Pesme o Beogradu

Gost

Marina Tot

Moj Beograde

E, moj Beograde,
sada, kada,
smo uveliko
načeli:

sve naše
aktuelne teme,
mogu ti
reći:
kako, mi,
se čini,
da,smo:

podjednako
umorni
i iscrpljeni
vekovnom
tiranijom,
podkrepljivanom
svekolikom
ljudskom
taštinom,
tokom njene,
promenade
ovim prostorima:

kroz vreme.

Što je mnogo
mnogo je!

Ali,dosetili
su se silnici:

da, joj
i ime nadenu,
nazvali su je:

Istorijom!

tako su je krstili
i uredno
u knjige upisali.

Pri tome su,
samo, jedno
prevideli:

nisu okupali
svoje kumče!

Samo su ga
takvog umotalavali ,
u šarene papiriće,
kako je,
pojedinima,
u datom trenutku:

odgovaralo!

Bonbona!

Teško onom
ko pokuša da,
da odmota
to klupče!

Gost

Бели град

Бели град
као бели крин
својом љупкошћу мами:
чедна је та љупкост,
трајна,
и неуништива сасвим.
.
И кад му лични опис
нељуди промене некад,
његова лепота блиста
кроз ожиљке и кроз ране,
видљива људима који
жељу за чистотом увек
уместо очију носе.

Виолета Милићевић

Gost

BREG ZA RAZMIŠLJANJE

Ispod zidina Kalemegdana
prolazim ja,i oko mene
skupljaju se seni
svih koji su jednom
takođe, živeli.

I ja sam,vidim to
već bivši prolaznik
-nekom će isto ovako vekovi
da se otvore i usta u nemi krik

Kao meni što se
još od Rimljana noć
iznad bedema digla
i vidim, opet
od nekog roba da je
ostala samo cigla

Ostaju kule ove
i Dunav i Sava
i ovaj rt železni
što se brusi katkad
i oštri o valove
a, svi mi
sem duha/ko ga je imo/
po njemu prolazimo.

(Aleksandar Sekulić)

Gost

OJ, AVALO

Oj Avalo, goro siva,
zar ti nije srca živa?
zar u tebe oči nisu
na tom vršku, na tom visu?
Il’ te kakvi jadi tište,
oj vjetrova vijalište?
je li spomen tvoga porče,
što ga vis tvoj odnegov’o,
i na tebi to njegovo
porušeno staro dvorče
što ti tvrdo srce gorče?
mani mrtve mirnom stanku,
ostavi ih vječnom sanku,
pokrij spomen maglom sivom,
teško mrtvom, blago živom!
Probudi se, dr’jemni vise,
razvedri se, razberi se,
pa pogledaj niz te nize
po tom srpskom sv’jetu l’jepom –
blago vidnom, teško sl’jepom! –

Sa visine nešto sine:
sunce sjeda, gora gleda.

Planine su vilovite,
vilama su vidovite:
gora vidi sve što vr’jedi,
kud pogledi ide k sr’jedi:
ne sluša ih kako zbore
no gleda ih kako tvore,
ona motri dole-gore,
u tamnice i u dvore,
ispituje duši spore,
srce traži, neće kore.

Oj, Avalo, de mi kaži,
nađe l’ što ti oko traži?
U srcima što ti gledu
pokazuju sve po redu,
svaku želju, svaku misa,
što im na dno Bog upisa,
što li ti se moglo kaz’ti?
Da l’ gorčine, da li slasti,
pitomine ili strasti?
Da l’ vrline ili gr’jesi
da l’ pregori ili b’jesi?
U vlasnika i u roba,
da l’ je pokaj ili zloba?
Vidje l’ cv’jeće ili stijenje,
nađe l’ porok il’ poštenje?
Vidje l’ ljude il’ udvore?
Nađe l’ svud bar srpske sv’jesti?
Oj, Avalo, nagov’jesti!

