Антонио Вивалди



Антонио Вивалди, композитор из периода барока
Датум рођења: 4. март 1678.
Место рођења: Венеција (Млетачка република, данас Италија)
Датум смрти: 28. јул 1741.
Место смрти: Беч (Аустрија)

Антонио Лучо Вивалди (итал. Antonio Lucio Vivaldi; Венеција 4. март 1678–28. јул 1741. Беч), је био венецијански свештеник и композитор из периода барока, као и познати виолиниста.

Рођење и младост

У зиму 1678. у време када је Венецију задесио до тада невиђено висок водостај, у улици Сан Мартин, у кварту Кастело, недалеко од Арсенала, родио се мали Антонио - дана 4. марта, док је највећи део града био поплављен. Истога дана је и крштен: "Антонио Лучо, синчић господина Ђованија Батисте Августина Вивалдија, свирача, и госпође Камиле, његове супруге, рођен је 4. марта текуће године, а примио прво причешће у своме дому због смрти што му претише", записано је у црквеном регистру. Смрт је заиста вребала Вивалдија током читавог живота. Болест га је пратила у стопу, иако се до данас не зна од чега је тачно боловао. Бол и стално стезање у грудима пратили су га целога живота, а он се лако умарао и врло тешко ходао, тако да се кроз своју родну Венецију кретао искључиво гондолом или кочијом. Ипак, то га није спречило да свој живот проживи у узбудљивом и брзом ритму и да у његовим музичким делима увек влада веселост, добро расположење и "вечито пролеће". Ђовани Батиста, Антонијев отац, био је свирач и виолиниста при базилици Светог Марка 1685. године, 2 године пре синовљевог рођења. Нико није користио презиме Вивалди, већ су га сви звали Роси због риђе косе, коју је наследио и његов син првенац. Ђовани се бавио и компоновањем - године 1688. изведена је његова опера "Несрећна верност". Ипак, сматрао је да је посао музичара непоуздан, па је поред куће држао и берберницу где је и сам радио, а супруга Камила потицала је из породице кројача. За болешљивог Антонија сматрао је да је најбољи свештенички позив, али мали Антонио није могао ни да похађа школу. Због лошег здравља узимао је приватне часове код свештеника цркве Сан Ђеминијано.

Антонио је имао само 5 година када су Турци опседали Беч. У житељима Млетачке републике тада се јавила нова воља и снага за живот, па се на улицама непрестано одвијало даноноћно славље. Мали Вивалди је то одлично упамтио. У Венецији су такође, позоришта била изузетно популарна, посебно међу племством, а музиком су готово сви желели да се баве. Отворена су 4 Конзерваторијума за музичко образовање сироте деце, а Антонијев отац је одлучио да сина подучи свирању виолине. Ускоро је осим виолине Антонио научио да свира и чембало и друге инструменте, а затим је убрзо почео и сам да компонује. Имао је 25 година када је званично изучио за свештеника. Исте године запослио се као професор виолине и других гудачких инструмената у Школи за музику где ће касније настати многа његова дела. Врло брзо се прочуо као одличан учитељ, а његова зарада је премашивала очеву. 1705. године Антонио је објавио своје прво дело "Камерну сонату за две виолине и виолончело".
Зрело доба

Осим за музику, Антонио је имао и савршен осећај за поезију. Када му је било 35 година компоновао је "Хармонијске имагинације" на сопствене стихове што је био и громогласни почетак успешне оперске каријере Антонија Вивалдија. Између 1714. и 1739. године написао је 18 опера за позориште Сант Анђело које ће потом и сам почети да води. Ускоро затим ступио је и у службу принца у Мантови и постао капел-мајстор његовог камерног оркестра од 1718. до 1720. године. Током тог периода успешно је компоновао и духовна и световна дела. Тамо је упознао и Ану Жиру, младу певачицу и своју будућу дружбеницу, која ће касније тумачити бројне улоге у Антонијевим операма. Недуго затим, успехе који су већ доживели Вивалдијеви концерти на којима је свирао чембало или прву виолину у Европи сада доживљавају опере у Италији. Стигао је и позив са Венецијанског конзерваторијума где ускоро одлази са Аном.
Последње године и смрт

Годину дана касније у Амстердаму је објављено дванаест Вивалдијевих концерата, од којих су прва четири била Годишња доба - музичке илустрације љупких сонета. Њихов успех је био огроман и муњевит. На концерту у Паризу 1728. године „Четири годишња доба“ чуо је и Луј XV. Очаран, позвао је Вивалдија да свира на његовом венчању, као и онда када су му се родиле две кћери-близнакиње. Тих година, Вивалди је своја дела изводио пред најутицајнијим владарима Европе. Тада Вивалди одлучује да више не штампа своја дела јер му ауторска права нису била заштићена, што је финансијски дало добар ефекат, али су тиме многа његова дела изгубљена, а интересовање за његове концерте почиње полако да бледи.

