Zanimljive priče o kompozitorima

Zanimljivosti o kompozitorima

net: upoznaj muziku

Antonio Vivaldi, čuveni kompozitor i violinista, bio je po zanimanju sveštenik. Zvali su ga ”El Prette Roso” (crveni sveštenik), zbog svoje ridje kose. Zadnje dane života je proveo u kuli, sam, pišući kompozicije. Ironično, ono što je najviše voleo na svetu, bile su žene.
Đuzepe Tartini je bio izuzetan violinista, čak se može reći i bolji nego što je Paganini ikad bio, ali je jednom pao sa konja, slomio ruku i nikad više nije uzeo violinu u ruke.
Johan Sebastijan Bah nije bio poznat van gradova u kojima je radio. Imao je dve žene. Sa prvom je imao 7 deteta od kojih su 4 doživela starost, a sa drugom trinaest deteta od kojih je šest preživelo. Svi u njegovoj porodici su bili muzički obrazovani.
Jozef Hajdn je bio čovek prilično blage naravi i svi iz orkestra kojim je dirigovao su ga zvali ”Papa Hajdn”. Priča se da je u svojoj 80. godini imao ljubavnicu samo osamnaest godina staru.
Volfgang Amadeus Mocart je bio izuzetan muzički genije kakav se radja samo jednom na ovom svetu. Originalni rukopis njegovog rekvijema nije imao nijednu grešku, ili nešto precrtano. Nažalost, svaki genije ima neku svoju manu – Mocart se toliko bavio muzikom, da nije umeo ni najosnovnije radnje da obavi, kao što je vezivanje pertle.
Ludvig van Betoven je jednom knezu rekao: ”Kneže, vi ste vašu titulu stekli rodjenjem, a ja sam svoju dobio radom. Kneževa je bilo i biće, a Betoven je samo jedan”.
Franc Šubert je bio izuzetno aljkav čovek. Poznate su bile njegove šubertijade koje su se odvijale van grada i koje su bile odraz njegove rasipnosti i aljkavosti. Mogu se uporediti sa orgijama u starom Rimu.
Brams je celog života bio zaljubljen u Klaru Šuman.
Feliks Mendelson nije bio samo kompozitor, već i filozof i slikar.
Frederik Šopen je imao najperfektniji piano od svih izvodjača ikada.
Franc List je za jedan koncert lomio i po tri klavira, toliku je snagu imao.
Nisu svi kompozitori ruske petorke bili kompozitori po zanimanju. Aleksandar Borodin je bio hemičar. Nikolaj Rimski – Korsakov je bio vojnik. Milij Balakirjev je bio pijanista i dirigent, a Modest Musorgski je bio oficir.
Modest Musorgski nije završio nijednu svoju operu osim ”Boris Godunov”, a i ona je naišla na neodobravanje publike. Bio je muzički nepismen. Ravel mu je zapisivao note. Umro je na svoj 41. rodjendan od srčanog udara. Našli su ga ispred bolnice u snegu sa flašom vodke u ruci.
Rahmanjinov je imao ogromne šake (raspon od nekih trideset centrimetara)

Ima tome već skoro 2 godine,kako sam se na facebook-u ,,posvađala“ sa jednim meni potpuno nepoznatim čovekom, koji je prijatelj mog školskog druga. ,,Rasprava“ je počela naivno, uopšte nije imala veze sa muzikom,a završila se odapinjanjem ,,otrovnih“ strelica i sa jedne i sa druge strane.

