Odluku o odlasku u Halštat, donela sam nakon što je jedna agencija izbacila jesenju ponudu i posetu ovom gradiću u Austriji. Nikada nisam čula za njega, ali počela sam da padam na male gradove, ne toliko popularne, a panorama ovog mestašca je namigivala i flertovala sa mnom u toj meri da nije bilo reči o ne-odlasku. Valjda to dođe s godinama. Ranije sam težila megalomanskim prestonicama, a sada sam najsrećnija ako odem u mesto za koje je malo ljudi iz mog okruženja uopšte i čulo. Nakon samo nekoliko metara hoda kroz Halštat, pita me Plemeniti: Kolmar ili Halštat? Ne znam. Kolmar. Ma Halštat. Halštat definitivno. Ne bih da zvuči kao kliše, ali to mesto jeste bajka. Uostalom, fotografije će govoriti same za sebe.

Putovali smo celu noć i stigli ujutru rano. Vožnja autobusom mi ne prija više kao pre. Postaje naporno i sve me boli od čega sam pomalo nervozna i džangrizava. Ali prvo što ugledamo kada izađemo iz busa je prizor sa fotografije. Šareno selo, kuće sa cvećem, jezero, Alpi. Sunčano je i toplo, a vazduh oštar i svež. Muka od teške, neprespavane noći nestaje i hvatam se za kameru da uslikam ovo, jer mislim da mi niko neće verovati da ovako nešto uopšte postoji. Kažu da ovde ne prođe dan bez kiše, ali imali smo sreće.

Plemeniti je uzbuđen jer će moći da vežba svoj nemački i krećemo u pravcu Turist info agencije da se malo raspitamo, tj. da se on raspita. Mada nema tu mnogo priče. Mesto je toliko malo da se za desetak minuta može obići uzduž i popreko. Svega hiljadu stanovnika. Ljubazna teta u tradicionalnoj austrijskoj nošnji polako objašnjava gde možemo iznajmiti brod i kako možemo stići do najpoznatijeg vidikovca u Austriji.

Šetamo kroz Halštat. Kuće su poređane jedna do i iznad druge. Drveni krovovi i mnogo cveća. U ovim dole, uz cestu, jedna do druge, nižu se ukrašene prodavnice sa najraznovrsnijim i poprilično skupim suvenirima. Ali ništa kič, sve fino izgleda. Negde na pola Halštata (posle pet minuta hodanja), sedamo u restoran na obali jezera, da popijemo kafu i odmorimo. Koliko je divno vreme! Sunce i Alpi. Konobarica je naša. Kaže da nas ,,razumije“, na Ljubanovo razočarenje, jer se baš nameračio da naruči na nemačkom. Labudovi plivaju uz obalu. Prođe po koji čamac ili kajak. Na nekoliko koraka od restorana, putokaz pokazuje mesto gde se iznajmljuju brodići. Ispred privatne kuće na obali, jednako ukrašene cvećem, viori se opran veš na žici. Čudan dečko, duge čupave kose polako izgovara pravila koja je toliko puta do sada izgovorio, a u vezi sa upravljanjem čamcem. Kao da su ga mama i tata tek probudili i naterali da sedi ispred kuće, smoren da smoreniji ne može biti. Biramo čamac koji liči na onaj iz ’63. kada se Džejms Bond vozi sa svojom cicom u Veneciji. Sat vremena, 20e, znači po pet svako. Vožnju započinju dame. Presrećne smo što jurimo čak drugom brzinom, do druge strane jezera, jer smo iz daljine snimile mali dvorac. Odmah iza sledeće stene, nalazi se drugi gradić – Obertraun, ali se ne zaustavljamo i kružimo okolo, a onda se parkiramo negde na sredini jezera i gledamo u pravcu Halštata. Sa vode sve izgleda još magičnije. Jezero je toliko čisto da se planine, oblaci i kuće ogledaju u njemu.

Nakon tih sat vremena vožnje, nastavljamo obilazak do malog trga – Marktplatz. Tu se nalazi crkva iz 1505. godine, napravljena u kasnogotičkom stilu, dok toranj na njoj datira iz 1320. Crkva je spolja jednostavne arhitekture i veoma lepa i bez nje panorama ne bi bila kompletna. Na uzvišenju iznad trga, nalazi se druga, manja crkva i najlepše groblje koje sam ikada videla. Koliko god to morbidno zvučalo. Grobovi su mali, puni cveća, krstovi sa malim drvenim krovovima izgledaju kao kućice, o svakom centimentru prostora se vodi računa i sve je cakum – pakum, uostalom kao i celo selo. Smrt ovde ne izgleda tako strašno. U maloj kapeli, nalazi se podzemno groblje, sa kosturnicom iz 16. veka – Beinhaus, sa oko 1200 lobanja. O čemu se zapravo radi: groblje je, kao i sam Halštat, toliko malo, da prosto nije bilo mesta da se svi stanovnici sahrane, pa su tako članovi porodica morali da iskopavaju svoje mrtve nakon deset godina, ne bi li na tom istom mestu sahranili druge članove. Lobanje su ostavljali napolju po nedelju dana, kako bi pobelele od Sunca i Meseca, a onda po njima iscrtavali imena, cveće, datum smrti… Ovo je praksa od 1720-ih godina, a najmlađa lobanja je iz 1995. i pripada ženi koja je preminula 1983. U kosturnicu možete ući za 1.50e, ali posle nekoliko sekundi me je uhvatila panika i morala sam vani. Uostalom, više od toga i nije potrebno.

Halštat je inače najpoznatiji po eksploataciji soli, a sam naziv je nastao od keltske reči ,,hal“ što znači so. Po nekim tvrdnjama, ovo je najstarije naseljeno mesto, navodno, starije i od Rima. Jedini način da se dođe do sela, bio je sa vode ili strmom, uzanom stazom, a danas, iako to više nije slučaj, motorna vozila su zabranjena od maja do oktobra, u određenim terminima tokom dana. I naravno, zbog svojih lepota, pod zaštitom je Unesco-a. Do rudnika soli i vidikovca može se doći žičarom, za 30e. Nismo baš bili spremni na takav finansijski izdatak, a i želeli smo da se malo zbližimo sa ovom neverovatnom halštatskom prirodom, pa smo odlučili da do vidikovca odemo pešice. Imajte u vidu da je put veoma strm i da do njega ima skoro 900m. Predviđeno vreme je oko 50 min, ali nama se to malo rasteglo na oko sat i po, budući da smo na svakoj klupi odmarali. A na vrhu, prelep pogled. Vredelo je. U restoranu ,,Rudolfsturm“ naručujemo kobaje sa kupusom, senfom i divnim hlebom i po pivo. Nazad se opet vraćamo pešice, ali drugim putem. Ova staza je skroz divlja i skoro bez oznaka. Dolazimo do vodopada. Usput NE nailazimo ni na jedan papirić, plastičnu flašu ili kesu.

Do polaska za Beograd treba ubiti još par sati. U Halštat muzej u kome se čuva najveća kolekcija halštatske kulture, nije nam se išlo, jer je napolju bilo tako lepo. Na putu do vidikovca, naišli smo na rudnik soli, ali nismo ulazili, jer smo već bili u onom u Vjelički (Poljska). Muvamo se tu i tamo. Na ulici je grupica ljudi i slavi se venčanje. Osim mlade u venčanici, svi muškarci i sitna muška deca nose kratke bermude sa tregerima, zelene čarape do kolena, cipele i šešire, dok sve žene i devojčice nose duge suknje, bele košulje i prsluke. I svi su fini, pijuckaju vince i tu i tamo zapevaju. Svraćamo na njihovu tradicionalnu štrudlu s jabukama. Odlična je, obavezno naručite. U to doba dana već je gužva, a svi restorani puni, pa malo duže čekamo na uslugu. Primećujemo da na ulicama uglavnom ima Austrijanaca, Nemaca i Azijata. Azijati su toliko oduševljeni ovim gradom, da su čak napravili njegovu kopiju u kineskoj provinciji Guangdong.

Poslednjih sat vremena provodimo na klupici na trgu. Na terasi jedne od kuća preko puta za koje bih pre poveravala da služe kao ukras nego da u njima neko živi, sedi stariji gospodin, čita novine. Kosa seda, očešljana na stranu. Košulja i sako, maramica u džepu. Pored, u dvorištancetu kuće, sedi stariji par. Piju vino. Pored nas, prolazi baka, ogrnuta džemperom i nosi štap u ruci. Ide ka njima. Sede i smeju se. Ima divan osmeh. Iz treće kuće u nizu, pridružuje se još jedna komšinica i svi ćaskaju. Opet smeh. Gospodin sa terase izlazi sa suprugom, nose torbu za gitaru i zastaju kod komšija. Svi se pozdravljaju. Gde smo to mi, kao nacija zakazali? Zašto mi je ova scena toliko neverovatna? Hoću da se preselim ovde. Već neko vreme razmišljam da odem iz grada. Želim da živim ovde, da udišem svež planinski vazduh, jedem sir, pijem vino, čuvam krave na Alpima. Da udišem miris cveća i šuma, a ne smrad đubreta ispod prozora.

Dan u Halštatu je brzo prošao. Povratak kući i back to black. Uprkos tome, bolje sam se osećala nego pred odlazak, jer mi je ovaj jedan dan napunio baterije. Ako biste na ovu stranu, možete napraviti lepu turu sa obilaskom Graca i Salcburga.

Pozdrav do sledeće priče,

Majus

Podsećanje: Višegrad

Ovih dana mi ništa ne ide od ruke, pa tako ni pisanje. Od Zagreba nigde nisam putovala i kako mi se čini, neću skoro na put. Naopaka sam, dok su svi u kolotečini, ja pravim izlete, sada kada je vreme odmora, ja sedim kod kuće. Knjige i filmovi su mi najbolji prijatelji. Setih se da sam još onomad ostala dužna priča iz Višegrada i Mostara, ali me je Sarajevo toliko obuzelo, da sam zapostavila sve ostalo. Pokazalo se da gradovi koji ostave jak utisak na mene, dovedu do velike čitanosti na blogu. To ne očekujem i u ovom postu, jer je prošlo već tri meseca od moje posete Bosni. Elan me je napustio, pa ću se potruditi da vam bar pružim osnovne informacije o ova dva grada koje ćete posetiti u budućnosti. A ukoliko niste od onih koji će leto provesti na moru i nemate ideju gde biste, predlažem vam da skoknete do Sarajeva, Višegrada i Mostara, jer će vam ovo sigurno biti drago putovanje, a i uštedećete vremena i para i vratiti se preporođeni. Vikend je dovoljan, a ako imate koji dan viška, još bolje. O Sarajevu možete čitati ovde ili na mom blogu. I dalje svima pričam kako nam je bilo lepo i koliko taj grad ima drugačiju energiju, tako da Sarajevo obavezno uvrstite u svoju listu, ako već niste. A onda obavezno i Višegrad i Mostar, jer su usput.

Višegrad je mali grad na Drini i nekoliko sati u njemu je dovoljno da ga obiđete, popijete kaficu, klopate i nastavite put dalje. Mi smo stigli toliko rano, da na ulicama, osim jednog pecaroša i nekoliko pasa koji su sve vreme trčkarali za nama, nikoga nismo ugledali. Iako se nalazi u uvali i okružen je brdima, naziv je dobio po starom gradu koji se nalazio na brdu iznad današnjeg Višegrada – viši grad. Od naselja je ostala ruševina nekadašnje kule Kraljevića Marka i koliko smo razumeli, nije dostupna posetiocima jer je put do nje nepristupačan.

