Dmitrij Šostakovič



Puno ime Dmitrij Dmitrijevič Šostakovič
Datum rođenja: 25. jun 1906.
Mesto rođenja: Sankt Peterburg (Ruska Imperija)
Datum smrti: 9. avgust 1975.
Mesto smrti: Moskva (Sovjetski Savez)

Dmitrij Dmitrijevič Šostakovič (rus. Дми́трий Дми́триевич Шостако́вич, Sankt Peterburg 12./25. jun 1906 — Moskva, 9. avgust 1975) je bio ruski kompozitor koji je stvarao za vreme Sovjetskog Saveza. Stvarao je u doba režima Jozefa Staljina i imao složen odnos sa sovjetskom vladom, tako da je pisao himne vlasti, ali se trudio i da ostane na distanci od komunističkog sistema, pretrpevši pri tom 2 javne osude svoje muzike, 1936. i 1948, te povremeno zabranu izvođenja njegove muzike. Uprkos svemu ovome, Šostakovič je i dalje bio najpopularniji i najbolji sovjetski kompozitor svog naraštaja i primio je mnoge nagrade, a služio je i u Vrhovnom Sovjetu.

Nakon razdoblja pod uticajem Prokofjeva i Stravinskog (1. simfonija), Šostakovič prelazi na modernizam (2. simfonija i Nos), a zatim razvija hibridni stil u Ledi Magbet Mcenskog okruga i u nesrećnoj 4. simfoniji. Hibridni stil je obuhvatao razdoblja od neoklasicizma (sa uticajem Stravinskog) pa do postromantizma (sa uticajem Malera). Njegova tonalnost često je uključivala upotrebu modaliteta i nekih neoklasicističkih harmonija a la Hindemit i Prokofjev. Njegova muzika redovno koristi snažne kontraste i elemente groteske. Šostakovič se ponosio svojom orkestracijom koja je čista i dobro osmišljena. Deo Šostakovičeve muzike duguje više Maleru i Rimski-Korsakovu. Njegovim najvećim delima generalno se smatra njegovih 15 simfonija, kao i 15 gudačkih kvarteta, koji važe za najlepše primere kamerne muzike 20. veka. Ostala dela uključuju opere, 6 koncerata i veliki broj filmskih kompozicija. Dejvid Fening u Grouv Rečniku muzike i muzičara piše:[1]
Vikicitati „Između sukobljenih pritisaka zvaničnih zahteva, masovnih patnji njegovih sunarodnika, i njegovih ličnih ideja humanitarne i javne službe, uspeo je u stvaranju muzičkog jezika kolosalne emotivne moći.“

Šostakovič je pored Igora Stravinskog i Sergeja Prokofjeva jedan od najznačajnijih ruskih kompozitora 20. veka. Bio je izuzetno produktivan i mnogostran. Poznati čelista Mstislav Rostropovič za njega je rekao: „Da bismo ponovo iskusili istoriju naše zemlje od 1930. do 1970, treba čuti simfonije Šostakoviča“. Simfonijska dela Šostakoviča još je nazivao: „Skrivena istorija Rusije“.

Rani život



Šostakovičeva rodna kuća (danas vatrogasna stanica 267). Komemorativna ploča levo.

Rođen u ulici Podolskaja br. 2 u Sankt Peterburgu, Dmitrij Šostakovič je bio drugo od troje dece Dmitrija Boleslavoviča Šostakoviča i Sofije Vasiljevne Šostakovič. Njegova porodica bila je liberalno nastrojena (jedan ujak bio je boljševik, a udomljavali su i desničarske ekstremiste). Dmitrij je kao dete zadobio status vunderkinda i kao pijanista i kao kompozitor, a njegov talenat je otkriven kada je započeo sa časovima klavira sa svojih 8 godina. Godine 1918. napisao je posmrtni marš za dvojicu vođa Kadetske stranke koje su ubili boljševički mornari. Godine 1919. dopušteno mu je školovanje na Petrogradskom konzervatorijumu kojeg je tada vodio Aleksandar Glazunov. Međutim, patio je zbog uočenog nedostatka političkog entuzijazma, te je 1926. pao ispit iz marksističke metodologije. Njegov prvi veliki muzički komad bila je 1. simfonija (prvi put izvedena 1926.), koju je kao diplomski rad napisao kada mu je bilo 20 godina.

