Desanka Maksimović

Razgovor

Jesi li ti rosa sto na pustinjakove ruke pada nezno?

Uteha sto u svete noci pohadja bedne?

Je li bilo negde sudjeno i neizbezno tebe da volim?

Jesi li ti suza srebrna pred gruboscu i zlom?
Osmesi tvoji jesu li sa tobom isti?
Cime si vezana ti sa ovim sitnim tlom?
jesi li ti plamen na kome se dusa cisti
umrljana zivotom?

Jesi li ti duboka kao oci tvoje neizmerne?
Jesi li kao san moj o tebi dobra?
Hoce li moci ruke tvoje ciste i smerne
da odagnaju s cela bore,sto ih pobra
iduci zivotom?

Hoce li ljubav tvoja kao uplasena krila
pobeci ako te sa usana mojih takne plam?
Hocu li,ako i ti sa mnom budes bila
ostati zazidan u sebe,a sam
do kraja zivota?

Razgovor

Pitaju me svu noć njegove zenice žedne:
“ Jesi li ti rosa što na pustinjakove ruke pada nežno?

Uteha što u svete noći pohađa bedne
Jeli bilo negde suđeno I neizbežno
Tebe da volim?

Jesi li ti suza srebrna
Pod grubošću I zlom?
Osmesi tvoji jesu li sa tobom isti?
Čime si vezana ti sa ovim sitnim tlom?
Jesi li ti plamen na kome se duša čisti umrljana životom?

Hoće li ljubav tvoja kao uplađena krila
Pobeći ako te sa usana mojih taken plam?
Hoću li ako I ti sa mnom budeš bila;
Ostati zazidan u sebe, I sam
Do kraja života?”

A ja spustih glavu na uzdrhtale dlane,
Gledajući u sebe bolno I neumitno
I bi mi kao da će celo biće u suzu da mi kane;
I učini mi se srce odveć sitno
Njega da voli.

Tražim pomilovanje

Trazim pomilovanje
za one koji nemaju snage
zlome kazati da je zao,
niti rdjavome da je rdjav,
za onoga kome je zao
coveka istinom unesreciti,
za ljude koji lazu iz milosrdja.
Za coveka koji ce ponizen biti
radije nego nekog da ponizi,
za onoga koji i kad nazre
obrazinu na necijem licu
nema srca da je zdere,
za ljude koji ne mogu da uvrede
ni coveka druge misli i vere,
za one koji nikada ne bi mogli
drugome presude da izricu,
kojima se sve sudije cine stroge,
za svaku milosrdnu laznu pricu
i slicne njima slabosti mnoge.

Čovek


Poznavala sam u detinjstvu pticu srca sitna kao lešnik, a umrla je već u treću zoru kad su joj ljudi oteli gnezdo i goru.

I secam se nekog starog tužnookog pseta koje je imalo snage da skapa od žalosti kada je nestalo drage ruke iz koje je primalo milovanja, udarce i kosti.

Samo sam ja preživela smrt voljenih bića, i mnogo mi se dragih prijatelja izgubilo u dubini mraka, preživela sam niz izdaja i kleveta i rastanka i opet mi se hoće i sunca i sveta.

Napustite moje misli

Napustite nocas svi moje misli,
da se smirim,
da ne cujem sumove i sapate,
da nocni leptiri
koji mi oko cela kruze
popadaju po tlu
kao kad izneses iz sobe svecu,
da se u kolotecine vrate
krvotoka struje
kao izlivene vode
u korita reke
da i u meni, kao i u noci,
i na moru , i u vazduhu,
nastane oseka.

Sudbina

Opasna, i iznenadna
kao metak,
i hladnokrvna,
sresce te sudbina,
presekavsi za tobom sve odstupnice,
porusiv do svakog izlaza brvna.

Nad tobom stajace nebo bez utocista,
dole zemlja i u njoj bespomocne kosti,
levo i desno okomite stene;
u tebi uspomene
i sve bez milosti.
Ni u sebe, ni van sebe,
neces imati kud da krenes.

