je poreklo gripa - prirodno ili veštačko? Da li se u pozadini vakcine skrivaju namere da se slabi ljudski imunitet i da bi se tako postiglo, u buduće vreme, smanjivanje ljudske populacije, kako neki pričaju?”

Nećemo se uvlačiti u sve ove polemike jer nije zadatak ovog članka; ali za istinu želimo da bude jasno da se iza svakog pitanja nalazi odgovor koji bi nas mogao iznenaditi i ovo bi nam dozvolilo da razumemo nekoliko antičkih proročanstava koja nam govore o radikalnim izmenama koje se približavaju našem voljenom supranaseljenom svetu.

Da li ste možda bili u Latinskoj Americi i tamo pili kokosovo mleko ili sveži voćni sok? Zašto se nisu uvezli ovi običaji, nego za razliku, eksportuje se coca-cola puna hemikalija koje vara ukus i koja čini da se i komad mesa rastvori u njoj, ili moderne pijaće vode pune hemijskih elemenata, radi stvaranja pitkosti? Ili, da li je moguće da sada našim željama nije dovoljna čista voda koju smo pili milenijumima? Šta nam se dešava?



Iza svega stoje želje i ambicije koje rukovode svetom, trgovinom; i uslovljavaju naše percepcije (propagandama) i, kao posledica: uslovljavaju našu psihu, naša dejstvovanja i našu volju. Odustali smo da budemo slobodni, u najdubljem smislu reči.

Verovatno ćete reći da u ovom članku ne govorimo o proročanstvima, ali baš o toj činjenici je reč jer su ova već realnost u našem svetu, zato što nam proročanstva kazuju da će stići vremena kada će čovek eksplotisati čoveka, kada će izgubiti slobodu i kada će postati rob sopstvenih poroka.

Čovek star 43 godine, Evropljanin, umire ovih dana u bordelu za vreme seksualnog čina; bio je oženjen i imao je dvoje dece. Njegovi su prijatelji nastojavali da njegova supruga ne dozna o okolnostima njegove smrti. Ništa od toga nije transcendentalno, ali nam dozvoljava da ponovo reflektujemo o našim životima. Dnevno, više od 1,5 miliona ljudi neke zemlje kupuje seks. Zašto živimo skrivajući se? Zašto varamo i zašto sami sebe zavaravamo? Koji je zadatak našeg života? Da li je to psihološko zavaravanje ili je preče razumevanje naše sopstvene realnosti i bežanje iz našeg sopstvenog psihološkog ropstva? Vladamo li mi nad svim onim što radimo i onim što nam se događa?



Tibetanci govore u svojoj milenijumskoj filozofiji da se ljudsko biće sastoji iz psihološke višestrukosti, ili drukčije rečeno: u svakom momentu dana naše misli, osećanja i dejstva rukovode različiti pshihološki elementi i želje, koje nosimo u našoj unutrašnjosti.

U stvari, dobrom posmatraču nisu potrebna proročanstva kako bi razumeo da ljudsko biće gubi svoje humane i socijalne vrednosti.

Zašto smo u našim danima stigli da tako uradimo da se život i društvo obrće više oko ekonomskih aspekata, nego oko duhovnih i transcendentalnih?

Proročanstava ima mnogo i vrlo različitih i postepeno ćemo ih postaviti :

• Asteški kalendar, Solarni kamen Proročanstvo Majaša sa datumom Katum 13 (datum o kom eksperti govore da se poklapa sa 2012. godinom);
• Proročanstvo Asteka, obeležene na Sunčevom Kamenu;
• Melkisedekovo, Kralja Sveta ;
• Devičino ( Fatima, Lourdes...);
• Biblijska proročanstva ;
• Proročanstva Sv. Malakije ;
• Proročanstva Nostradamusa; itd.

Sva ova govore da u vremenima kraja ili promena, doći će do ljudske dekadencije, kada će se čovek osećati pun samoga sebe i jak, i da će zaboraviti na božanstvo (kako se već dešava u našim danima u nauci, u politici,...) ali koji će, u isto vreme biti okrutan i nemilosrdan sa svojima i sa svojim bližnjima. Vidimo kako nasilje raste sve više i više u svim sektorima društva; vidimo kako smo zainteresovani za smrt nekog “zapadnjaka” zbog svinjskog gripa, ali smo totalno INDIFERENTNI prema smrti hiljade deca i žena od gladi, žeđi, kolere ili nedostatka vakcine, koja košta nekoliko centi...



