Pesme o Beogradu

Beograd kao pesničko nadahnuće

Војислав Илић


НАД БЕОГРАДОМ

Спомениче неми прохујалих дана,
Зашто ти је чело суморно и тавно?
Да л' се сећаш, можда, крвавих мегдана,
Што дигоше у зрак твоје име славно?

Ил' гробове бројиш туђинских синова,
Што падоше редом под зидине твоје,
- Занесени чаром освајачких снова
Далеко од крила домовине своје?

Јест, и сада често, кад те кроз ноћ гледам,
Укажу се људске горостасне сени:
С размрсканим грудима, са челима бледим,
И уснама хладним у крвавој пени...

И ја слушам шапат непојмљивог збора,
Шапат који тихо умире и тоне...
То је, можда, израз дубокога бола?
То су, можда, речи које клетвом звоне?

О, колевко снова, надања и мука
Заривено лежи у камену твоме,
Што их сруши смрти оружана рука
У данима славе, у помаму своме!

И ти јоште живиш!... Твоју седу главу
Не положи у гроб тако бурно време!
Можда чекаш снова поништену славу,
Тај блеђани призрак будућности неме?

Lament nad Beogradom

Milos Crnjanski

JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, tresnje u Kini,
prividjaju mi se jos, dok ovde cutim, bdim i mrem
i lezim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to vise i nismo mi, zivot, a ni zvezde,
nego samo cudovista, polipi, delfini,
sto se tumbaju preko nas, i plove i jezde,
i urlicu: " Prah, pepeo, smrt je to."
A vicu i rusko "nicevo" -
i spansko "nada".

Ti, medjutim, rastes, uz zornjacu jasnu,
sa Avalom plavom u daljini, kao breg.
Ti treperis, i kad ovde zvezde gasnu,
i topis, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajis kao iskopan stari mac.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plac.
A kad mi se glas, i oci, i dah, upokoje,
Ti ces me, znam, uzeti na krilo svoje.

ESPANJA i nas Hvar,
Dobrovic mrtvi, sejk sto se u Sahari beli,
prividjaju mi se jos, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao pes.
Samo, to vise nismo mi, u mladosti i moci,
vec neki papagaji, cimpanzi, neveseli,
sto mi se smeju i vriste u mojoj samoci.
Jedan se "Leiche! Leiche! Leiche! " dere.
Drugi mi sapuce: "Cadavere!"
Treci: " Les, les,les."

Ti, medjutim, siris kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budis veselost, sto je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistas, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orac peva, i u zimsko doba,
prelivsi krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ces me, znam, poljubiti kao mati.

TI, PROSLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i na nebu, Mljeci,
prividjate mi se jos, kao san, talas, lepi cvet,
u drustvu maski, koje je po meni doslo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija sto se plavi,
nego neke rusevine, aveti, i stecci,
sto ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
Pa kazu: " Tu lezi pasa! - Prosjak! - Pas!"
A vicu i francusko "tout passe".
I nase " proslo".

Ti, medjutim, stojis nad sirokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao stit.
Ti pevas vedro, sa grmljavinom dalekom,
i tkas u stoleca, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imas streljaca pogled prav i nem.
Ti i plac pretvaras kao dazd u sarene duge,
a hladis, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dodje cas, da mi se srce staro stisa,
Tvoj ce bagren pasti na me kao kisa.

LIZBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
prividjaju mi se jos, dok mi zizak drsce ko prut
i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to vise nisu, ni zene, ni ljudi zivi,
nego neke nemocne, slabe, i setne seni,
sto mi kazu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im zivot bas nista nije dao,
pa sapcu " nao, nao, nao"
i nase " ne, ne".

Ti, medjutim, dises, u nocnoj tisini,
do zvezda, sto kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slusas svog srca lupu, u dubini,
sto udara, ko stenom, u mracni Kalemegdan.
Tebi su nasi boli sitni mravi.
Ti biser suza nasih bacas u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ucuti, da spi,
uzglavlje meko ces mi, u snu, biti, Ti.