Sunce sjelo, noć se nagla,
na Avalu pala magla,
gorino se sklopi oko;
vidjelo je dosta, mnogo!
Sa visine sa planine,
kroz maglu se čuje sivu:
„Blago mrtvu, teško živu!“
A u gori nešto zbori,
ka nemušti jezik šušti,
u šipragu, u proc’jepu:
„Teško vidnu, blago sl’jepu!“

(Laza Kostić, 1884)

Gost

HA КАЛЕМЕГДАНУ

БЕОГРАД

Крај мене се шири врта цветног мир,
Y граду за мном хука права;
Венчања дан празнују свој
Ту преда мном Дунав и Сава.

Ту сањам ... Чуј, коња из даљине бат,
Све ближе долази и ближе! Све ближе ...
Пода мном свет дрхти к'о влат,
Без топова, пушака стиже!

Све ближе и ближе ... Већ видим сав poj.
Гле, блеште у сунцу сечива...
A рогови бучни објављују бој ...
Шарени се гомила жива.

Ту високо вихори Мадонин стег,
Крст златни на врху му сева;
И барјак пророков, пободен у брег,
Ha њему сјај српа месечева.

Ту „Алах!" онде „Христос!" ... Ko од њих два
Избориће победу сад за се?
Не бој се! О прошлости ту сањах ja,
Видех старе дане и часе.

Европо, тако чували смо те ми
Кад дивљи дођоше удари;
Ах, тако млади изгибосмо сви
Ми југословенски варвари.

(Anton Aškerc1887)

(Превела Десанка Максимовић)

Gost

ИЗ ОКОЛИНЕ ШУМНА ГРАДА*

(Одломак из песме „Госпођици Н")

Поклоник муза ja и сада
звуцима лире здравим вас
из околине шумна града,
што славом својом дичи нас.

Коме сам граду као дете,
непознат јоште с правим злом,
прорицo дане славе свете
у патриотском жару свом.

Y ком je све што срце иште
и што напретку даје лет:
различне школе, позориште,
и виши свет и нижи свет.

Y коме има сјајних двора,
болница једна, болних тма,
и фармацента и доктора,
и поред тога — гробља два.

Y коме има госпођица
(салона наших прави крас!),
жеманство, збиља, бледа лица,
слабачке груди, танак глас.
Kao да свака жели рећи,
кад са поздравом приђеш њој:
„Остави наду, пролазећи!
Стидљива скромност бог je мој".

(Vojislav Ilić 1886.)

Gost

ГЛАСНИК СЛОБОДЕ

Y тврђави београдској стара кула и сад стоји,
што времена ток суморни у мртвоме миру броји.

Многи борац за слободу, у мукама нечувеним,
скончао je дане своје под високим кровом њеним.

Ту Дунаво хладно шуми, и у шуму мутних вала
јецање се чује ноћу с мрачне куле и обала.

A с бедема порушених, где кржљава зова ниче,
страшна сова јасно крешти и стража се у ноћ
кличе.

Једног дана, доста давно, тешка њена брава
шкрину,
и тавничар бледог странца посла кули у дубину.

Ал' он гордо дигo главу, a с ње пада коса дуга,
на лицу му тежак умор, a у оку пламен југа.

To je Рига, син Јеладе, мајско сунце коју гpeje,
и потомак храбрих Грка с Маратона и Платеје.

Он подиже руку десну (на груди му лева пала),
пa говори стражи својој, што се збила крај
машала:

„Отманова мрска децо, мрак нека ми тело крије,
ал' дух мој ће тек да живи, дух слободан ено
гди je.

Дух ће овај гласник бити за народе на Балкану,
да не клону у надежди белој зори, јасном дану.

Опустеће двори ваши, a остаће кула стара,
да сачека ново доба, општа љубав које ствара".

Y том часу с мрачне куле оро сури нагло прну,
страшно одби снажним крилом и у ноћ се изви
црну.

*

Y тврђави београдској стара кула јоште стоји,
што времена ток суморни у мртвоме миру броји.