Nakon diplomiranja, isprva je započeo dvojnu karijeru koncertnog pijaniste i kompozitora, ali njegov suvoparan način sviranja (Fej komentariše njegovo „emocionalno skupljanje u sebe“ i „fantastičnu ritmičku vožnju“), često je neshvatan i necenjen. Uprkos svemu tome, osvojio je pohvalu na varšavskom takmičenju pijanista 1927. Nakon takmičenja, Šostakovič se upoznao s dirigentom Brunom Valterom, koji je bio toliko impresioniran njegovom 1. simfonijom da je već iste te godine dirigovao berlinsku premijeru. Nakon toga, Šostakovič se koncentrisao uglavnom na komponovanje i uskoro je ograničio izvedbe samo na vlastita dela. Godine 1927. napisao je 2. simfoniju (poznatu i kao Oktobar). Dok je pisao simfoniju, započeo je i rad na svojoj satiričnoj operi Nos, zasnovanoj na Gogoljevoj priči. Godine 1929, opera je kritikovana kao „formalistička“ od strane RAPM-a, staljinističke organizacije muzičara, i 1930. je doživela vrlo mali uspeh.

Godina 1927. je takođe obeležila i Šostakovičev početak prijateljstva sa Ivanom Solertinskim, sa kojim je ostao odličan prijatelj do Ivanove smrti 1944. Solertinski je Šostakoviča upoznao s Malerovom muzikom, koja je imala veliki uticaj na njegovu muziku od 4. simfonije pa nadalje. Godina 1932. donela mu je otvoreni brak sa njegovom prvom suprugom, Ninom Varzar. Početne poteškoće dovele su do početka brakorazvodne parnice 1935, ali se par pomirio i ostao zajedno.

Tokom kasnih 1920-ih i ranih 1930-ih radio je u TRAM-u, proleterskom omladinskom pozorištu. Iako nije napravio veliki posao na svojoj poziciji, ona ga je štitila od ideoloških napada. Većinu vremena proveo je pišući svoju operu Ledi Magbet Mcenskog okruga, koja je prvi put izvedena 1934. i bila je veliki uspeh i na popularnom i službenom nivou. Rečeno je da je ona „rezultat generalnog uspeha socijalističke konstrukcije, korektne politike partije“ i jednu takvu operu „je mogao napisati samo sovjetski kompozitor odgojen u najboljoj sovjetskoj tradiciji sovjetske kulture“.

Prva zabrana

Šostakovič 1936. silazi sa pijedestala. Godina je započela serijom napada na njega koji su izašli u časopisu Pravda, pogotovo članak nazvan Grozota umjesto muzike. Verovalo se da je kampanju započeo Staljin i osudio Ledi Magbet Mcenskog okruga kao formalističku operu. Sledstveno su naknade počele presušivati i njegovi prihodi su pali za 75%. Njegova 4. simfonija je prošla probe, ali se zbog tadašnjeg političkog režima nije mogla izvesti na pozornici. Nije izvedena sve do 1961, a Šostakovič nije u njoj menjao ništa: ostala je njegova 4. simfonija uprkos tako zakašnjelom izvođenju. Klavirski sažetak je objavljen 1946.

Još i šire, 1936. započinje Veliki teror u kojem su ubijeni mnogi Šostakovičevi prijatelji i rodbina. Jedna uteha za Šostakoviča u tom periodu bilo je rođenje njegove kćerke Galine 1936. Njegov sin Maksim je rođen dve godine kasnije.

Šostakovičev odgovor na zabranu dela je njegova 5. simfonija iz 1937. koja je bila malo konzervativnija nego njegova ranija djela. Simfonija je bila uspešna, a i danas se smatra jednim od njegovih najboljih dela. U to vreme je Šostakovič komponovao i prvi od svojih gudačkih kvarteta. Njegova kamerna dela omogućila su mu da eksperimentiše i izrazi ideje koje inače nije smio u svojim simfonijama i delima izvođenim u pozorištima. U junu 1937. počinje da predaje na Konzervatorijumu. To mu je dalo manju finansijsku sigurnost, ali je ometalo njegov vlastiti rad.



Dmitrij Šostakovič 1942.

Rat

Na početku rata između SSSR-a i Trećeg rajha 1941, Šostakovič je ispočetka ostao u Lenjingradu tokom opsade, gde je napisao prva tri stava 7. simfonije (poznata i kao Lenjingrad). Takođe je doprineo i u propagandnim naporima, pozirajući kao vatrogasac i šaljući radio poruke Sovjetima. U oktobru 1941, porodica Šostakovič je evakuisana u današnju Samaru, gde je dovršena 7. simfonija. Ona je prihvaćena kao simbol ruskog otpora i u SSSR-u i na zapadu.