FINISTERE i njen stas,
brak, poljupci bura sto je tako silne bila,
prividjaju mi se jos, po neki leptir, bulke, klas,
dok, u proslosi, slusam, njen korak, tako lak.
Samo, to vise nije ona, ni njen glas nasmejan.
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
sto vice: zrak svake srece tone u Okean.
Pa mi mrmlja reci "tombe" i "sombre".
Pa kresti njino " ombre, ombre". -
i nas "grob" i "mrak".

Ti, medjutim, kreces, ko nas labud vecni,
iz smrti, u krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor recni,
Ti se dizes, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja cu negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko sto uz mrtvog Tuarega cuci mati,
Ti ces, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dusu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

ZIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pucini,
prividjaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca naseg pozorista.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili vise,
nego neka pena, trenuci, sapat u Kini,
sto sapce, kao i srce, sve hladnije i tise:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, tresnje, ni mandarin.
Niko i nista.

vo Andric


Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo;
i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskosi; i za letnjih oluja
kad se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim
vetrom, nosi kisu pomesanu sa prasinom panonske ravnice; i u prolece
kada izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteza
od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato; kao naknada ovoj
cudnoj varosi za sve ono cega u njoj nema i uteha zbog svega onog sto
ne bi trebalo da bude. Ali najveci raskos toga neba nad Beogradom, to
su suncevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani kao pustinjske
vizije, a zimi prigusene tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako
doba godine vrlo su cesti dani kada se oganj toga sunca koje zalazi u
ravnici, medju rekama pod Beogradom, odbije cak gore u visokoj kupoli
neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po rasutoj varosi. Tada
suncano rumenilo oboji za trenutak i najzabacenije uglove Beograda i
odblesnje u prozorima i onih kuca koje inace slabo obasjava.

BEOGRAĐANKA DREVNIH VREMENA

Njeno je telo sada trošno i klonulo,
izjedeno neprimetnim osipanjem godina,
a nekada ti udovi uzbuđivaše duhove
vatre.
Kako je samo prezriva spram kukavnog
života
okolo; spram ljudi što najvećma tuđim
i mučnim životima žive; mora da sa
smeškom
posmatra te mlade ždrebice devojaka
što
koračaju sigurno, u prelepom žaru,
ubeđene
da im već pripada vlast nad svetom.
Vidim tu još uvek lepu staricu od nekih
osamdeset leta – ništa od Beograda u
Beogradu
ona više ne vidi – kao senka nestaje
u mnoštvu šetača na Terazijama, tako
ponosna
na krhku građevinu svog tela, što
kušano
čulnim nasladama, nekada zasigurno
bejaše veličanstveno.

Dragan Jovanović Danilov

BEOGRAD, PREKOOKEANSKI BROD

Ponovo dozivam prekookeanske brodove
tvojih grudi, grade za samospoznaju!
Nekada bio si meni daleka, nedosežna
žena,
a sad evo me kako hodam tihim ulicama
predgrađa, tako običnim u golubinjem
polumraku; pohodim tvoje staretinarnice
sa gravirama, inkunabulama i mapama
lepim u svojoj nemosti; dodirujem
skupocene
čaše od muranskog stakla, nezaražene
smrću;
drage su mi na srcu kapije od kovanog
gvožđa
što vode u skrovite tvoje vrtove, gde
sede
gole žene, dobrotvori svetlosti;
osluškujem razmirice vrana po
parkovima,
pratim svu tu prebujnu stvarnost što
prolazi
kao pored velike vode; ali ja ti ne dajem
ništa što već u tebi ne postoji
odvajkada.
Telo tvoje ima tajne luke, lagune i
ustalasala
žita koja hrane narode i bude kamen
želje.
Ti si knjiga koja obuhvata sve knjige;
razlistala bela ruža koju su mi dobri
anđeli
poverili da sa svake njene latice ispijam
rosu umlja nekog nepoznatog; sam Bog
odredio je
tvoj položaj, tlocrt i tajanstvene mere,
tako da te vidim sa svake razdaljine.
Ti, međutim, više i nisi na zemlji, već
si
ogledalo koje je poletelo ka nekom
drugačijem
sjaju; prsten si jedinog mog venčanja,
palimpsestični grade! Apokaliptična
dojiljo!
Pomešali smo krv – ja iz vena, a ti iz
tvojih
zagrljenih reka nad kojima kraljuješ i
sad smo jedno
u drugom, ne može nas rastaviti nikakvo
uzmicanje.
Dragan Jovanović Danilov

Branko V.Radicevic

BEOGRAD

Ti trazis grad u gradu Beogradu,
a on se veselo prebrojava.
Bas kao da izgovara, slog po slog,
najtoplija imena ovog sveta:

Spasoje, Vukasin, Milivoje, Ja Aco,
Petronije, Ranisavka, Leposava, Ja Strajo.