Najznačajnija tačka grada jeste most Mehmed – paše Sokolovića. Naime, u selu Sokolovići, nedaleko od Višegrada, živeo je srpski dečak Bajica koji nije uspeo da izbegne tadašnji običaj na ovim prostorima – danak u krvi, pa ga Turci otimaju, odvode u Istanbul, nameću Islam i menjaju ime u Mehmed. Kasnije, postaje veliki vezir trojici sultana – Sulejmana Veličanstvenog, Selima II i Murata III i donosi mnoge odluke za vreme Otomanskog carstva. Ali ne zaboravlja zavičaj i u znak zahvalnosti, po njegovom projektu, na nekadašnjem putu koji je povezivao Bosnu sa Carigradom, 1571. počinje gradnja mosta. Nekoliko vekova kasnije, nobelovac Ivo Andrić piše o mostu koji kroz roman ,,Na Drini ćuprija“, postaje poznat širom sveta. Godine 2012, ja odlazim u Istanbul i svraćam u džamiju Mehmeda – paše Sokolovića, a 2016. dolazim da vidim njegovog plana delo.

Kameni most je dugačak 179.5m, širok 6.30m i čini ga jedanaest lučnih otvora. Na sredini mosta je proširenje na kojem se sa leve strane nalazi ploča sa arapskim natpisom i podacima o nastanku mosta, a sa desne strane nalazi se terasa, takozvana, sofa. Most je godinama unazad preživljavao poplave, napade i ratove i toliko puta je obnavljan. Danas se nalazi na UNESCO listi svetske baštine i uvršten je u sto najugroženijih spomenika. Zbog dve hidroeleketrane u blizini i visokog nivoa vode, donji deo mosta je u veoma lošem stanju.

Drina je dužinom grada nestvarno lepa, a ujutru kada sunce tek izlazi, okolna brda i lukovi na mostu se reflektuju u toj neverovatno zeleno plavoj boji. Ali da sve ima svoju drugu stranu medalje, uverila sam se nekoliko kilometara dalje od Višegrada, na putu za Sarajevo, gde postavljena mreža pravi jasnu granicu između čiste Drine i deponije koja se stvara zadržavajući svo đubre i bezbroj flaša koje se kreću u pravcu Višegrada. To je naša refleksija i odraz naše realnosti.

Budući da je Ivo Andrić živeo u Višegradu i ovde završio osnovnu školu, njegov uticaj na grad je veliki. Osim nekoliko njegovih statua, murala i citata na fasadama, ceo grad podseća na njega. Bar je mene, koja prvi put dolazim ovde, sve asociralo na velikog pisca. Ovde se nalazi i kuća u kojoj je živeo, ali jedino obeležje je tabla na kojoj piše: „U ovoj kući je detinjstvo proveo nobelovac Ivo Andrić“. Kuća je trenutno u privatnom vlasništvu i opština u saradnji sa Komisijom za očuvanje nacionalnih spomenika BiH i Zavodom za zaštitu kulturno-istorijskog nasleđa RS, već godinama pokušava da vrati u posed grada i da se, po želji Ive Andrića koristi u kulturne svrhe, ali nažalost, neuspešno.

Na oko 300m od ćuprije, na mestu gde se Rzav uliva u Drinu, nalazi se Andrićgrad, nastao kao projekat reditelja Emira Kusturice. Andrićgrad ili Kamengrad, sagrađen od kamena i mermera, postoji od 2012. godine. U oko pedesetak objekata smeštene su prodavnice, restorani, knjižara, bioskop “Dolly Bell“, škola filma, galerija… Na dva trga, raspoređeni su spomenici Ivi Andriću, Nikoli Tesli i Petru Petroviću Njegošu, a ovde se nalazi i Crkva Svetog kneza Lazara, napravljena po uzoru na manastir Dečani. Jeste to sve sređeno, ali ostala sam ravnodušna poput svog tog mermera, što ne znači da se vama ne sviđa ili neće svideti.

U Višegradu možete posetiti i Crkvu uspenja presvete Bogorodice iz 1884, manastir Dobrun koji se nalazi na 12km od grada i Muzej posvećen Prvom srpskom Ustanku, a na 5km od Višegrada, nalazi se i Višegradska banja, ako ste i za tu varijantu. Na zvaničnom sajtu Višegrada, možete potražiti i informacije u vezi sa krstarenjem Drinom.

Želim vam prijatan boravak u Višegradu, a mi se sledeći put vidimo u lepom Mostaru.

Pozdrav,

Majus

Moja „Drakula tura“

Drakula tura

Hm, sjajan osećaj, kad nakon 540 km, sediš na terasi, u sred šume, u sred nedirnute prirode i sumiraš dan.

Osmislih na brzinu, gde i kako potrošiti nekoliko dana, te kuda proputovati a da to već nisam.

1. dan, Banja Luka – okolina Despotovca

Put Zvornika nakon jutarnje kafe, pa lagano preko Drine do Loznice, čisto da se podsetim kako loši putevi mogu biti u Srbiji, Potom Valjevo. E to je tek bilo „podsećanje!“ za desetku. Da, radovi jesu u toku, ali tamo gde ih nema je „strašni sud“. Al sad nema nazad, nema autoputa, ili ga barem neće biti za još koju godinu, deceniju…

Dočepah se Valjeva živ. Valja malo ugasiti motor i odmoriti. Park „Pećina“. Nakon kratke pauze okrenuh na Mionicu. E to je tek bio potez. Pukla Šumadija na sve strane. Prelep put, doduše malo uži, ali bez rupa i radova. Nižu se sela jedno do drugog. Prolazimo rodnim krajem vojvode Živojina Mišića. Na svakom kraju po neka vikendica ili kuća za odmor i izdavanje. Reljef se talasa kud god okom … Imam osećaj da kad bih stao u jednom od tih dvorišta, plan za dalje bi momentalno bio promenjen. Nema stajanja, hrabro držim pogled dalje i stižemo u Ljig. Ibarska magistrala i jurnjava do Gornjeg Milanovca a onda kraticom do Kragujevca.
Opet smena lepih predela u nedogled. Uživamo u laganoj vožnji bez žurbe. Problem prave samo lokalne radio stanice i po pravilu, na svakoj su želje i pozdravi! Gasi to bre! Vinskim putem se spuštam u Jagodinu i napokon, nakon 500 km pravimo pauzu kod Stefanovića u Ribare. Topli domaćinski doček kod Bože i Dušanke treba osetiti, a sliku njihovog dvorišta
i terase stavljam samo da pokušam pokazati o kakvom raju se radi.
Par sati u priči i degustaciji domaćih specijaliteta očas prodje. Valja ići dalje. Despotovac, manastir Manasija i noćenje u Etno kući Milanović, na nekih 20 km dalje od Despotovca, selo Lipovac. Doći do kuće je vrlo lako. Na svakom raskršću su putokazi. Put asfaltiran skoro do pred kuću. Pogled? To ću ujutro! Uz sunce sam siguran da će slike biti mnogo lepše.

Domaćini nas dočekaše kako to Srbi znaju. Skoro cela porodica je tu. Dvorište puno automobila gostiju iz cele Srbije i iz Austrije. Parkirah i ja Škodu iz Banja Luke. Rakija, priča, pomoć oko planiranja puta za sutra, dogovor za doručak i kratku šetnju, pa onda lagano dodjoh i do one terase sa početka priče. Lavež pasa jedino prekida tišinu,

Predjeno 540 km puta. Noćenje 2000 dinara za dve osobe sa doručkom.

Dan 2. Od domaćina Milanovića, preko Manasije, Resave, Krupaje, Lisine do Krajove

Rano ustajanje, domaćini donese med i vodu, a tu je i kafa, odmah. Prošetasmo malo imanjem da se uverimo šta sve vredne ruke domaćina čuvaju i obradjuju. Par mladih kobila, gice mangulice, tri šarplaninca, koke i ostala stoka, sve to na najviše 50 metara od apartmana. Sve uredno, bez dodatnih „mirisa“, čisto, nahranjeno, očišćeno… Bojan je vrlo vredan domaćin i sve stiže. Nije on sam, cela porodica je u poslu. Ako sam možda malo subjektivan u oceni ovog etno imanja, pogledajte na Booking.com i videćete ocenu koju je ponela ta destinacija. Ipak nisam preterao
Jedan jutarnji pogled na Etno kuću Milanović.

Doručak i još malo priče, pozdravljanje i pravac Despotovac, manastir Manasija.

Moćne zidine vide se još iz daleka.
Najezda turaka ipak ostavlja tragove.
No, o istoriji manastira ne želim ja dalje. Imali smo sreću pa smo u manastirskoj crkvi naišli na gospodju koja je bila raspoložena da nam mnogo toga pokaže, objasni kompoziciju fresaka, kaže štogod o istraživačkim radovima u cjelom kompleksu itd. Nekoliko fotografija će samo dokazati monumentalnost i lepotu ovog mjesta.
Sledeća stanica je pećina Resava. Interesujući se po netu o pećini saznao sam mnogo toga, ali na stranicama ne piše u koje vreme se formiraju grupe za obilazak iste. Naša grupa je bila u 11.20 časova, pa ako to nekom znači neka zna. Ivana, profesionalac, vodič, pokazala nam je sve što se da videti i prepoznati u ovom spomeniku prirode. Najtoplija preporuka bilo kome ko krene tim pravcem, da odvoji sat vremena i poseti ovu lepoticu. Neće se pokajati.
u je i restoran a i prelepo šetalište koje možete obići dok čekate na polazak grupe za obilazak pećine. Obzirom da je u pećini konstantno 7C, obavezna je topla odeća i obuća. Uživanje počinje.
Oduševila me je domišljatost speleologa koji su, po Ivaninim rečima, svim dvoranama dali imena a „krstili“ su i po neke pećinske ukrase, pa su gore Pčelinje košnice a dole Vodopadi Vraćajući se od pećine Resava u regiji rudnika Vodna skrećemo ka izvoru i slapovima Lisine. Još jedna prirodna lepota. Put uzak ali dobar. Saobraćaj popriličan. Veliki broj turista obilazi ove destinacije.
Pored izvora i slapova Lisine mnoštvo restorana i pansiona. Domaćini su se svojski potrudili da Vas na ovim krajevima ne zadržava samo priroda i njene lepote nego i gastronomska i smeštajna ponuda pansiona i restorana. Vredi napraviti još jednu pauzu!

Iz tog dela Despotovačke opštine i pograničnog dela Braničevskog okruga valja krenuti put severa i još odvojiti malo vremena za obilazak Krupajskog vrela.
U ovomo restoranu će Vam pripremiti vrlo ukusnu ribu koju sami možete uloviti, a bazen je za goste restorana.

Ovo sve treba lično okusiti, probati, prošetati, pregledati, omirisati…

Nakon malog mesta Krepoljin, gde dobijam prilično čudne upute o daljem putu ka Rumuniji, nastavljam svojim biranim pravcem preko Homoljskih planina. Krećem put Žagubice pa lagano levo preko Jasikova na Homolje. Hm, da li sam pogrešio? Sve govori da jesam. Brzina ne veća od 30 km/h. Ali priroda i predeli prelepi. Nema odustajanja. Nastavlja se Leskovo, pa Debeli lug i lagano ulazim u rudnike i grad Majdanpek. Čista uživancija. Auto lagano klizi, smenjuju se prelepi motivi, fotografije se skupljaju, kratke pauze povremeno i gazi dalje. Majdanpek nisam ovako zamišljao. Vidi se da je privreda zamrla i da se oseća ogromna stagnacija po svemu, ali se takodje vidi i da je ova varošica bila centar u kojem se itekako lepo živelo. Ogromni stambeni objekti, široke ulice, sportski i turistički kompleksi, sve na padinama, doduše preblizu rudarskom basenu, ali to je to.

Odlučujemo se ići dalje do Donjeg Milanovca. Opet prečicom, kroz Nacionalni par Djerdap. He he he kakva dobra odluka. Dve srne šetaju pored puta u ostacima žitišta, majka mangulica sa desetak malih manguličica trče preko puta ispred nas, orao koji umalo nije sleteo na krov auta… šta li će još da nas snadje!? Nema tog autoputa koji pruža ovakve avanture!