Počelo je raspravom o teniserima, o tome ko je bolji teniser, ko igra lepši tenis, i ja sam toliko oponirala, da je čovek verovatno iz znatiželje ,,gvirnuo“ u moj profil. Videvši da sam prof. klavira, povezao je temu o kojoj smo raspravljali sa muzikom, i onda je nastao pravi haos.U suštini, iznerviralo me je što je pomislio da može na istom nivou da razgovara sa mnom o tenisu i o kompozitorima. Uporedio je Rodžera Federera sa Betovenom,rekavši da je Federer među teniserima, isto što i Betoven među kompozitorima, govoreći o ostalim kompozitorima sa gnušanjem.Elem, Betovena neobičmo violim, ali volim i druge kompozitore, a najviše Baha Svađa je ,,otišla“ toliko daleko, da je on na kraju odustao i rekao da je u buduće spreman sa mnom raspravljati o svemu, osim o muzici. Kasnije mi je bilo malo žao, mislila sam da sam malo preterala, s’ obzirom da je čovek nekoliko godina stariji od mene, ali sam onda shvatila da sam imala pravo. Neprimereno mi je da neko raspravlja o nečemu o čemu nije dobro obavešten, a ovaj čovek je učinio upravo to. Najviše me je iznerviralo kada je pitao, da li ja išta znam o životima tenisera, da su mnogi trenirali i igrali bez po nekog prsta na rukama, i pitao šta bi moji ,,vajni“ kompozitori radili, i kako bi zarađivali za život bez prstiju na ruci? Jako se uvredio kada sam napisala da su moji ,,vajni“ kompozitori mogli raditi, živeti, i zarađivati za život i bez po neke ruke, a da je manjak prstiju ,,mačji kašalj“ u odnosu na nedostatak ruku (Ravel je napisao koncert za klavir i orkestar samo za levu ruku, jer njegov prijatelj,pijanista,koji je trebao svirati ovaj koncert, nije imao desnu ruku, što, naravno, znači da je sve što je napisao mogao odsvirati samo levom rukom). I svaki od velikih kompozitora je mogao. U tome i jeste bila nijihova veličina.

A u sledećem članku ću vam pisati o nekim zanimljivostima iz Bahovog života.

Na čitavom svijetu ne postoji jedinstven i interkulturalni univerzalni koncept koji može definisati muziku. Jedino što sigurno znamo, jeste da ljudi sviraju već hiljadama godina. U kini su pronađeni brojni instrumenti stari oko 9.000 godina, a najstariji instrument na svijetu „Divje Babe flute“, pronađen je u pećini u Sloveniji i star je oko 40.000 godina!

Pročitajte još 20 trivijalnih i zanimljivih činenica koje možda niste znali o muzici…



1. Njemački naučnici, predvođeni dr. Timo Kiringsom, otkrili su da pianisti imaju učinkovitiji mozak. U poređenju sa mozgovima ljudi koji se ne bave muzikom, pianisti su imali učinkovitiji mozak u gotovo svim aspektima, što je dokazalo da sviranje može poboljšati moždanu aktivnost.

2. Američki kompozitor John Cage (1912 – 1992) napisao je pjesmu (1952) koja se zvala 4′ 33”, a koja se sastojala od četiri minute i trideset i tri sekunde apsolutne tišine.

3. Na svom albumu prvijencu “For You”, Prince je svirao čak 27 instrumenata!

4. Usna harmonika je najprodavaniji muzički instrument na svijetu.

5. Dark Side of the Moon (album Pink Floyda) ostao je na vrhu top 200 Billboard charts čak 741 sedmicu. Odnosno – 14 godina!

6. Prema nekim istraživanjima, muzika može ublažiti hronične bolove za više od 20%, te ublažiti depresiju za 25%.

7. Termiti jedu drvo duplo brže kada im se pusti Heavy metal.

8. Jedini član grupe ZZ Top koji nema bradu je Frank Beard (beard = brada).

9. Mozart je imao pet godina kada je napisao svoju prvu kompoziciju.

10. Prvi snimljeni pop video (spot) bio je Bohemian Rhapsody – Queen (1975).
Muzička industrija zaradi oko četiri milijarde dolara prodajom pjesama online, ali izgubiti oko 40 milijarda dolara kroz ilegalni download.

11. Legendarna pjesma „House of the rising sun“ benda The Animals snimljena je za samo 15 minuta, jer je bend bio jako ograničen buđetom. Uprkos tome, pjesma je 1964. godine postala veliki hit.

12. Koncept korištenja muzike za liječenje seže do dana Aristotela i Platona, ali vrsta muzičke terapije koju danas znamo počela je nakon Prvog i Drugog svjetskog rata, kada su lokalni muzičari svirali tjelesno i emocionalno traumatiziranim veteranima.