Pomislis: gorak je grad
zbog neispunjenih prostora u sebi,
tamo nekih taraba, tresanja i dvorista
sto zute seoskim letom.

Tada se dogodi cudo:
grad ti se usred vida za dva koplja ozida.

Toliko da se zbunis.

Al opet prozivka iskreno najsaljivija:

Ja Mitar, Jevstasije, Milomirka, Ruza.
Ja cedni otac Pantelija i Grozda.

Ti trazis grad od Cvetka i Kalemegdana.
A on izmice ka Savi.
I uz put vidis ljude kako se zagledaju
u neispunjene prostore u sebi:
u tamo neke tarabe, tresnje i dvorista
sto zute seoskim letom.

I tako- do prvih ladja.

A grad izmakne ka Dunavu.

Ali kada je sve vec jasno
i vise nema povratka,
prepukne grad na najgradskijem mestu.

Koliko da se provuce harmonika.

Pa opet tamo neka taraba, tresnja i dvoriste
sto zute seoskim letom.

I kaplju, slog po slog,
najtoplija imena ovoga sveta:

Radovan, Ja Ljubinko, Ilija, Velizir, Vasa,
Milisav, Ja Lazar, Andjelko, Andjelija, Sava,
Svetozar, Radomir, Lepotinjka, Ja Arsa.

Ti trazis grad u gradu Beogradu.
A svirala kroz pesmu progovara.

Милутин Бојић

СИНГИДУНУМ

Ноћас сам те снио, престонице бела,
Китњасту и младу у сутону. Златна
На тврђави зрцају се платна,
Горди сведок моћи и крвавих дела

Сањао сам твоје торње и кубета
И свечани холост, што врх тебе клизи,
Докле у даљини по стењу и низи
У сутону сивом зрео живот цвета.

Окружена плавим висовима, слушаш
Шумор снажних река, јер су твоје чело
Браздале године и време је плело
Златан венац којим невернике кушаш.

Снио сам те лепу, али данас, јао!
Разривена зјапе твоја горда недра.
Са храмова твојих песма није ведра
А на твоје чело црне је сумор пао.

Улицама пустим густи снег се слеже
Изнад кућа дршће лик туге и страха,
А градом препуним самртнога даха
Одјекује тупо бат туђинске страже.

(1916)

Раде Драинац

БАЛАДА О ЗАСПАЛОМ ГРАДУ

Сањају фењери низ пусти сиви тротоар,
Низ кровове дуге капљу месечине беле,
По моме лицу ноћ и болесни пејзаж
Шарају фантастичне аквареле.

Мутне су сенке фабрика и зграда;
Спавају уморно расцветали дрвореди,
Месец је жива, жута балада,
Што на кривом димњаку замишљено као Сатир седи.

Лутају крововима вампири и метеори,
У златној магији звезданих кола,
Блудом су премазани сви прозори;
У кафани на скверу заљубљено јеца циганска виола.

Црвене се прозори као отворене ране,
Капљу мелодије са касно осветљених балкона,
Невидљиве руке градом разбацују жуте шафране
Са ладном тугом несрећног Скарона.

Владислав Петковић-Дис

Уздах са Дунава

На Калемегдану, посред старог града,
Где Београд грле и Дунав и Сава,
Једно Српче гледа земље наших нада,
Што их тајно крије та даљина плава.

Огромна равница пред њиме се пружа
Несрећна и лепа, као српска туга,
У тој земљи има и поља и ружа,
Ал' слобода само тој се земљи руга.

Столећима Србин у тој земљи живи,
Ал' Немац и Мађар вечито га гоне,
Једино се Србин тој земљи не диви,
Јер његова звона само на плач звоне.

Ту је Банат, Бачка, ту је и Срем равни,
Далмација, Босна - све то земље Срба,
Ту је и Хрватска: свуд спомени славни,
Чувају се тајно место српског грба.