U proleće 1943, Šostakovičevi se sele u Moskvu. Dok je njegova 7. simfonija predstavlja herojsku (i uverljivo pobedničku) borbu protiv patnje, njegova 8. simfonija iz te godine je možda krajnje mračna i nasilna ekspresija unutar Šostakovičevog dela, što je ishodovalo njenim zabranjivanjem do 1960. Sa druge strane, 9. simfonija (1945) je ironična hajdnovska parodija koja nije uspela da zadovolji zahteve za „himnu pobede“. Šostakovič je nastavio da komponuje kamernu muziku, od kojih je istaknutiji 2. klavirski trio, posvećen sećanju na Solertinskog, sa jevrejskim totentancom za finale.
Druga zabrana

Godine 1948, Šostakovič je zajedno sa mnogim drugim kompozitorima ponovno zabranjen zbog formalizma prema Ždanovljevom proglasu. Mnoga dela su mu zabranjena, bio je prisiljen na javno izvinjenje i njegoova porodica je izgubila privilegije. Jurij Ljubimov je rekao da je u to vreme „Šostakovič čekao da ga uhvate u noći napolje, pored lifta, da mu makar ne bi uznemiravali porodicu“.

U sledećih par godina njegove kompozicije su činile filmska muzika za otplaćivanje dugova, službena dela čiji je cilj bio zaštita službene rehabilitacije, i ozbiljna dela za „pretinac u radnom stolu“. U ove potonje spadali su 1. koncert za violinu i ciklus pesama Iz jevrejske narodne poezije. Velika je kontroverza oko toga da li je Šostakovič bio svestan opasnosti objavljivanja zbirke Iz jevrejske narodne poezije. Lorel Fej tvrdi da se pokušao konformisati sa službenom politikom prilagodivši narodnu pesmu kao inspiraciju. U drugu ruku, ona je već napisana kada je započela posleratna antisemitska kampanja, a Šostakovič je bio u dobrim odnosima sa mnogim njenim žrtvama.

Ograničenja prema Šostakovičevoj muzici i privatnom životu ublažene su 1949, kako bi se osiguralo njegovo učešće u delegaciji istaknutih sovjeta u SAD. Te iste godine napisao je kantatu Pesme šumâ, koje su hvalile Staljina kao „velikog baštovana“. Godine 1951. Šostakovič je postao zamenik u Vrhovnom Sovjetu. Staljinova smrt 1953. bio je najveći i ključni korak prema Šostakovičevoj službenoj rehabilitaciji, koja je obeležena 10. simfonijom. Ona sadrži obilje muzičkih citata i kodova (od istaknutijih su DSCH i Elmira motivi), čije je značenje i danas neodređeno, dok je njen divlji drugi deo verojatno sam muzički portet Staljina. Uz njegovu 5. simfoniju, 10. simfonija spada u njegova najpopularnija dela. Godina 1953. takođe je bila godina premijera dela iz „pretinca u radnom stolu“.

Tokom 1940-ih i 1950-ih, Šostakovič je imao bliske odnose sa dvema svojim učenicama: Galinom Ustvolskajom i Elmirom Nazirovom. Ustvolskaju je poučavao od 1937. do 1947. Priroda njihovog odnosa je i danas nepoznata: Mstislav Rostropovič opisao je vezu rečju „nežna“, a Ustvolskaja je 1995. izjavila da je tokom 1950-ih odbila njegovu ponudu za brak. No, u istom razgovoru, Ustvolskajin prijatelj, Viktor Suslin, je izjavio da je ona po svom diplomiranju 1947. bila „duboko razočarana“ u njega. Veza s Nazirovom je izgleda bila jednostrana, izražavana uveliko kroz njegova pisma njoj, i može se smestiti između 1953. i 1956. U pozadini ovoga bio je Šostakovičev prvi, otvreni brak s Ninom Varzarovom dok ona nije preminula 1954. Ponovno se venčao 1956, za Margaritu Kainovu, ali je veza pukla nakon 3 godine kada su se razveli.