13. Led Zeppelin, REM i Depeche Mode nikada nisu imali single koji je dospio na prvo mjesto.

14. Prema nekim statistikama, svake godine se ilegalno downloaduje oko 40 milijardi pjesama.

15. Pojam “disk džokej” (disc jockey / DJ) je prvi put korišten 1937. godine.

16. Beethoven je bio prvi kompozitor koji nikada nije imao službeni položaj, a samim time bio je i prvi poznati slobodni (freelance) muzičar.

17. Između 1964. i 1996. godine, Dianna Ross se pojavila na barem jedanom hit singlu svake godine (ukupno 33 godine!).

18. Nakon što je prisustvovao prvoj izvedbi Mozartove opere ‘Figarov pir’, jedini komentar cara Josepha II bio je “Previše nota”.

19. Prema nekim istraživanjima, vaši otkucaji srca se mogu prilagoditi tempu muzike.

20. Naučnici tvrde da se ipak može postati ovisnik o muzici. U ovom slučaju, ovisnost ima jednak intenzitet kao ovisnost o seksu!

Broj 9 - koban za kompozitore
Neobjašnjivo
Ludvig van Betoven

Već je postalo „opšte mesto” da je čuvenog Volfganga Amadeusa Mocarta „ubilo” njegovo poslednje delo - „Rekvijem”, Betovena njegova „9. simfonija”, za Šuberta je predsmrtna bila „Velika simfonija”, takođe 9. po redu, kao i za Gustava Malera - 9. Verovatno će ostati večita zagonetka kako su i zašto čuvena i verovatno najpopularnija dela velikih kompozitora bila kobna za njih.
Umetnost je odavno smatrana sferom tajanstvenog, a posebno muzika. Smatrana je đavolskom rabotom, a postoji sijaset mističnih priča i legendi koje govore o muzičkim delima koja su usmrtila svoje tvorce, bila uzrok raznih nesreća, pa i smrti drugih ljudi...
Verovatno je najpoznatija priča o Mocartu i kako je neznanac, od glave do pete odeven u sivo, naručio pogrebnu muziku, čuveni „Rekvijem”, koban za kompoziitora. Kasnije se ispostavilo da je naručilac bio grof fon Valzeg-Štupah koji je nameravao da kompoziciju izvodi svake godine na godišnjicu smrti svoje voljene žene.
Mocart je dobio porudžbinu jula 1791. od nepoznate osobe za koju je kasnije utvrđeno da je bio sekretar grofa-naručioca. Tokom komponovanja ovog dela zdravlje Mocarta se naglo pogoršavalo. Umro je 5. decembra iste godine ne završivši „Rekvijem”, a njegovo predsmrtno delo prvi put je izvedeno na - njegovoj sopstvenoj sahrani!
Poseban kuriozitet za koji nema objašnjenja je da su za čak četiri vrhunska kompozitora - Betovena, Šuberta, Gustava Malera i ruskog kompozitora Alfreda Šnitkea njihove 9. simfonije po redu bile kobne! Svaki od njih umro je nedugo po završetku simfonije koja im je bila 9. u opusu!
Betoven je svoju poslednju, 9. simfoniju završio 1823. godine. Počeo je i 10, ali je nikada nije završio. I za Šuberta je njegova 9. simfonija bila bukvalno predsmrtna - samo što je završio rukopis, iznenada je umro. Granicu od 9 simfonija nije uspeo da pređe ni Gustav Maler. Svoju 9. je završio 1909. godine, ali 10. koju je počeo da komponuje, nije. Umro je 1911. godine. Poznati sovjetsko-nemački kompozitor Alfred Šnitke umro je 1998. A samo dva meseca pre njegove smrti u Moskvi, u velikoj sali Konzervatorijuma, prvi put je izvedena njegova 9. simfonija...
Misteriju uvećava i činjenica da su sva četiri pomenuta muzičara komponovala i pogrebnu muziku - rekvijeme!
Posebno zanimljiva i čudna, mada malo drugačija, je i priča o operi Francuza Žaka Ofenbaha „Hofmanove priče”. „Priče” koje je on komponovao Ofenbah uopšte nisu bile vesele - u njima je bilo i smrti, i crne magije, đavoljeg posla... U prvom trenutku Ofenbah je hteo da posveti operu svom dobrom prijatelju i saradniku Vilmesanu. Ali, on iznenada umire. Kompozitor tada posvećuje svoje delo sopstvenom sinu Ogistu koji, takođe, ubrzo umire. Tokom priprema za prvo izvođenje opere kompozitor odjednom „popušta”: Već tada se govorkalo da „Priče” isisavaju snagu iz svih koji imaju bilo kakve veze sa njima... A sam Ofenbah umire 1880, ne dočekavši prvo izvođenje. Premijera je održana 10. februara 1881. u Parizu i imala je izvanredan uspeh. Međutim, ubrzo su počele da se ostvaruju glasine o pogubnosti dela: drug i kolega kompozitora Ernest Giro, koji je u „odsustvu” Ofenbaha morao da završi partituru i bavio se orkestracijom dela, iznenada lomi nogu, dramaturzi Meljak i Galevi, koji su pisali libreto (tekst) za operu, razboleli su se smrtno. Direktor pariske opere „Komik” Karvaljo, gde se spremala premijera opere, iznenada je, na svu sreću, samo iščašio ruku u ramenu...
„Hofmanove priče” ni posle toga nisu prestale da izazivaju nesreće. Krajem 1881. opera je postavljena i u bečkom „Ringteatru”. Doživela je ogroman uspeh, ali je tokom reprize - drugog izvođenja - u pozorištu izbio požar i tada je poginulo nekoliko posetilaca, a stotine povređeno. Samo pozorište je izgorelo do temelja. Samo šest godina posle premijere, u Parizu je 1887. do temelja je izgorela i opera „Komik” u kojoj je bilo prvo izvođenje „Priča”. Od tada su „Hofmanove priče” priobrele slavu „đavolske opere” i ni jedna kuća u svetu ih nije postavljala na svoju scenu sve do 1905. godine. Tek od 2004. ova opera je uspela sa sebe definitivno da skine usud „proklete”, kada je u bibilioteci Pariske opere pronađena originalna, prvobitna verzija partiture koja se odavno smatrala izgubljenom, izgorelom zajedno sa zgradom „Komika”. Od tada operu postavljaju po prvobitnom tekstu, što joj je donelo „sreću”...


