Zanimljive priče o kompozitorima

Da li ste znali da je austrijski kompozitor Franc Jozef Hajdn bio dvorski kompozitor u službi mađarskog grofa Esterhazija. U ugovoru koji je sklopio sa grofom stajalo je da svaku kompoziciju odmah mora da završi, da drugima, bez posebne dozvile ne sme da komponuje.



Franc Jozef Hajdn

Morao je svako jutro u služiteljskoj livreji da čeka u predsoblju,da preuzme zadatak. Obedovao je za stolom posluge.

Bio je najstariji od trojice majstora bečke klasike ( Hajdn, Mocart, Betoven).

Napisao je 150 simfonija, 15 misa, 18 opera, 39 klavirskih sonata, 47 trija, 170 gudačkih trija i 83 gudačka kvarteta.

Njegov prijatelj bio je Mocart, za koga je Hajdn odmah procenio da je genije. Upoznali su se u Mocartovoj kući, na koncertu kamerne muzike.


Izvor: Vodič kroz istoriju muzike

ТОЧАК НА ЖИЦИ



Једне вечери генијални италијански виолиниста Николо Паганини (1782–1840) каснио је на свој концерт и био принуђен да заустави кочијаша кога није познавао.

– Колико ћеш узети да ме одвезеш до концертне дворане? – упита он.
Кочијаш препозна Паганинија и реши да му дебело наплати.

– Али то је чиста пљачка! – побуни се виолиниста. – Зашто толико много?
– Знам да свирате на једној жици и добијате велике паре – снађе се овај.
– Ако је то тако лако – одговори Паганини – онда ме вози на једном точку.

 

НОТЕ НАОПАЧКЕ

Једном приликом италијански композитор Ђоакино Росини (1792–1868) позва у госте пријатеље који су се такође бавили музиком. Разговарали су о музици, изводили своја нова дела, ковали планове за будућност.
Усред вечери Росини се сети да је недавно од веома младог композитора добио тек написану симфонију. Нађе је, седе за клавир и поче да свира.
Музика је била неподношљива, без икаквог реда и смисла.
Неко од пријатеља шапну Росинију да је окренуо ноте наопако, али овај мирно рече:
– Пробао сам да свирам и како је написано... звучало је још горе.  

 

ПАМЋЕЊЕ БЕЗ ГРЕШКЕ

Росинија позва у госте чувени париски покровитељ уметности. Међу званицама је био и један млади песник кога присутни замолише да говори поезију. Овај прочита своју најновију поему.
Росини приђе песнику и упита га ко је написао те редове.
– Ја – одговори младић.
– Опростите – поче Росини – али мислим да сам ту поему учио у школи. И данас је знам напамет...
Кад ју је велики композитор без иједне грешке одрецитовао, песник је занемео и поцрвенео као булка.
А Росини се грохотом насмеја, стисну руку младићу и рече:
– Смирите се, драги пријатељу, поема је ваша... А ја захваљујући добром памћењу могу да се шалим и на овај начин.

НОГА ОД СПОМЕНИКА

Италијански композитор Ђакомо Пучини (1858–1924) сломио је ногу и доспео у болницу. Пријатељима који су дошли да га обиђу он показа ногу у гипсу и поносито рече:
– Видите, већ су почели да ми праве споменик.

 

НОЋНИ ЛОПОВЛУЦИ

Неки младић прича аустријском композитору Францу Лехару (1870–1948) како му за компоновање највише одговара ноћ.
– Не треба се томе чудити – осмехну се Лехар – сви лоповлуци догађају се углавном ноћу.

ПРЕЗИМЕНА

Једном у Њујорку велики руски композитор и диригент Игор Стравински (1882–1971) уђе у такси и угледа плочицу на којој је писало „Стравински”.
– Да нисте рођак оног познатог композитора? – упита он таксисту.
– Зар постоји такав композитор? – зачуди се овај. – Први пут чујем. Иначе, Стравински је презиме мог газде. А ја немам ништа заједничко с музиком. Презивам се Пучини.

 

Nisam prisutan



Dirigent Hans fon Bilov se veoma grubo odnosio prema lovcima na autograme, novinarima, roditeljima nadarene dece, mladim kompozitorima i drugim nametljivcima. On je o vrata okačio cedulju sa natpisom:

- Pre podne nisam kod kuće. Popodne sam izašao!