Godine 1954. Šostakovič je napisao Veselu uvertiru, opus 96, koja je korišćena kao muzički motiv na Olimpijskim igrama 1980. u Moskvi.
Priključivanje partiji

Godina 1960. obeležila je još jednu prekretnicu u Šostakovičevom životu: priključio se komunističkoj partiji Sovjetskog Saveza. Ovaj događaj je interpretiran različito kao znak odanosti, znak kukavičluka, ili rezultat političkog pritiska. U jednu ruku, Partija je neosporno bila manje represivna nego za vreme Staljinovog mandata. Sa druge strane, Šostakovičev sin Maksim se priseća da je taj događaj rasplakao njegovog oca,[5] i da je on kasnije rekao svojoj supruzi Irini da je ucenjivan. Lav Lebedinski je rekao da je Šostakovič bio suicidan. U to vreme, njegovo zdravstveno stanje se pogoršavalo. Šostakovičev muzički odgovor na tu ličnu krizu bio je 8. gudački kvartet, koji, kao i 10. simfonija, ujedinjuje citate i sopstveni muzički potpis.

Godine 1962. ženi se po 3. put, za Irinu Supinskaju. U pismu svom prijatelju Isaaku Glikmanu, kaže: Jedini njen problem je što ima 27 godina. U svim ostalim pogledima je izvrsna; pametna, vesela, direktna i simpatična.[8] U novembru, Šostakovič je jedini put imao ulogu dirigenta, i to u Gorkom gde je dirigovao vlastita dela. Inače bi uvek odbijao, navodeći kao razlog nervozu i slabo zdravlje.

Te iste godine Šostakovič se ponovno okrenuo pitanju antisemitizma u svojoj 13. simfoniji, poznatoj i kao Babi Jar. Simfonija sadrži dosta poema koje je napisao Jevgenij Jevtušenko, od kojih prva odaje počast Jevrejima ubijenim u Drugom svetskom ratu. Mišljenja o veličini rizika koji je Šostakovič uzeo su podeljena: poema je objavljenja u sovjetskim medijima i nije zabranjena, ali je ostala kontroverzna. Nakon premijere simfonije, Jevtušenko je bio prisiljen da doda par stihova pesmi koji govore da su, uz Jevreje, na Babi Jaru preminuli i mnogi Ukrajinci i Rusi.

Kasniji život

U kasnijem životu, Šostakovič je patio od hronično lošeg zdravlja, ali je odbio da ostavi cigarete i votku. Od 1958. patio je od pogoršanja zdravlja koje je najviše zahvatilo njegovu desnu ruku, zbog čega je morao odustati od sviranja klavira: 1956. mu je dijagnostikovan poliomijelitis. Sljedeće godine je pretrpeo srčane udare i još jedan 1971, te više padova u kojima je slomio obe noge. U jednom pismu je napisao:
Vikicitati „Zadatak izvršen do sada: 75% (desna noga slomljena, leva noga slomljena, desna ruka defektna. Sve što sada treba da uradim je da slupam levu ruku i 100% mojih udova će biti van funkcije.“



Ruska poštanska markica izdana u Šostakovičevu čast.

Preokupacija vlastitom smrtnošću proširila se kroz mnoga njegova kasnija dela, među kojima su bili kasniji kvarteti i 14. simfonija iz 1969 (ciklus pjesama utemeljenih na mnogim poemama čija je glavna tematika smrt). Tema ovog muzičkog dela se takođe poklapa sa Šostakovičem na njegovom najekstremnijem području muzičkog jezika, korišćenjem tema sa 12 nota i guste polifonije kroz celo delo. Njegova 15. simfonija iz 1971. je, nasuprot ovome, melodična i retrospektivna po prirodi, citirajući Vagnera, Rosinija i Šostakovičevu vlastitu 4. simfoniju. Šostakovič je 1965. primljen kao inostrani član SANU.



Grob Dmitrija Šostakoviča

Dmitrij Dmitrijevič Šostakovič preminuo je od raka pluća 9. avgiusta 1975, i nakon javnog sprovoda je pokopan na moskovskom Novodevičem groblju. Službena čitulja nije izalša u Pravdi odmah, nego tek 3 dana nakon Šostakovičeve smrti, jer su je navodno trebali proveriti najviši funkcioneri - Leonid Brežnjev i ostatak Politbiroa.[10] Čak i pre smrti, Šostakoviču je odana počast time što je jedno poluostrvo na Aleksandrovom ostrvu (Antarktik) dobilo njegovo ime.

Iza njega su ostali treća supruga Irina, njegova kći Galina i njegov sin Maksim, pijanista i kompozitor kome su posvećena i koji je bio prvi izvođač nekih očevih dela. Sam Šostakovič je za sobom ostavio par snimaka svojih klavirskih izvedbi. Od poznatih interpretatora njegove muzika treba spomenuti imena kao što su Emil Gileljs, Mstislav Rostropovič, Tatjana Nikolajeva, Marija Judina, David Ojstrah i članovi Betovenovog kvarteta.