Kad u našim zemljama postoji potražnja za posao, tražimo radnu snagu emigranata; kada se završi radnja i nastupi kriza želimo da ih šutnemo i bivamo rasisti. Sa „firmama”, „poslovima” i našim vladama odlazimo u druge zemlje da ih kolonizujemo i da eksplotišemo njihove prirodne i ljudske resurse jer je ekonomičnije...Za njih nije važna kontaminacija ili eliminacija fundamentalnih prirodnih resursa ili zlostavljanje stanovništva, ono što za njih znači je likvidacija te i te firme ili osobe SADA! Dobit je jedina važna stvar...Budućnost nas uopšte ne zanima... i budućnost je već tu! Posledice ovih stavova bile su i nastavljaju da budu: kontaminacija, porast temperature, opustinjavanje, ratovi, klimatske promene, glad, siromaštvo, masovne emigracije, bolesti... Naravno, gospođe i gospodo, da su se proročanstva počela strogo ispunjavati. Naši “napori” su ovome doprineli!

Gnoza nam dopušta da budemo analitički posmatrači i da možemo razumeti: šta i ko je stvorio sadašnju svetsku situaciju. To je ljudsko biće, njegov ego i nedostatak njegove ljubavi. I kako se ovi uzroci mogu vrlo teško promeniti zbog ljudskog egoizma, mehaničnosti čoveka i nedostatka savesti, i zbog entropije u koju je čovečanstvo potonulo, sada je momenat da ono što su profeti predvideli, postane realnost.



Vopus

Mnoge priče o vradžbinama postoje u našoj sredini, priče o misterioznim vatrenim loptama koje lete od mesta do mesta (objašnjenje: leteće veštice), o mrtvačkim sanducima iz kojih leševi odjednom ožive i odbiju da budu sahranjeni, vodeći one koji su nosili mrtvački sanduk prema kući veštice ili vešca, za koje se veruje da su ih ubili... o madjijama koje ljude čine nevidljivim... o petlovima koji vode ljubav sa ljudskim bićima... Stvarni ili izmišljeni, ovi incidenti ispunjavaju ljude strahom i jezom, zbog čega se mnogi od njih odlučuju da traže madjije ili da se mole, ili i jedno i drugo, protiv onih za koje oni veruju da imaju moć nečastivog, a koji nastanjuju zemlju u obliku ljudi, za koje veruju da su veštice i vešci - osobe sa natprirodnim moćima za nanošenje štete drugima.

Verovanje u vradžbine je najvidljivije u malim seoskim sredinama, gde se društvena dogadjanja uglavnom zasnivaju na ličnim vezama. Takva verovanja, prema zapadnim izvorima, omogućavaju da se objasne nesreće, naročito kada 'ograničeno empirijsko znanje prevladjuje u društvu sa slabo razvijenom tehnologijom' pa su veštice zgodni izgovori za dogadjaje koji ne mogu biti racionalno objašnjeni. Prema njima, vradžbine se uglavnom praktikuju u primitivnim društvima, koja još nisu došla do stadijuma pismenosti.

Medjutim, istraživanja sprovedena u brzo rastućoj periferiji Lusake otkrila su da čak i formalno školovani i urbanizovani Zambijci veruju u vradžbine i žive u strahu od njih. Tako Emanuel Nkhata, knjigovodja iz Lusake, kaže: 'Šta belci znaju o vradžbinama? Nauka ne može sve objasniti. Ja dolazim iz mesta gde vas munja može pogoditi čak u mesecu junu, kad nije vreme kiša ni grmljavina, što je rezultat vradžbinam koje je neko bacio na vas'. Dodao je: 'Kako da objasnite situaciju kada neka žena zatrudni i njen stomak počne rasti, ali posle devet meseci beba se ne pojavi, zato što ju je neka veštica pojela dok je još bila u majčinoj utrobi?'. Nkhata odbacuje mogućnost da bi moglo da se nadje neko logično, naučno objašnjenje za pojavu munja u junu, ili da je ono za što se verovalo da je trudnoća možda bio, na primer, rastući tumor.... Slične misterije se prepričavaju. Jedna žena iz Lusake priča da su u predgradju u kome ona živi neke žene osetile da je neka nevidljiva sila vodila ljubav sa njima u toku noći, dok su spavale. Žene, neke od njih ona je lično dobro poznavala, otkrile su izmedju nogu vlažnost od sperme kada su se ujutru probudule iako nisu imale fizički odnos ni sa kim. 'Da li ste vi doživeli takav nevidljivi seksualni odnos?' - upitana je žena. Njen odgovor je - osmeh. 'Da li mi možete pokazati neku od tih žena koje su na taj način imale seksualan odnos?' Odrečno je zavrtela glavom. Rekla je da su nevidljivi seksualni odnosi prestali tek kada je jedna od tih žena pozvala vrača da otkrije ko je bio odgovoran i da tu praksu zaustavi. Kako može vrač dokazati nešto što je izvan logike, da su žene bile silovane od neke nevidljive snage, sa kojima je vrač u toku? Slegla je ramenima. 'Takve stvari se dogadjaju', rekla je.


