Mini vodič kroz špansku kinematografiju

Španski reditelj Monćo Armendaris i producentkinja Puj Orija otvorili su 18. maja
u Beogradu festival "Španski metar" a specijalno za posetioce sajta B92 priredili
su kratak pregled aktuelnih španskih filmova.



Ono što je dobro u španskoj kinematografiji to je velika raznolikost kada su u pitanju stilovi pričanja
filmske priče, ali i žanrovi filmskih ostvarenja. Kada je reč o najnovijim ostvarenjima, pomenimo
odličan film „Eva“ koji je režirao Kike Mailjo. Reč je o naučno – fantastičnom filmu u potpunosti
rađenom u Španiji koji je imao lep uspeh i kod kritike i kod gledalaca. Sasvim drugačije je ostvarenje
„Blackthorn“. U pitanju je vestern film koji potpisuje Mateo Gil.
Ako govorimo o dramama i trilerima, svakako je veliki hit bio odličan film
„No habra paz para los malvados“ Enrikea Urbisua.





Mora se takođe pomenuti i novi Almodovarov film „El piel que habito“, i malo neskromno,
naše novo ostvarenje „No tengas miedo“ jer je reč o dramama koje obrađuju ozbiljne teme
kao što su zlostavljanje i nasilje u porodici, i koje su naišle na dobar prijem kod publike
iako nisu pitke filmske priče.

Vredna pažnje su i ostvarenja „Torrente“ Santjaga Segure. I original iz 1998. i sledeća
tri nastavka su među najgledanijim filmovima u Španiji u poslednjih desetak i više godina.

Izdvojila se takođe generacija mladih reditelja koja skoro u celosti snima van Španije,
naročito u Velikoj Britaniji. U toj grupi ističe se Huan Antoni Bajona koji je snimio veoma
uspešan film „El Orfanato“, a sada snima novi film o cunamiju.




Najbolje je govoriti o španskoj kinematografiji po epohama, na primer do kraja sedamdesetih,
gde vredi pomenuti autore kao što su Karlos Saura, Luis Garsija Berlanga, Manuel Gutjeres
Aragon i Luis Bunjuel pre svih. Početkom osamdesetih stasala je nova generacija filmskih
stvaralaca kao što su Pedro Almodovar, Fernando Trueba, Fernando Franko i drugi koji se
iznova potvrđuju sve do danas

Devedesetih je ponovo nikla posebna generacija, a sa svojim pričama izdvojili su se recimo
Hulio Medem i Alehandro Amenabar koji je kasnije napravio velike filmove i postigao svetski
uspeh. Dvehiljadite su obeležila nova filmska imena poput Havijera Rebolja,
Hajmea Rosalesa i Eduarda Kortesa.






Postoji i mnogo filmova koji su na jezicima manjina što je vezano delimično i sa veličinom pokrajina
u kojima žive i zastupljenošću manjinskih jezika. Tako postoji nekoliko vrednih filmova na galisijskom,
nešto više na baskijskom i mnogo odličnih na katalonskom jer je posle Madrida upravo Barselona
najveći filmski centar u Španiji.

Veliki uspeh postigao je film „Pan negre“ snimljen na katalonskom i izvanredan je primer koji odslikava
još jedan problem u Španiji – sinhronizovanje filmova. Ovo ostvarenje postiglo je odličan uspeh, ali je
kritikovano u celoj Španiji zbog veoma loše sinhronizovane verzije. Ta tradicija ostala je još od Frankove
epohe kada se sve cenzurisalo i sinhronizovalo. Danas nažalost postoji sve manje sala, uglavnom u
većim gradovima, u kojima se tek ponegde mogu gledati originalne verzije filmova.



( b92.net )

Španska kinematografija


Poslednjih godina, španska kinematografija postala je sinonim za kvalitet. Prvi veliki režiser koji je uspeo da postigne međunarodni uspeh bio je Luis Buñuel, a njegov uspeh ispratio je Pedro Almodóvar 1980.-ih godina. Španska kinematografija je tokom godina lansirala u međunarodne vode i sledeće režisere: Segundo de Chomón, Florián Rey, Luis García Berlanga, Juan Antonio Bardem, Carlos Saura, Julio Médem, Alejandro Amenábar, Luis Alcoriza, Vicente Aranda, Montxo Armendáriz, Juanma Bajo Ulloa, Jaume Balagueró, Francesc Betriu, Bigas Luna, Icíar Bollaín, Jose Luis Borau, Mario Camus, Jaime Chávarri, Isabel Coixet, Javier Corcuera, Eduard Cortés, José Luis Cuerda, Alex de la Iglesia itd.