Svadbeni marš - druga priča

Retko srećnu sudbinu, za razliku od mnogih pogubnih muzičkih dela, doživeo je čuveni „Svadbeni marš” Feliksa Mendelsona (1809-1847) koji se danas izvodi na svim venčanjima širom planete. Mendelson je od malih nogu bio izuzetno talentovan. Već od 9. godine održavao je solističke koncerte na klaviru, a od 1820. počinje intenzivno da komponuje - sonate za klavir, pesme, vokalne kvartete, koncerte za klavir i violine, kraće opere, kantate.
Svoje najpopularnije delo „Svadbeni marš” komponovao je u 17. godini, kao uvertiru za pozorišnu predstavu pisca Vilijema Šekspira „San letnje noći”. Zanimljivo je da je ostale muzičke numere za tu predstavu uspeo da završi tek posle 16 godina.
„Svadbeni marš” je prvi put javno izveden 14. oktobra 1843. u nemačkom gradu Potsdamu i to u predstavi „San letnje noći”. Ovaj marš je stekao široku popularnost, koja ga prati i danas, tek posle 15 godina - izvođenjem na svadbi pruskog kralja Fridriha Viljema IV i britanske princeze Viktorije, najstarije kćerke kraljice Velike Britanije Viktorije.


Prokletstvo „devete”...

