Sergej Prokofjev



Sergej Sergejevič Prokofjev (rus. Сергей Сергеевич Прокофьев, 11. april/23. april 1891 — 5. mart 1953) bio je ruski kompozitor i pijanista.


Biografija

Sergej Prokofjev je počeo da komponuje sa deset godina. Muzici se učio od svoje majke. Godine 1904 počeo je studije na Sankt Petersburškom konzervatorijumu. Studirao je klavir, kompoziciju i instrumentaciju (profesor mu je bio Nikolaj Rimski-Korsakov). Tokom studija komponuje dela koja mu donose pozitivne kritike usled inovativnog pristupa. Od 1913 - 1915, Prokofjev putuje po Francuskoj, Engleskoj, Rimu i Švajcarskoj, a onda kroz Sibir do Japana i SAD.

Posle izbijanja Oktobarske revolucije živeo je u emigraciji (1918 - 1932) - Pariz, SAD i Nemačka. U tom periodu komponovao je operu Zaljubljen u tri pomorandže (1919), Vatreni anđeo (1927), balete Bludni sin (1928), Na Dnjepru (1930), simfonije 2, 3 i 4. Sarađivao je u Parizu sa Ruskim baletom. Nastupao je kao pijanista po celoj Evropi, a 1932. vratio se u Rusiju.

Komponovao je 1935. svoje najpoznatije baletsko delo Romeo i Julija. U doba Drugog svetskog rata sarađivao je sa Sergejem Ejzenštajnom na filmovima Aleksandar Nevski i Ivan Grozni. Tada je nastalo i jedno od njegovih najboljih dela, Šesta simfonija es-moll. Posle rata, vlasti su bile sumnjičave i kritički raspoložene prema Prokofjevu, tako da se on uglavnom povukao iz javnog života. Umro je u Moskvi 1953.
Muzičko delo



Poštanska marka Pošta SSSR-a iz 1991. godine sa likom Sergeja Prokofjeva, izdana povodom stogodišnjice njegovog rođenja.

Sam Prokofjev je opisivao svoj stil kao splet četiri uticaja. Prvi uticaj je klasični koji se ogleda u njegovom interesovanju za istorijske elemente, recimo stare igre, kao i za tradicionalne muzičke forme. Odista u neoklasicističkom stilu komponovao je jedino u svojoj „Klasičnoj simfoniji“, jer je smatrao da je neoklasicizam donekle u suprotnosti sa njegovim shvatanjem muzike. Moderni uticaj se ogleda u sklonosti inovativnim harmonijama, disonancama i neobičnim kombinacijama akorada. U nekim delima Prokofjev eksperimentiše sa granicama tonaliteta. Kao treću karakteristiku svoje muzike Prokofjev navodi „motoriku“. Mnoga njegova dela se odlikuju jednoličnim ritmom i divljom motorikom. Kao kontrast tome stoji lirska linija. Prokofjevu je često uspevalo da kombinuje lirske i melanholične trenutke sa snažnim i ekspresivnim melodijama. Ovim odlikama njegove muzike može se dodati humor i ironija, koje u njegovim delima igraju značajno mesto. Orkestarska dela Prokofjeva imaju poseban zvuk, usled svoje neobične orkestracije, na primer nekad tube i violine zvuče unisono.

U radu Sergeja Prokofjeva mogu se uočiti tri stvaralačke faze. Prva faza se obično naziva „Ruski period“, jer uključuje dela nastala pre njegove privremene emigracije. Dela iz ovog perioda karakterišu proizvoljni ritmovi, jake disonance, sarkastičan humor i jaka vitalnost. Iako je u jakom kontrastu sa muzikom kasnog romantizma, ova muzika nije sasvim nova, jer se i dalje zasniva na tonalitetu. I pored toga, neka dela iz ovoga perioda su izazvala skandal, recimo „Skitska svita“. Prelazni period su obeležili Prvi violinski koncert, i Treći klavirski koncert, kada zvuk postaje smireniji. Ovaj „strani“ period počinje 1918, i još je moderniji. Prokofjev delimično napušta tonalitet. Zvukovi su skoncentrisani i izbijaju u divljim muzičkim epizodama. I pored toga, ova muzika nije moderna i eksperimentalna u tolikoj meri koliko je to muzika nekih njegovih savremenika. Od početka tridesetih vidljiva je promena njegovog stila. Do odlučujuće promene je došlo njegovim povratkom u Sovjetski Savez, otuda se ovaj period naziva „sovjetski period“. Njegovu muziku ovoga perioda odlikuje pojednostavljena harmonija i jasnije uobličavanje melodija. Pošto je bila čvršće ukorenjena u tradicije ruske narodne muzike, ona je postala razumljivija i popularnija. Tonalitet je čvršći, a poseban značaj se daje sofisticiranoj polifoniji. U kasnijim delima Prokofjev je i dalje uprošćavao svoj stil. Njegova poslednja dela karakterišu lirske tendencije, tiha ravnodušnost i gotovo romantičarsko raspoloženje.