Ugledasmo Dunav. Djerdap je blizu. Djerdapom do Kladova gde preko HE Djerdap prelazimo u Rumuniju. Kratko zadržavanje za kupovinu RO Vinjete koja je u Rumuniji obavezna za sve putničke automobile i veće kategorije vozila. Motocikli je ne plaćaju. Cena koštanja 3€ za 7 dana vožnje.

Hm hm, kad samo pomislim na Sloveniju i druge severnije zemlje i njihove vinjete!

Odličnim putevima, poštujući saobraćajna ograničenja, lagano stižemo u Krajovu, Smenjuju se omanja i oveća sela. Svako na svoj način lepo, ružno, pusto, prenaseljeno, zapušteno, sredjeno….

Krajova, prelep veći grad, sa uredjenim saobraćajem. Ne nalazimo prethodno rezervisani smeštaj preko Booking-a ali zato hotel je tu. Ladno Ćuk pivo pre spavanje i pravac soba. Dosta je bilo za danas.

Smeštaj je 45€ za sobu sa doručkom. I tu je uknjiženo dodatnih 400 km vožnje. Ukupno 940 na satu.

Dan 3. Krajova, Sinaia, Brašov

Nakon doručka u hotelu, kratka šetnja centrom Krajove, njenim trgovima i pogled na parkove. No, nema baš mnogo vremena za opuštanje, valja ići dalje do Brašova.

U zoni grada Slatina prelazimo široku reku Olt. Boje svih reka u Rumuniji nisu baš za neku pohvalu i kreću se od svetlo braon do tamno braon. A to, priznaćete ni blizu nije boji Vrbasa, Une, Sane, Trebišnjice…

Prije Pitestija skrećemo ka Trgovištu i nastavljamo preko Karpata za Sinaia. Ne baš pravi izbor trase. Imao sam osećaj da su komšije Rumuni potpuno zaboravili na ovu trasu, mada je saobraćaj prilično živ a i održavaju neke autobuske linije.
Napokon, Sinaia. Samo što sam parkirao počeše telefoni da „zvone“. Zakačio se gradski free wifi i poruke samo stižu.
Malo mi je čudno bilo da putem ka dvorcu Peleš na svakoj krivini su bale sijena. Čemu to? Nije nikakva igra, nisu Pokemoni, shvatih to posle. U dane posle našeg boravka ovde održava se auto slalom Sinaia 2016 i to su jednostavo sredstva za obezbedjenje trke.

E tu, malo iznad počinje posebna priča. I jedan od glavnih razloga našeg putovanja.
O dvorcu Peleš, sigurno možete naći mnogo detalja i informacija koje ja ne bih ponavljao. Želim samo preneti utiske sa obilaska donje etaže dvorca. Kratko – vredelo je svakog kilometra vožnje do njega. Sačuvana istorija, prezentovana na pravi način, autentičan dvorac, neoštećen ni zubom vremena a ni ratnin pohodima, postavke unutra jasno daju do znanja o bogatstvu kraljevske porodice i same države u to doba. Obilazak donje etaže ili „Regular tour“ košta 20 leja (oko 4,5 €), obilazak celog dvorca na svim etažama je 50 leja (oko 11€), fotografisanje je strogo zabranjeno, osim ako ne platite dozvolu za fotografisanje koja košta dodatnih 35 leja (oko 8 €). Obilazak donje etaže traje oko 40 minuta. Kretanje kroz dvorac je u grupi a svi na nogama moraju imati navlake (jednokratne), koje liče na navlake za obuću u hirurškim salama. Prepustite se priči vodiča i uživajte u svemu što se vidi. Ova destinacija, kao i neke koje smo posle posetili je u stvari fabrika para. Red za kupovinu karata (čekali 20 minuta), red za ulazak (čekali pola sata). Turista kao u priči. Sve vri od ljudi. A domaćini su sve regulisali do detalja. Okolo su prelepi restorani i odmorišta. Ipak se radi o zimskom turističkom centru koji u svojoj okolini ima ski staze i zimovališta. Nije samo dvorac Peleš razlog posete ovom mestu.

Put do Brašova nastavlja Karpatskim krajevima koji zrače lepotom i plene svaku pažnju. Kuće velike, lepe, dvorišta uredjena, odaje utisak turističkog kraja koji živi od ovog posla. U jednom momentu putokaz za Rašnov. To mesto je poznato po svom utvrdjenju iznad grada do kojeg iz grada vode stepenice (tvrdjava 1000 stepenica, neki je i tako zovu). Ajd levo, lagano preko Karpatskih visoravni prepunih stada ovaca i goveda, čistom prirodom do Rašnova i poseta ovoj tvrdjavi.
Pravac Sergiana, domaći specijaliteti i hladno Ursus premium i tamno pivo! Mmmmmmmmmm sva čula uživaju!

Smeštaj u Casa Timar je 28€. Novih 320 km za nama i uknjiženih 1260 km na satu. Još se vozimo na gorivo iz Banja Luke, da ne zaobravim tu važnu napomenu

Dan 4. Brašov, Bran, Fagaraš, Deva, Bela Crkva

Od Brašova do Brana nema ni 30 minuta vožnje. Nalazim prigodan kafe sa wifi i prepuštam boljoj polovini da uživa u čarima strave i užasa vezanih za Grofa Drakulu. Meni je to deja vu, a i opisano u putopisu iz 2014 godine. (Rumunija i njene staze). Uživam u tišini, pogledu na mnoštvo turista koji grabe ka dvorcu. Prepoznajem čak neke koji su juče sa nama obilazili Peleš. Još jedna „fabrika novca“ u Rumuniji.

No, ipak, par reči o ovom mestu.





Kruna ove naše ture kroz Rumuniju bila je posjeta dvorcu Bran (poznatiji kao Drakulin dvorac). Impresivno zdanje. Dvorac je sazidan na stijeni, tako da kada dođete u njegovo podnožije, osjetite strah i poštovanje i odmah razmišljate šta li vas očekuje unutra, naravno imajući na umu mit koji je stvoren o Drakuli.
Tačnije, Vlad III poznat i po nadimcima Tepeš (rum. Țepeș – Nabijač) i Drakula (Zmajev sin), bio je vlaški knez iz dinastije Drăculești i borac protiv Turaka. Vladao je Vlaškom u tri navrata, neprestano vodeći borbe sa drugim pretendentima na prijesto, pri tome se koristeći izuzetno okrutnim metodama koje je naučio dok je kao dijete bio talac Murata II. Pustimo Drakulu da mirno počiva, a mi počnimo sa obilaskom dvorca. Put do ulaza u dvorac vodi kroz živopisnu pijacu koja je puna suvenira, kao i prehrambenih proizvoda iz tog područija, tako da za sebe svako može pronaći nešto interesantno, po vrlo prihvatljivim cijenama. Dvorac je za posjete otvoren svakim radnim danom od 9 do 16 časova, a ulaznica, za odraske osobe, košta 35 leja (oko 8€). Na kupovinu ulaznice čeka se nekih 15-tak minuta, a platiti možete i karticom. Do dvorca se penje kamenom stazom, a dvorac se polako otkriva pred vama, u svoj svojoj veličini. Obilazak dvorca je individualan, bez vodiča, krećete se obilježenom stazom, ne možete zalutati, iako su neki hodnici jako uski, tako da kroz njih prolazite skoro pognuti. Slikanje u dvorcu je dozvoljeno, a u njemu se nalaze eksponati kako iz doba kada je dvorac bio u posjedu Drakule, tako i iz vremena kada je dvorac kao svoju rezidenciju koristio rumunski kraljevski par Ferdinand I i Marija od Edinburga (roditelji Marije Karađorđević, supruge kralja Aleksandra Karađorđevića). Ono što je na mene najviše ostavlo utisak su peći od keramike, živopisno oslikane i nalaze se skoro u svakoj prostoriji, namještaj izrezbaren ili oslikan do najsitnijih detalja, kao i kruna i žezlo dinastije Drăculești.

Nakon 1375 km puta, valjalo bi sipati i malo goriva. Hm, razočaran! Ono, nije da nisam mogao još malo na BL gorivo, al da ne vučem djavola za rep, sipaj Darko! Imam svedoka o tačnosti ovih podataka

Nižu se gradovi Sibiu i Sebeš pa koristeći delove izgradjenog autoputa za nešto više od par sati stižem u Devu. Mesto poznato iz prethodnog putovanja. Kroz Devu se produžava do Hunjedoare.
Rudarsko, topioničarsko, industrijsko, energetsko mesto. Ne znam šta sve ovde još nema. Iza tornjeva železare Arcelor Mital odjednom izbija dvorac Hunjedoara. Ostavlja bez daha svojom veličinom i lepotom. Ali nikako se ne uklapa u ovo industrijsko okruženje.
Ovaj dvorac je vezan za Vlada Tepeša III. Kako smo u Pelešu ostali bez teksta, ovde je iznenadjenje i oduševljenje svime značajno veće. Ovo jednostavno treba ucrtati u mape nekih Vaših budućih putovanja i obići lagano. Od sličica koje ovde pokazujem a i kojih ima na internet stranicama nema baš neke velike vajde. Na dalje Temišvar, centar, tek da se malo zagolica mašta i doživi centralni trg i uskoro smo na granici.

Nastavak puta ka Srbiji. Smeštaj ovog puta u Beloj Crkvi. Vila Oaza. Odličan izbor. Brzinsko raspremanja i trk do Banatske Palanke na Dunav i uživanje u specijalitetima kuće, smudj, kečiga, čorba… Svaka preporuka za restoran „Staro sidro“ i ljubazne domaćine! Žao mi je što nije dan, kako bih uživao u lepotama Dunava koji je tu prilično širok a i da vidim tu skelu koja vozi 5 puta dnevno od Ban Palanke do Rama.

Smeštaj je 30 €, dodatnih 640 km i na satu je trenutno 1900 km.

Dan 5. Bela Crkva, Kovin, Banja Luka

Jutro ne dozvoljava da se ode iz Bele crkve a da se kafa ne popije na Belocrkvanskom jezeru.
i onda lagano pravac kuća. Ukupno 2380 km putovanja.

Jedno zapažanje o saobraćajnoj kulturi

Ovog puta imao sam priliku proputovati Rumuniju na četiri točka. Neke velike razlike u ponašanju domaćih vozača prema dvotočkašima i četvorotočkašima i nema. Mislio sam da su vrlo tolerantni samo prema motociklistima ali oni generalno poseduju vrlo visoki stepen saobraćajnog vaspitanja, kulture i ponašanja. Svi redom.

Ono što me je posebno začudilo jeste redovne gužve u manjim mjestima, reda veličine Laktaša kroz koje sredinom prolazi glavna magistrala. U prvom naselju sam mislio da se radi o nekom udesu ili slično obzirom da je kolona ulazila u mjesto lagano i sa velikim zastojima. U suprotnom pravcu saobraćaj je bio blizu normalnog. Semafora u takvim mestima nema. Hm, ne, nema udesa, nema nikakvog problema, sve se svodi na pešački prelaz na kojem pešaci imaju prednost! Prilazeći takvim prelazima shvatam da vozači automobila čekaju svakog pešaka koji je samo pogledao na pešački prelaz, prvo da stupi na prelaz a onda i da se odmakne od trotoara kad napusti prelaz. U jednom momentu sam prokomentarisao za vozača ispred mene: „evo ga sad će da izadje iz auta i prevodi pešake preko ulice“. Bez imalo nestrpljenja, sviranja, kočenja, turiranja… Pešak je svetinja.

Jedna mala crtica, ali kad bi krenuli i mi ovako, mnogo manje bi bilo problema i na našim putevima.