B92

Ne veruje svako u vradžbine ili u praktikovanje vračeva. S. Piri, predavač na jednom koledžu u Lusaki je jedan od takvih skeptika. 'Vradžbine su laž. Vračevi rade to što rade samo da bi zaradili za život'. Po njemu, oni jednostavno koriste klimu praznoverja koja postoji u društvu kako bi zaradili pare. On je još dodao: 'Niko ne može reći da je video kako vradžbine deluju. Sve što čujete od ljudi su priče i praznoverje, niko ništa ne može dokazati. Ponekad postoje potpuno logična objašnjnja onoga što narod smatra delovanjem vradžbina. Ako dvojica seljaka posade kukuruz na njivama koje su jedna do druge, pa na jednoj njivi dobro rodi, a na drugoj ne, ljudi će reći da je uspešan seljak upotrebio vradžbine. A sve što je on mogao da uradi je da je koristio veštačko djubrivo i bolje farmerske metode. Ali ljudi će ga diskreditovati iz najprostije ljubomore, rekavši da je koristio vradžbine kako bi susedovoj farmi naneo štetu'...".

Crveni konac protiv uroka

Crnogorci imuni na strah od smrti na sami pomen vještica i vradžbina potpuno izgube kompas



Jedan francuski putopisac krajem devetnaestog vijeka boravio je u Crnoj Gori. U svojim putopisima opisao je Crnogorce kao rođene ratnike, beskrajno hrabre ljude koji žive za borbu i herojski gledaju smrti pravo u oči jurišajući na sablju i metak bez saginjanja i žmurenja. Međutim, ono čemu se čudi Francuz jeste činjenica da krupni i uvijek naoružani

Crnogorci imuni na strah od smrti na sami pomen vještica i vradžbina potpuno izgube kompas i pretvaraju se u djecu koja se i mraka plaše.

Od tog putopisa prošlo je više od jednog vijeka, dok smo u međuvremenu naravno ratovali vrlo često. Iako je ovo izvikani 21. vijek koji se uzima kao prelomna tačka pogodna za odbacivanje svih predrasuda i zabluda iz prethodnih vjekova, puno je dokaza da se nismo odrekli našeg sujevjeija i vjerovanja u mađije. Odaju nas sitni detalji.

Počeću od sebe. Piznajem da sam odgajan u duhu crnogorskog sujevjerja i praznovjerja! Kad god bih išao na selo, stavljali su mi u džep češalj bijelog luka jer je u selu živjela baba vlasnica urokljivih očiju. Kad bih imao loše snove, stavljali bi mi britvu ispod dušeka, i bilo je plodotvorno, košmari bi zaista nestali. Sipali su mi šećer po glavi kad god bih ušao u neki dom u kojem nisam bio ranije. Jednom prilikom, bolio me je stomak pa mije neka žena uz pomoć nesvakidašnjih moći „savijala pupak" iako smo je samo pozvali telefonom, dakle liječila je na daljinu.

Ukoliko bih nekad postavio pitanje čemu sve to, i na koji način funkcioniše, dobijao bih nejasne i sulude odgovore koji bi vodili u još veće misterije i zabune. Najčešća objašnjenja bila su „Valja se", odnosno „Ne valja se" i „Vele, tako treba". Misterija je odakle dolaze ti „običaji", da li iz daleke paganske prošlosti, ili se neko koristio sujevjerjem kao placebo efektom. Uglavnom, desiće se da čujete razna objašnjenja da pazite se kad vam žmirka lijevo oko, da kad se ujedete za jezik dobićete kolač, kad se udarite u lakat imaćete goste, ne sjedite na čošku stola jer se nećete udavati ili ženiti, i ako vas svrbi dlan (lijevi) biće para. Takođe se treba povući za uvo kad zagrmi, i pljunuti tri puta na pomen nečeg užasnog. Polivanje vode pred polazak na neki bitan događaj je već odomaćeno kod većine porodica. Kad krenete na put nikako se ne vraćati ukoliko ste nešto zaboravili, ne valja se.