Године 1740. одлучује да са Аном отпутује у Беч, али је она остала у Грацу да би извела неколико његових опера. Годину дана касније Вивалди је продао неколико својих дела грофу Колалту, али касније више нема података о њему, осим смртовнице на којој пише да је Антонио Вивалди, свештеник, стар око 60 година умро од последица унутрашње инфекције 28. јула и сахрањен на гробљу болнице. Композитор је тада доста осиромашио па је сахрањен сасвим скромно. Његова велика љубав Ана наступила је још неколико пута 1744. године и касније се о њој губи сваки траг. Након Антонијеве смрти свештеник манастира Сан Мартино пронашао је обимну збирку музичких дела која су остала иза Вивалдија - три стотине његових концерата, осам соната, четрнаест опера, пет свезака духовних композиција и две свеске световне вокалне музике. Преостали део значајног опуса Вивалдија пронађен је нешто касније и у палати Дурацо у Ђенови.

Vivaldi bežao sa misa da bi komponovao

Antonio Lučo Vivaldi (1678-1741.) rođen je u Veneciji, bio je sveštenik i kompozitor iz perioda baroka i poznati violinista. Pošto je imao riđu kosu dobio je nadimak Crveni sveštenik.

Nije se dugo zadržao u sveštenstvu, jer je imao mnogo prestupa. Na primer, jednog dana tokom mise, pala mu je na pamet nova melodija i bez imalo oklevanja napustio je misu, otišao u susednu prostoriju i zapisao melodiju. Zbog ovoga je izveden pred sud koji mu je zabranio da ikada više služi misu.

Već sa 10 godina njegov otac, koji je bio vrsni violinista u crkvi Svetog Marka počeo je da ga podučava sviranju violine. On je jako brzo naučio da svira i čembalo i druge instrumente, a ubrzo je počeo i sam da komponuje. Imao je 25 godina kada se zaposlio kao profesor violine i drugih gudačkih instrumenata na konzervatorijumu "Ospedale della Pieta" u Veneciji i tu je proveo najveći deo svog života, a u međuvremenu postao i upravnik. To je bila neka vrsta dobrotvorne ustanove – "Bolnica milosrđa" u kojoj su bila odgajana i muzički obrazovana ženska siročad.


Svoj talenat za komponovanje Vivaldi je razvijao upravo pišući dela za te mlade muzičarke i zahvaljujući njihovim interpretacijama za njega se pročulo u čitavoj Evropi. Svake nedelje organizovao je koncerte u maloj kapeli bolnice "La Pietà", a ovaj ženski orkestar, zahvaljujući njemu, ubrajao se među najbolje evropske ansamble.

Jedna od devojaka bila je miljenica profesora Vivaldija. Ostavljena kao beba ispred manastira, Ana-Marija je od prvog dana bila njegova učenica i on je odmah uočio njenu veliku obdarenost. Vivaldi joj je posvetio bar dvadeset osam violinskih koncerata, kao i koncert za dve mandoline koji je svirala sa svojom prijateljicom iz sirotišta.

Da je bio svestan da je Ana-Marija pravi izuzetak među devojčicama, vidi se iz jednog dokumenta koji svedoči o tome da joj je lično Vivaldi kupio violinu koju je platio čak dvadeset dukata, što je bila trećina njegove godišnje plate.

Još jedna žena obeležila je njegov život, mlada italijanska pevačica Ana Žiro koja je postala njegov student i omiljena muza. Ana je bila neodvojivi deo Vivaldijevog života i pratila ga je na svim putovanjima. Iako se spekulisalo da su njih dvoje bili u emotivnoj vezi i nevenčano živeli do kraja života, Vivaldi to nikada nije potvrdio.

1705. godine Antonio je objavio svoje prvo delo "Kamerna sonata za dve violine i violončelo". Njegovo najpoznatije i najčešće izvođeno delo je “Četiri godišnja doba” - skup četiri koncerta za violinu i orkestar, a svaki opisuje osobenosti jednog od godišnjih doba. Njihov uspeh je bio ogroman i munjevit. Na koncertu u Parizu 1728. godine ovo umetničko delo čuo je i Luj XV. Očaran, pozvao je Vivaldija da svira na njegovom venčanju, kao i kada su mu se rodile dve ćerke-bliznakinje.

Njegovi koncerti imaju tri stava i svi slede isti obrazac koji je postao model za mnoge druge barokne kompozitore - Brzo – Lagano – Brzo.

Uprkos velikoj popularnosti Antonio Vivaldi svoj život je završio kao siromah. Umro je 1741. godine u Beču od upale pluće i sahranjen je na bolničkom groblju za siromašne. Bez obzira na tužan kraj, Vivaldi je ostavio veliko nasleđe, dela koja će večno ostati deo kulturne baštine.