Među kompozitorima odavno vlada verovanje da će njihova 9. simfonija biti i poslednja. Kažu, prokletstvo je počelo sa Betovenom, nastavilo se Francom Šubertom, Antonjinom Dvoržakom, Antonom Bruknerom a, za sada, završilo se sa Gustavom Malerom.
Prema pričama, Maler se najdublje od svih zamislio nad tim usudom i sujeverjem kada je završio svoju 8. simfoniju. Maler je znao da je Betoven umro ubrzo pošto je komponovao svoju 9. simfoniju, da je Brukner napustio ovaj svet a da nije ni završio svoju 9. simfoniju. Maler, međutim, nije znao da su i Franc Šubert i Antonjin Dvoržak bili žrtve prokletstva broja 9. Šubert je pokušao da „izigra” sudbinu i svoju 9. simfoniju, poznatu kao „Velika” u C-duru, obeležio brojem 7. Od Dvoržakovih 9 simfonija tada je bilo poznato samo 5!
Maler je uz to, da bi izbegao prokletstvo, svoju devetu simfoniju nazvao „Simfonijskom kantatom” (za tenor, alt i orkestar), a umesto broja dao joj je ime „Pesma o zemlji”. I poznati ruski kompozitor Aleksandar Glazunov uspeo je da završi samo prvi stav svoje „Devete simfonije” na kojoj je radio skoro 26 godina...


Slučaj Šostakoviča

Sovjetski kompozitor Dmitrij Šostakovič, na koga je veliki uticaj izvršio Gustav Maler, bio je pod velikim pritiskom sovjetskih vlasti kada je stvarao svoju čuvenu „9. simfoniju”. To je trebalo da bude grandiozna himna koja će veličati pobedu SSSR nad Nemcima koji su nekoliko godina opsedali Lenjingrad tokom Drugog svetskog rata. Najavio je maestralno delo, sa mnogo duvača, horom, solistima, koji bi svi - veličali i tadašnjeg vođu Staljina. Rezultat je bio neverovatan i za sovjetsku vrhušku iznenađujući: izgleda da se tokom komponovanja Šostakovič predomislio i komponovao lagano delo, puno sarkazma i vedrog raspoloženja, slično ostvarenjima koja je ranije proizveo u to vreme. Za razliku od njegove 7. i 8. simfonije, koje su bile tragično-herojske.
Svedoci i poznavaoci kažu da, iako su svi prusutni na premijeri njegove „9. simfonije” bili potpuno iznenađeni, veruje se da je Šostakovič na ovaj način „poništio” prokletstvo tzv. Devete...
Uspeo je da od svih velikih kompozitora, posle Hajdna, koji je napisao 104 simfonije, i Mocarta (41 simfonija) pređe magičnu crtu od 9 - komponovao je ukupno 15 simfonija!

Dragoslav Marković

Kada se govori o kompozitorima klasične muzike, vrlo često se zaboravlja da su i oni bili (samo) ljudi od krvi i mesa. Iako su u muzici bili neprevaziđeni, u ljubavi su imali slične situacije kao i mi danas – neki su imali više, a neki manje uspeha i sreće. Najmanje sreće u ljubavi imao je verovatno Henri Persl. Njega jednom prilikom, zbog kašnjenja, žena nije htela da pusti u kuću cele noći. Vreme je bilo grozno, nesrećni Persl se prehladio i posle nekoliko nedelja i umro! Imao je samo 36 godina.

Ljubavni jadi su od jednog kompozitora čak napravili i ubicu – Karlo Đezualdo di Venoza ubio je svoju ženu i njenog ljubavnika!

Srećom, nisu svi imali tako lošu sudbinu, što se ljubavi tiče. Vragolasti Mocart se još kao dečak stalno zaljubljivao u lepe mlade dame. Jedno vreme je toliko bio zaljubljen u Mariju Antoanetu (koja je kasnije postala kraljica Francuske), da je obećao da će je oženiti. Međutim, godine su prolazile i Mocart se, sada već u svojim dvadesetim, zaljubio do ušiju u šarmantnu Alojziju Veber. Veza je trajala neko vreme, a onda je Alojzija to prekinula. Slomljenog srca, Mocart se brže-bolje usmerio ka njenoj sestri Konstanci, kako bi i dalje bio blizu Alojzije. Mocartov otac, Leopold, nije odobravao vezu svog sina ni sa jednom od ove dve devojke, jer nije imao lepo mišljenje o njihovoj familiji. Ipak, Mocart je istrajao u svojoj nameri i oženio se Konstancom (u koju se u međuvremenu i zaljubio) kada mu je bilo 26 godina.

Šuman nije imao toliko sreće. I njemu je smetao otac devojke u koju je bio zaljubljen. Naime, on i Klara, koja je bila 14 godina mlađa, morali su da čekaju 14 godina, pre nego što su se najzad venčali.