И док сунце греје Велику Србију,
На Калемегдану док цвеће мирише,
Српче стоји тако, сузе му се лију,
И његово срце овако уздише:

"О велике земље, о Српски Народе,
Када ће и за те доћи живот прави?
Што судбина крије буктињу слободе?
Велико пролеће кад ће да се јави?

С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара,
Кад ће у бој поћи наше моћне чете,
Да униште једном име господара,
Који као тиран гуши земље свете."

Мавро Ветрановић (1482 – 1567)

О СЛАВНИ БЕОГРАДЕ

(Одломак из шесте песме «Пјесни Разлике»)

А и славни Биограде и ти ми говори,
тврдине и зграде тко твоје обори?
Твоја ли крајишта, о славни Биограде,
осташе за ништа, у забит сва саде?

Тко копшја и сабље сада ће ломити
и оружне корабље Дунавом водити?
Гдје ли су тве шајке, Дунавом проплиле,
које су јунаке плијенови' храниле?

Доситеј Обрадовић

ОРЛЕ ХВАЛНИ, БЈЕЛИГРАДЕ СЛАВНИ
(Одломак из песме «Пјесна о избављенију Сербије»)

Орле хвални, Бјелиграде славни!
Узвишуј се превише облака!
Гласи твоји нек су свету јавни,
Јер у теби већ нема Турака!

Нејма оџа ни лудих хаџија,
Гордељивих нејма јаничара,
Нити турских ага, ни спаија,
Ни њихових ножа, ни ханџара!
(1789)

Ex ponto belgradiensis
Kad bljesne sred grudi
gorko topla svetlost
nostalgije,
nisu to gore,
vucima besputne
i detinjem oku
krotke,
ni kuće seoske
maglom rasute,
ko raskinuta ogrlica
sanjom tkanih perli,
niti reke,
ukroćene sobom samim,
talasi žita
uprkos nebu iznikli.
Kad zemlja
što me rodi,
izdaleka k meni pođe,
imenu svome
odbegne.
I zamiriše
pečenim kestenom
u decembru
na ulici raspetoj
između
kralja
i prevrata.
Kad Otadžbina
pesmu pohodi,
ne kaplje iz pucadi
sremskih vinograda.
čini to škripom trola
u začaranom krugu
Kalemegdan Slavija.

Neda Kovačević

РУМЕН НАД БЕОГРАДОМ

Дубравки Алексић

Шта то сија, што се румен слила?
Да л' црвенкаст лије реп к'о свила,
Соколице сребрних лет крила,
Или млада дубравкиња вила?

Лисица би већ у шуми била,
Соколица гори одлетила,
Бела вила не би с' градом вила.

Већ девојка, сваком срцу мила.
На Диздара кули гнездо свила,
Бујне косе вртом распустила.

Осмехне се, ласта долетила.
Оком бљесну, небо заискрила.
Када плаче, ситне сузе лила.
Док је спила, звездице је снила.

пролеће 1999. г.

PRED OKNIMA BEOGRADA

Avgust 1997
Kad zudnje nisu uzajamne,
Poljupci se pretvaraju u ujede
I u ocima grada
uzalud trazis svoje iscezlo lice.
Beogradski izlozi
vriste nanjusivsi Glad
iza cvrsto stisnutih usana
nekih novih zagrljenih parova,
Sraslih u svojim nemirima,
Prolistalih iz tla koje im izmice
I iz zla vremena.

Dosljaku s pamcenjem u krvi,
prostirkom od zezenog zlata
grad otvara dveri do svojih tajnih odaja:
Knjigama koje neme govore
Muzikom koja zavestava svoje odjeke
Muzama, umesto ljudima
da joj upamte Prostor i Vreme.

Bestidne goropadi
orgijaju u sparusenim glavama suncokreta.
Vetrovi im povijaju stabljike u pijanoj igri.
Vrhovi planina bezglasno umiru
u sonati sopstvene spoznaje.
Po busenju kraj drumova,
Neznani putnik prepoznaje njihova imena.
Traziti svoj lik u potamnelom staklu izloga,
isto je sto I skalpelom praviti rez
po opni mozdane mrene srasle s culom vida
Jednom, kad ni 'dovidjenja' nismo mogli reci.

