Reinkarnacija

Čovjek koji se rađao četiri puta

Nezavisno od orfejskoj uticaja, u starog Grčkoj nastala je ideja o reinkaranaciji Pitagorine duše. Vjerovalo se da je njegova duša prethodno bila u tijelima četvorice različitih ljudi. Prvi je bio Etalid, Hermesov sin, koji je od svog oca dobio "vječno sjećanje na svoj prethodni život." Zbog ove neobične sposobnosti, bio je u stanju da se sjeti kako je njegova duša prešla iz jednog tijela u drugo. Pitagora je rekao da je nekada bio rođen kao Etalid, koji je zatim umro i reinkairao se u tijelu Euforba, zatim Hermotima i, konačno , Pira siromašnog ribara iz Delije. Kada je Pir umro, rodio se Pitagora koji je imao sposobnost da se sjeća događaja iz svojih prethodnih života.
Pitagorina duša se nastanjivala i u životinjama i biljkama. Kažu da je zbog tog prethodnog iskustva mogao da razgovara sa medvjedima, psima, pticama...Njegov život kroz reinkarnacije, trajao je ukupno 216 godina. Ovaj broj nastaje kao rezultat podizanja broja 6 na treći stepen, a 6 je bio "magičan broj" Pitagorine škole. Postoji bezbroj anegdota vezanih za ovu priču. U jednoj od mnogih govori se o tome da je Pitagora izgradio sebi dom pod zemljom i tamo pomagao svojoj majci da se sjeti raznih događaja, poslije čega se vratio svojoj kući.Pošto je živio dugo pod zemljom, kada je izašao, izgledao je kao kostur, pa je pokušavao uvjeriti ljude da se vratio iz mrtvih.Ljudi su bili toliko zaprepašćeni, te su povjerovali da se pretvotio u Boga.
Prema zapisima atinskog filozifa Hermipa, teorija o seobi duša već je bila tema rasprava u staroj Grčkoj.

Misterije svesti: Duša se (često) vraća kući!


Jan Stivenson

Piše Miodrag Radojčin

Iako je reinkarnacija u istočnim zemljama pojava u koju većina ljudi i danas ne sumnja, o njoj se poslednjih decenija najviše govori u zapadnom svetu, pa mnogi smatraju da je ponovno rođenje, ili seoba duše iz tela u telo, tek „pomodni trend“ zapadnjaka, sudeći po broju slučajeva o kojima se piše i snimaju filmovi. Da nije tako, još 60-ih i 70-ih godina prošlog veka potvrdio je američki psihijatar, doktor Jan Stivenson, koji se specijalizovao za ispitivanje reinkarnacije kod dece i proveo dosta vremena, između ostalog, u Turskoj i Libanonu i o tome objavio knjigu „Slučajevi reinkarnacije – Libanon i Turska“. U njoj se nalaze i tri sledeće priče.

Abdulkerim Hadaroglu rođen je 1934. godine u selu Čekmeče, blizu grada Antakije, u Turskoj. Najveći deo života proveo je, međutim, u mestu Bedirdže, severno od Antakije. Osam kilometara dalje nalazi se selo Karaali, i sva ta mesta deo su južnoturske provincije Hataj.
Abdulkerim je bio oženjen Surejom, iz Arsusa, i sa njom imao troje dece, a u vreme njegove smrti Sureja je bila ponovo trudna. Njegova zemlja nalazila se duž autoputa izvan sela.

Kao musliman, Abdulkerim se u toku meseca ramazana uzdržavao od alkohola, a onda su došla tri dana seker bajrama, kada je alkohol dozvoljen, i 26.februara 1963. godine on je sa prijateljima pio rakiju u Antakiji. Kada je bilo vreme da krenu kući, zamolili su prijatelja Čevrija Simseka da ih odveze i grupa se ukrcala u minibus i krenula prema Bedirdžeju. U njoj su pored Abdulkerima bili i Sufi Elmas, Husein Jenojcak i Abdulgani Kizildag, koji je izašao na benzinskoj pumpi na kojoj je radio. Kada su se približili mostu kod sela Karaali, iz suprotnog pravca naišao je kamion, čija su svetla zaslepila vozača Čevrija, pa je minibus sleteo s puta, udario u stub mosta i prevrnuo se. Abdulkerim, koji je sedeo pored vozača, poginuo je na mestu, a jedna cipela mu je spala s noge.