Istorijat:


Prvi španski film je do danas ostao misterija, s obzirom da su davne 1897. godine prikazana 4 filma: Salida de misa de doce del Pilar de Zaragoza, Plaza del Puerto en Barcelona, Llegada de un tren de Teruel a Segorbe i Riña en un café. Godine 1914.

Barselona je bila centar filmske industrije, a filmovi sa istorijskom tematikom dominirali su do 1960.-ih godina. Ovaj period obeležili su sledeći filmovi: Los misterios de Barcelona (1915), Don Juan Tenorio (1922), Nobleza Baturra (1925), La aldea maldita (1929), Un Chien Andalou (1929).

Uvođenje zvuka u stranu filmsku produkciju bilo je toliko nepovoljno za špansku filmsku industriju da je 1931. godine snimljen samo jedan film. Ovu dekadu obeležili su filmovi Las Hurdes: Tierra Sin Pan (1933) i La verbena de la paloma (1935). Karakteristično za 1930.-e i 1940.-e godine bila je upotreba filmova u propagandne svrhe.
Tipični primeri su: España 1936, Huella de luz, Locura de amor, Los últimos de Filipinas, Raza, Ella, él y sus millones. Veliki filmski hitovi bili su Don Quijote de la Mancha (1947) i El Último Cuplé (1957). 1950.-ih godina, uticaj neorealizma postao je evidentan, pa su tako snimljeni filmovi: Surcos (1951), Balarrasa (1951), Todos somos necesarios (1956), Orgullo (1955), Muerte de un ciclista (1955), Calle mayor (1956), El pisito (1959), El cochecito (1960), Bienvenido Mister Marshall (1953) i Plácido (1961). Dekadu 1960.-ih godina obeleželi su filmovi koji su snimani u meksičkoj, italijanskoj i francuskoj koprodukciji, među kojima su i Viridiana (1961) i Tristana (1970).
Takođe, usledili su filmovi El extraño viaje, El espíritu de la colmena, Mi querida señorita, Cet obscur objet du désir.

Period od 1990. do 2014. godine, obeležili su sledeći filmovi: Carne trémula, Airbag, Torrente, el brazo tonto de la ley, Todo sobre mi madre, La comunidad, El otro lado de la cama, La gran aventura de Mortadelo y Filemón, Mar adentro, Torrente 3: El protector, Alatriste, El Orfanato, Tres metros sobre el cielo, Biutiful, Los ojos de Julia, La piel que habito, El laberinto del fauno, Hable con ella, La mala educación, La cara oculta, Lucía y el sexo, El día de la bestia, Jamón Jamón, trilogija Rec, Tesis, El cuerpo, Los amantes del Círculo Polar, Los lunes al sol, La vida secreta de las palabras, La lengua de las mariposas, Los cronocrímenes, Crimen ferpecto, Ocho apellidos vascos...

Karakteristično za španske režisere i glumce jeste okretanje ka američkom tržištu, pa se tako jedan značajan deo španske kinematografije može pronaći u filmovima snimljenim na engleskom jeziku:

The others, The Machinist, Agora, The Oxford Murders itd.

Španska kinematografija postiže visoke ocene i priznanja, uspevajući da na sjajnoj tradiciji gradi i svetlu budućnost.

Luis Bunjuel (Luis Buñuel) bio je prvi autor u dugoj istoriji španske kinematografije koji je bio univerzalno priznat, a danas je to Pedro Almodovar.


Međunarodni uspeh od početka 80-ih godina 20. veka postižu reditelji kao što su Karlos Saura (Carlos Saura), Alehandro Amenabar (Alejandro Amenábar) ili Hulio Medem (Julio Médem).

Velike zvezde globalne kinematografije postali su i glumci Penelope Kruz (Penelope Cruz), Fernando Rej (Fernando Rey), Antonio Banderas i Havijer Bardem (Javier), a međunarodna priznanja dobijaju i snimatelji, poput Nestora Almendrosa.

Drugi aspekt španskog filma su ostvarenja koja nastaju na engleskom jeziku, a među najpoznatijim su “agora”, “Če”, “Drugi”, “Gojine utvare”, čije su zvezde Rejčel Vajz (Rachel Weisz), Nikol Kidman (Nicole Kidman) ili Natali Portman (Natalie Portman)