Vozaci poludelog vremena ne gaze ptice,
vec devojke krilate, uzletele nad plocnicima
rasute kose poput svile
kojom u vecnosti vezu pokrove
za svoje usnule dragane.

Gori nebo iznad Usca
U vizijama slikara
Galopiraju novi vekovi nad rekom
Neki drugi svetovi kojih nema
U oknima bez svetlosti
Grada koji nestaje

Snezana Ivkovic

Povodom stare česme

Došla si nam ipak, poznanice stara
Iz vremena davno prohujalih dana,
Iz srećne prošlosti Starog Kalendara
Kad si svakom od nas bila draga, znana.

Dugo si čamila ukraj skromnog kutka
Topčiderske porte u strpljivoj nadi
Da ćemo se opet jednog trenutka
Videti gde nekad prolazismo mladi.

Mnogi tvoji znanci iz negdašnjih dana
Nisu među živim žiteljima grada.
Ostala je samo pregršt veterana
Pognutih ramena, duhig sedih brada.

U vremenu davnih, starih srpskih nošnji,
Libadeta, bundi, biser-tepeluka,
Kroza senke gustih kestenova krošnji
Slušala si kliktaj dečjih nestašluka.

Gledala si s njima pre tol’kih dekada
Fijakere, čeze i konjske tramvaje,
Povorke litija i starih parada,
Za podvige bojne orne naraštaje.

Nizaše se dani, godine, vremena,
Menjali se ljudi, događaji, stanja,
Tištala nas mnoga životna bremena,
Rađale se priče za nova predanja.

Staviše te opet pored Moskve stare,
U kraj Terazija posve drugog lika
Da gledaš moderne, nove trotoare,
Dočaravaš sebi nov soj prolaznika.

I sad kad te tvoji poznanici sedi
Gledaju na novom, svetlijem vidiku,
Čini im se kao lik tvoj da ti bledi,
Gledajući novu, sivu prozaiku.

Jer negdašnja lica i mamljive tvari
Izčezoše kao nevidljive seni,
Kestenovo lišće i travnjaka čari,
Kao da su sudbom večno pogrebani.

Al’ ti ćeš ostati i dalje da snivaš
O prošlosti davnoj i zbivanju novom,
Da viziju novih pregnuća prizivaš,
Naraštaju novom blagim, nemim slovom.

Aleksandar Sekulić

ČUBURA

Mi, ljudi, Čuburci,
rodoljubi, djaci, i, suludi igrači
DOMINA, MUNTE i RATA
ispravljamo svoje vratove kad grune proleće.
Gde odoše ti klovnovi Čubure,
koji su samo mislili na karanfile, na muziku i na Otadžbinu!
Malena moja Čuburo, zelena zemljo,
raspevana krajino, na bregu! Diši!
Ostani bar još malo, dok živim.
Još koji dan sivi. Još koji dan blagi.
Ostani da te vidim pod nebom majskim
kad sviću devojke nove i za mene i za tebe!

O, Čuburci, ako vas još malo ima,
čuvajte svoja topla nedra! Dišite!
Dišite duboko, Čuburci!
Vi ste nada zemlje ove! Vi, skromni mladići,
koji lutate bregovima preostalim!
Pokažite kako se diše i umire
za malu baštu, za sobu i kujnu, i rezeda kredenac,
sa budilnikom koji sto puta ide na popravke,
i mnogo puta ne zvoni i ne budi u pravi čas,
a vi ste budni pre njega!

Dišite moji Čuburci! Mala, ali smela vojsko!
Nedisciplinovana vojsko! Ratnička vojsko!
Dišite i živi i mrtvi Čuburci! Dišite!
Neka svi vide kako se diše sa čankom skromne leče!
Disite Čuburci! Pomrli su bunari naši,
a možda će i žute fasade kuća
bačenih u lipare, među niske ograde!

Dišite Čuburci! Vi ste vreme ovoga grada!
Najbolji sinovi Beograda!
Vama pristaju i pamučne kosulje i gumene čizme
i stari revolveri.
Vi ste smeli vozači oronulih kamioneta!
Vi ste ludi drugari! Dišite!
Pokažite ljudima, došljacima,
gde je izvor vazduha i gde su baklje jutra!
Dišite Čuburci bezazleni. Na svakom mestu!
Budite orni i hrabri!
Dišite braćo moja, drugovi moji! Dišite, dišite duboko!