Veza



Abraham Mendelson, sin poznatog jevrejskog filozofa Mezesa Mendelsona, potpomagao je talenat svoga sina Feliksa i omogućio mu je da se slobodno razvija.

On je angažovao poznate izvođače da u njegovoj kući odsviraju prva dela njegovog sina. Na koncert je pozvao poznate slušaoce.

Stari čovek je sijao od ponosa kada su mu čestitali na uspehu njegovog sina.

- Dakle – rekao je veselo – kada sam bio mali, tada sam bio sin Mozesa Mendelsona. Sada sam Otac Feliksa Mendelsona! Šta sam ja zapravo? Ništa drugo osim veze između dve generacije.

Samo da znate



Maks Reger je bio veoma ushićen kada ga je zahvalni poštovalac jednoga dana posle koncerta na kome je svirao klavirsku deonicu Šubertovog kvinteta Pastrmka iznenadio korpom punom izvrsnih svežih pastrmki.

- Hvala – napisao je velikodušnom darodavcu – mnogo Vam hvala za Vaš divni poklon. I ako smem ovom prilikom da Vam skrenem pažnju da ću na sledećem koncertu svirati Hajdnov Menuet volova!

Mada su Baha uglavnom opisivali kao „prijatnu“ osobu, on je toliko držao do svoje muzike da je zbog nje suviše lako umeo da izgubi nerve. U mladosti je izazvao na dvobij mačevima jednog svog učenika čije mu se sviranje na fagotu nije dopadalo, a u kasnijim godinama, jednom prilikom se toliko razbesneo na muzičara koji je svirao pogrešno, da je skinui sebi periku sa glave, i gađao ga njome!

Isto tako, događalo mu se da se zaboravi u zvaničnim prilikama. Jednom je stigao na neki prijem baš u trenutku dok je čembalista izvodio svoju tačku. Kada je ugledao velikog Baha, čembalista je istog trenuitka prestao da svira usred jedne muzičke fraze. Bah nije mogao da otrpi tako nagli prekid muzike; zanemarivši ispruženu ruku i ljubazni pozdrav svog domaćina,protrčao je pored njega, došao do čembala i dovršio frazu!

Oko pola jedanaest



Na premijeri svoje kompozicije More, Klod Debisi je upitao kolegu Erika Satija kako mu se dopao prvi stav koji se zove “Od jutra do podneva na moru”.



Sati je kazao:
- Oko pola jedanaest je bilo zaista divno!

Recept za uspeh



Upitan šta je neophodno da bi neko postao uspešan pijanista, poznati klavirista Oskar Levant je odgovorio:

- Pet stvari: fantazija, talenat, vrednoća, izdržljivost i bogata žena!

Kodeks oblačenja

Kažu da je Hendlov oratorijum Mesija bio toliko popularan da je gospodi preporučivano da predstavama prisustvuju bez mačeva, a damama da dolaze bez krinolina, da bi bilo više mesta za publiku.

Društvo



Osim što je pisao opširnu muziku, Hendl je imao i džinovski apetit. Priča se da je jednom seo u gostionicu, naručio šesnaest raznih jela i uz to vino i pivo. Gostioničar je primio narudžbinu, spremio sto i – čekao.

- Na šta čekate? – nestrpljivo ga upita Hendl.
- Na vaše društvo, gospodine.
- Društvo? – besno će kompozitor. – Brzo mi doneste jelo!
Društvo, to sam ja.

- Zašto ti, dragi, uvek izlaziš na balkon kada ja pevam?

- Zato, draga, da komšije ne misle da te ja tučem!

 

Beata Pučini, supruga poznatog italijanskog kompozitora Djuzepea Pučinia, bila je toliko ljubomorna da je mužu u juhu stavljala brom svaki put kad bi znala da će im na večeru doći kakva lijepa i zavodljiva žena!

Proslavljenom ruskom kompozitoru Igoru Stravinskom (1882-1971) bilo je 57 godina kada je odlučio da zatraži američko državljanstvo. U to vreme njegova dela su s velikim uspehom već odavno izvođena u svetu.