Iako je imao rošavo lice i uglavnom razbarušenu prosedu kosu, Betoven je bio fatalan po ženski svet. Flertovao je sa skoro svakom lepom devojkom koju bi susreo na ulici. Imao je bezbroj veza i bio je zaljubljen u svaku od tih devojaka, a ni one nisu bile ravnodušne prema njemu. Sve je počelo kada je imao samo 14 godina. Zaljubio se u Eleonoru fon Brojning, 12-togodišnju devojčicu, koja mu je čitala pesme. „Mesečevu sonatu“ posvetio je svojoj „besmrtnoj ljubavi“, Đulijeti Gičardi. Nije mu smetalo čak ni da bude u vezi sa udatim ili zauzetim ženama. Tako je jednom, dok je šetao po banji, spazio lepu devojku, koja je bila metresa nekog stranog kneza. Nije mu puno trebalo da je osvoji – posle samo sat vremena bili su zajedno u njegovom apartmanu, a njegov tadašnji učenik imao je za zadatak da im obezbedi muzičku pratnju na klaviru!

Najviše sreće u ljubavi imali su verovatno Rihard Štraus i Edvard Elgar. Štraus je bio u srećnom braku sa svojom ženom Paolinom više od 25 godina, a Elgar je imao tu sreću da bude u braku sa ženom sa kojom se odlično slagao i koja mu je bila velika pomoć i podrška.

Kada su velikog dirigenta Toskaninija jednom prilikom upitali o ženama, on je rekao:

„Kada sam bio sasvim mlad, desilo se da sam u istom danu prvi put poljubio devojku i prvi put zapalio cigaretu. Od tada više nisam gubio vreme na duvan…“

Još kao sasvim mali, Mocart je zapažen kao izvrstan muzičar. Kao petogodišnjak komponuje prve menuete. Međutim, i pored sve slave on je ostao skromno detePosle nekog koncerta na dvoru Mocarta su okružili oduševljeni slušaoci.  Njegova starija sestra Nenerle, mnogo uzbuđenija od njega, upita ga:

– Šta misliš, čemu se oni kod tebe najviše dive? –

Verovatno okovratniku koji si mi ti izvezla! – nežno joj odgovori genijalni brat.

Izvor: Politikin zabavnik

Da li ste znali da je Mocart umro u 36 godini, od trihinoze koju je dobio od zaražene svinjetine?

U masonskoj pogrebnoj odeždi prenet je na udaljeno groblje Svetog Marksa i sahranjen u masovnu sirotinjsku grobnicu.

Kako je Mocart umro i sahranjen jedna je od najvećih sramota u prošlosti kako Austrije (tadašnjeg Svetog rimskog carstva), tako i celog sveta.

i
ZANIMLJIVA PRIČA O KOMPOZITORU EDWARDU GRIEGU I NJEGOVOM UČITELJU
All Blog Solution

Edward je jednom prilikom sa oduševljenjem donio u školu veliku svesku na čijoj je prvoj stranici pisalo krupnim slovima "Varijacije na jednu njemačku melodiju"-komponovao Edward Grieg. Njegov učitelj je ironično rekao:" Ah među nama se nalazi veliki muzičar."' Umjesto pohvale, učitelj mu je prišao i prodrmao ga za ramena s riječima :"Sljedeći put, te gluposti ostavi kod kuće."
Te "gluposti" su bile prve kompozicije najslavnijeg norveškog kompozitora.

Evo zašto se Đuzepe Verdi NI NA JEDNOM PORTRETU NE SMEJE
Svako ko je bar jednom prošao pored neke operske kuće verovatno je spazio da je najviše naslova komponovao "Đ. VERDI". U školama se uči da je bio jedan od važnijih italijanskih kompozitora, ali malo se zna o tužnom životu ovog umetnika. Đuzepe Fortunino Frančesko Verdi ostvario je brojne uspehe u polju muzike, ali na svim portretima kompozitorove setne oči mnogo govore o tome kako je živeo.

Slavni Đuzepe Verdi rođen je u Budetu, u okolini Parme, u današnjoj Italiji, ali tadašnjoj Francuskoj. Kao novi stanovnik Prvog francuskog carstva, u knjige rođenih zaveden je kao Žozef Fortunin Fransoa.