Libero Markoni

Zvuci ulica

Povratak u ponoć
hladan prazan stan
zvao bih u pomoć
al se sakrivam
ruga mi se pogled
iz ogledala
čujem glas sa noćnog radija

Muzika se valja
mrak se ispija
slušaj bluz sa delte misispija
prozor oko neba
nebo granica
kroz noć te vodi ova stanica

Zvuci ulica
ritam pločnika
svira radio
Beograd ne spava

Zvuci ulica
su moja muzika
noć je najcrnja pre novog svitanja

Svetiljka na uglu
se umorila
kad je sunce stiglo
ko na prstima
prve vesti lakše
idu s pesmama

357 - Beograd

Beograd,beton,asfalt,celik
koji volim,bilo ga je nekad,a sada ga samo zelim,
vidi,oseti ljude u njemu,tu temu sam zakljuc`o u tebi
i njemu,singidunum razglednica govorimo sada,
ne treba nam strano u zidu ovog grada,
mnogi se opustaju,ali tad vec su pali,
trip,haos zezanje za bedak su dali
...ribe,sex,pivo,dobra kafana,basket,fudbal,
dobra hrana,putovanja,gostovanja,svetska slava
boli glava,nekad moguce i blisko,
pali tako nisko...klinac na ulici pistolj u ruci
ko mu daje ko ga uci da druge muci,
nose zuto i belo,
po nosu mu daju samo da bi bili glavni majmuni u kraju,
Beograd...Beograd...
pljacke,kradje,pucanje u taxi,ubistvo,maltretiranje,
ko ce to da hapsi,
od najgorih bolesti umire grad,
mi smo dusa on je telo i treba nam sklad,
puno bande,puno kradje,ratni profiteri,
kome daju,kome idu beli soliteri,
zgrade kuce i grafiti sad ih grizu paraziti,
mi smo gladni oni siti,zasto kriti...
televizija je puna mladog mesa i hostesa
trazi kartu da je gledas ali ne das,
samo play back i nista nije zivo,
nema zivih boja sad sve je postalo sivo,
brzi smo od njih rima brza kao metak
nema vise pesme kao "Dodji mi u petak"
zajebi vise taj glupi klan dobar dan sad cu
da ti nabijem ciglu u ekran...udises duboko,
ali ostajes bez daha puna su mi pluca govorim
bez straha uradjeni prevarom na ivici smo ponora
u usima nam zavija sodoma i gomora...
droga i korupcija masovna destrukcija
gazenje i frka brate dokle vise trka
za zivotni opostanak bekstvo ili ostanak,fitilj gori...
za ovo ovde se bori...

1
Град у коме улице
заборављају своје име.



2
Реч склизнула с таса
котрља се равно
прерушена у улицу.


(Неда Ковачевић)

ŠETNJA GRADOM

Danas sam bila u gradu
voljenom, dragom i starom,
prisela na Taš u hladu
pa krenula Bulevarom.

Kad stigoh čak do Liona
onako nogu pred nogu,
prebacih se do Londona
svog zavijenog u smogu.

Onda prošetah do Ade
dok je još sunčanog dana,
obiđoh zemunske zgrade,
stigoh do Kalemegdana.

Usput sam srela i kumu,
raspoloženje joj palo,
imam li, pita, na umu
da dođem na duže malo.

Neki glas tada me trže
sa ovog tu kraja sveta -
došao čas da što brže
napustim svet interneta...

Dragana Konstantinović

PISMO IZ BEOGRADA

Ponovljen poziv, let 502
surčinsko jutro, sećam se i sad
kofer pun nade, tuge, sećanja
otići moram što pre...

Pišeš k'o da znaš
da mi nema sna
i da nosim svud moj grad i ulicu

Sav Beograd sam
sakrio u dlan
ne dam ni da kap
kiše
padne na njega - na moj grad

Svaku noć sanjam isti san
odsjaj na Savi, ona prelepa
kada se budim nemam ni glas
otići moram što pre...

Pišeš k'o da znaš
da mi nema sna
i da nosim svud svoj grad i ulicu
San i sećanja vraćaju mi dah
Neimarski dan, osmeh njen i proleće...

Gordana Bulatović