Plaši se mosta


Mesec dana posle Abdulkerimove smrti, u selu Karaali rođen je Nedžad Kajlak, koji je između svoje druge i treće godine počeo da priča o svom prošlom životu, o zemlji koju ima pored autoputa, i o pogibiji u nesreći kod mosta. Rekao je da je bio praznik, da je pio rakiju i da je izgubio cipelu. Imena drugara koji su bili s njim je tačno naveo, da su Čevri i Abdulgani bili u minibusu, i da Abdulgani radi na benzinskoj stanici. Nije se sećao da su Abdulganija ostavili pre udesa, a kao jednog od saputnika naveo je i Remzija, koji je, doduše, bio vlasnik vozila i pio s njima te noći, ali nije putovao u Bedirdže.
Nedžadova porodica čula je za nesreću na Karaali mostu, ali ne i detalje o njoj, tako da mališanu nisu mogli da saopšte sve detalje. U to vreme, dečaka je njegov stariji brat jednom poveo u šetnju i kada su stigli ispred mosta, Nedžad je postao uznemiren, počeo je da plače i nije hteo da pređe most. Na pitanje zbog čega, bratu je odgovorio da je na tom mestu poginuo u saobraćajnom udesu, kada je izgubio i cipelu. Doktor Stivenson, koji je razgovarao sa Nedžadom, zabeležio je da je njegova fobija od mostova potrajala do desete, a strah od automobila do sedme godine.
Kako je dečak pričao o ženi Sureji iz Arsusa i „svojim“ sinovima mehmetu i Aliji, kao i kćerki koju je zvao Enver, što je možda bio pokušaj da izgovori ime Munever, Abdulkerimova udovica čula je za to i u jesen 1966. godine došla da ga poseti. Nedžad je odmah prepoznao i rekao: „Ti si moja žena!“. Rekao je takođe da je rodila još jedno dete posle njegove smrti, i pitao za svoju majku Fatmu i sestru Katif iz prošlog života! Sureji su potekle suze i pitala je: „Kako si mogao ostaviti Sureju?“. Nedžad je odgovorio: „Ali, ti si Sureja!“

Nakon toga, dečak je, sa svojim roditeljima iz sadašnjeg života, uzvratio posetu i u Surejinoj kući prepoznao svaki kutak i sve detalje. Na porodičnim fotografijama, koje mu je pokazao Surejin otac, a njegov „tast“, identifikovao je sve članove porodice, a onda je nenajavljeno stigao Mehmet, Abdulkerimov stariji sin. Čim ga je video, Nedžad je odmah rekao: „Mladić je moj sin!“
Hasan Bereket bio je jedan od ljudi koji su pili rakiju sa Abdulkerimom te kobne noći, i sa još dva prijatelja došao je 1968. godine da poseti Nedžada, koji je tada imao pet godina. Iako ga ranije nikada nije video, mališan mu se odmah obratio rečima: „Kako si, Hasane?“, a prepoznao je i druga dva prijatelja. Kao dete, kaže Jan Stivenson, Nedžad je pokazivao preranu sklonost prema rakiji. To što je Nedžadova majka u vreme Abdulkerimove pogibije bila u osmom mesecu trudnoće, a posle samo mesec dana rodila dete koje je nasledilo njegovu dušu, Stivenson je objasnio „dvojnom inkarnacijom“ – fenomenom da je duh u stanju da istovremeno bude u više od jednog ljudskog tela. Po njemu, glavni razlog ove pojave je težnja za rasterećenjem karme i mogućnost da je duša, ili podsvest, svesna sudbinskih dogaaja, kao što je predstojeća smrt, i da na taj način već počinje svoju narednu inkarnaciju, kako bi nastavila ispunjavanje svog zadatka na fizičkom planu i održala povezanost sa voljenima iz prethodnog života.

Davljenje Mehmeta Kosmena


Mehmet Kosmen rođen je oko 1898. godine u selu Kajiš, oko 20 kilometara od grada Adane. Kada je imao oko 40 godina, bilo je leto i on je
žnjeo, slagao i vršio žito uz pomoć konja i dolapa. Kako je konj bio prekriven prašinom koja se dizala, odveo ga je do reke Sejhan, gde ga je inače kupao i na mesto na kojem je voda obično bila plitka. Tu se odigrala drama, jer konj nije hteo da uđe u vodu čiji se nivo podigao, ugrizao je Mehmeta za rame, a on mu je stavio korpu na gubicu i naterao ga u dublju vodu. Konj je nastavio da se bori i povukao svog gazdu, koji nije znao da pliva, u dubinu, pa se on udavio. Kada su našli Mehmetovo telo, ruke su mu bile omotane oko neke grane, za koju se uhvatio u pokušaju da se spase od davljenja.