Ipak, trudim se da uočim izvjesna pravila ukoliko postoje, to jest da razdvojim sujevjerje i praznovjerje, odnosno amajliju od sredstva za odbranu od zlih sila. Ne mogu da sudim mom prijatelju koji pješaci nekoliko kilometara do talične kladionice, prolazeći pored desetak drugih. Znam ljude koji imaju razne amajlije, od lančića do futrole za telefon. Na to gledam kao na prizivanje sreće i izgleda mi legitimno. Međutim, kad je moj rođak dobio dijete, vijećalo se da li mu staviti crveni konac oko zgloba na ruci. Jedni su tvrdili da je to demode i bespotrebno, dok su drugi obrazložili „ne može da škodi, a pušti, ima svega". Tad sam počeo da obraćam pažnju i uočavam kod dosta „učenih" i obrazovanih ljudi taj crveni konac koji ih štiti od uroka. Imam ličnu teoriju da su ljudi koji vjeruju u vradžbine jedini koji su podložni „tim silama". Crveni konac je dokaz da vjerujete u nešto što ne razumijete, da se plašite mraka i da niste sigurni u sebe.

Nije da ne razumijem ljude koji praktikuju razne običaje protiv uroka, takva je atmosfera u društvu i svjedoci smo teških riječi i kletvi od najvećih sveštenih lica. Stvaranje takve atmosfere najviše godi gatarama, tako da izvjesna Šeća sa Konika koja „sliva stra'ove" zakazuje mušterijama pregled po nekoliko dana unaprijed. Kažu da su ispred njene kuće dolazili i automobili sa poznatim tablicama i tamnim staklima.
Ako ima toliko dokaza o postojanju zlih sila, ako Šeća ne staje sa poslom, dok je sve više crvenog konca na rukama, utočište može biti jedino crkva. Ali koja? Da li je prednost ili mana to što ih imamo više? U duhu vremena u kojem živimo, treba odabrati na adekvatan način, bacanjem novčića.

V

НЕ ВАЉА СЕ” У ТРУДНОЋИ

Да би родила здраво дете, трудници су у Србији некада биле забрањене многе ствари – од кретања у одређено време, одлазака на извесна „опасна” места, додир с неким предметима, узимање одређене хране, па све до извесних осећања

За трудну жену је опасно кретање ван куће, нарочито у одређено време, као и кретање по неким опасним местима. Од Божића до Богојављења су некрштени дани, па је опасно да иде изван куће јер се тада јављају вештице, караконџуле и друга страшна бића. Трудници се строго забрањује да иде из куће ноћу, јер тада „свака нечастива сила има власт, и може наудити човеку који се у то време нађе” (Милићевић, Живот Срба сељака). Ако иде ноћу, може да „нагази” на виле, па да јој се од тога одузме рука, нога или да онеми, а дете које роди било би исто тако оштећено.
Постоји низ „лоших”, нечистих места којих жена „у блаженом стању” мора да се клони да би имала здрав пород. Трудница не сме да иде преко раскрснице, да не би „нагазила” на зло, а не ваља ни да иде преко поздера (отпаци од конопље), да јој дете не би добило оспе по телу (Грбић, Српски народни обичаји из среза Бољевачког). Њој је строго забрањено да иде на гробље, дрвљаник, гувно, сметлиште и уопште на сва „нечиста”, „опасна” места, где се може лако „награисати”. На тим местима се сабирају зли духови, вештице, виле, прикојасе, вампири и друга демонска бића, која могу нанети штету нерођеном детету. За трудницу је опасан и одлазак у село, на саборе, славе, свадбе, прела и села, јер где има више људи могуће је да наиђе на особу с „урокљивим” погледом.