Prilikom prvog razgovora sa američkim vlastima, upravo povodom molbe da dobije novo državljanstvo, službenik ga je upitao kako glasi njegovo prezime:

„Stra-vin-ski!“, odgovorio je polako čuveni muzičar imajući u vidu da Amerikanci teško izgovaraju ruska prezimena. Činovnik je brižljivo zapisao ono što je čuo, a zatim je rekao kompozitoru:

„Ne morate da me poslušate, ali da sam na vašem mestu, ja bih ipak promenio prezime u neko koje se lakše izgovara i piše.“

Kao što je poznato, umetnik je odbio da to učini…

Ubrzo potom, pijući viski u jednom hjustonskom baru, Igor Stravinski gotovo da se pokajao:

„Gospode, toliko volim ovo piće! Trebalo je da promenim prezime u Straviski!

Диригент је на пробама имао проблема са тимпанистом. Причао је и причао са њим, али није помогло – тимпаниста и даље није свирао онако како је диригент тражио. На крају, потпуно исцрпљен и бесан, диригент је прокоментарисао:

- Када неко не уме да свира свој инструмент како треба, одузму му инструмент, дају му две палице и тимпан!

Из секције удараљки зачуо се шапат:

- А ако не може чак ни то, одузму му једну палицу и поставе га за диригента…

...норвешки композитор и пијаниста Едвард Григ (1843 - 1907), стално је у џепу носио фигурицу жабе и уочи сваког концерта би протљао - за срећу

Бетовен имао тајну љубав у Голубинцима


Славни уметник лудовао за капетаницом Жанет, која је са мужем живела у Голубинцима. Писмо љубавнице потврђује да је и композитор долазио на тајне састанке

Када се Жанет д’Хонтар, прва љубав славног композитора Лудвига ван Бетовена, удала за гардијског капетана Карла фон Грета, композитор је пао у очајање. Потпуни емотиви слом Бетовен је доживео због њеног пресељења у дворац Шлос у сремском селу Голубинци, пошто је Жанет са капетаном Фон Гретом прешла да живи у аустроугарску караулу на самој граници тада моћног Аустријског царства.

Из Беча у Голубинце, и истим путем узвратно, кренула је обимна тајна љубавна преписка славног композитора и његове изгубљене љубави. Писма се чувају у Бетовеновом музеју у Бечу, а мештани овог сремског села уз помоћ општине и покрајинских власти планирају да дворац Шлос претворе у музејски простор, у коме ће се сем о овој епизоди из историје наћи документа и о другим бурним догађајима из тог времена.

БИЋЕ МУЗЕЈ

Дворац Шлос, првобитно место становања аустроугарских официра чувара границе, и касније сведок новијих историјских догађања, као споменик кулутуре стављен је под заштиту државе. Уз помоћ Министарства културе Србије и Општине Стара Пазова сада се претвара у музеј.

Бетовенов музеј у Бону чува богату музичку заоставштину, али и писане сегменте из приватног живота генијалног композитора. За житеље Срема, недавно обелодањена документа љубавног живота Лудвига ван Беотовена, откривају његову страсну љубавну везу са дворском дамом из престоног Беча. Дворац Шлос и прелепа Жанет били су без сумње и инспирација композитора за наставанак многих генијалних дела која трају и изводе се широм света

Жанет и Бетовен, као вршњаци, рођени су 1770. године. Рано су се „загледали“. Композитор је Жанет описао као заносну плавушу са анђеоским гласом који га је „опчињавао“.

Према подацима из историје, љубав дворског музичара и даме из релативно високог дворског друштва жестоко је планула, али није дуго трајала. Жанет је за животног сапутника изабрала племића и официра Фон Грета који је био сигурнија прилика, личност од већег друштвеног поштовања и свакако материјално одлично ситуиран.

- Мене данас од тебе раставише, то је превелик бол за моје срце – певала је Жанет, очигледно и сама тешка срца прихватајући растанак, на уво славном композитору непосредно пошто ће са супругом кренути ка Срему, где је добио премештај да чува границе царства. Место становања капетана и Жанет постао је тада раскошни дворац Шлос.