„Tragalac je tražen. Putnik je cilj.“ ~ Osho <3 Nekada su moja jedina putovanja bila putovanja u sebe. Nekada su moja jedina putovanja bila putovanja u knjige koje sam čitala. Kasnije sam iskoračila izvan i moje putovanje se materijalizovalo. Na njemu su se neki putevi isprepletali sa stranicama koje sam ranije čitala. Na njemu su…

Moje prvo, najlepše i najteže putovanje. Sve lepo je teško, rekli su Grci. Gledala sam kako se sva lepota pretvara u teškoću i obrnuto. Učila kako da se radujem tim teškoćama i da ih mazohistički želim još. Ne znam kako sam se opredelila za ovo putovanje. Ne znam da li sam ikada stvarno želela ovakvo jedno putovanje. Želela sam sve drugo, samo ne to, ali nisam znala to da ispravno poželim. A kad ne znate ispravno da želite i kad poželite bilo šta- Bilo Šta vas i pronadje.

Nekada sam samo nejasno predosećala, a sada sa sigurnošću znam, da čovek uvek dobija ono sto želi, osim kada to želi baš previše. Kada nešto želite previše, onda zbunjujete svoju želju i vršite pritisak nad njom, čime blokirate njeno ostvarenje.

U principu postoje dva nagona: konstruktivni, odnosno ljubav, i destruktivni, odnosno strah. Destruktivni nagon dakle nije mržnja, kao što ste možda pretpostavljali- jer ona ne postoji. Postoji samo strah. A mržnja je nus pojava straha. A strah je samo misao, reče neko. Ova dva nagona su izvori svega što nam se dogadja, odnosno onoga što sami iz sebe projektujemo u svoj život.

Razmišljajući o svemu tome, počela sam da analiziram svoje odluke u poslednjih par godina i da probam da shvatim- kako sam ja to završila u Americi? U zemlji koju uopšte ne volim. Navodno.

Odgovor je vrlo lak: nisam u njoj ni završila. Nego sam tu samo usput. Pa ipak, to usput nekako predugo traje, ovaj put…
Ja sam neko ko voli antiku i renesansu, umetnost i humanističke nauke, male detalje na arhitekturi i poeziju bez rime, sir sa groždjem i vinom, budizam i jogu, poljsko cveće i vodene kapi, divlje životinje Afrike i šamane iz Perua, porcelanske šoljice za kafu u shabby chic-u i zidove sa tapetama. Kako me je to pobogu odvelo u Ameriku? Zemlju postmodernizma, kapitalizma, globalizacije, bluda, neukusa, praznine i duhovne opustošenosti. Zemlju bez istorije, arhitekture i kulture. Zemlju bez goblena. Zemlju bez tapeta. Neka tapete ovde budu opšti simbol, da se ne ponavljam.

Uvek sam sebe videla na poljima Toskane, na jugu Francuske, po iskopinama Atine, u indijskom ašramu ili Tibetu. Uvek sam sebe videla sa fotoaparatom oko vrata na nekom proplanku Afrike, Azije ili Južne Amerike, u potrazi za divljinom.

Pa ipak, obreh se u Severnoj Americi, zemlji bez tapeta.

Često se pitam kako je to moguće. Mora da postoji u meni to nešto što voli Ameriku, a neće sebi da prizna.

Jer ja jesam mazohista, ali nisam baš toliki.

Može biti da sam nekada videla odredjeni kadar sa golim ravnim putem u nepregledna kalifornijska polja i vrhove planina koje se iz daleka zagonetno smeše. Čitala sam Keruakov roman „Na putu“, Fanteov „Put za Los Andjeles“, sve od Bukovskog i pesme Bitnika, a to je zvučalo primamljivije nego što u stvari jeste. Preslušavala sam iznova i iznova Peperse, Nirvanu, Dorse, Tom Vejtsa, Lenarda Koena i Bob Dilana. I prirodno se nametnuo osećaj da sve to mora imati nekakve veze.
Možda bi na takvim albumima i knjigama trebalo da stoji uputstvo za upotrebu i neželjena dejstva. Nus pojava: možda se probudite u Americi.

Zašto? Zato što iste u Americi nećete ni naći.

Ova muzika, knjige i filmovi koji se me kontaminirili, utemeljili su jedan blago primetan sloj želje u mom biću, koji kosmos nije mogao da negira. I onda tako niotkuda jedan plakat u studentskom domu Lola, u redu za čekanje u menzi, na kome je pisalo „Work and travel“. Work me nije naročito zanimao, samo travel, ali lepo kaže naslov: prvo radi, pa onda putuj. Od malih nogu su nas učili da čitamo sitna slova svakog ugovora, ali mi se nikada nismo opametili.

I nekoliko meseci kasnije eto me na tom posteru.

Odmah sam osetila da hleb i mleko nemaju isti ukus- hleb je sladak, mleko gorko, i odmah me je moje šesto čulo upozorilo da sam stupila na pogrešnu teritoriju. Voda se pije isključivo iz flaše, što je takodje bio znak za uzbunu. Odmah mi se učinilo da sam u nekom veštačkom svetu, da smo svi mi zajedno u nekoj laboratoriji kao zamorčići u naučnim istraživanjima. Skoro svuda se nalaze kamere, pa ako ste čitali Orvela ne možete da se opustite ni u kupatilu, a ni u krevetu dok spavate. A ako niste čitali Orvela, ne verujem da čitate ni ovo.

Ono što me je najviše uplašilo jeste moj prvi susret sa monstuoznim čudovištem zvanim kapitalizam. U Srbiji nisam imala prilike da se sa tim susretnem, kako zbog opšteg stanja stvari u našoj zemlji, tako i zbog svoje prirodne i tipično filozofske zanesenosti. Onda odjednom kao da me je neko nogom šutnuo u taj čudni svet pohlepe i gramzivosti.

Sa svih strana sam osećala prisustvo te čelične mašine koja raste oko mene i širi se pravo ka meni, preteći da me satera u ćošak, a onda apsorbuje u sebe, kao fagocit bakteriju.

Postala sam tek jedan njen mali šraf, potpuno bespomoćan, ali bez koga ta mašina svakako ne bi mogla da opstane. Moji pokreti su postali mehanički, mahinalno automatski sam odradjivala svoj deo posla u fabrici besmisla, s vremena na vreme podmažući sebe uljem, da duže trajem.

Sećala sam se Azrine pesme „Pit i to je Amerika“ i toga kako sam bila previše mala kada sam je prvi put čula da bih je razumela. Umesto „Pit“, mislila sam da ide „pih“. Već tada sam se nekako pripremala za to da u Americi mogu da očekujem samo „pih“, uz odmahivanje rukom u prazno.

Zatim je preda mnom iskrsla Bodlerova pesma „Putovanje“, a pretežno jedan stih: „Putnik koji svoju Ameriku nikada ne nadje“.

Onda sam odgledala film „Večera sa Odrijem“ gde je usledelo konačno otrežnjenje: „Njujorčani su stvorili grad-zatvor, u kome su oni ujedno i zatvorenici i čuvari zatvora“.

I onda je to sve neko nazvao „Američki san“? Ne znam kakvi su vaši snovi, ali to moji svakako nisu. Po jednoj od definicija američki san znači da svi gradjani imaju JEDNAKE mogućnosti da postignu uspeh i prosperitet kroz težak rad, posvećenost, odlučnost…Da se vratim na Orvela: „Svi smo jednaki, ali neki su jednakiji od drugih.“

Druge definicije odredjuju američki san kao kupovinu SOPSTVENE KUĆE. Da, dobro ste pročitali. Sopstvene kuće. Ovo mi je bilo najteže da progutam.

Sopstvenu kuću smo svi mi ostavili u Srbiji, sa sve dvorištem, njivama i baštama prepunim cveća, voća i povrća koje nije GMO, gde je mleko slatko, a jagode su jagode kao u pesmi Goblina, da bismo došli u Ameriku, zemlju u kojoj je krava misaona imenica, paprika i breskva imaju isti ukus, i svi sanjaju da imaju svoju kuću. Ta kuća pritom nikada nije sasvim njihova, uvek je nekako-državna. Naime, kada Amerikanci „kupe“ kuću, to zapravo podrazumeva da će je otplaćivati na kredit narednih 40 godina, i da će ta kuća postati zvanično njihova kada oni već ostare, a tada će ih deca ionako katapultirati u starački dom, a kuću prodati i podeliti pare medjusobno. Ako nemaju dece, kuća se pripasti- državi, naravno.

Nije ni čudo što se skoro svi Srbi kad ispune uslov za američku penziju vrate kući i kupe tri koze.

Amerikanci imaju svoje strategije. Prvo ti sistematski unište državu, nateraju te da iz nje pobegneš, pa te onda namame holivudskim filmovima da dodješ baš kod njih. Prvo te izmuzu za vizu i avionsku kartu, onda te zaposle kod njih da radiš poslove koje nijedan Amerikanac ne bi radio, da bi im tim zaradjenim novcem platio smeštaj u kome nijedan Amerikanac ne bi živeo, i ono gorko mleko i sladak hleb. Na kraju se vratiš kući bez prebijene, bez uspomena, a i bez Amerike. Dobro je ako ti ostane za one tri koze.

Pa ipak, Srbi se i dalje vraćaju u Ameriku, kao zavisnici. Vraćaju se da budu robovi, vraćaju se da budu deo mašine, da pate, da stradaju. Da bi posle imali par lovačkih priča dok čašćavaju društvo u kafani, sa ono malo para što su jedva dovukli preko grane. Pa još onako nadobudno pitaju konobara: „Je l’ primate dolare? Nemam ništa u dinarima.“ Konobari takve najviše vole:„Primamo, primamo…“


U čemu je zaraza? Lepak je sastavljen iz prividne lakoće kojom se sve dešava. Ovde je usavršena ona doktrina iz pesme Zabranjenog pušenja: ubijaju vas sa osmehom na licu. Toliko vas hipnotiše njihov i usiljeni zašećereni govor da se i sami osmehujete dok vas ubijaju, i tražite da vas ubijaju još i još. “Srbin je lud, Srbin je proklet, jednom ga ubiješ, on hoće opet“.

Pa ipak, ne možete ne voleti Ameriku. Kako da je ne volite?

Ah, toliko je razloga da se voli Amerika, razloga koji se prostoru od Arizoninih kanjona i pećina, kalifornijskih sutona, nacionalnih parkova, džeza, bluza i rokenrola, hipika i bitnika…ali neću sad da pišem o tome, jer je ovaj tekst hejterski i treba da ostane dosledan sebi do kraja.

I Idoli imaju onu dobru: „A gde je Amerika?“, tako i ja sebe pitam motajući se tu i tamo po Americi, ne videvši nigde tu Ameriku. A to me nedoljivo podseća na ono: „Tražim sebe. Da li me je neko video?“ Kada se pitam otkud ja ovde, odgovor se lako nameće: pa ja i nisam ovde. Ne znam gde sam, ali nisam ovde. Ah, ja tako volim planetu Zemlju i sve njene delove, kada nisu obeležene granicama i vodjene političarima. Amerika je tako divna, kao parče zemlje. Ne kao institucija, ne kao sistem, već kao kamen odvaljen od ostatka kopna, razapet izmedju izlaska i zalaska sunca.
Posle svega, i dalje nekad krene da mi se vrzma po glavi jedan nastup Balaševića u kome on kaže: „I tako ja iznesem svoju hoklicu na 17.aveniju…“. Kao neko ko je iz Vojvodine, dobro su mi bila poznata ova sedenja na klupicama ispred kuće kad se ceo komšiluk skupi i krene da kafeniše i razmatra nove dogadjaje u društvu. Kafica se uvek srče natenane, dok para izlazi iz porcelanskih šoljica sa shabby chic cvetićima. Ko god prodje ulicom njega namami miris kafe koji se širi okolo, pa i on slučajno zaluta na klupicu, iako je krenuo ko zna gde. Onda se tu odnekud pojavi i poneka štrudla sa makom, gibanica ili bilo šta slično.