Iste godine, 1938., u selu Kajiš, u susedstvu Kosmenovih, rođen je Sulejman Zejtan, koji je od rođenja bio gluvonem. Čim je prohodao, mali Sulejman krenuo je prema kući Kosmenovih, koja je od njegove bila udaljena oko trideset metara. Uporno je bežao iz svoje kuće a Stivenson je zapazio da se centar sela nalazio u suprotnom smeru, i da bi bilo za očekivati da dete privlači selo i ljudi u njemu, a ne kuća na drugom kraju.
Kako ga nisu mogli sprečiti da poseti dom Kosmenovih, kada je stigao tamo, dečak je gestovima počeo da priča svoju sudbinu iz prošlog života. Desnom rukom oponašao je kretanje konja, kako je vukao uzde da bi ga naterao da uđe u reku, zatim hvatao rame za koje ga je konj ugrizao kezeći i pokazujući zube, a onda s obe ruke oko grla objašnjavao kako se davio! Na reci Sejhan pokazao je mesto na kojem se Mehmet udavio.

Mehmet Kosmen bio je vrlo pobožan, a mali Sulejman, dolazeći u kuću njegove udovice i dece, uporno je pokušavao da ukrade Kuran i odnese ga sa sobom! Isto tako, nastojao je da bivola sa njihovog imanja odvede, pokazujući pantomimom da Kuran i bivo pripadaju njemu!
Prema Mehmetovom bratu Šabanu, dečak je upirao dva prsta, spajajući ih, da bi iskazao svoju bliskost sa njim, a isto tako i prema „svojoj“ udovici Hatidže, pokazujući zatim prema svom srcu, stavljajući joj do znanja da su oni bili u ljubavi! Sve do 27. godine, Sulejman je imao strah od vode, a na venčanja Mehmetovih kćeri uvek je dolazio i plakao. Nastavio je da ih posećuje i u domovima u koje su se udale.
Jan Stivenson zaključio je da je to što je Sulejman bio gluvonem značajna potvrda onoga što je želeo da ispriča gestovima, jer o davljenju Mehmeta Kosmena i njegovoj porodici nije od nikoga mogao prethodno da čuje priču. Stivenson je uvek težio da razotkrije da li su roditelji ili neko drugi mogli da usmere dete u svedočenju o svom prošlom životu, a to je ovoga puta, zbog nedostatka verbalne komunikacije, bilo isključeno.

Javio mu se u snu


Naser Alev živeo je u selu Jukari Ekinci, oko 10 kilometara udaljenom od Antakije, i bio je veoma pobožan čovek. Sa suprugom Esmom imao je četiri sina i kćerku, a izvan sela svoj maslinjak. Kada je imao 70 godina, pao je sa stepenica ispred svoje kuće i udario glavom o kamen. U bolnici u Antakiji utvrđeno je da ne može da pokreće vilicu, što mu je onemogućavalo da jede. Umro je ujutro 21. avgusta 1960. godine a kao uzrok smrti navedeno je trovanje tetanusom.
Mehmet Toksoz, koji je poznavao Nasera, jer su im se maslinjaci graničili, i čije kuće su bile udaljene oko 300 metara, u noći na 21. avgust sanjao je svog suseda, koji mu je rekao: „Dolazim da ostanem sa tobom“. Mehmetova supruga Medina bila je pred porođaje, i u snu on se zakleo da će detetu nadenuti ime Naser. Kada je on to sanjao, Naser Alev još je bio živ u bolnici. Istog prepodneva kada je umro, Mehmetova žena rodila je sina, kojeg su nazvali Naser.
Kada je malom bilo između 2 i 3 godine, majka ga je zatekla samog u bašti kako ponavlja: „Moj sin je otišao u Belgiju“. Prišla mu je i pitala: „Zašto to kažeš? Da li ti imaš sina?“. Naser je odgovorio da ima i nabrojao njihova imena: Salih, Hasan, Zahir i Nedžim, i kćerku Elmas. Tvrdio je da mu sin Hasan živi u Belgiji, a da mu se žena zove Esma. Sve tvrdnje o porodici Nasera Aleva bile su tačne.
Dečak je ispričao i kako je umro nakon što je udario glavu, a kada su mu bile četiri godine, majka ga je odvela u maslinjak porodice Alev. Tamo je spontano prepoznao Elmas kao svoju kćerku. Kada mu je rekla da će, ako joj je otac, sigurno znati put do njihove kuće, on je nepogrešivo poveo autoputem, da bi zatim skrenuo na puteljak koji vodi do kuće Alevih. Stivenson je skicirao tu putanju i utvrdio da se kuća ne vidi s glavnog puta, pa je Naserova sposobnost da je otkrije bila ravna podvigu!