Samoca

Od jutra hodam
adom između nabujalih voda.
Nigde nikoga, samo tajna
zamršena granja,
samo ja i samoća
bekrajna, slatka i očajna.

Nigde zverke, deteta, čoveka,
a miris sunca nanosi te
otud odakle nećeš doći nikad,
i nebo ima sjaj tvojih beonjača,
i odjek jednog ponoćnog plača
uza me korača.

I kada god me grana dirne,
čini mi se tvoje rame
ide uza me,
od senke na stazi učini se
da ti čekaš,
a znam da to ne može biti
odsad pa doveka.

Dodir

Noćas me u snu tače neka ruka,
Ne znam koja,
Sasvim kratko,
Samo večnost do tri dok izbroja.
I od tog dodira dođe do spoja
Mene i nekog zvezdanog sveta -
Ne znam sa kojom od bezbroja
Maglina, zvezda i planeta,
Sa kojom od duga.
Samo nijednoga nebeskog sloja,
Nijednog kruga,
Ne mogoh se setiti kad se prenuh -
Sem one ruke
Zaboravih sve u trenu.

Žena

Srce mi je milosti izvor;
Moje reči se uz rane previjaju
Kao listovi lekovitog bilja,
Koraci mi umeju da vode
I one što lutaju bez cilja.

Mene privlače oči nesrećnika
I čela samoubica
Nesanicom ispijena.
Sa moga čita se lica
Da sam deset puta sestra
Pa jednom žena.

Ne bih mogla voljeti bez tuge.
Rođena sam da na krilu njišem
Bolove čije dok ih ne ublažim,
Rođena nad čijim snovima
Nemirnim da uplašeno dišem.

Ne bih mogla voljeti bez tuge
Ni radosnoga priviti na njedra.
Ne bih mogla pružiti ruku
Onome kom laka su jutra,
A uzglavlja vedra.

Rođena sam da živim za drugog.
Preliva se samilost srcu preko rubova.
Na dlanima mi piše da znaju da vidaju,
U očima da umiju da griju,
Na usnama da gorčinu skidaju.


Desanka Maksimovic

I ovde

I ovde, na ničijoj zemlji,
ulaziš mi u san kao u dvore
koje si napustio tek juče.
Ulaziš kroz zatvorene kapije
i kroz pore,
kao da si od moga sna u dugom putu
pogubio ključe.

Ulaziš u zaključane prostore
sluha i vida,
provućes se ispod očnih kapaka
kao mesečeva zraka,
kao lopov preskočiš
snu preko zida.

U zemlju ničiju
sklizneš po jave i nejave samom šavu,
probudiš ponoć uspavanu,
suza ukapaš u kladence,
negde digneš,
negde spustiš bolu branu,
i tek te jutro odnese na svom splavu.

MESEČINA NAD VOĆNJACIMA

Pokraj kazana u ponoć jesensku
vetar ispija prepečenice krčage
i ponovno cvetaju u mesečevu blesku
grane prerodne i aprilski blage.

Daleko okolo, čitav dugi hektar,
pružili se beli haremi voćaka,
i ushićeni vratolomnik vetar
zaleće se u njih iz pijanog mraka

PROLETNJE PESME

Osećam večeras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
k'o vidik u lepe, nasmejane dane;

kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako k'o krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo;

kako čezne za svim što bi život mog'o
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi bilo mnogo:
tako su mu velike čežnje mu i nade.

Osećam, da dosad sve je bilo šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela;

Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.

Večernji snovi

Ja dobro znam:

U molitvi njegovoj moje ime biti neće, nikada
pred ljubavlju mojom neće on ruke sklopiti
i ako misao na mene njegovim srcem ikada
zaluta, pobedom davnom samo će ga opiti.

Ali od istina ne živim ja... Ja vidim hram,
u sred planine. Ćuti hrast do hrasta...
Tiho, s neba, pada snega pram
i stazom hode srne vita rasta.