Забрањене радње и храна

За трудну жену постоји велики број радњи које не сме да чини. Она не сме да гледа како жене везују конопце на разбоју, јер ће се детету везати пупчана врпца. Не сме да слуша кад крчи марвинче приликом клања, јер ће јој дете хркати кад спава. Распрострањено је веровање да трудница не сме да вади зубе јер јој дете може умрети, односно патиће од зубобоље кад одрасте (Милосављевић, Српски народни обичаји из среза Хомољског). „Не ваља се” и да се љуља на љуљашци, јер ће јој дете патити од несанице. Не ваља да фарба пређу, јер ће јој дете бити жуто; да се увече огледа, јер ће јој дете бити разроко. Трудница не сме ни било шта да украде, иначе ће њено дете имати белегу истог облика као и украдена ствар (јабука, трешња и слично), и то на оном месту на телу које је она прво пипнула. Ако, ипак, украде, она мора брзо руком да додирне земљу, да би тако неутралисала штетно дејство.



Велики број забрана односи се на узимање одређене врсте хране. Трудница не сме да једе: сувише зачињена и љута јела, да јој не би дете било љуто (напрасито), а ни главу од рибе, да дете не би имало вртоглавицу. „Не ваља се” да трудница једе зечетину јер ће јој дете бити разроко, односно имати „дрхтавицу”. Трудница такође не сме да једе „начето” месо. Вук пише: „Приповедају кад жена трудна једе месо од овце, или од козе, коју је вук јео, онда по њезином дјетету кад се роди, изиђу некакве ране које се зову вукоједина.” (Српски рјечник) Бременита жена не сме да једе „наједено” или црвљиво воће јер ће после детету излазити ране по телу које тешко зарастају. Ако трудница поједе рибу, верује се да јој дете дуго неће проговорити, а ако поједе кокошији желудац, дете ће имати велика и модра уста. Ове забране заснивају се на веровању да се уношењем одређене хране магијски уносе и карактеристике те хране.

Животиње и људи

Додир труднице с одређеним животињама може, верује се, да има негативне последице по дете које ће родити. Зато постоје забране која спречавају додир трудне жене с њима. За трудницу је веома опасно да сретне са змијом. Трудница се, пише Милићевић, „чува да не види змију, јер ће јој дете бити шарено”. Негде, опет, мисле да ће у том случају дете бити „вечито хладно као змија”. У Бољевцу верују: ако змија пређе пут трудници, дете које роди брзо ће умрети. А ако трудница гледа кад убијају змију, онда ће јој дете „плазити језик као змија” (Миодраговић, Народна педагогија). Трудница не сме да се сретне с мечком, јер дете може постати звер, односно имати по телу густе длаке и бити тромо као мечка.
За трудницу је посебно опасно да сретне богаља или ментално заосталу особу, односно човека с неким недостатком. Довољно је да трудница само види наказу, па ће родити наказно дете, а ако се подсмева човеку с неком маном, онда ће јој и дете бити такво. Како пише Тројановић: „Кад се пред трудном женом изненадно појави нека људска наказа, као кљаст (у руке), богаљ... верује се да ће у њој зачеднуто дете исти изглед примити. Чак трудна жена пази да не сусретне никога ни с мањом телесном маном, као неког са зечијом (расеченом) усном, па избегава и оног с опекотинама по лицу, па оног који нахрамљује, затим човека јако космата, жену обрвачу (с јаким обрвама), па и онога коме је лице местимице јако длакаво, особито ровашеног – с једном јаком обрвом а другом слабијом.” Ако случајно угледа наказу, најбоље је да брзо руком додирне земљу како би се избегла опасност по дете.

Предмети и „нечисте” материје

„Не ваља се” да трудница вретеном чачка уши, јер ће дете болети уши; не ваља да се провлачи испод конопца, да јој се дете не би родило с повојем, па би се при рођењу могло угушити. Посебно је за трудницу опасан додир с било којом врстом оружја. Трудници је забрањено да гледа пожар, да не би дете добило „црвене оспе по телу” или „огорелине” (ране по телу) или „жараво лице” или „црвену косу” (Грђић Бјелокосић, Из народа и о народу). Носећа жена не сме да гази мутну воду јер ће дете, верује се у Хомољу, бити блесаво.
За трудну жену опасно је да дође у додир с мртвацем и предметима из култа мртвих, јер то може да има кобне последице по дете. Ако трудница види мртваца, верује се да ће родити мртво дете или ће оно бити „жуто”, „збрчкано у лицу”, односно „бледо као мртвац”. Не сме да иде на погреб, да не би родила мртво дете. Трудна жена не ваља ни да пали воштанице за душу покојника, а не ваља ни да гледа у празан гроб, јер ће дете целог свог века „бити бледо и болешљиво”.
Трудници је забрањено и да доживљава одређене, углавном штетне емоције, као што су жалост, страх и љутња. Верује се да „ако трудница за време трудноће плаче, или буде тужна, дете ће стално плакати и бити тужно”. Она, кажу у Хомољу, не треба да жали за покојником, „јер жаљење слути детету што је у утроби зло, а њој, опет, да буде жалосна до века”. За трудницу и плод посебно је опасно ако она доживљава снажан страх. Зато јој је и забрањено да гледа језиве призоре: клање стоке, пожар, туче, наказе и слично. Мора да избегава и љутњу, јер и то „шкоди детету”.
У овим забранама које штите трудницу од стресова,
мешају се магијске и ментално-хигијенске мере. Табу прописи у трудноћи имају за циљ да елиминишу негативне емоције, али и свако јако психичко узбуђење, као што су чуђење или велика радост. Вероватно је њихов крајњи циљ да сачувају емоционалну и психичку равнотежу труднице, а тиме и здравље детета.