Ispred kuće zatekli su Esmu, Naserovu udovicu i dečak joj je odmah prišao i rekao: „Ti si moja žena“. Zahir Alev, Naserov sin, tada nije bio kod kuće, a kada ga je nekoliko dana kasnije mališan sreo u selu, pozvao ga je po imenu i obratio mu se kao svom sinu! Mališan je često bežao iz kuće Toksizovih u kuću iz svog prethodnog života, gde mu je sve bilo poznato, i porodica Alev ga je prihvatala, pa je ostajao i po nekoliko dana kod njih. Nastavio je da ih posećuje sve do 12. godine. Njegova majka Medina zapazila je da ima strah od visine, što je povezala s padom sa stepenica.
Istraživanjem reinkarnirane dece u Turskoj nakon dr Jana Stivensona od 2007. godine bavi se regresoterapeut Diba Ajten Jilmaz, koja za sebe kaže da se „reinkarnirala 1965. godine“ sa sklonošću prema matematici, psihologiji, parapsihologiji, sociologiji i antropologiji. Član je Međunarodne asocijacije za istraživanje regresije i terapiju uz njenu pomoć i sarađuje sa najpoznatijim stručnjacima za pitanja reinkarnacije širom sveta. Knjigu „Putovanje u dubine duše“, objavila je u Turskoj 2011. godine.


3oko

MISTERIJA REINKARNACIJE


'Nemoguće je da trogodišnje dete uzme u ruke komplikovan i težak instrument kao što je violina i uspeva da svira sve napolitanske pesme i muziku koju je otac tek komponovao. Pa ipak, to se sa mnom desilo.

Osećao sam se vrlo čudno, kao da već odavno umem da sviram. Jedino moguće objašnjenje jeste da sam u nekom drugom životu već bio violinista.' Ova iznenađujuća izjava čula se u razgovoru na temu reinkarnacije sa poznatim violinistom Salvatoreom Akardom.


ŠANSE ZA DUHOVNI RAST

U osnovi reč je o doktrini istočnjačkog porekla koja se zasniva na pretpostavci o besmrtnosti duše. Prema toj doktrini, posle fizičke smrti duša se stalno iznova reinkarnira u novom telu da bi se oslobodila grešaka i krivica počinjenih u prethodnoj egzistenciji, i tako osoba stiče nove prilike da se pročisti i duhovno uzdigne. To verovanje, koje je na antičkom Zapadu imalo slavne sledbenike u filozofima Pitagori, Platonu i Plotinu, za Induse je prava religija, jr oni 'seobu duša' smatraju stvarnošću koja se odnosi na sav živi svet, uključujući biljke i životinje. U tom verovanju reinkarnacija može da predstavlja i izvestan oblik kazne za dela počinjena u prethodnom životu. Zbog toga neke indijske fundamentalističke sekte nalažu svojim sledbenicima da su stalno umotani od glave do pete, da bi izbegli kontakt sa mikrobima u kopjima bi mogla ba bude duša nekog reinkarniranog. U Indiji se, osim toga, veruje da je čovek zarobljenik 'samsare', večitog kruga rađanja koje određuje 'karma' - skup pređašnjih dobrih i loših dela, koja mogu da se iskupe samo primernim životom i tako se prekida krug reinkarnacije.
Ali, osim tih ekstremnih oblika, verovanje da se posle smrti počinje od početka i to u ljudskom (a ne životinjskom ili biljnom telu), ima veliki broj sledbenika i na Zapadu, u najmanje trećini hrišćanskog sveta koji su u to uvereni ili verom ili ličnim iskustvom. Premda je odbacuju i Crkva i nauka, reinkarnacija se naročito vraća u žižu od 1983. godine, kada je nekoliko engleskih i američkih izdavačkih kuća ponovo štampalo više radova o toj temi čiji je autor poznata glumica Širli Meklejn (slika levo). U roku od nekoliko meseci objavljene su tri njene knjige u kojima, u obliku dnevnika, priča čitav niz iskustava sa medijumima sa kojima je krenula u potragu za svojim prošlim životima.