Šostakovičev uticaj na ostale muzičare izvan SSSR-a je bio jako mali, iako je Alfred Šnitke preuzeo njegov eklekticizam i njegove kontraste između dinamičnog i statičkog, a neka muzika Andrea Prevena pokazuje izričite poveznice sa Šostakovičevim stilom orkestracije. Njegov uticaj se može videti i kod nekih nordijskih kompozitora kao što su Kalevi Aho[11] i Lars-Erik Larson.[12] Na mnoge njegove ruske savremenike i učenike na Petrogradskom konzervatorijumu, Šostakovič je ostavio snažan uticaj (među njima su i German Okunev, Boris Tiščenko, čija je 5. simfonija iz 1978. posvećena Šostakoviču, Sergej Slonimski i drugi). Šostakovičev konzervatorijski idiom postao je ipak enormno popularan među publikom u i izvan Rusije, kako je opadao uticaj avangarde i razvila se rasprava o njegovim političkim pogledima. Prema Grouvu, on je danas postao „najpopularniji kompozitor ozbiljne umetničke muzike sredine 20. veka“.



Dela
Shostakovitch - 10. Symphony - 1. Movement - 1. Theme.png
Shostakovitch - 10. Symphony - 1. Movement - 2. Theme.png
Shostakovitch - 10. Symphony - 1. Movement - 3. Theme.png

Šostakovičeva dela su, uopšte, tonalna i u romantičarskoj tradiciji, ali sa elementima atonaliteta i hromatizma. U nekim njegovim kasnijim delima (npr. 12. gudački kvartet), koristio je tonske redove. Njegovim opusom dominiraju ciklusi simfonija i gudačkih kvarteta, po 15 od svakih. Simfonije su pravilno raspoređene kroz njegovu karijeru, dok su kvarteti koncentrisani na kasniji period karijere. Među najpopularnije od ovih spadaju 15, 7. i 10. simfonija (teme prvog stava 10. simfonije na slici), te 8. i 15. gudački kvartet. Među ostala njegova popularna dela spadaju opere Ledi Magbet Mcenskog okruga i Nos, te nedovršena opera Kockari, 6 koncerata (po dva za klavir, violončelo i violinu) i veliki broj dela filmske muzike.

Šostakovičeva muzika pokazuje uticaje njemu najdražih kompozitora: Bah u njegovim fugama i pasakaljama; Betoven u kasnijim kvartetima; Maler u simfonijama i Berg u korišćenju muzičkih kodova i citata. Među ruskim kompozitorima, najviše se divio Modestu Petroviču Musorgskom, čije je opere Boris Godunov i Hovánščina reorkestrirao. Uticaj Musorgskog je najprominentniji u zimskim scenama Ledi Magbet i 11. simfonije, ali i u njegovim satričnim delima kao što je Rajok. Uticaj Sergeja Prokofjeva najjači je u njegovim ranim klavirskim delima, kao što su 1. sonata i 1. koncert. Uticaj ruske crkvene i narodne muzike vidi se u njegovim a kapela zborskim delima iz 1950-ih.

Šostakovičeva saradnja sa Igorom Stravinskim bila je duboko ambivalentna, kako je i sam napisao Glikmanu: „Stravinski - kompozitor kojeg obožavam, Stravinski - mislilac koji mi se gadi“.. Posebno ga je oduševila i inspririsala Simfonija psalama koju je Stravinski napisao, te je 1962, kada je Stravinski posetio rodni SSSR, predao Stravinskom svoju klavirsku verziju dela. Susret dvojice kompozitora nije bio uspešan, ali su posmatrači su komentarisali Šostakovičevu nervozu i „grubost“ Igora Stravinskog prema njemu.