Uvek bih se toga sećala kad se nadjem na Tajms Skveru i pijem kafu iz Starbaksa u plastičnoj čaši. (Primetimo da ovoj vojvodjanskoj kafi tepam „kafica“, dok je kafa iz Starbaksa samo- kafa). I u Njujorku ljudi sede na crvenim stolicama u centru grada i piju kafu. Samo, oko njih je gužva, niko nikog ne poznaje, svi žure i piju kafu na eks, nema štrudle ni gibanice, a miris kafe sa spaja sa mirisima isparenja iz metroa, znoja i urina. Uostalom, ukus kafe nije isti iz porcelanske šoljice kao iz plastične čaše.

Niko ni sa kim ne priča, mahom ljudi sede sami i bulje u telefone. Nema te intimnosti i bliskosti kao na vojvodjanskim klupicama. Iako i dalje postoje neki tračevi da potajno želimo da komšiji crkne krava, mi mu i dalje rado pozajmljujemo dve kocke šećera, par jaja ako zatreba za kolače i tako dalje. To su neke od stvari koje nisam našla nigde drugde na svetu. I možda od svih stvari, pored pozajmljivanja te dve kockice šećera ili jaja za tortu, ukusa mleka i jagoda sa ukusom jagoda, kuće sa baštom, možda mi baš najviše nedostaje taj sam čin kafenisanja na hoklici na sred ulice. Taj čin ispijanja kafe u nedogled- to je gotovo magijski ritual, koji će možda kroz nekoliko vekova neki antropolozi pokušavati da razjasne.

I nije bez razloga Balašević na istom mestu na kraju dodao: „Ne dajte da vas prevare!“

AMERICKA JAVA SA PRIMESAMA NOCNIH MORA

PRICA O MORU - IVO ANDRIC

Napuštanje rodnih planinskih predela i silazak na more izgledaju nam, u prvi mah, kao stvari izuzetne doduše, jer to ne čine mnogi, ali ipak prirodne i ne naročito teške ni opasne. Istina je da većina naših ljudi živi i umire tu gde se začela i rodila, ali ni putovanje nije neko čudo nečuveno. Pa ipak opasnosti su veće i promene teže nego što to predvidjamo kada napuštamo zavičajni kraj i zamenjujemo ga drugim, u kom je sve drukčije, i to više nego što se nama u prvi mah čini.
Ko ostane da živi i vek provede u rodnom kraju i zavičajnim prilikama, tome se na život taloži naročita zaštitna skrama, zaodeva ga i pokriva naslagama i bojom vremena u kome živi zajedno sa onima sa kojima je krvno vezan. A odlazak u drugu zemlju, sa drugačijim prilikama, razgolućuje nas, vraća na mladalačka nesnalaženja, u doba prvih iskustava: ne podmladjujući nas stvarno, produžuje i bogati naš život, uvećava našu telesnu i duhovnu pokretljivost, a troši nam brže snagu. U svakoj od tih promena ima nečeg lepog, ali neprirodnog i rizičnog.
Silazak na more veća je pustolovina nego što mi u našoj lakomislenosti mislimo. U prvi mah izgleda nam da se nije mnogo izmenilo. Nešto malo oko nas, a gotovo ništa u nama. Rastinje našeg kraja pratilo nas je sve do nadomak morske obale, tu se doduše ono menja, ali zemlja i kamen ostaju isti. Tome još samo treba dodati more, veliku količinu slane vode, sa neobičnim ribama ispod glatke ili nemirne površine. I to je sve.
Ali nije tako. Ubrzo, mi počinjemo na sebi i u sebi da primećujemo promene. Krug naših interesovanja biva širi, ali i manje odredjen i siguran. Širina nas zavodi. Kad ostanemo sami sa sobom, čudno nam je i zbunjeni smo, kao u društvu neželjenog stranca. Javlja se lak strah od pitanja: kuda smo to zašli? Kud sve ovo vodi? Bojazan da se nismo, možda i neosetno, već ukrcali na ove njihove ladje koje su im preče od kopna, da sa ovim ljudima, koji kao da i nemaju korena, i ne znajući već brodimo po nepoznatim zakonima ka neizvesnim ciljevima. Prekor i kajanje.
Pomislimo da smo se predugo zadržali, da se valja vratiti tamo odakle smo došli i da će se za sve ove podvige i promene morati nekom polagati račun. Kome? Kakav? To naravno ne znamo, ali zebnju osećamo. Malo-pomalo pa se opet zapitamo može li sve ovo zaista biti i ostati sve lako i jednostavno, lepo i slobodno, bez posledica i odgovornosti i obračuna tamo gore, po nekom kopnenom zavičajnom ključu i računu. Sve češće pomisljamo na povratak , a sve nam teže pada njegovo izvršenje.
Vraćamo se u svoju zemlju, svojima. Ali tu ne nalazimo mira ni zadovoljstva. Naprotiv. U nama nastaje novo obračunavanje, ali u obrnutom smeru. Sada nam se stalno čini da smo nešto zaboravili dole na toploj obali, da smo imali pa izgubili neki neobičan poklon neke buduće sreće. Sve nam izgleda kao da smo mogli postati nešto drugo, da smo to kao u snu zaista i bili, ali da smo se probudili, i evo našli opet pod starim strogim zavičajnim nebom u boji svakodnevnice, sa nejakim suncem kome se uvek žuri.
I dešava se bilo u snu ili na javi, da taj pomorski svet izadje ponekad preda te, i to ceo odjednom, i povuče te potajno, ali snažno. I eto, sad si pomalo, bolno, stranac u svom rodnom kraju zbog kojeg si se tamo dole isto tako osećao usamljenim tudjincem.
Tako nas život kolebljive i nedosledne, obmanjuje , zanosi i razuverava. Tako nas kopno i more dodaju jedno drugom, i mrve i troše i glačaju, bez cilja i vidljiva smisla.
Ivo Andrić, „Priče o moru“

Slana Pustinja – Bolivija

os pre polaska na put na nasoj listi prioriteta se pored Auto puta smrti nasla se I Slana Pustinja.

O Slanoj pustinji u Boliviji slusali smo mnogo a I videli smo neke video klipove tako da nam je to bila destinacija koju smo jednostavno morali da posetimo. U sustini kada smo stigli u Ujuni imali smo zelju da odatle odemo samo u Slanu pustinju ali je izlet za tamo bio u sklopu cele ture I nije bilo moguce otici jedino tamo. Kao sto ce se kasnije ispostaviti dobro je bilo sto smo odlucili da odemo na kompletnu turu od tri dana jer smo tako videli I neke druge lepote Bolivije, ali o tome cemo u sledecem nastavku.

Sada pricamo samo o Slanoj pustinji.

Prvo I pre svega ovde treba da dodjete ISKLJUCIVO u periodu od januara do marta. Svaka druga opcija nije prihvatljiva. Dakle, samo u kisnom periodu treba doci ovde jer je u svakom drugom terminu dozivaj potpuno drugaciji.

Naime, ako dodjete ovde dok voda jos uvek prekriva pustinju videcete nesto jedinstveno – najvece ogledalo na svetu !!! Znam da to zvuci dosta cudno za svakog ko nikad nije bio ovde ali to je istina – Najvece ogledalo na svetu ! Na ovom mestu bicete u prilici da napravite jedinstvene fotografije za koje vam niko nece verovati da nisu fotosopovane, ali krenimo redom:

Trodnevni izlet zapocinjete u Ujuniju I u narednih tri dana napravicete oko 900 kilometara putevima koji su sve samo ne – normalni putevi ! Samo u 30% ovog izleta vozicete se koliko-toliko asfaltranim putem. Od nekog auto-puta nema ni govora. Nikada pre posete Boliviji, nisam ni pomislio da ce mi stari I “izlokani” asfaltni putevi biti toliko “udobni” za putovanje. U poredjenju sa stazama koje prolaze kroz nedodjiju kao I u poredjenju sa putem koji prolazi kroz slano jezero, to je bilo pravo osvezenje. Za ovu avanturu apsolutno je neophodno da putujete sa “Toyota Land cruser-om” jer bi verovatno svako drugo vozilo ostalo negde na pola puta. Nisu nam bile poznate mogucnosti ovog dzipa dok ga nismo ovde videli na delu ! Bili smo impresionirani !

Kad krenete iz Ujunija za Slanu pustinju ici cete prasnjavim stazama koje nikad nisu “videle” asphalt ali, ako nista drugo, put je ravan I utaban. Prvo dolazimo do “Groblja lokomotiva”. Groblje lokomotiva, verovatno nigde drugde na svetu ne bi ni bilo turisticki vredno paznje, ali ovde u Boliviji nema mnogo toga da se vidi sto je covek napravio pa se tako I “Groblje lokomotiva” smatra atrakcijom. Dakle, ovo je pre svega rudarski kraj, I iako je sasvim izvesno da ce u nekoj neposrednoj buducnosti rudarstvo izgubiti bitku sa turizmom, ovde se I dalje kopa srebro ali I litijum. Bolivija I, kako mi se cini Srbija, su zemlje najbogatije litijumom na svetu. Davne 1882 cene rude su, medjutim, naglo pale tako da vise nije bilo moguce redovno servisirati lokomotive koje su bile uvezene iz Nemacke I cije je odrzavanje bilo dosta skupo. Zato su one premestene na jedan “slepi kolosek” da sacekaju neka bolja vremena koja nikada nisu dosla. Tako je nastao turisticki lokalitet – “Groblje lokomotiva”. Ovde ce te provesti oko sat vremena , napraviti neke fotografije I krenuti dalje.

Sledeca stanica je neposredno pred Slanu pustinju. Selo u kome se svi bave eksploatacijom soli. U tom selu svaka kuca ima masinu za drobljenje I pakovanje soli. Jedini je problem , sto kad jednom tu so proizvedu I spakuju – ne znaju sta ce sa njom ! Cena soli na trzistu je jako niska te se so ne moze izvoziti ni u Cile a ni u Brazil zbog gromnih transportnih troskova. Domace stanovnistvo je ne treba jer je ima previse tako da se trzisna cena “srozala” na $ 2.00 za dzak od 50 kilograma. Kada se tome doda da proizvodjaci o svom trosku jos i jodiraju so, ostaje nejasno kako imaju bilo kakvu racunicu da nastave sa proizvodnjom.

Zbog obilja soli , kao I zbog cinjenice da se proizvodnja soli za ljudsku ishranu ne isplati, doslo se I do ideje da se od soli – prave kuce ! Poprilicno primitivnom metodom prave se cigle od soli. Te cigle imaju u svom sastavu vis od 90% soli ali im se dodaje i neka vrsta vezivnog sredstva da bi mogle da zadrze oblik. One se ne peku nego se suse na suncu u upotrebljevaju se bas kao I regularne cigle. Jedini problem je sto ih kisa mose ostetiti pa se kuce pokrivaju plasticnim panelima koji bi trebali, zlu ne trebalo, da malo vise nadkriju zidove kuce, mada to I nije bas svuda slucaj kao sto ce te videti. Tako smo pored kuca na ovom puta videli I “Slani Hotel” – kompletno napravljen od soli. Nisu u tom hotelu samo zidovi “slani” vec I stolovi , stolice, sank I bukvalno sve unutra. Svako lizanje inventara strogo je zaranjeno ! U kisnom periodu, naravno, taj hotel je, iz razumljivih razloga – zatvoren !

Nakon posete selu gde se proizvodi I pakuje so i gde se nalazi I poslednji tursticki market u tom pravcu, krenuli smo put Slane pustinje. Krenuli smo putem gde se mestimicno mogu videti bare sa strane ali nikako nismo ocekivali da ce , u jednom momentu, put potpuno nestati I da cemo se naci usred slanog jezera. Uparvo to se I dogodilo. Bas kao na filmu, izgladalo je kao da je neko “makazama” odsekao put I da nemate drugog izbora nego da nastavite voznjom kroz jezero. Zvuci nerealno ali je bas tako.