Slavna Širli Meklejn obezbedila je tim knjigama veliku publiku, daleko veću nego što su godinama imale ozbiljnija i dokumentovanija dela. Zauzvrat, glumičine knjige iznenada su probudile interesovanje za reinkarnaciju. Pokrenuta su nova proučavanja i eksperimenti širom sveta.

POKAZATELJI REINKARNACIJE


Ima li pokazatelja da je neka duša reinkarnirana? Stručnjaci kažu da se osim u neverovatnom talentu, kao kod violiniste Akarda, i u drugim događajima ogleda prošli život. Na prvom mestu, to je sećanje na prošli život, sećanje koje cveta samo u prvim godinama postojanja deteta koje iznenada kaže da je neka druga osoba, naziva se drugačije, ne prepoznaje svoje roditelje i traži da ga vrate njegovoj 'pravoj porodici'.
Doktor Paolo Đoveti kaže: 'Takvi slučajevi se ne nalaze samo u Indiji. Postoje mnogobrojni slučajevi, kako u hrišćanskim, tako i u muslimanskim zemljama. Podatak da je to češće u Indiji proističe iz činjenice da dete od dve-tri godine koje se tako ponaša, u toj zemlji saslušaju i shvate ga ozbiljno. Često sami roditelji kreću u potragu za prethodnom porodicom. Kod nas takve stvari se odbacuju kao dečje fantazije'.
Jedan od poznatijih slučajeva reinkarnacije jeste mala Šanta Devi (slika levo), rođena 1926. godine u Nju Delhiju. Tek što je počela da govori, devojčica je rekla da je već jednom živela, pričala je o gradu u kojem je rođena i iznela veoma mnogo detalja o svom prethodnom životu. Kada ju je profesor H. Banardži, jedan od najvećih stručnjaka za reinkarnaciju, odveo na to mesto, Šanta Devi pokazala je gde se nekada igrala i kuću u kojoj je stanovala, čak je pokazala i čoveka za koga je bila udata.
Drugi pokazatelj reinkarnacije je fenomen 'već viđeno'. Taj izraz označava osećaj da smo već doživeli neku situaciju ili videli neko određeno mesto. Istraživač Verner Keler piše: 'Stižemo, recimo, u potpuno nepoznatu oblast, vidimo neki detalj, ili neku osobu, i istog trenutka imamo osećaj da smo to već videli. Spontano se nameće pomisao da 'ponovo proživljavamo neko iskustvo.
Treći pokazatelj je prisustvo 'znaka' i ožiljaka na telu reinkarniranih beba, koje su posledice neke povrede u prethodnom životu. Zabeležen je slučaj jednog velo mladog Indusa koji je na vratu imao ožiljak kao od brijača. Dečak je ispričao da je bio sin jednog berberina i da ga je neprijatelj preklao. Kada su je proverili, ispostavilo se da je priča istinita. Štaviše, s vremenom je ožiljak iznenada i tajanstveno nestao. Takvi znaci javljaju se u mnogim slučajevima reinkarnacije.