Аутор:
Жарко Требјешанин
Politikin Zabavnik

U drvo se kuca jer ako se ne kucne, zlo može da čuje tu priču i toga ili to iz priče da pokvari ili uništi

Crna mačka prelazi put, otvaranje kišobrana u kući, zviždanje u kući... A šta to sve znači...

1. Crna mačka prelazi put
Kažu da kad ti crna mačka pređe put to donosi veliku nesreću. Da bi se to izbeglo treba se vratiti nazad i putovanje nastaviti drugim putem. Neki izvori kažu da treba pljunuti do tri puta. Kroz istoriju crne mačke su bile ubijane zbog sujeverja.

2. Otvaranje kišobrana u kući
Nesreća postaje veća ako se ovaj čin obavlja noću, a zašto... Ne zna se, ali se o tome i ne priča. Tabu tema.

3. Kucanje u drvo
U drvo se kuca jer ako se ne kucne, zlo može da čuje tu priču i toga ili to iz priče da pokvari ili uništi. Ako se kucne u drvo zlo postaje gluvo. Kuca se u drvo i kada se priča o nečemu što se očekuje i potajno se nadamo tome i ako ne kucnemo to neće uspeti. Kucanje u drvo je bio i paganski običaj da se ljudi umilostive demonima u kući da ih ovi ne bi uznemiravali i tako se demonima davalo do znanja da ljudi računaju na njihovu dobrotu.
4. Ne okreci hleb naopako!
Ovo sujeverje može usko da se poveže sa religijom, što predstavlja paradoks, jer hleb oslikava telo Isusovo. Kao posledice pojavljuju se: nestašica novca (samim tim i hrane), pojavljivanje bradavica na ruci kojom je okrenut, a ako se hleb ne vrati nazad ceo dan će biti naopak i u ekstremnin slučajevima bolest i smrt najmlađeg člana porodice.

5. Sedeti na ćošku stola tokom jela
Prema verovanju, onaj ko to radi neće se oženiti (udati).
6. Zviždanje u kući
Prilikom obavljanja ovoga čina prizivaju se miševi i pacovi u kuću, a ako su već prisutni u vašem domu onda ih zviždanjem motivišete da se pare.

7. Crveni konac oko ruke
Nosi se protiv uroka i magije. Obično se stavlja deci. Posebno je potrebno da nekrštena deca nose crveni konac oko ruke jer su podložnija urocima i zle čini.
 
8. Bacanje smeća po noći
Treba izbegavati odlaganje smeća po noći iako pravila u većini zemalja nalažu da se to izričito radi u tom delu dana. Ne pridržavanjem ovoga pravila možete navući manji baksuz na sebe koji neće trajati dugo.

9. Konac u odeći
Ako u odevnom predmetu nađete crni konac, na vas misli plavi momak/devojka. A ako u garderobi nađete beli konac na vas misli crni momak/devojka.

10. Svrab dlanova
Ako zasvrbi desni dlan odolaze pare iz kuće. Ako svrbi levi, dolaze.

(na dlanu)

Složit ćete se da su vremena takva da vam ne treba dodatna doza nesreće u životu. Prema nekim verovanjima - na sebe i porodicu možete navući nesreću sasvim nesvesno - ako radite neke stvari na određen način.