Voda u jezeru nije duboka, mozda samo do clanaka, zato je nastavak puta I bio moguc. Skrenuvsi u jezero vozili smo se tako kroz vodu jos nekih pola sata. Vremenom je mutna voda jezera bivala sve bistrija I mirnija dok se nismo zaustavili na mestu gde je bistrina vode pravila najsavrsenije OGLEDALO. Odusevljenje svih nas (nas 11 +2 vozaca) bilo je vise nego ocigledno. Scena u kojoj smo bili sledecih nekoliko sati bila je nesto sto kao da nije sa ovog sveta. Potpuno nestvarna iluzija hodanja po oblacima- bas onako kako neki ljudi zamisljaju odlazak u raj ! Hteli Vi to ili ne, ovde odmah dobije zelju da se slikate praveci pri tom razne polozaje tela, sto Vam inace nikada ne bi palo napamet. Jednostavo, inspirise vas taj efekat ogledala I vi pokusavatae da svojim “sasavim” pozama napravite sto oriiginlnije slike.

Dakle,ovo mesto Vam daje neverovatne mogucnosti da napravite forografije kakve nigde drugde ne mozete. Cak I video klipovi mogu da izgledaju potpuno “izcaseno”. Uostalom, dva takva video klipa smo I mi postavili u nasem snimku. Malo posle “prvog soka” organizator izleta je organizovao rucak za stolom gde su vam noge uronjene u to najvece oglefalo na svetu. Tek toliko da se malo saberete I da nastavite – jos ludje ! Ovom rutom, inace, prolazi I Juzno Americka verzija Dakkar relija I mogu misliti u kakvom se cudu nadju vozaci kad dodju ove.

Znam da ovo sve zvuci pomalo luckasto ali kada budete pogledali video sve ce Vam biti jasno. Odmah potom, sledi poseta “Slanom Hotelu” koli sam vec spomenuo da bi se na kraju dana povukli na “rezervne polzaje” u pokusaju da snimimo I slikamo UBEDLJIVO najlepsi zalazak sunca na svetu !!!

Scena zalska sunca je nesto neponovljivo I nesto sto bukvalni nikada necete zaboraviti. Bio sam na mnogim mestima na svetu gde su domacini pokusavali da me ubede da je bas kod njih najlepsi zalazak sunca. Najuporniju u tome bili su na Baliju. Taj zalazak sunca tamo jeste lep ali se ne moze porediti sa ovim. Ovo je neponovljiv dozivljaj koji necete moci videti vise nigde na svetu. Govorim vam to kao neko ko je dosta putovao I mnogo “zalazaka sunca “ u zivotu video !

Posle nekih 6 sati boravka napolju u Slanoj pustinji sa nogama do clanaka u vodi odlazimo na pocinak umorni I – prezadovoljni ! Ovo je nesto od cega bi Amerikanci verovatno napavili industriju koja bi vrlo lako proizvodila novac, ustvari mnogo novca. U Boliviji to je tek impuls za nastavak razvoja turizma koji danas uglavnom pociva na “backpack” –erima kojih je oko 90% od svih turista,. Bili smo ubedljivo najstariji ne samo u nasoj grupi nego I u svim drugim grupama I , ne znam da li to uopste treba spominjati – jedini iz bivse Jugoslavije”

Boka Kotorska
„Ne može čovek da joj uhvati lik ni u sočivu fotografskog aparata. Uvek je druga, uvek obnovljena, sa novom odeždom boja, kao da se Boka presvlači za poglede posetilaca, kao da menja kulise za nova zbivanja i nove drame u ljudskim srcima.

Ah, ta Boka! Taj divni kraj starih kapetana, koji prokrstariše ogromne daljine i mora, da pod starost sanjare ispod Perasta o Kini, o rascvetalim trešnjama u Japanu, o dalekim arhipelazima i sumornim morima…

Ima trenutaka kada se čovek drugojačije predaje utiscima, kad za lepote koje preživi i doživi nema reči, kao što je rekao jedan pesnik da se za ljubav nema izraza. I meni se čini da treba da prođe čitava jedna decenija, čitav jedan vek, da bih tek posle u sećanju izneo na dlan ovaj muzikalni prospekt prirode koja se ovaplotila u jednu reč, koja nosi tako vulgarno ime kao što je lepota.
ma nešto jače u nama, koje za trenutak odbacuje sve formalnosti, sve planove i nagoni nas da sklopimo oči za naljepši san u životu.

Pitam se samo: gde su ti ljudi koji razumeju lepotu, koji traže večito utešne puteve, koji bi da se odmore od svirepe realnosti i da odahnu – da dođu, da ih vidim ovde, u ovom starom Kotoru, u ovom gradu Vase Jovanovića, u ovoj citadeli snova?… Gde je ta poezija, ti pisci, ti što obijaju trotoare, ti što žele samoću, da bi “ostvarili, da bi živeli delom“?

Da, lepota je velika i pred njom sklapam oči, a možda će me jednom, osamljenog kao svetog Jovana u pustinji, dovesti ovde, posle svih iskušenja, posle svega dobrog i lošeg u životu.

Vraćam se iz Boke Kotorske potpuno nem i nesposoban za reči…“
Ovako je o Boki Kotorskoj pisao Rade Drainac. Svaj putopis želela sam da započnem njegovim rečima, iako svesna da time sebe stavljam u nezahvalnu poziciju. Šta još mogu da kažem posle ovako iscrpnog i sažetog opisa lepote Boke Kotorske? Rizikujem da vulgarizujem ovakav uvod time što uopšte pokušavam da se nadovežem na njega.

Pa ipak, kad god sam u Boki, javlja mi se ta potreba da je opišem, iako znam da je to nemoguće. Boka je jedna od onih pojava koja se opire prevodjenju u reči i što se više pokušava- ona sve više izmiče. U tom opiranju i leži – lepota. Jer lepota je slobodna divlja forma koja luta okolo i pojavljaje se pred nama samo kada ona to želi, a onda odlazi, podjednako misteriozno.

Od toliko lepote pred sobom naprežem sva svoja čula u pokušaju da je uhvatim i objedinim u jedan opšti utisak, a onda se moja čula zbune i izgube u opštoj anesteziji sinestezije. Odmah zatim, u nemogućstvu da sve te čulne impresije sastavi u logičan i semantički sklad i moj mozak svoje nervne ćelije vezuje u čvorove, koje proizvode misli oblika beskonačnih pitanja.
Sećam se jednog primera sa časa estetike- nemoguće je čoveku koji nikada nije video ružu prepričati kako ona izgleda i miriše. Ruža se može samo direktno upoznati.

Tako i Boka Kotorska, kao kakva ruža, miriše i buja, otvara svoje latice i širi se prema nama, dok mi pokušavamo da je udahnemo. Nemoguće je ikome prepričati i opisati Boku, ona se može samo direktno upoznati, ali ne i razumeti. Jer lepota ne može da se razume. U tome i jeste lepota lepote, kako je to neko nekada davno rekao, a ko se rodio pre mene i time me sprečio da to prva kažem ja.
Uvek sam se plašila da ću jednom otići iz Boke. Njene planine neće me čuvati, njene pamučne vode neće me nositi. Uvek sam se plašila, jer sam znala, da su sve stvari lepše kada su dalje. Svesno sam se odrekla, ne želeći nikada da se zasitim.

Često sam, ne samo putujući ovuda, nego i živeći ovde, razmišljala kako je ostatak čovečanstva siromašan za jedno ovako iskustvo. Kako sam čak i ja sama uskraćena, jer nisam ranije otkrila sve ove lepote i svedočila im još češće.
Zaljubljena sam u ovaj zaliv, iako ja ne volim zalive. Zaliv ograničava, stalno vas podseća da van njega nečega još ima, i stalno ste nemirni u svojoj čežnji da iz njega izadjete ka otvorenom moru. U zalivu se pomalo osećate kao rob, a otvoreno more je obećana sloboda koju neprestano iščekujete.

Medjutim, kada konačno stignete na otvoreno more, čeka vas novo robstvo – daljina. Sve je tu pred vama, ali nikako da stignete. I pretvorite se u klupko koje se zauvek odmotava a nikada nigde ne stiže, jer se sve vreme iz daljine smeška stara dobro poznata fatamorgana- linija gde se spajaju nebo i more. I ponovo, vi ste kao kakav Sizif, gurate svoj brod nikada ne stižući do kraja, jer linija stalno odmiče i time ne skraćuje vaš put nimalo. Tako ste ponovo postali žrtva iluzije, rob sopstvenih ideja o lepoti i slobodi. Onda shvatite da ste se u zalivu osećali malo rasterećenije. Makar vam vaša fatamorgana nije stalno bila pred nosem.

I tako sam naučila da volim zaliv, kao nešto ušuškano, bezazleno, manje opasno, i pitomo. Zaliv nas uči da budemo srećni tamo gde smo, ne misleći previše na nedostupne stvari.
More, planine i gradovi svakoga dana se presvlače u nove boje, spremajući predstavu nama gledaocima. Posmatrala sam ove predstave kroz sva četiri doba, kako menjaju svoju scenografiju za moje poglede. Činilo mi se da se Boka posebno prolepšava i uredjuje baš za mene, jer zna da je ja gledam. Nemoguće je da je ikada pre bila lepša.

Njeno more je napeto, nanosi talasima boje po sebi i oslikava se iznova novim nijansama, prelivajući se sjajem i kupajući se u njemu. Ipak, prividno je mirno, ušuškano medju besnim oštrim naborima snežnih planina, prošaranih maslinastim četinarima. Orjen i Lovćen stoje ponosno kao zaštitnici zaliva i vraćaju me vekovima unazad u fruvijalnu eroziju koja je podelila ovo kopno i dozvolila Jadranu da udje u njega. Čak dugačkih 28 kilometara prostora dato je Jadranu na raspolaganje u podnožju ovih planina.Oduvek me je, onako tipično filozofski, mučila razlika izmedju celine i dela, izmedju apstrakcije i konkretizacije. Da li ja volim Boku ili samo mesta u njoj? Da li je Boka u svim tim mestima, kao i ona u njoj? Kada bi ta mesta bila izmeštena iz nje, da li bi mi Boka sama po sebi bila toliko draga? Tako, ne znam da li volim Boku zato što je u njoj Perast, ili volim Perast zato što se nalazi u Boki. Da li volim Stoliv zato što ima pogled na Perast ili Perast što ima pogled na Gospu od škrpjela.

Čini mi se da su sva njena mala naselja lančano povezana i zavisna jedna od drugih i da ne mogu samostalno da postoje. Sva ona su pojedinačno lepa, posebna i specifična, ali dodatnu vrednost im daje što su deo jedne veće opšte slike. Utkanost u taj geografski goblen i pripadnost Boki daje im onaj skriveni začin.

A opet, šta je i Boka sama, ako ne skup svih manjih mesta koja je čine? Nije li ona bez njih samo prazno ime bez pojma? Mrtve granice praznog atlasa. Tako Boka crpi lepotu iz svojih gradova i ostrva i širi je ka svojoj suštini, postajući ona sama. Sa njima je personifikovana, dat joj je identitet i njena suština.

Tako na paradoksalan način, celina i njeni delovi ulivaju se jedni u druge, nadopunjuju i sjedinjuju. Svako mesto mala je verzija Boke- Boka je u malom. Sva lepota ovih gradova i ostrva deo je neke veće lepote, a ona je samo jedan vid i odraz velelepnosti Boke Kotorske, koja nam se uvek javlja na različite načine. Istovremeno, svaki od delova Boke fraktalno se širi i postaje Boka, ponavljajuci svoje šablone- priroda raste u obliku Boke, po principu samoslicnosti. Ta samosličnost je lepota.