LABORATORIJSKA ISTRAŽIVANJA


Mnogi su pokušavali da izazovu u nekome sećanje na prošle živote. Na Zapadu prvi takvi eksperimenti počeli su šesdesetih i sedamdesetih godina. Pioniri su bili: u Velikoj Britaniji medijum Džoan Grant uz pomoć muža, psihijatra Denisa Kelsija (oboje su autori knjige 'Lanac Života'), u Francuskoj Deniz i Arno Dežardan, u Nemačkoj Torvald Detlefsen, koji je u Minhenu osnovao i Institut za neobičnu psihologiju. U Italiji prva je sa sećanjem na prošle živote eksperimentisala Paola Paćifiko.
Prvi naučniu doprinos stigao je iz Amerike zahvaljujući psihijatru Janu Stivensonu, direktoru Instituta za parapsihologiju na Univerzitetu Virdžinija, koji je još šesdesetih godina počeo da sakuplja najbolje dokumentovane slučajeve reinkarniranih osoba. Za kratko vreme uspeo je da sakupi i arhivira više od 2.000 svedočenja. Stivenson je to prokomentarisao: 'Beznačajan broj, ako ga uporedite sa stotinama milijardi ljudskih bića koja su do danas živela'.
U Kaliforniji postoji i 'Udruženje za psihijatrijsko istraživanje prošlih života' - ono obuhvata psihijatre koji koriste sećanje na reinkarnaciju u terapeutske svrhe. U Italiji reinkarnaciju vrlo ozbiljno proučava profesor Antonio Sodaro, lekar koji radi u bolnici Vila san Pjetro u Rimu i koga smatraju pravim stručnjakom za tu materiju. Tokom jednog televizijskog intervjua doktor Sodaro je rekao: 'Mi se vrlo strogo bavimo multidisciplinarnimstudijama. Zahvaljujući regresivnoj hipnozi opažamo da se subjekt može vratiti kroz vreme pomoću specifičnih mehanizama: oživljavanjem, odnosno vraćanjem na preciznu epizodu korak po korak, hipermnezijom, koja se sastoji od ubacivanja hipnotičkih sugestija datiranih pre rođenja'. I tako se u laboratorijskim uslovima vraćaju iskustva iz prošlih života. Na primedbu da subjekt pod takvim uslovima može da laže ili izmišlja, Sodaro je odgovorio: 'Prirodno je da to može da se desi, kao što je moguće da i onaj ko hipnotiše može da sugeriše odgovore. Zbog toga mi ništa ne otkrivamo subjektu posle regresije - o kojoj se ničega ne seća - i ponavljamo eksperiment nekoliko puta mesečno ili godišnje. Ako sećanja ostanu ista i stabilna, onda to sigurno predstavlja argument u prilog autentičnosti regresije. Na taj način često se pokazuju 'oživljeni' delovi života koji imaju logičan sled i savršeno se uklapaju u istorijska zbivanja iz perioda u kojima se događaju. U nekima od njih mogu da se otkriju i događaji zabeleženi u istoriji.'
Profesor Sodaro pratio je slučaj Rozarije, mlade gospođe iz Napulja koja je, tokom regresije, oživela sećanje na prošli život kada je bila Firentinka Marija Petri, čiji je muž Đorđo Ventri poginuo u Drugom svetskom ratu i sahranjen je u Kasinu. Profesor Sodaro našao je u Firenci podatke o gospođi Ventri, čak i ulicu u kojoj je radila, kao i njen potpis u registru posetilaca groblja u Kasinu.
Ali, najzanimljiviji podatak jeste da je gospođa Ventri bila svesna trenutka transgresije, pa i kasnije. Profesor Sodoro je snimio Rozarijino svedočenje o poslednjim bolnim trenucima njenog prethodnog života. Usred akutnih bolova firentinska udovica najednom je osetila veliki unutrašnji mir i imala vizije predivne bašte. Njen paćenički glas u tom trenutku se menja:
- Vidim predivnu baštu punu cveća. Ovde mi je lepo, sada mi je dobro... Neko dolazi...
- Vidite li ga? Možete li nam reći ko je to? - pitao ju je Sodaro.
- To je Đorđo - glasom punih radosti rekla je žena.

SEĆANJE ELEKTRONA


Mnogi skeptici tvrde da sećanja na prošlost zapravo cvetaju u kolektivnom nesvesnom i da su mnoge od tih priča samo plod prevara i mašte. Razni parapsiholozi pokušavaju da objasne fenomen nekom vrstom 'obrnute' vidovitosti. Praktično, neki medijumi su tokom hipnotičkog transa u stanju da sakupe sećanja drugih osoba na bitne događaje.
Istraživanja koja je obavljao Džamuna Prasad, istraživač iz centra za psihologiju u Džordžtaunu u Indiji, doveli su do hipoteze da je sećanje na prošle živote zapravo povezano sa predisponiranom strukturom mozga. Prasad kaže: 'Takvi ljudi na elektroencefalogramu pokazuju bioelektričnu anomaliju u određenim delovima mozga. Ako postoje veze između vanmoždane i moždane memorije, tajna je, dakle, u našem umu.' Možda je tačno i to da posle smrti ne duša, već sećanja ostaju da lutaju u prostoru i tako se informacije prenose iz mozga u mozak.
Žan Šaron u mnjizi 'Duša, ta nepoznanica', piše da u elektronu, koji je bio deo drveta ili životinje, zatim deo čoveka, ostaju registrovana ta različita svojstva.
Pjer Dako, psiholog i psihoanalitičar svetskog glasa i član Međunarodnog Instituta za psihoterapiju i Međunarodne fondacije za analitičku psihoanalizu, isto tako veruje u tu hipotezu i dodaje: 'Ako svaki elektron našeg tela sadrži sećanje na ono čega je bio deo, a u nama postoje milijarde elektrona, od kojih svaki ima iskustva iz prošlosti, onda u svakome od nas postoje milijarde i milijarde sećanja na prošle živote. Celo čovečanstvo je u našim telima!'



konoplja.news