Ту Дунаво хладно шуми, и у шуму мутних вала
јецање се ноћу чује с мрачне куле и обала —

A с бедема порушених, где кржљава зова ниче,
страшна сова јасно крешти и стража се у ноћ
кличе.

( Војислав Илић,1892)

Gost

ТРИ СВЕТЛА ДАНА

(Браииоцима Београда)

Не хуји Дунав; тужно тече Сава;
Не шуми ветар с банатских равница,
Не носи мирис покошених трава,
Не цвркут ласта, посвећених птица,
Што се на далек већ спремају пут; —
Само се измеђ бодљикавих жица
Смењују страже, док ледена јава
С дрвећа стресла лист јесењи, жут ...

И пада лишће с поломљених грана;
Борови дршћу и јасика бела,
Калемегданска деца срећних дана;
Сад рањеници од многих шрапнела,
И неме жртве пред велики слом, —
Док изнад града и дунавских села
Урла са треском Макензенов гром ...

Ровови ћуте; — слика мртвог дома,
Где нико више ничем се не нада;
Јер смрт je данас, у тутњави грома,
Спустила крила на бедеме града; —
И док у диму мркне сунчев сјај,
Она се верној Одбрани прикрада,
Мукама дугим да учини крај ...

Не хуји Дунав; тужно тече Сава,
Носећи стравне одјеке граната,
Док мутном струјом плови безброј глава,
С погледом дивљим на тврђавска врата, —
Обали жури многи понтон, сплав ...

Над градом ричу громови и страва,
Док мушке речи ниже један лав:

„Јунаци! Браћо! Час je куцно прави...
Ред нам je мрети, соколови знани!
Ваш подвиг данас нека свету јави
Како се славно праг Србије брани;
Како се слатко мре уз труба звук... —
Нек се за увек памте ови дани; —
смрти je славној наш намењен пут!"

Тајац ... A затим, из хиљаде грла,
Јуришни узвик одјекну, — и, тада,
Змајева деца, славна, неумрла,
Залетеше се ко вуци у стада;
Ha ножевима блесну сунчев сјај,
И крвав откос започе да пада,
Са славном смрћу за свој завичај ...

... Три дана тако, крвава и дуга,
Док надби сила десет пута јача.
Заточник паде Словенскога Југа,
Kao Леонид, сломљенога мача;
И костурница термопилска друга,
Бесмртни убра на ограшју цвет,
Да с вековима дух њезин корача,
Докле за повест буде знао свет ...

(Стеван Бешевић, 1932)

Gost

ПЕСМА О СУНЦУ И О БЕОГРАДУ

Калдрма бљешти ко сребро
у септембарском сунцу,
и плави се плавља од неба
у јутарњим сенкама,
кроз које се разлеже хитро
мирис бензина
и сазрелог грожћа.
Одблеси и електричне струје
севају с плоча и окна,
између неба и земље;
и радост хуји муњевито
кроз простране, ведре улице
ка светлим видицима,
где реке и равнице
пресецају јасно и штедро
љубичасту Бескрајност.

Са риком аутомобила,
коja напрасно загрми,
иза преплашеног жбуња
меша се момачка песма
једне чете војника
што гипко, силовито
маршује к Старом Граду.

Плави, опаљени сунцем,
Шумадинци, Топличани;
шајкаче и пушке
окићене им сунцокретом;
хармоника и виолина
прате им песму,
као зујање пчела;
земља се ритмично тресе
под громким цокулама ...

Јуче још деца,
данас војници,
сутра јунаци, -—
као они други,
оцеви, старија браћа,
чије их сени прате
кроз отсеве оружја ...

Али их прате и очи
малих девојчица,
расцветалих под овим сунцем
и бојама младнх врбена. —
И стари грађанин застаје
ганут и замишљен,
и чини му се сан ...

Београде! — Лабуде бели!
Довољан ти je један
жарки пољубац сунца,
да би раширио опет
своја убава крила;
(Узалуд их решетаху
куршуми и гранате!)
да би се усправио,
ведар и усхићен,
као рањен млад јунак
што чује усклик фанфаре...