Mnogi komentatori su uočili diskontinuitet između eksperimentalnih dela nastalih pre zabrane 1936. i konzervativnijih nakon nje. Šostakovič je rekao Flori Litvinovoj: „Bez 'Partijskog vođstva'... pokazao bih više briljantnosti, koristio više sarkazma, mogao bih da iznosim svoje ideje otvoreno, a ne da ih kamufliram“. Članci koje je Šostakovič izdavao 1934. i 1935. navode Berga, Šenberga, Kreneka, Hindemita i „posebno Stravinskog“ kao njegove uticaje. Ključna dela ranijeg perioda su 1. simfonija, koja je kombinovala akedemizam konzervatorijuma sa Šostakovičevim vlastitim osećanjima, Nos („neosporno njegovo najmodernije scensko delo“), Ledi Magbet Mcenskog okruga, koja je ubrzala pad u nemilost i 4. simfonija, koja je u Grouvu opisana kao „kolosalna sinteza Šostakovičevog muzičkog razvoja do danas“. Ta 4. simfonija je takođe prvo njegovo delo u kojem se vidi uticaj Gustava Malera, preokrećući time put kojim je Šostakovič trebao da krene kako bi sebi osigurao rehabilitaciju, pri čemu je on sam rekao da su poslednja dva navedena dela njegova najneuspešnija dela.

U godinama nakon 1936, Šostakovičeva simfonijska djela su bila naizgled muzički konzervativna, bez obzira na ikakav subverzni politički sadržaj. U to vreme se sve više okretao kamernim delima, „području na kojem je mogao da komponuje sa maksimalnom ozbiljnošću i sa minimalnim spoljašnjim pritiskom“.[23] I dok su njegova kamerna dela bila uveliko tonalna, ona su dala Šostakoviču put za mračniji sadržaj koji nije najbolje prihvaćen od strane javnosti. Ovo je najučestalije u njegovim kasnijim kamernim delima, koja prikazuju „svet jadne bezosećajnosti“. U nekim od ovih je koristio i tonske redove, iako ih je tretirao kao melodične teme, a ne serijski. Vokalna dela su takođe istaknute odlike ovog perioda, sa tekstovima koji se uglavnom bave ljubavlju, smrću i umetnošću.

Jedna prominentna kritika upućena Šostakoviču, tačnije njegovim simfonijskim delima je ta da su ona, kako kaže Džerard Makberni, „izvedena... smećasta, prazna i već korišćena“. Ovo mišljenje su izrazili i zapadni kompozitori kao Pjer Bulez („Mislim o Šostakoviču da je druga, ili čak treća kopija Malera“), ali i njegovi sunarodnici kao Filip Gerškovič, koji je Šostakoviča nazvao „izgubljenikom u transu“. Još jedna primedba je ta da je bio vulgaran i grub: Stravinski je o Ledi Magbet napisao da je „brutalno gruba... i monotona“, dok je poznata kolumna iz Pravde, Blato umesto muzike, o istom delu napisala: „Sve je grubo, primitivno i vulgarno. muzika kvače, rokće i reži“..

Tačno je da je Šostakovič uveliko pozajmljivao materijale i stilove od ranijih majstora klasike i iz popularne muzike. Vulgarnost „niske“ muzike je značajan uticaj na ovog „najboljeg od eklektika“. Mekbarni prati tragove ovoga do avangardnih umetničkih krugova ranog sovjetskog perioda u kojima se Šostakovič kretao na početku karijere i govori da su te pozajmice bile namerne tehnike koje bi mu dopustile da stvori „nijanse kontrasta, ponavljanja, isticanje“ koje su njegovoj muzici dale veličinu koja joj je trebala.
Ličnost

Šostakovič je u mnogo pogleda bio opsesivan čovek: prema njegovoj kćerci, bio je „opsednut čistoćom“,[28], stalno je usklađivao satove u svom stanu i redovno je sebi slao pisma kako bi proverio da li radi poštanska služba. Knjiga Elizabet Vilson Šostakovič: Život koji se pamti indeksira 26 referenci o njegovoj nervozi. Čak i kao mlad čovek, seća se Mihail Durskin, Šostakovič je bio „krhak i nervozan“.Jurij Ljubimov kaže: „Činjenica da je bio krhkiji od drugih bila je sigurno važna karika u njegovom geniju.“ U kasnijem životu, priseća se Kžištof Majer, „njegovo lice bila je vreća tikova i grimasa“.

Kada je bio dobre volje, glavna rekreacija mu je bio sport, pri čemu je više voleo da gleda nego da učestvuje, iako je bio kvalifikovani fudbalski sudija. Takođe je voleo kartaške igre, pogotovo pasijans. I svetle i mračne strane njegovog karaktera bile su evidentne u njegovoj ljubavi prema satiričarima kao što su bili Gogolj, Čehov i Zoščenko. Uticaj navedenih na Šostakoviča vidi se u njegovim pismima, koja sadrže parodije na sovjetske službenike. Sam Zoščenko uočio je neke kontradikcije u Šostakovičevom karakteru: „on je... krhak, lomljiv, povučen i neograničeno direktan, čisto dete... [ali on je još i] čvrst, otrovan, izuzetno inteligentan, snažan možda, despotičan i ne sve u svemu dobre prirode (iako cerebralno dobre prirode)“.