Kao dečak koji je bio veoma nadaren za muziku od malih nogu, već sa 11 godina postao je orguljaš u lokalnoj crkvi. Učio je sve sam, u velikoj biblioteci lokalne jezuitske škole.


Trgovac i ljubitelj muzike Antonio Bareci uzeo ga je pod svoje i pomogao mu da ode u Milano. Verdi je tamo pokušao da upiše Konzervatorijum, ali se upravnik ustručavao - što zbog toga što je Đuzepe bio stariji nego što je statut dozvoljao, što zbog toga što nije imao poverenja u njegov talenat. Zato je mladi Đuzepe naredne tri godine radio kod operskog dirigenta Lavinje.
U međuvremenu, Verdi nasleđuje orguljaša u gradu Busetu i ubrzo se ženi Margeritom Bareci, najstarijom kćerkom svog zaštitnika. Bio je njen nastavnik muzike, ali brzo su se zavoleli. Imali su dvoje dece, Virdžiniju i Icilija.



Debitantska predstava i velika tragedija

Godine 1839. Verdi debituje kao kompozitor, u Milanskoj Skali, operom "Oberto, grof od San Bonifacija". Posle uspeha ovog dela, Skala mu je dala ugovor za još tri opere. Njegova sreća, nažalost, nije dugo trajala. Godinu dana kasnije umire i Margerita i njihovo dvoje dece.


U tim teškim trenucima, Verdi je radio na drugoj velikoj kompoziciji, melodramskoj operi "Jedan dan vlasti". Međutim, ovo delo nije doživelo veliki uspeh i Đuzepe je rekao da će zauvek prestati da komponuje.



Ipak, neko ga je ubedio da napiše operu "Nabuko", sa čuvenim Horom jevrejskih robova i premijera ove kompozicije, marta 1842. godine, učinila ga je pravom zvedom. Tokom sledećih petnaestak godina, Verdi je napisao 14 opera. On sam rekao je da od "Nabuka" nije imao ni sat mira.

Sudeći po statistikama, Verdijeve tri opere "Travijata", "Rigoleto" i "Aida" su najizvođenije na svetu - godišnje se otpevaju 300-400 puta širom planete.


Godine 1853. Verdi je radio na operi "Trubadur". Legenda kaže da je jednog dana seo za klavir i samo za uši jednog kritičara odsvirao nekoliko fragmenata novog dela. Pošto je kritičar rekao da je kompozicija "užasna, katastrofalna i pravo smeće", Đuzepe je ushićeno skočio i zahvalio se.



Ja sam pisao ovo za narod Italije, ne za puritance poput tebe. Ako se tebi toliko ne sviđa, to znači da će ceo svet da zvižduće ove melodije i da će se izvoditi širom Italije - rekao je slavni kompozitor i - bio je u pravu!
Drugi skandalozni brak i humanitarni rad


"Aidu" je Verdi pisao namenski, za otvaranje Sueckog kanala 1871. godine. Ova opera smatra se drugim vrhuncem jednog od najpopularnijih i najuticajnijih opeskim kompozitora svih vremena.

Sredinom četrdesetih godina 19. veka, slavni kompozitor zaljubio se, gle čuda, u opersku pevačicu, sopran Đuzepinu Streponi.


Činjenica da su počeli da žive zajedno pre braka bila je veoma skandalozna u to vreme. No, posle smrti Verdijeve majke, uselili su se u njenu vilu. Venčali su se u avgustu 1859. godine. Verdi je nadživeo i svoju drugu ljubav. Istina, "samo" četiri godine, ali bile su to samotni i teški poslednji dani.


Pred kraj života, Verdi se posvetio i humanitarnom radu. Izgradio je bolnicu u blizini Buseta, kao i starački dom za muzičare u Milanu ("Casa di Riposo per Musicisti"). Verdi i njegova druga supruga Đuzepina počivaju u ovoj vili koja i danas radi i prima evropske muzičare starije od 65 godina. "Verdijeva kuća", kako se još zove ova institucija, prima i posetioce i mlade muzičare koji održavaju koncerte u ovom slavnom muzičkom domu.