Пио си премного
из пехара Патње и Славе,
и зато си поносит,
раздраган, весео —
и гледаш заљубљеним,
младожењским очима
васкрсле земље твоје,
коју сунце волшебно краси
свадбеном копреном.

(Тодор Манојловић, 1919.)

Gost

БЕОГРАД Y РОПСТВУ

Откада те нисам видео, мој Граде
Ha ставама мирним Дунава и Саве,
Где сам своје дане проводио младе,
Дане првих снова, љубави и наде.

Сурова je бура преко твоје главе
Прегрмела с бесом свирепости слепе,
Уништила с мржњом твоје ноћи плаве,
Пролећа, лета и јесени лепе.
Како си ми данас мрачан и орон'о!
Ни пуста трага радосном животу;
Варварин je груби злурадо ти дон'о
Глад, ропство, беду, увреду, срамоту.

Од завере мрачне на слободу људи
Ти си мучки удар задобио први,
Поносан и храбар — из твојих су груди
Потоци потекли племените крви.

Данас, ти си тужан и остављен скоро.
И улице твоје, и тврђава стара
Пусте су, и њима одјекују споро
Још само тешки кораци варвара ...

Ал' плавом ноћи, када душе траже
Утехе у миру што с висина доће, —
Дух слободе, поред оружане страже,
Невидљиво твојим улицама прође;

Одлази на старе бедеме, и стане
Гледајући видик у нади и слутњи,
Ослушкује дуго, докле зора сване,
Удаљену буру што бруји и тутњи.

Јер далеко тамо хаос je крвави
За слободу и за ропство, који хуји,
И урла и бесни у свеопштој страви,
Y орканској ватри, страсти и олуји.

Док уморне душе, без среће и наде,
Y немирном сну се растају од света
Срамоте и ропства, мој поносни Граде,
Дух слободе твојим улицама шета;

И обиђе жртве што се у сну снаже
Надом на слободу; и кад осмех стидљив
Прве зоре сине на оне што траже
Хлеба, — он je мин'о покрај мртве страже,
Бесмртан и миран, поносан, невидљив.

(Сима Пандуровић, 1919)

Gost

АВАЛИ

Када спутан клонем под немим притиском,
када ми се негве усеку у жиле,
када се увијам са безнадним вриском,
a под тврдом шаком немилосне силе,

као рањен орo мој дух теби летне,
са смирене груде суморних равница,
о Авало, што си облаке плаветне
као вео свила око горда лица.

Али ти си хладна, и ja узалудно
са уздањем чврстим и љубављу штедром
облећем те, љубим и преклињем жудно,
тебе што се холо дижеш небу ведром.

... Kao деспотица, круном овенчана,
у глухој осами порфирнога трона,
ти не ћутиш боле закорелих рана,
и не чујеш вапај ропски милиона.

O, ал' можда ове речи, речи нису,
тек очајни јецај у лудилу бола, —
можда твоја душа стрепи и у вису
за пасторчад худу заточених дола?

Поноситост твоја можда je тек варка,
и срце се твоје, кo наше, крвави,
под студеном кором крв ти кључа жарка,
и душа се твоја отима и дави.

O, ja имам веру тврду као стена, —
дивно ли се с њоме и бори и пати!
да у теби живи још спомен времена
кад си била нама свима, свима мати.

О, ja имам веру да ће доћи тренут: —
запени л' се крвљу и Дунав и Дрина
душмани ће наши поражени бленут',
кад ти груне најзад срџба из дубина.

Из утробе твоје покуљаће лава,
и од твога срца пламенога жара
усахнуће Дунав и Дрина и Сава,
и стопит' се опет отаџбина стара!

A на крају буре и подвига славни',
о, царице наша, с твог највишег крша,
као прво славље наших златних равни,
рујне ће слободе стег да залепрша!