I tako, izrastao je mit o Boki Kotorskoj, kao o kakvoj uspavanoj boginji iz drevnih mitologija.
Volim sva njena mesta i neurotično želim sve da ih obidjem u jednom danu. Ne mogu da se zadovoljim prostom spoznajom da sam u Boki. Potrebno mi je da se u to iznova uveravam stalno obilazeći sve njene gradove. Nekad želim da sam abnormalno veća, da mogu da jednom nogom budem u Tivtu, drugom u Kotoru. Želim da letim i da prelećem Orjen i Lovćen, a onda se spustim dole do mora i nestanem u svojoj fatamorgani.
Moje omiljeno mesto u Boki je tesnac Verige, kod svetionika. Odavde se pruža pogled ka predivnom zagrljaju Orjena i Lovćena, koji stoje kao neka ramena zaliva. Čuvaju u sebi sve te male gradove koji leže ispod njih. Ovuda često šetam, mirišem cveće, posmatram brodove, jedrilice, velike kruzere i ponekad želim da otplovim na njima, ponekad ne.

Čekam da se boje razmnože, čekam roze, čekam srebro. Kod ovakvih zalazaka sunca uvek se setim Pikasa:

„Kad nemam plavu – koristim crvenu“

Tako se i ovde nebo zbuni, u nedostatku plave, oboji se crvenim, jer je sasvim normalno da je nebo crveno, ovde u Boki.
Sećam se i Van Goga:

„Prvo sanjam svoje slike, onda slikam svoje snove.“

Ne znam da li sam ove zalaske sunca sanjala, pa ih posle doživela. Ili sam ih doživela, a od tada ih samo naizmenično sanjam, i na javi i u snu. Jer teško je u Boki razgraničiti šta je stvarnost, a šta san. Mislim da je sve samo san.
Na ovo mesto volim da dodjem sama, da malo propatim, i odem dalje. Postoji nešto posebno plemenito i umirujuće u patnji, a patnja je sama umetnički izraz, ako postane logičan produžetak mesta u kome se materijalizuje. Patnja je tako gotovo stilska figura prirode, jezik bogova, nešto produhovljeno, i lako je patiti kad imaš gde da patiš. Teško onima koji nemaju gde da pate.
„Možda nad svima nama bdi jedno veliko materinstvo, kao zajednička čežnja“

-rekao je jednom Rilke. Takve mi se ideje obično vrzmaju po glavi na ovako plemenitim mestima, gde cela priroda ustane i ujedini se u mojoj duši samo da mi kaže da nisam sama.

Jer, zaista, često mi je jedina uteha bila sama ta činjenica da se nalazim u Boki Kotorskoj. To je bila dobra polazna osnova. Ponekad nisam ništa više ni tražila.
Kada se penjem uzvodno, Lovćenom, zaliv postaje sve manji u mojim očima, a ostrva sve dalja, i čini mi se da ga tako još više volim, dok ga posmatram kako mirno leži, ravnodušan na vreme. Boka Kotorska ima oblik materice, i to samo jos više potvrdjuje Rilkea.
Na Vrmcu pospano ošamućeno drveće. Od jeseni. I njihove tužne šišarke leže mrtve po zemlji, pa ipak i dalje čuvaju šumu u sebi, i četinare sa kojih su otpale. Miris im se širi daleko sve do Jaza gde sunce najvise voli da zaspi. Šišarke su dugo posle počivale u Tivtu, i mirisale na Vrmac.
Kada se spuštam do ostrva, inače tako udaljenih, njihove nejasne fleke sada se konkretizuju, postaju bliži i jasniji obrisi. Volim da izadjem iz zaliva, i da ga gledam iz njegove spoljašnosti, da vidim naslon njegovih ledja.

Najlepša mesta možda su upravo tamo, na ulazu zaliva, daleka i skrivena, koja čuvaju zaliv i predstavljaju njegov prag.

Volim sve to. Pećine urasle u kamenu. Razbacana ostrva sa crkvama. Ledene vode u Ćatovića mlinu. Kamelije i magnolije u Dobroti i Ljutoj. Moju konobu Miracle u Stolivu. Mala kockasta sela čije me ograde podsećaju na grad Freda Kremenka. Volim Rose i Njivice kako se redjaju kao žice na harfi i restoran Forte Mare sa svojim beskrajnim stepenicama. Volim antikvarnicu u Prčnju, njegovu velelepnu crkvu i jedan prozor prepun kaktusa. Volim bela jedra na Verigama, miris pečene ribe iz Starog Mlinija, jednog psa u Strpu i sve mačke u Kotoru. Volim olupine svih brodova koji leže na dnu i čekaju da budu odgonetnuti i sve školjke vongole koje leže u moru drhteći pod peskom čekajući da ih neko drugi izvadi. To više neću biti ja.Volim sve to. Subjektivno najviše volim Tivat, iako ga objektivno volim najmanje. Objektivno nije najlepši, ali je –moj.

Volim kada prolazim ovuda dok pada kiša. A pada često. Ne volim previše kišu, ali volim melanholična stanja u koja me baca. Jer volim da patim. Toliko je jednostavno, volim da patim u Boki Kotorskoj, mestu koje je za patnju stvoreno.

Pa ipak, ništa lepše mi se od nje nije desilo, tako magične i bajkovite, kao da ona sama želi da pokaže da je patnja samo dramaturški trik.

I shvatila sam još tada, previše mlada da o smrti razmišljam, previše stara da o njoj ne razmišljam- kada umrem, želim da prospete moj pepeo po Boki. Ali dobro pazite, jer dosad već sigurno znate da se svaki njen deo fraktalno širi po principu samosličnosti i postaje Boka.

I dalje ne znam, da li sam je prvo sanjala, pa onda doživela. Ili sam je doživela, pa je od tada naizmenično sanjam, i na javi i u snu, jer tako je teško proceniti šta je stvarnost kad niste u Boki. Čini mi se i dalje da je ona cela bila samo jedan san. Moj san.

Odsjaj zalazećeg sunca na obroncima Alpa u daljini ostaje iza nas >>.
.
Jedno popodne u Zagrebu >>, nakon toliko godina.
.
Glas Amire Medunjanin, niotkuda >>.
.
Skidanje majice i skok u bazen nakon četvorosatnog DJ-isanja, u toploj junskoj noći.
.
Ovaj tekst >>, posvećen prvim pokušajima i drugim uspesima.
.
Vožnja pod punim mesecom >> kroz crna brda Meteora, bez tabli i putokaza i sa neupotrebljivom mapom na kolenima, dok mlade lisice pretrčavaju drum uplašene farovima.
.
Magarci i koze skriveni od julske žege u tunelima grčkih brda, nasred trake, bez pokreta čak i dok ih zaobilaziš, u poslednji čas.
.
Otkrivanje skrivene puste plaže na zapadnoj strani Lefkade.
.
Napuštene kuće na Itaki.
Potraga za hotelom po Atini >>, noću, bez GPS-a.
.
Andrejev dolazak u Beograd i spašavanje snimaka Krakowa >>.
.
Zalazak sunca nad poljima suncokreta, dok se vraćamo ka Beogradu.
.
Konačno primerak "Pjesme uz koje ne plešem" Dragana Todorovića u rukama, pravo iz Rijeke >>.
.
Nadrealni dijalog u kojem nas troje, ničim izazvani kreiramo hipotetički nacionalni plan za period od 300 godina
.
Brajan Feri >> na bini Arene peva "My only Love".
.
Knjiga o Margiti >>.
.
Dva gola koja sam dao Žiletu u jednoj tekmi - drugi čak u suprotni ugao, ni ja nisam očekivao.
.
Brada, osedela.
.
Nils Fram >>, njegova lampa i klavir u "Rexu".
.
"Pina" >>.
.
Ponovno postavljanje stranica posvećenih Subi >> na Mrežu.
.
Gudači Sv. Đorđa sviraju Piazzolu na Kolarcu. 2x.
.
Ovo veče, prešlicavanje čitave godine.
.
Pakujem sve te sitnice u kutiju "2011".
Za narednu godinu pripremam veću, ojačanih ivica.
Toliko toga želim da vidim u njoj spakovanog, za tačno 366 dana.
.
I zato već večeras počinjem da tražim načine - kako sve to sakupiti?
.
"Nema ničeg boljeg od traženja, ako želite nešto da nađete."
(Dž.R.R. Tolkin - "Hobit"/Torin Hrastoštit).
.
Srećno i vama

Volim putoanja i kratka i duga.Volim da citam oiskustvima onih kojisu te ture presli.
Iz moje hladne Swedske put u juznoafricku Republiku.

Južnoafrička Republika – Kejptaun, između oblaka i okeana



Najstariji grad u Južnoafričkoj Republici, Kejptaun je nekoliko puta proglašavan za jedan od najlepših gradova na svetu – i to sa dobrim razlogom. Okružen veličanstvenom Stonom planinom, jednim od sedam svetskih čuda prirode, sa brojnim peskovitim plažama na kojima se razbijaju talasi Atlantskog okeana i šarmantnim šetalištem pored vode, i u neposrednoj blizini čuvenog Rta Dobre Nade, najudaljenije tačka na jugozapadu Afrike, Kejptaun je grad u koji je teško ne zaljubiti se na prvi pogled.

Za razliku od Pretorije, nadaleko poznate po visokoj stopi kriminala i naselja, Kejptaun je (relativno) bezbedna metropola prepuna turista iz raznih delova sveta koji bezbrižno šetaju ulicama i izlaze napolje čak i uveče! O tome šta treba znati pre odlaska u Južnoafričku Republiku, uključujući koje mere predostrožnosti treba preduzeti radi sigurnosti na putovanju, možete čitati ovde – ali je ipak bitno napomenuti da Kejptaun nije ni nalik ozloglašenim Južnoafričkim gradovima poput Johanesburga ili Pretorije (u Joburgu nisam bila, pa ne mogu da pričam ništa sa sigurnošču, ali iz mog iskustva, nije ni Pretorija baš toliko loša!).
edna drugačija Južnoafrička Republika
Osim prirodnih lepota po kojima je Kejptaun poznat, ono što je na mene ovde ostavilo najveći utisak jeste koliko se drugačije živi nego u drugim delovima zemlje.

Pisana istorija Kejptauna počinje sa dolaskom portugalskog istraživača Bartolomea Dijaza u regiju 1488. godine. Manje od 10 godina kasnije, Vasko de Gama dolazi do Rta Dobre Nade u potrazi za direktnom pomorskom rutom od Evrope do Azije. Zbog izuzetnog geografskog položaja grada, sredinom 17. veka u Kejptaun dolazi Holandska istočnoindijska kompanija – i naredni period biva obeležen ne samo njihovom vladavinom već i povremenim borbama za prevlast između Holanđana i Britanaca, kuliminirajući Anglo-Boerskim ratovima u 19. veku.
U ovom nekom periodu se u zemlji pronalaze zlato i dijamanti, što dovodi do ekonomskog procvata i ubrzava industrijalizaciju. Nažalost, u Kejptaunu je tada zabeležen i prvi slučaj segregacije stanovništva. Naime, crni Južnoafrikanci su okrivljeni za izbijanje bubonične kuge i odvojeni od belaca.

20. vek sa sobom donosi aparthejd u Južnoafričkoj Republici – i ni Kejptaun ne biva pošteđen okrutnosti politike rasne diskriminacije. Crnci bivaju iseljeni iz gradskog Distrikta 6 da bi se tu naselili belci (film Distrikt 9 je inspirisan dešavanjima u Distriktu 6 za vreme aparthejda) i postaju građani drugog reda u svakom smislu.

Međutim, za razliku od drugih gradova u zemlji gde se i dalje itekako osećaju posledice ovog mračnog razdoblja Južnoafričke istorije, Kejptaun je donekle ostavio prošlost iza sebe (ovo je naravno subjektivni osećaj, moguće da se lokalci ne bi složili sa mnom).
Ovde je sasvim normalno da ljudi šetaju gradom i danju i noću, postoji dobar noćni život, i generalno se čovek oseća podjednako bezbedno na ulicama Kejpa kao i u nekoj evropskoj prestonici. Ono što je takođe zanimljivo jeste da u Kejptaunu nema rešetki i drugih ekstravaganthih bezbednosnih sistema u kućama i zgradama – a i potpuno je normalno da turisti iznajme auto i tako obilaze regiju. Sve ovo je za sada nezamislivo u Pretoriji i Johanesburgu.