Po prirodi nije imao samopouzdanja: Flora Litvinova rekla je da je bio „potpuno nesposoban da nekome kaže 'ne'“. To je znači da ga je bilo lako uveriti da potpiše službene izjave, uključujući i javnu optužbu Andreja Saharova 1973. No, sa druge strane je bio spreman da pokuša pomoći konstituentima unutar svojih mogućnosti kao predsedavajući u kompozitorskom udruženju i zamenik u Vrhovnom sovjetu. Oleg Prokofjev je komentarisao da je „pokušao pomoći tolikom broju ljudi da... je sve manje i manje pažnje posvećivao samom sebi“.

Šostakovičev odgovor na službene kritike bio je upitan. Zna se da je glumio konformizam sa stanjem, čitajući govore i potpisujući članke u kojima je izražavana vladina volja. Međutim, veruje se da Šostakovič nije voleo režim, što su potvrdili njegova porodica, njegova pisma Glikmanu, te njegova satirična kantata „Rajok“, koja je sadržavala „antiformalističku“ kampanju i držana je sakrivena do Šostakovičeve smrti.

No, ono što nije sigurno je mera do koje je Šostakovič izražavao suprostavljanje režimu i državi u svojoj muzici. Solomon Volkov je izneo revizionistički pogled u svojoj knjizi Svedočenje (1979), za koju se govori da su to zapravo Šostakovičevi memoari diktirani Volkovu. Knjiga tvrdi da su njegova dela imala mnoge kodirane poruke protiv vlade. Poznato je da je inkorporirao mnoge citate i serije nota u svojim delima, pogotovo njegov vlastiti DSCH motiv (na slici). Njegov doživotni saradnik Jevgenij Mravinski, rekao je da je „Šostakovič jako često objašnjavao njegove namere sa jako specifičnim slikama i konotacijama“.[35] Revizionističku perspektivu kasnije su podržala njegova deca, Maksim i Galina, i mnogi ruski muzičari. Nedavno, Volkov je rekao da je Šostakovič preuzeo ulogu „jurodivog“ iliti svete budale u odnosu sa vladom. Šostakovičeva udovica Irina podržava generalnu revizionističku tezu, ali negira autentičnost Svedočenja. Ostali prominentni revizionsti su Ijan Makdonald, čija knjiga Novi Šostakovič iznosi više interpretacija njegove muzike, i Elizabet Vilson, čija knjiga Šostakovič: Život koji se pamti daje svedočenja za mnoga kompozitorova poznanstva.

Mnogi muzičari i učenjaci (kao Lorel Fej i Ričard Taruskin) osporavaju autentičnost (i raspravljaju o važnosti) Svedočenja, govoreći da ih je Volkov sastavio kao kombinaciju recikliranih članaka, tračeva i moguće nekih informacija od samog kompozitora. Opštije, oni tvrde da je Šostakovičeva važnost u njegovoj muzici više nego u njegovom životu, i da traženje političkih poruka u muzici umanjuje, više nego što pojačava, njenu umetničku vrednost.
Šostakovič u popularnoj kulturi

Drama Dejvida Paunela Majstorska klasa prikazuje inkviziciju Dmitrija Šostakoviča i Sergeja Prokofjeva od strane Josifa Staljina i Andreja Ždanova 1948. Staljin naređuje kompozitorima da stvaraju muziku po partijskim smernicama.
Roman Evropa central, Vilijama T. Folmana, prikazuje polufiktivni ljubavni trougao između Šostakoviča, reditelja Romana Karmena i Elene Konstantinovskaje.