U nekim slučajevima od zlih duhova ćete se zaštititi ako prstima napravite oblik krsta.
Ovde je popis nekih stvari koje biste trebali da izbegavate ako ne želite da vas nesreća dohvati:

Ne otvarajte kišobran u zatvorenom prostoru, kod kuće ili na poslu - ako ne želite da vam sve nesreće ovog sveta padnu na glavu.
Postoji teorija kako nije opasno u prostoriji otvoriti mokar kišobran i sušiti ga, jer je pre otvaranja bio napolju. Nesreću donosi samo otvaranje suvog kišobrana koji pre toga nije bio izvan kuće.
Ne podižite kišobran s poda ako vam padne jer je to prizivanje nesreće - neka vam ga podigne netko drugi.
Ne hodajte ispod merdevina - položaj lestvi stvara trokut, a ako prolazite kroz njega - izazivate sudbinu i zle duhove. Ako baš morate proći, zaštitićete se od zlih duhova tako da prstima ili rukama napravite krst dok prolazite.
Ne rasipajte so, ali ako vam se to dogodi - uzmite prstohvat soli i bacite je preko levog ramena. Tako ćete umiriti zle duhove i oterati ih od sebe.
Izbegavajte crnu mačku, odnosno pazite da vam ne preseče put kojim prolazite. To bi moglo navući zlu kob na vas jer se to smatra znakom da vas promatra sam vrag i želi da vam naudi.
Navodno je dobro napraviti tri koraka unazad ili tri puta pljunuti, i tek tad krenuti dalje.
Ne dišite kraj groblja jer je to veliki rizik za sreću. Naime, dah bi trebalo zadržati dok se prolazi kraj groblja kako ne bi udahnuli nečiju dušu.
Ne stavljajte kapu na krevet - na kosi se mogu naći zli duhovi koje će s nje preći na kapu, a preko kape u porodični dom - a to donosi nesreću.
Ne skidajte venčani prsten s prsta - jednom kad se stavi na prst, tamo mora i ostati.
Ne palite cigaretu na sveći - to je prizivanje smrti, a veruje se kako će stradati neki mornar.
Ne palite tri cigarete jednom šibicom.
Ne stavljajte cipele na sto - to se radi kad neko umre.
Ne ubijajte pčelu u kući jer će vam neko neprijatan doći u posetu.
Ne stojite u sredini tokom fotografisanja - ako se troje ljudi fotografiše - onaj ko stoji u sredini umreće prvi.
Ne stavljate bebu pred ogledalo - nesreća je ako se vidi, a mlađa je od šest meseci.
Ne koristite crnu putnu torbu - to donosi nesreću.
Ne ukrštajte pribor za jelo na stolu, odnosno pazite da njime ne napravite oblik krsta - to će prizvati nesreću u kuću.
Ne nosite staru metlu kad se selite - kupite novu.

U Srbiji, prema istraživanjima, čak dve trećine stanovništva sujeverno, gotovo jednako žene i muškarci. Loša materijalna situacija nije glavni razlog praznoverja
CRVENI končić oko ruke. Čen belog luka pod uzglavljem. Garderoba koja donosi sreću. Srećni i nesrećni brojevi. Držinje palčeva drugima za sreću. Kucanje u drvo da bi se oteralo zlo...

Sujeverje je životni saputnik prosečnog čoveka, bez obzira na godine, obrazovanje i zanimanje. Pred donošenje važnih odluka, odlazak na put ili ispit, gotovo svako ima svoje rituale. Tako je bilo od pamtiveka, a tehnološki napredak čovečanstva nije to mnogo promenio.
- Ljudi su oduvek imali potrebu da veruju u nešto, isto koliko i želju da objasne neobične i naizgled nedokučive pojave - kaže psiholog Prvoslav Plavšić, istraživač medija i javnog mnjenja. - Religijsko mišljenje je samo jedan pokušaj da shvatimo šta je iza i izvan nas, šta je u nama i našoj prirodi. To se ne menja tako lako i potrajaće ko zna koliko. Neki kažu večno. Ako realnost i takva verovanja posmatramo odvojeno, sujeverje opstaje, a “čuda” i zlo oko nas hrane ih aktuelnom energijom. Sujeverje ne možemo prihvatiti, osim što ga možemo razumeti kao jedan od načina da čovek nađe neki izgovor ili se prikloni stavu svoje sredine.