(Вељко Петровић, 1906)

Gost

БЕОГРАД

Данас ти, граде, свечано проричем:
Народу овом да ћеш велик бити.
Ал' прво ће те ужас походити.
И зато данас небо само тичем,
И топлим гласом Богу за те вичем.

Ja добро видим зло које те тражи:
Аждаја грдна, неман сикће на те —
Приправила je ноже и џелате ...
Држи се! Кликни, соколе, на стражи!
Нека те види сам Бог и оснажи!

С бедема твојих гледам поља широм —
Живим у смрти, трзају и врењу —
Ko и ти, граде, у свом подмлађењу.

Понекад планем сумњом и немиром.
Но опет видим, о ватрена лаво:
Арени крећеш неустрашив право;
И грми небо: „Цезаре! О, здраво!

(Прока Јовкић, 1912)

Gost

ЕЛЕГИЈА СТАРЕ СКАДАРЛИЈЕ

Под стрејама стара „Три Шешира"
Самац Чича пије криглу пива,
A пред њим се, сред поноћног мира,
Нижу сенке нових перспектива:

,,Y оквиру градског булевара
Неће бити „Бумса" ни „Јелена",
Ни „Шешира" ... Скадарлијо стара,
Moj животе, ти оде ко пена!

По „регули" која све измења,
Гле, палате с ћепенака ничу!
Изумиру стара поколења —
Све остави усамљеног Чичу!

A он, тужан, шта ће самац туна? — „
Суво дрво које студен бије" —
Одјек давно покиданих струна,
Елегија старе Скадарлије ... —

Тако Чича с дертом „резонира"
Све за покој „дана умирућих" ...
Најзад зове газду Станимира:
„Дај још једну за покој будућих."

(Трифун Ђукић, 1929)

Gost

БЕОГРАДСКЕ УЛИЦЕ

Чини ти се корачаш, путниче,
кроз град као сваки други:
домови, булевари дуги на које човек огугла;
a оно подвиг те виче
иза сваког угла.

Улицом овом ведром
коју сад газимо стопом,
где хлеб се у пећима пече,
у недавно октобарско вече
пала су три митраљесца
и борац жена за топом.

Ha тргу где свака ствар je
обична, свакодневна —
мислиш нема чим да се дичи —
бункер je заузела
шачица бораца гневна,
чули се победни покличи.

Из оног мирног парка
метак се чуо да пршти
разлетало се птичје перје,
јаук детињи допро;
сада лишћа прегршти
покрило предвечерје
као овчје руно топло.

Сад чујеш покрај Саве,
градитељске песме дивне,
посматраш пузавице.—
на новој изградњи скеле;
a ту се с непријатељем
последње борбе повеле,
ту га стигле освете кивне.

Ту где су развалине биле
и непријатељ без стида
на праг са псовком стаде,
сада се пева и зида,
ничу вртови — снови
и бели цветови — зграде.

Прскала je крв просута
одувек те зидове суре,
засипала парчад гвожћа;
сада се деца ту јуре,
роне се као сунце жута
зрна октобарског грожђа.

Чини ти се, корачаш, путниче,
улицом обичног града:
враћају се људи с рада,
свуда деце и врабаца пуно,
продавац новина виче;
a ти си стигао у крај
светлих подвига и приче.

(Десанка Максимовић, 1950.)

Gost

ПЕСМА БЕОГРАДУ

Београде, граде Илира и Келта,
балкански и славенски граде мили,
широкогруди грађанине света,
живи и свакој се одупири сили.

Ти наш си Месеп и наш Сингидунум,
наш Птуј и Преспа, Трогир, и
древни Рас;
слободари света у те се куну —
Корејац далеки, сусед Арбанас.

Отворио си сваком широм врата,
a срца ост'о још несагледана,
прадавна браво са седам печата
у сенци кула, липа и платана.

