Desanka Maksimović

ZELENI VITEZ

Dragi, prošao je kraj prozora vitez zeleni:
po vrtu su ostale njegove zelene stope.
Sada po šumama hode čežnjivo jeleni
i bela se gnezda sa četinara tope.

Kao zeleni mehuri lebdi u zraku žbunje,
nevidljiva mirisa rosa obale mije.
Lome se gorski brzaci kao ognjene munje,
a dolinske reke spavaju kao tropske zmije.

Dragi, hodi. Sjaćemo u senci od pupoljaka
kao pod nevinom svetlošću onoga sveta.
Mirisni dah daljina pićeš iz mojih šaka,
videćeš u očima mojim osmeh prvoga cveta.

Dragi, hodi, jer ko zna da li ćemo biti svoji
u jesen: duša mi kao ukleta davno luta.
U prvi zeleni dan srce moje osvoji,
nek bude uza te i kad na moj spusti se krov
jesenja večer žuta.

"Reci mi sad, kada već prošlo je sve:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi,-
reci, dal' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela.

Reci mi sad, kada me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dana koji nekad biše
duša ti samo, kad me vidiš -seća
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?

II

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reći mog'о
beskrajno mnogo,o kako mnogo
sa reč ili dve.
Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'о
katkad surovo, katkad meko
ostao je trag.

Sad srce moje bije tiše:
već manje volim,a znam više
nego pre;
već sad mi reći ne bi mog'о
onako dosta,onako mnogo
sa reč ili dve.

I kad bi danas pršao meni
i hteo reči davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'о
bila je laž.

III

O, kad bi znao ti kako je meni
što neću više smeti
ni u proleće, kad trava zeleni,
ni kada cveta leti,
doći ti sutonom,dok tuga raste.

O, kad bi znao ti kako je duši
kad zadnje drveće mre
i zadnje lišće žalosno pevuši,
što neće moći kao pre,
reći ti svoje jesenje plašnje.

O, kad bi znao ti šta srce skriva
kad oko zalud traži.
O, kad bi znao ti kako jednolik biva,
bez boje i bez draži,
svaki dan kada te videla nisam..."

Kad mladost prohuji, šta činite ptice?

Kad mladost prohuji, šta činite, ptice,
šta činite, drozdovi i srnadice?
Pod suncem avgustovskim šta čini ševa
kada se umori na putu do neba;
kad tišina stane s njom da se natpeva?

Šta čine šume kad gorki miris smeta
prvi put osete, kad jesen naslute?
Šta činite, topole, posle leta
kad brod se nad vas oblaka naveze:
šta činite breze,
kad prve listove ugledate žute?

Šta činiš polje, kad trave svenu,
paučine kad stanu tobom da se nose?
Šta činiš livado, kad britke slane
okuju svaku stabljiku zelenu,
kad se smrznu rose,
pavit u živici kad sedeti stane?

Šta činite, vode, kad severac dune,
šta činite, jezera ledeni taliri,
kad se mutne u vama stišaju bune?
Šta činiš potoka mlada zeleniko,
kad se sledi bilo,
penušanje i žubor kada se smiri.

Devojačka pesma

Koliko je na nebu zvezda
pa sve da su moje oči,
ne bih ga se mogla nagledati.

Koliko je u gori grana
pa sve da su moje ruke,
ne bih ga se mogla nagrliti.

Koliko je na zemlji izvora
pa svi da mi žubor dadu,
ne bih mu se mogla napevati.

Koliko je na svetu ptica
pa sve da se u devojke stvore,
još mu ne bi dosta bilo.

Koliko je na zemlji stena
pa sve da na moje legnu grudi,
ni tada mi ne bi teže bilo.

Na buri

Svu večer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u naš beli, skromni dvor.

Pusti me, majko, neće me
umoriti hod:
Breg je blizu nam doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
što svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.

Vidiš li, oblak crn,
ogroman, zlokoban brod,
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi, ti ga bar zovi,
neka se skloni u naš dom
taj čovek ili bor
što svu večer stoji i gleda
u naš beli skromni dvor.

Na pustom brdu on je sam,
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.

" ... Ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve. "