Prokofjev važi za klasika među kompozitorima moderne muzike. Njegov značaj je veliki i u oblasti filmske muzike. Muzika za film Aleksandar Nevski važi za ključno delo u istoriji filmske muzike. Uticao je na modernu filmsku muziku klasično-romantičnog stila, pa se varijacije njegovog stila mogu primetiti u filmskoj muzici s kraja 20. veka (Džon Vilijams, Džejms Horner).
Dela

Simfonije
Simfonija br. 1 D-Dur op. 25 Symphonie classique (1916/17)
Simfonija br. 2 d-Moll op. 40 (1924), prerada je predviđena kao op. 136
Simfonija br. 3 c-Moll op. 44 (1928)
Simfonija br. 4 C-Dur op. 47 (1930), prerađena kao op. 112 (1947)
Simfonija br. 5 B-Dur op. 100 (1944)
Simfonija br. 6 es-Moll op. 111 (1945/47)
Simfonija br. 7 cis-Moll op. 131 (1951/52)
Simfonijeta A-Dur op. 5 (1909, prerađena 1914), kasnije op. 48 (1929)
Koncerti
Klavirski koncert br. 1 Des-Dur op. 10 (1911/12)
Klavirski koncert br. 2 g-Moll op. 16 (1913, rev. 1923)
Klavirski koncert br. 3 C-Dur op. 26 (1917-21)
Klavirski koncert br. 4 B-Dur op. 53 za levu ruku (1931)
Klavirski koncert br. 5 G-Dur op. 55 (1935)
Violinski koncert br. 1 D-Dur op. 19 (1916/17)
Violinski koncert br. 2 g-Moll op. 63 (1934)
Koncert za violončelo e-Moll op. 58 (1934-38)
Simfonijski koncert za violončelo i orkestar e-Moll op. 125 (1950-52, sasvim prerađen op. 58)
Končertino za violončelo i orkestar g-Moll op. 132 (1952, dovršili su ga Mstislav Rostropovič i Dmitri Kabalevski)
Baleti
Bludni sin, op. 46 (1928-9)
Na Dnjepru, op. 51 (1930-1)
Romeo i Julija op. 64 (1935/36)
Solučka, ili Pepeljuga op. 97 (1940-44)
Priča o kamenom cvetu op. 118 (1948-50)
Ostala dela za orkestar
Sni op. 6 (1910)
Ala i Loli ili Skitska svita op. 20 (1914/15)
Američka uvertira za pet drvenih duvačkih instrumenata, trube, trombone, dva violončela, kontrabas, klavir i udaraljke B-Dur op. 42 (1926, prerađena za veliki orkestar 1928)
Poručnik Kije, svita op. 60 (1934)
Peća i vuk op. 67 za naratora i orkestar (1936)
Filmska muzika (za filmove Aleksandar Nevski i Ivan Grozni Sergeja Ejzenštajna)
Dela za duvački orkestar
4 marša op. 69 (1935-37)
Marš B-Dur op. 99 (1943/44)
Oda posvećena kraju Drugog svetskog rata op. 105 (1945)
Opere
Madlena, jednočinka op. 13 (1911-13)
Kockar, Opera u 4 čina op. 24 (1915/16)
Zaljubljen u 3 pomorandže, Opera u 4 čina sa prologom op. 33 (1919)
Vatreni anđeo, Opera u 5 činova op. 37 (1919-27)
Semjon Kotko, Opera u 5 činova op. 81 (1939)
Zaruke u manastiru, Opera u 4 čina op. 86 (1940/41)
Rat i mir, Opera u dva dela op. 91 (1941, prerađena 1952)
Priča o pravom čoveku, Opera u 4 čina op. 117 (1947/48)
Ostala vokalna muzika
Njih je sedam (Haldejska zakletva), kantata za tenor, mešoviti hor i veliki orkestar op. 30 (1917/18)
Kantata za 20. godišnjicu Oktobarske revolucije za 2 hora, duvački orkestar, harmonike, udaraljke i orkestar op. 74 (1936)
Aleksandar Nevski, kantata op. 78 (1938/39)
Cvetaj, silna zemljo, kantata za 30. godišnjicu Oktobarske revolucije op. 114 (1947)
Na straži mira, oratorijum op. 124 (1948)
Pesme
Pesme za mase
Kamerna muzika
Gudački kvartet br. 1 h-Moll op. 50 (1930)
Gudački kvartet br. 2 F-Dur op. 92 (1941)
Humoristički skerco za 4 fagota op. 12a (1912)
Sonata za flautu D-Dur op. 94 (1943)
Violinska sonata br. 1 f-Moll op. 80 (1938-46)
Violinska sonata br. 2 D-Dur op. 94a (1944, prerada za flautu op. 94, 1943)
Sonata za solo violinu D-Dur op.115 (1947)
Sonata za violončelo C-Dur op. 119 (1949)
Klavirska muzika
Klavirska sonata br. 1 f-Moll op. 1 (1908)
Klavirska sonata br. 2 d-Moll op. 14 (1912)
Klavirska sonata br. 3 a-Moll op. 28 (1907/17)
Klavirska sonata br. 4 c-Moll op. 29 (1908/17)
Klavirska sonata br. 5 C-Dur op. 38 (1923, kasnije op. 135)
Klavirska sonata br. 6 A-Dur op. 82 (1939/40)
Klavirska sonata br. 7 B-Dur op. 83 (1939/42)
Klavirska sonata br. 8 B-Dur op. 84 (1939/44)
Klavirska sonata br. 9 C-Dur op. 103 (1945)
Klavirska sonata br. 10 e-Moll op. 137 (1953, fragment)
4 etide op. 2 (1909)
Četiri komada op. 4 (1910–1912)
Tokata d-Moll op. 11 (1912)
Sarkazmi, 5 komada op. 17 (1914)
Vizije koje beže, 20 komada op. 22 (1915-17)
Priče stare bake op. 31 (1918)

Wiki