Tu život vodi on, o suzi i kruhu
i na kamenu sleđenome kleči
i moli, u surom kostretnome ruhu -
"Gospode, dušu patnja mi izleči,

ja sam joj dobra uzvraćao zlima
dok skrušen pred njom ne padnem po tlima
ni dan ni zora nema za me draži

ili smrt moju, Gospode, uskori...
U snu i javi, pogled njen me kori
i reč, reč jednu, s duše moje traži!"

Pitaju me svu noć njegove zenice žedne:
“ Jesi li ti rosa što na pustinjakove ruke pada nežno?

Uteha što u svete noći pohađa bedne
Jeli bilo negde suđeno I neizbežno
Tebe da volim?

Jesi li ti suza srebrna
Pod grubošću I zlom?
Osmesi tvoji jesu li sa tobom isti?
Čime si vezana ti sa ovim sitnim tlom?
Jesi li ti plamen na kome se duša čisti umrljana životom?

Hoće li ljubav tvoja kao uplađena krila
Pobeći ako te sa usana mojih taken plam?
Hoću li ako I ti sa mnom budeš bila;
Ostati zazidan u sebe, I sam
Do kraja života?”

A ja spustih glavu na uzdrhtale dlane,
Gledajući u sebe bolno I neumitno
I bi mi kao da će cello biće u suzu da mi kane;
I učini mi se srce odveć sitno
Njega da voli.

Slovo o ljubavi


Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećeš spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.

PREDOSEĆANJE

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah yrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

NA BURI

Svu večer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u naš beli, skromni dvor.

Pusti me, majko, neće me
umoriti hod,
breg je blizu našeg doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
sto svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.

Vidiš li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi,
ti ga bar zovi
neka se skloni u naš dom
taj čovek ili bor
što svu večer stoji i gleda
u naš beli skromni dvor.

Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.

ČEŽNJA U TUĐINI

Da mi je da ne umrem u tuđini
Lepe su sve bukove u zemlji česte,
livada svaka lepa je mlada,
i sve reke nepoznate,
svi vrhovi što se suncem zlate,
sve i gde nije i gde jeste
pogled i noga mi stupila kada.

Ali kut zemlje na kom smo žito želi
i sa koga smo cedili vina,
zemlja koju smo pili i jeli,
čija na ognju palili drveta,
gde smo sahranili oca i sina,
kao da je sva grob pradedovska,
krvavo nam je bliska i sveta.

U tu bih zemlju hteo da legnem,
u taj kraj gde biljka svaka,
gde bubica svaka bolno me dira
kao žbun što na bratovom grobu cveta,
kao mrav što njime mili.
Zemlja sa koje smo jeli i pili,
koja nam je kao srce rođeno jasna
i tajanstvenija od svemira,
hteo bih da mi grobom bude.

BALKANAC


Ne stidim se sto sam-
kako vi velite-
varvarin sa Balkana
tla prljavstine i bure.
Cucete sad
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.

Vi prvo ispitujete i sumnjate
daleki ste i od rodjenih sinova,
za trpezu svoju ne posadite
svakog tudjina.
Vi mozete da pijete
a da svakom ne pruzite
case vina.

A kod nas su jos obicaji grubi
mi pustamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se jos i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja cine,
kod nas svaki covjek ima
citavo pleme
prijatelja i rodbine.

Vi,doista,imate
nekoliko miliona Hristovih kipova
na svakog covjeka po jednoga
imaju ga drumovi i polja,apsane i skole,
a kod nas,kad ljudi veruju u Boga
u sebi ga nose
i tiho mu se
skoro u snu,mole.

Vi,istina,za svaki kut zivota
imate sprava i masina,
sve ste sracunali i sve znate
izumi vasi su za divljenje,
a mi jos imamo starinske alate,
ali sve je kod nas jos zdravo
i prirodno ko glina
i umiranje,i radjanj,i zivljenje.

Vi imate citave zbirke
pravila i nauka o slobodi
o svemu se kod vas pise i pripoveda
ali mi po nepisanim zakonima
slobodno zivimo
i nekog prirodnog drzimo se reda
slicno ognju,vetru i vodi.