Podaci jednog istraživanja obavljenog u Srbiji govore da je čak dve trećine našeg stanovništva sujeverno. Gotovo jednako žene i muškarci, fakultetski obrazovani i bez srednje škole. Plavšić tvrdi da loša materijalna situacija, zbog koje kuburi većina građana, nije glavni razlog da ljudi više veruju “znakovima”.
- Kada bi praznoverice zavisile samo od siromaštva, lakše bismo ih razumeli, a one bi nestajale kada se obogatimo - kaže naš sagovornik. - Ipak, ne biva tako. Sujeverje nalazimo u veoma zaostalim sredinama, ali i u krugovima onih koji žive u blagostanju. Čak se tamo javljaju i kao neka vrsta društvene mode i privilegija.
Dok je za sujeverne ljude internet često “đavolska stvar”, mnogi njegovi poklonici tvrde da nikada ne bi nosili crveni končić oko ruke, niti se boje petka - 13. Ipak, posećuju sajtove gde im virtuelno gledaju u šolju, otvaraju tarot karte, mere bioenergiju i proriču uz pomoć rasporeda zvezda na nebu...
- Očigledno, internet je svemoguć, ali ne može da zameni sve. On ne sadrži vrednosti osim onih koje se uspostave kroz interakciju - objašnjava Plavšić. - Kako je reč skoro o potpuno otvorenom sistemu, tu nalazimo mnogo onoga što postoji i u životu, ali je pravi fenomen njegova tiražnost. Već tom činjenicom svašta, pa i sujeverje, kao da dobija “pravo građanstva”. Rekao bih, sa margine ulazi u glavne tokove, a njegov smisao se razvodnjava i pretvara u socijalno prihvatljivu zabavu. Dakle, oprez sa internetom, on traži stav, a ne samo prepuštanje.


Za mnoge psihologe sujeverje nije puka besmislica. Ono, smatraju, pomaže da u svakodnevni haos unesemo malo reda i da primenom određenih mera predostrožnosti izbegnemo nevolje od kojih nam preti opasnost. Za kratko vreme, sujeverje otklanja sumnju i strah, stvara sigurnost i red. Stičemo utisak da nismo prepušteni na milost i nemilost sudbini, već da i sami možemo da utičemo na ishod nečega što je za nas važno.
- Praznoverje spada u pogrešan odnos čoveka prema pojavama i njihovo neistinito objašnjenje koje se nekada prenosi u datoj kulturi i uporno održava, jer ljudi uvek veruju da postoje nedokučive stvari koje deluju nezavisno od nas - ističe Plavšić. - Treba nam viša sila da objasnimo šta se zbilo i šta će biti. Što je manje znanja, to je širi prostor za takva verovanja. Magijski rituali se, međutim, ne suzbijaju, nego se u nekim sredinama čak i podržavaju, sve dok ne postanu štetni po društvo ili pojedinca.
Ljudi su oduvek težili da imaju zaokružen sistem verovanja, predstava, simbola, dogmi i obreda kako bi prodrli u “tajanstveni svet”.
- Mnogi veruju da im takvi obredi mogu pomoći u razrešenju ličnih problema - kaže psiholog Višnja Helajzen. - Ne verujem u magiju, ali verujem u autosugestiju koja kao psihološki fenomen pomaže sujevernima da poveruju u “znakove onostranog života”.


Naša sagovornica smatra da je teško da se oni koji veruju u moć vračara odupru njihovim ritualima i proricanjima dobrih i loših ishoda u njihovim životima. 

POVERENjE
MI više nismo međusobno bliski koliko pre i ne verujemo jedni drugima, što urušava stabilnost svake zajednice - upozorava Plavšić. - To je dobra podloga za manipulaciju. Budimo malo pažljiviji, korektniji, razumniji, ali i topliji...
SVE ZA NAJBLIŽE
KAD im je teško, kad su bolesni, oni ili njihovi najbliži, ljudi u svemu vide slamku spasa. Pred njih tad stupaju raznorazni vračevi i drugi šarlatani koji se služe svim i svačim tvrdeći da će im posle par seansi sigurno pomoći...
- Brana je pre svega u nama i među nama, a ne izvan nas. Bližnji se odlučuju na neke, rekao bih očajničke poteze, da bi pokazali požrtvovanost koliko i kritiku prema zdravstvu koje, po njima, ne čini sve što treba i što može - tvrdi Plavšić. - To je kritika sistema koliko i izraz potrebe da se učini i nemoguće za one koje volimo ili kojima smo to dužni. Tu je prihvatljivo samo podizanje vere i nade, motiva za borbu, no bolesnik to može da shvati i obrnuto, kao znak da mu više nema pomoći. Zato se u ozbiljnim stvarima vladajmo ozbiljno, a sujeverje prepustimo pričama, čak i onda kada vam se čini da je to jedini način da saznate ili utičete na budućnost...