Дочекај старост река и планета,
планине, њиве, степе и саване,
широкогруди грађанине света,
песниче борбе, граде партизане,

Ти гнездо јулских и мартовских буна,
огњиште пуно варница и рана,
ћуд имаш огњеног бога Перуна
a срце као у Страхинић-Бана.

Брзометка си вечно ти запета,
и мач поваздан будан и опрезан,
што плану чим ко, ма на крају света,
насрне народу ком на част и дан,

Београде лепи, брдовити, лисни,
Београде присни и недокучиви,
и кад људи на Mapс стигну, живи,
стражари, чикај, под звездама кисни.

Дочекај старост река и планета,
планине, њиве, степе и саване,
широкогруди грађанине света,
песниче борбе, граде партизане.

(Десанка Максимовић, 1969)

Gost

ЗВЕЗДАРА

Сузе неба
светлошћу зборе,
силазећи капљама
млечним
с груди чежње.
Хрли ми
падина
стрпљење трамваја
кушајући.

NEDA KOVACEVIC

Gost

ТАШМАЈДАНОМ

Свака стопа
одћути минут.
Слуша жагор
деце.
Тихи говор
лишћа.
Откуцај била
у ритму
камена.
Удише глас
звона.
Пита се:
јел нам усуд
по прецима
газити?

NEDA KOVACEVIC

Gost

BEOGRAĐANKA DREVNIH VREMENA

Njeno je telo sada trošno i klonulo,
izjedeno neprimetnim osipanjem godina,
a nekada ti udovi uzbuđivaše duhove
vatre.
Kako je samo prezriva spram kukavnog
života
okolo; spram ljudi što najvećma tuđim
i mučnim životima žive; mora da sa
smeškom
posmatra te mlade ždrebice devojaka
što
koračaju sigurno, u prelepom žaru,
ubeđene
da im već pripada vlast nad svetom.
Vidim tu još uvek lepu staricu od nekih
osamdeset leta – ništa od Beograda u
Beogradu
ona više ne vidi – kao senka nestaje
u mnoštvu šetača na Terazijama, tako
ponosna
na krhku građevinu svog tela, što
kušano
čulnim nasladama, nekada zasigurno
bejaše veličanstveno.

Dragan Jovanović Danilov

**Učlanjen** : 06.06.2011

V.P.Dis:Uzdah sa Dunava

Pesme o Beogradu - Page 3 Kalemegdan

Kalemegdan

Na Kalemegdanu, posred starog grada,
Gde Beograd grle i Dunav i Sava,
Jedno Srpče gleda zemlje naših nada,
Što ih tajno krije ta daljina plava.

Ogromna ravnica pred njime se pruža
Nesrećna i lepa, kao srpska tuga,
U toj zemlji ima i polja i ruža,
Al' sloboda samo toj se zemlji ruga.

Stolećima Srbin u toj zemlji živi,
Al' Nemac i Mađar večito ga gone,
Jedino se Srbin toj zemlji ne divi,
Jer njegova zvona samo na plač zvone.

Tu je Banat, Bačka, tu je i Srem ravni,
Dalmacija, Bosna — sve to zemlje Srba,
Tu je i Hrvatska: svud spomeni slavni,
Čuvaju se tajno mesto srpskog grba.

I dok sunce greje Veliku Srbiju,
Na Kalemegdanu dok cveće miriše,
Srpče stoji tako, suze mu se liju,
I njegovo srce ovako uzdiše:

"O velike zemlje, o Srpski Narode,
Kada će i za te doći život pravi?
Što sudbina krije buktinju slobode?
Veliko proleće kad će da se javi?

S Dunava i Drine, Timoka, Vardara,
Kad će u boj poći naše moćne čete,
Da unište jednom ime gospodara,
Koji kao tiran guši zemlje svete."

Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Pesme o Beogradu - Page 3 2294901356

**Učlanjen** : 17.03.2015

Beogradski Sindikat

Balada disidenta

Da li se secas
kako bilo nam je pre
posle svega sta sad ostalo je
moj Beograde

Secam se davno
jos u Zlatnom bokalu
prvi put sam video mikrofon
staj'o na astalu

U hladu starog kestena
gde je moja draga nestala
ja urez'o sam ime
bacio prve rime

Ja sam odrast'o na pesmama
gradskih boema
i pricama alasa
kojih danas vise nema

Kalio se s' najboljima
po zadimljenim birtijama
udvarao se damama
kockao sa lihvarima

Nekad kuci srecan
nekad sve izgubio
nekad zenu grlio
nekad kaldrmu ljubio

I nisam sebi sudio
gde god bi' se probudio
bol je bio isti
s' njim sam se udruzio

Zato secanja sam skupljao
k'o oziljke da podsete
da nije uvek bilo samo
hladno i sivo

Da krv crvena k'o vino
bojila je noci
kroz odraze u casi
to su bile tvoje oci

A ja sam morao da odem
fijaker me je cekao
Beograde, zbogom
mnoge ti stvari nisam rekao

Ref. 2x

Zaboravi me draga
zaboravi da te volim
nastavi da zivis
mozda vise ne postojim

Grlim secanja u mraku
dok ih luca svece boji
da ne mislim na krike
sto cuju se niz hodnik

Dok borim se sa ranama
sanjam da opijam se
vinom, rakijom i tamburama
starom violinom

I pocepanim glasovima
tuznom pesmom cigana
dimom
i polomljenim casama

S' boemima mojim
se nadvikujem za stolom
gadjam pesmama, recitujem
otimam za slovom

Zbog samo jednog stiha
moj zivot sad je gotov
pustinja u srcu
dok kroz prozor gledam otok

Sanjam da mirisem tvoj parfem
dok se privijas uz mene
suze mi poteku
kao kise u jesen

Ej, ne svani pusta zoro
pusti me da ceznem
nikad ne svani
dok u meni ima pesme

A ja sam morao da odem
jer nekome sam smetao
Beograde, zbogom
ovo ti jos nisam rekao

Ref. 2x

Danas rane vise bole
nego zuce iza skole
nego zvuci one strofe
kad sam morao da odem

A sad sam opet ovde
al' sve nam se izgubilo
posekli su kesten
gde sam nekad tebe ljubio

Ne mirisu lipe
nema stare violine
nema ciganina sedog
da za moju tugu brine

Moj Beograde
izgubio sam korene
dzabe nosim ordenje
kad niko me ne poznaje

Pa zvezdu Crnog Djordja
dadoh sad za bokal grozdja
sta ce meni ona
kad ja nemam bilo koga

Samo nespokoj i bol
moji najbolji drugovi
u kafani lomim case
dok mi dusa ne iskrvari

Balada disidenta
jedna tuzna Srpska pesma
nekim buducim kafanama
za bolja vremena

Neka zastane u grlu
kad je neko drugi peva
sve je isto u mom kraju
samo mene vise nema

Jer, ja sam morao da odem
takav nikom nisam trebao
Beograde, zbogom
pamti dobro sta sam rekao

Ref. 2x

sreća je kad je svuda sivilo

a tebi u srcu duga

**Učlanjen** : 09.02.2014

Ako tražite spot koji će vam danas nabaciti smešak - neka to bude "Beograd" francuskog DJ-a SebastiAna.

Sebastian Akchoté, pariski DJ i umetnik srpskog porekla, izbacio je singl "Beograd" u paketu s izuzetno atraktivnim spotom, koji svetskoj publici na jedan nov, intiman, uzbudljiv, ali i poprilično otkačen način, predstavlja jedinstveni duh srpske prestonice.

Na omamljujućim kadrovima koji oslikavaju underground kutke Beograda radio je SO ME, koji je pred kameru postavio neke od najautentičnijih gradskih likova i pustio ih da plešu, dok ih "Beograd" vozi...

» Koncerti i nastupi u Srbiji i regionu
» Pesme u boji
» Pesme na slovo A
» Pesme za sva vremena
» Pesme na slovo A