ПУТ ДО ДВОРЦА

Послато Бетовену, од Жанет, писмо са детаљним нацртом пута до Голубинаца и изгледом дворца Шлос, уверава како је музичар тајно, макар једном, долазио у Срем ради љубавног састанка.

Остављени Бетовен тугу и чежњу претакао је у музику. Многе његове композиције имају „мирисе“ заноса и чежње због изгубљене љубави.

Раздаљина између растављених љубавника за то време била је велика, али у мислима су обоје били све време веома близу и заједно. То најбоље потврђују многа тајна писма, у којима емоције нису сакриване.

Само одабране и одане поштоноше преносиле су пошту од Голубинаца до Беча где је Бетовен радио као дворски композитор. Музеј генијалног композитора чува ову преписку, од које је већина без поптиса али са издајнички препознатљивим рукописом две искрено заљубљене душе.

- Пуно срце даје слабији звук. Празно одјекује из свих тонова. Осећа се, ипак, његова жудња и ах! Разуме се његова нема чежња – написао је Бетовен у једном од својих писама вољеној Жанет потврђујући да су незагасла страсна љубавна осећања касније уграђена у огромни, генијални, музички опус.



(Новости)

Nestali original Mocartove Sonate otkriven u Budimpešti

Originalni rukopis jednog od najčuvenijih dela Volfganga Amadeusa Mocarta, Sonata u A duru, smatran izgubljenjim više od dva veka, otkriven je u bibilioteci Sečenji u Budimpešti, a to otkriće obradovalo je brojne ljubitelje kompozitora i klasične muzike.



- Veoma je retko da rukopis Mocarta tako iznenada iskrsne. Pogotovo kad je u pitanu Sonata u A duru, za koju nije poznato da ima ijednu kompletnu verziju, to je zaista veliko otkriće - rekao je istoričar muzike Adam Bose.

Četiri stranice notnog zapisa, čiju autentičnost su potvrdili stučnjaci, sada će moći da kompletiraju original s jedinom do sada poznatom originalnom stranicom, trećeg i poslednjeg stava, čuvanom u Mocartovom muzeju u Salcburgu, rodnom gradu kompozitora.

Sonata za klavir u A duru (KV 331) komponovana oko 1783. jedno je od najčuvenijih Mocartovih (1756-1791) dela, pre svega zahvaljujući svojoj završinici - Turskom maršu.

Original te kompozicije verovatno bi još dugo bio skriven od kolekcionara, da nije bilo pedantnosti šefa muzičkog odeljenja Biblioteke Sečenji u Budimpešti Balaša Mikusija (42), čiji je zadatak bio sredivanje nesortiranog inventara te ustanove.

- Kada sam našo rukopis, ličio mi je na 'mocartovski'. Čitajući note, srce je naglo počelo da mi lupa kada sam shvatio da se radi o čuvenoj Sonati u A duru - objasnio je taj stručnjak i dodao da među stranicama inventara "zapravo i nije tražio Mocarta, već da ga je našao slučajno".

Kako je rukopis dospeo u inventar biblioteke Sečenji i dalje je misterija, a nije poznato ni zašto je peta, poslednja stranica sonate odvojena od ostalog notnog zapisa.

Izvor:Beta-AFP

Vlasnik imanja

Bogati i naduveni Betovenov brat poslao je kompozitoru novogodišnju čestitku. Na kraju se potpisao: "Johan van Betoven, vlasnik imanja".
Čuveni kompozitor mu je kartu vratio, dopisavši na poleđini:
"Ludvig van Betoven, vlasnik mozga".

Umro od štapa



22.marta umro je francuski kompozitor Žan Batist Lili (Jean-Baptiste Lully). Rođen je 28. novembra 1632. godine i najveći deo života proveo je radeći na dvoru, u službi francuskog kralja Luja XIV. Interesantno je da je Lili umro od dirigentskog štapa!

Naime, u to vreme dirigovalo se tako što se dugačkim štapom udaralo o pod u ritmu muzike. Lili je, na nesreću, promašio pod i udario sebe po prstu. Rana je prerasla u gangrenu, a pošto je Lili odbio da mu se amputira nožni prst, bolest se proširila, što je rezultiralo njegovom smrću, 22. marta 1687. godine.