Spisak dela
Scensko-muzička dela

1927/28 Nos, op. 15, opera u tri čina po Gogolju
1929/30 Zlatno doba, op. 22 - balet u tri čina
1930/31 Munja, op. 27 - balet u tri čina
1930-1932 Ledi Makbet Mcenskog okruga, op. 29, opera u četiri čina
1933-35 Priča o popu i njegovom slugi Baldi - operske scene u 4 slike, op.36 (muzika korištena u istoimenom filmu)
1934/35 Mali potok, op.39 - balet u tri čina
1956-1963 Katerina Izmajlova, op. 114, nova obrada Ledi Makbet Mcenskog okruga
1958 Moskva, Čerjomuški, op. 105, opereta u tri čina

Orkestarska dela

1. simfonija f-Moll op. 10 za orkestar
2. simfonija H-Dur op. 14 „Oktobru“ za mešoviti hor i orkestar
3. simfonija Es-Dur op. 20 „Prvom maju“ za mešoviti hor i orkestar
4. simfonija c-Moll op. 43 za orkestar
5. simfonija d-Moll op. 47 za orkestar
6. simfonija h-Moll op. 54 za orkestar
7. simfonija C-Dur op. 60 „Lenjingradska simfonija“ za orkestar
8. simfonija c-Moll op. 65 „Staljingradska simfonija“ za orkestar
9. simfonija Es-Dur op. 70 za orkestar
10. simfonija e-Moll op. 93 za orkestar
11. simfonija g-Moll op. 103 „Godina 1905“ za orkestar
12. simfonija d-Moll op. 112 „Godina 1917“ za orkestar „U znak sećanja na Lenjina“
13. simfonija b-Moll op. 113 „Babi Jar“ (na stihove Evgenija Jevtušenka) za bas, muški hor i orkestar
14. simfonija g-Moll op. 135 za sopran, bas i gudački orkestar (sa poezijom Garsije Lorke, Apolinera, Kuhelbekera i Rilkea)
15. simfonija A-Dur op. 141 za orkestar

1933 klavirski koncert br.1 c-Moll op. 35 - za klavir, trubu i gudački orkestar
1947/48 i 1955 violinski koncert br.1 a-Moll op. 77
1957 klavirski koncert br.2 F-Dur op. 102
1959 koncert za violončelo br.1 Es-Dur op. 107
1966 koncert za violončelo br.2 g-Moll op. 126
1967 violinski koncert br.2 cis-Moll op. 129

Kamerna muzika

klavirski trio br. 1 c-Moll op. 8 (1923)
tri komada za čelo i klavir op. 9 (izgubljeni) (1923/24)
prelid i skerco za gudački oktet / gudački orkestar op. 11 (1924/25)
sonata d-Moll za čelo i klavir, op. 40 (1934)
gudački kvartet br. 1 C-Dur op. 49 (1935)
klavirski kvintet g-Moll op. 57 (1940)
klavirski trio br. 2 e-Moll op. 67 (1944)
gudački kvartet br. 2 A-Dur op. 68 (1944)
gudački kvartet br. 3 F-Dur op. 73 (1946)
gudački kvartet br. 4 D-Dur op. 83 (1949)
gudački kvartet br. 5 B-Dur op. 92 (1952)
gudački kvartet br. 6 G-Dur op. 101 (1956)
gudački kvartet br. 7 fis-Moll op. 108 (1960)
gudački kvartet br. 8 c-Moll op. 110 (1960)
gudački kvartet br. 9 Es-Dur op. 117 (1964)
gudački kvartet br. 10 As-Dur op. 118 (1964)
gudački kvartet br. 11 f-Moll op. 122 (1966)
gudački kvartet br. 12 Des-Dur op. 133 (1968)
sonata za violinu i klavir op. 134 (1968)
gudački kvartet br. 13 b-Moll op. 138 (1970)
gudački kvartet br. 14 Fis-Dur op. 142 (1973)
gudački kvartet br. 15 es-Moll op. 144 (1974)
sonata za violu i klavir op. 147 (1975)

Klavirska muzika

osam prelida za solo klavir, op. 3 (1919/20)
pet prelida za solo klavir, van op. (1920/21)
tri fantastična plesa za solo klavir op. 5 (1922)
svita fis-Moll za 2 klavira, op. 6 (1922)
sonata br. 1 za solo klavir, op. 12 (1926)
„aforizmi“ - deset komada za solo klavir, op. 13 (1927)
24 prelida za solo klavir, op. 34 (1932/33)
polka za solo klavir, van op. (iz baleta Zlatno doba - op. 22 (1927-30); 1935)
sonata br. 2 h-Moll za solo klavir, op. 61 (1942)
šest dečjih komada za solo klavir, op. 69 (1944/45)
24 prelida i fuga za solo klavir, op. 87 (1950/51)
končertino a-Moll za dva klavira, op. 94 (1953)
„Zvona Novorosijska“ za solo klavir, van op. (1960)
sedam igara za lutke za solo klavir, van op. (1952-62)
polka za klavir u 4 ruke, van op. (1962)
tarantela za 2 klavira, van op. (1963)

Wiki