Kod vas je zbilja sve tacno propisano
kako se jede,govori i oblaci,
a mi kad govorimo,vicemo
i masemo rukama
i corbu glasno srcemo
i u rukavicama smo
obucu nosimo od svinjske koze,
puno je kod nas seljackih navika i stvari
i kraljevski preci nasi
doista su bili govedari.

Narod nas,zbilja,u gnevu moze da kolje
rusi i pali,
ali mi nismo oni sto smisleno tlace
mi ne smatramo da je svet celi nase polje
mi ne bismo podneli
ni urodjenik prasumski da zbog nas place.

Dusa je nasa prostrana
iako smo brojem mali.

POKOŠENA LIVADA

Livada kraj reke sanja.
Zrikavci tužno zriču.
Pomrlih trava duše
još lebde vrh otkosa
što se lagano suše.
O, vi ne znate tužnu
o smrti trava priču.
Zrikavci tužno zriču.

Jutros dođose neki
divovi kao hrašće
u domovinu trava;
i mrtvo pade bezbroj
ljupkih, šarenih, glava;
i bezbroj nežnih tela
zdenuše u plašće,
divovi kao hrašće.

Svega devojka jedna
zlatnog, okruglog oka
i trepavica beli'
leprša na livadi
i ranjenicima deli
mirisne osmehe čedne,
umesto crvenog soka, -
devojka zlatnog oka.

Sutra opet u zoru
doći će divovi oni,
i strašne surove vile
zdenuće u sena mnoge
mirisne glave mile.
Ležaće u jednom grobu
toliki milioni.
Doći će divovi oni.

Tužno zrikavci zriču,
čuje se do oblaka;
večera celog žale
zelen-konjici svoje
lepe viteze pale.
Plaču nad grobovima
mrtvih, dragih junaka,
čuje se do oblaka.

VOŽNJA

Vozimo se. Pokraj puta
razasuta
sela leže.
Ko potoci posle bure
konji jure,
lete, beže.

Vrh potoka i šipraga
topla, blaga
večer pada.
Vozimo se. Sanja cveće;
miris sleće
sa livada.

Gle, seoske kuće bele
kao strele
tek prolete.
Pored puta stabla vita,
šiblje, žita,
lete, lete.

Gle, počinju i svetlaci,
lete znaci,
da se pale,
i iz magle trepte sive
kao žive
zvezde male.

Po beskrajno nežnom, mekom
i dalekom
nebu plavu
nasmejani mesec bludi,
što na ljudi
liči glavu.

Vozimo se. Pokraj puta
razasuta,
sela leže
Ko potoci posle bure
konji jure,
lete, beže.

ČEŽNJA U TUĐINI

Da mi je da ne umrem u tuđini
Lepe su sve bukove u zemlji česte,
livada svaka lepa je mlada,
i sve reke nepoznate,
svi vrhovi što se suncem zlate,
sve i gde nije i gde jeste
pogled i noga mi stupila kada.

Ali kut zemlje na kom smo žito želi
i sa koga smo cedili vina,
zemlja koju smo pili i jeli,
čija na ognju palili drveta,
gde smo sahranili oca i sina,
kao da je sva grob pradedovska,
krvavo nam je bliska i sveta.

U tu bih zemlju hteo da legnem,
u taj kraj gde biljka svaka,
gde bubica svaka bolno me dira
kao žbun što na bratovom grobu cveta,
kao mrav što njime mili.
Zemlja sa koje smo jeli i pili,
koja nam je kao srce rođeno jasna
i tajanstvenija od svemira,
hteo bih da mi grobom bude.

PROLETNJE PESME

Osećam večeras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
k'o vidik u lepe, nasmejane dane;

kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako k'o krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo;

kako čezne za svim što bi život mog'o
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi bilo mnogo:
tako su mu velike čežnje mu i nade.

Osećam, da dosad sve je bilo šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela;

Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.