Porodična tradicija

Mislim da je najbolje da deca sama odluče gde će, i šta da završe,samo ih treba pratiti i usmeravati u tom pravcu da svoje želje i ostvare.
Svaki posao koji budu(odabrali) radili radiće do kraja života prema tome neka rade ono što vole i u tome maksimalno uživaju a mi smo tu da ih podržimo u tome.

Smatram da nije u redu prisiljavati decu na neke skole ili poslove samo zbog preambicioznih roditelja. Ako dete nije motivisano i ne zeli da radi to sto rade njegovi roditelji glupo je insistirati na tome. Niti ce hteti da zavrsi tu skolu niti ce to kasnije voleti da radi.

Svako od nas je licnost za sebe, sa odredjenim zeljama, mislima i ocekivanjima, tako da silom gurati nekog u nesto nije resenje. Treba ga pustiti da izabere ono sto ono smatra da je za njega, da se u tome nalazi, podrzati ga u svemu, dati mu vetar u krila, ne sputavati ga, pokusati usmeriti ga, i dati mu do znanja da treba za sve sto zeli mnogo truda, volje, rada.
Ne treba preko dece ostvarivati svoje snove. To rade po meni, neostvarene i iskompleksirane osobe!

Ovako. Mene niko nije terao ni na sta. Sam sam zeleo da nastavim porodicnu tradiciju (ali malo izmenjenog intenziteta). Naime, bilo mi je nezamislivo da studiram "elektroniku" (ocev fakultet) pa sam upisao "ekonomiju" (majcin fakultet). Takodje, bilo mi je nemoguce da crtam porodicno stablo pa sam iskoristio ono koje vec postoji da ga modifikujem. Postoje jos neke stvari koje su mi bile "nemoguca misija".

Kada, medjutim, jednog dana budem imao decu, necu ih terati ni na sta. Pusticu ih da sami izaberu svoj put i zvezdu koju ce slediti. Hocu, bicu uz njih i imace svu moju podrsku ali odluke ce biti iskljucivo njihove. Ukoliko izaberu da idu mojim stopama, necu se protiviti (bice mi cak i drago) ali mi nikako nece biti krivo ukoliko odluce da sami sebi stvore put kroz zivot.

Djecu ne treba na ništa prisiljavati. Ali niti im dati odriješene ruke. Djecu treba usmjeriti. U skladu s njihovim intelektualnim mogućnostima i interesima. A to treba znati. I treba preuzeti odgovornost. Pogotovo kod odabira srednje škole. Što klinac od 14 - 15 godina zna. Ništa. Zna ubit cijeli dan na kompu. I žicati pare 24 sata dnevno.

Zato mu teba pomoći da sagleda važnost odabira srednje škole ( i kasnije fakulteta, ako želi studirati) koja može biti od presudnog značaja za cijelu njegovu profesionalnu karijeru. A time i život. Jer po meni čovjek koji nije profesionalno ispunjen i sretan na poslu ne može imati ni sretan život uopće. Možda sam ja stara škola. Možda sam glup. Ali za mene su znanje i rad svetinje. Sve dođe i prođe. Staro zamijeni novo. Sve je u životu prolazno. Ali znanje i rad su vječni. Za cijeli život.

Ako se vaš zajednički odabir poklopi sa porodičnom tradicijom, hvala Bogu, kome je to važno.
Ako ne, nema veze, glavno da vam dijete bude sretno i ispunjeno svojim poslom.
Jer jedino je to važno u cijeloj priči.