Još bih napomenula i da su lokalci izrazito ljubazni i spremni da pomognu, čak i kada im pomoć ne tražite. Koga god da pitate za smernice će vam reći ne samo kako da najbrže dođete do izabrane destinacije nego i koje ulice i krajeve da izbegavate, za svaki slučaj. Desilo mi se i da su ljudi zaustavljali vozila da bi verovatno nadrogiranom prosjaku koji me je pratio rekli da se skloni. Generalni utisak je da lokalci zaista žele da promene sliku o svojoj zemlji u svetu i da ne žele da dozvole da se i Kejptaunu dogodi isto što i drugim gradovima koji se već godinama nalaze na svim listama gradova koje treba izbegavati zbog nasilja.

Kejp zaista jeste jedna drugačija Južnoafrička Republika, onakva kakva se nadam da će jednog dana cela zemlja biti.
Šta videti u Kejptaunu
Jasno vam je da moje oduševljenje Kejptaunom ne splasnjava ni par meseci nakon povratka iz Južnoafričke Republike. Nažalost, u najlepšem gradu najjužnije države na afričkom kontinentu nisam mogla da ostanem koliko sam želela (pre odlaska sam mislila da je pet dana dovoljno da se upozna grad, nakon dolaska u Kejp sam shvatila da bih tu mogla da provedem nedelje, ako ne i mesece), ali sam i za to kratko vreme ipak uspela da vidim većinu onog što mi je bilo na must-see spisku.

Pro tip: Kejptaun je najlakše obilaziti hop on autobusima koji pokrivaju čitav grad u okviru četiri trase. U zavisnosti koji paket kupite, možete dobiti i neke ture besplatno, poput gledanja zalaska sunca nad Atlantikom i krstarenja lukom ili kanalima.

Da ne dužim, evo top 5+ stvari koje mislim da ne bi trebalo propustiti kada se nađete u Kejptaunu prvi put.

Stona planina
Stona planina je vrlo verovatno najpoznatija atrakcija u Kejptaunu, možda čak i u celoj zemlji. Dominirajući panoramom grada, kao što već rekoh, Stona planina je jedno od sedam svetskih čuda prirode.
Dobivši ime po svom neobičnom izgledu, planina je čuvena i po oblacima koji je neretko pokrivaju, prelivajući se i niz njene slapove i potpuno menjajući izgled Kejptauna. Oblaci nad Stonom planinom su poznati kao stolnjak – a legenda kaže da je ovaj prirodni fenomen posledica nadmetanja između đavola i lokalnog pirata Van Hunksa.
Ono što je još interesantno spomenuti jeste da je Stona planina jedna od najstarijih planina na svetu. Nastala pre više od 260 miliona godina, ona je starija od Anda, Alpa, Himalaja i Stenovitih planina.

Poseta Kejptaunu zaista ne bi bil potpuna bez odlaska na Stonu planine – ali srećom ne morate da budete planinar da biste uživali u neverovatnim, veličanstvenim pogledima sa njenog vrha.
Otvorena 1929. godine i mnogo unapređena od tada, žičara vodi posetioce do vrha planine, polako se rotirajući tokom petominutne vožnje. Za neke je ovo divno iskustvo, za većinu pomalo strašno, pogotovo pri samom kraju vožnje kada izgleda kao da će se kabina zabiti pravo u stene.
Ukoliko ste u kondiciji, možete se na vrh popeti i planinskom stazom. Postoji još nekoliko vrhova u blizini do kojih možete isključivo stići peške, pa ako ste avanturista, svi vodiči savetuju odlazak na Lavlju glavu i Đavolji vrh.Ono što je jako bitno napomenuti – a meni nije palo na pamet tokom planiranja ovog putovanja – jeste da Stona planina nije uvek otvorena za posetioce. Naime, kada oblaci prekriju planinu, žičara ne radi jer nije bezbedno ići na vrh. Na zvaničnom sajtu žičare piše da li je planina otvorena za posetioce.

Atlantski okean
U Kejptaunu ima zaista puno zaliva i plaža – od kojih su neke prepune ljudi a neke kamenite i potpuno prazne. Na zapadnoj strani poluostrva, koja je mnogo poznatija od istočne, se nalaze neke od najlepših plaža koje sam ikada videla, ali nažalost postoji jedna začkoljica – Atlantski okean ovde je toliko hladan da kupanje prosto nije moguće. Naravno, uvek se nađe pokoji entuzijasta koji uđe u vodu – ali i izađe nakon svega par sekundi.S druge strane, neke plaže su prepune turista koji se sunčaju i prosto uživaju u lepom vremenu. Na nekim plažama postoje i bazeni, pa se ljudi kupaju u njima.

Na istočnoj strani poluostrva, kod Lažnog zaliva, je moguće kupati se, ali ovde ćete uglavnom naići na lokalce koji znaju koje plaže su dobre. Bitno je napomenuti da Lažni zaliv nije deo Indijskog okeana, iako ćete ovu informaciju naći na većini mesta na netu. Naime, u Kejptaunu se ne susreću dva okeana, celu obalu opasuje Atlantski okean.Bilo kako bilo, stvarno vredi provesti neko vreme na nekoj od plaža u Kejptaunu. Ja sam bila na plaži u Kemps zalivu, gde se nalaze i mnogobrojni kafići i restorani, uključujući i Hard Rock kafe. Ovo je bio moj prvi susret sa Atlantskim okeanom, koji je tada nemilosrdno zapljuskivao obalu dok je vetar sa Stone planine duvao bez prestanka – ali mi ništa od toga nije smetalo u tome trenutku. Okean je čak i došao do mene, tako da mogu da kažem da sam se pokvasila u Atlantiku.

Još jedno prelepo iskustvo u Kejptaunu je gledanje zalaska sunca nad okeanom. Najbolji pogled je sa Signalnog brda, koje je ime dobilo po signalnim zastavama koje su kačene da obaveste nadolazeće brodove o vremenskim prilikama u zalivu. Danas ovde i turisti i lokaci prave piknike i čekaju zalazak sunca – koji je stvarno fenomenalan.Na kraju, možete i otići do Roben ostrva, poznato po tome što je tamo Nelson Mandela bio utamničen 18 godina zajedno sa drugim pripadnicima Afričkog nacionalnog kongresa. Ukoliko ste u Kejpu između juna i decembra, možete i da odete na posmatranje kitova.

VA šetalište
Viktorija i Alfred (VA) šetalište kraj mora je jedno od najpopularnijih mesta u Kejptaunu, izgrađeno u sklopu najstarije južnoafričke luke (koja se još uvek koristi).

Ovde se nalazi nekoliko muzeja, od kojih savetujem da obiđete Muzej savremene afričke umetnosti i Muzej dijamanata, mnoštvo kafića, restorana i barova, i nebrojeno puno prodavnica u kojima možete naći sve od suvenira do dizajnerske odeće.Na šetalištu je smešten i akvarijum – u kojem nisam bila, ali sam videla foke koje leškare na dokovima, plivaju u luci i spavaju na raznoraznoj lučkoj opremi. Da biste ih videli, možete ili da šetate oko dokova ili, još bolje, da odete na vožnju brodićem po luci. Ovu turu, kao i turu po kanalima Kejptauna, organizuje City Sightseeing, kompanija najpoznatija po hop on hop off turama.VA dokovi su poznati još i po trgu Nobelovaca, panoramskom točku i starom skladištu koje je pretvoreno u prostor za prodaju i izlaganje rukotvorina. Ovde je postavljen i čuveni žuti ram koji uokviruje Stonu planinu i u kom možete da se slikate (još jedan takav se nalazi na Signalnom brdu).Šetalište vrvi od života i danju i noću – a ovde je posebno zanimljivo uveče kada je sve osvetljeno i ima i žive muzike. Imajući u vidu da sam jedva izašla iz kuće u Pretoriji nakon zalaska sunca, ovo sve je zaista bilo jedno prijatno, divno iznenađenje – mogu samo da dodam da se nadam da će cela Južnoafrička Republika jednog dana izgledati baš ovako.

Centar
Itekako vredan pažnje, centar Kejptauna (a pogotovo Dugačka ulica) me je povremeno podsećao na evropske gradove – a povremeno na ono kako zamišljam Nju Orleans. Sa kućama izašlim iz nekih prošlih vremena i trunčicom modernog šarma, istorijski centar grada stvarno ostavlja bez daha.

Mnoge od tih starinskih kuća i zgrada su pretvorene u banke, prodavnice i restorane – a ako imate vremena za kratki predah prilikom obilaska grada, toplo preporučujem da sednete na piće u Tiger’s Milk, restoran/bar koji se definitivno izdvaja iz mase.

U samom srcu Kejptauna se nalazi Pijačni trg, slatki mali trg na kome prodavci uglavnom iz okolnih afričkih zemalja izlažu razne suvenire, od magneta, činija i maski do tekstila i predmeta za koje nemam pojma čU samom srcu Kejptauna se nalazi Pijačni trg, slatki mali trg na kome prodavci uglavnom iz okolnih afričkih zemalja izlažu razne suvenire, od magneta, činija i maski do tekstila i predmeta za koje nemam pojma čemu služe. Trg je okružen lepim zgradama, od kojih se u prizmelju nekih nalaze kafići, i jednom crkvom.emu služe.U samom srcu Kejptauna se nalazi Pijačni trg, slatki mali trg na kome prodavci uglavnom iz okolnih afričkih zemalja izlažu razne suvenire, od magneta, činija i maski do tekstila i predmeta za koje nemam pojma čemu služe. Trg je okružen lepim zgradama, od kojih se u prizmelju nekih nalaze kafići, i jednom crkvom. Trg je okružen lepim zgradama, od kojih se u prizmelju nekih nalaze kafići, i jednom crkvom.Na svega par minuta od ovog simpatičnog trga ćete naići na prekrasnu zgradu gradske većnice – a malo dalje i na Kejp dvorac, najstariju kolonijalnu građevinu u Južnoafričkoj Republici. Sam dvorac iskreno nije ništa posebno, ali smatram da ga vredi obići ako vas iole zanima istorija ovog područja.U neposrednoj blizini Pijačnog trga se nalazi Bo-Kaap, rezidencijalno naselje poznato po kućama obojenim u različite pastelne boje. Ovo je jako popularno mesto među turistima zbog fotografisanja, ali ako idete u obilazak, ipak imajte u vidu da ljudi ovde žive i možda ne žele da gledaju turiste kako poziraju ispred njhihovog poseda non stop.Rt Dobre Nade
Većina ljudi misli da je Rt Dobre Nade najjužnija tačka u Africi – tačka kod koje se spajaju Atlantski i Indijski okean. Iako zvuči stvarno fenomenalno, ovo nažalost nije tačno. Naime, Rt Dobre Nade je zapravo najudaljenija jugozapadna tačka Afrike – dok je najjužnija tačka, gde se dva okeana spajaju, Aguljaski rt, nekih 150 kilometara od Rta Dobre Nade.

Ipak, ovo ne sprečava hiljade i hiljade turista da obilaze Rt Dobre Nade umesto manje poznatog Agiljskog rta. I zaista, kad odete na Kejp point, odakle se vidi Rt Dobre Nade, jasno vam je i zašto.
Autobus Cape Explorer (opet deo hop on ture) vodi do Kejp pointa, gde možete stvarno da se divite spektakularnim prirodnim lepotama ovog dela planete, vidite babune i druge životinje ako imate sreće i odmorite pre odlaska do samog rta. Kod Rta Dobre Nade, tačnije kod table koja označava gde se nalazite, se provodi svega 10ak minuta, uglavnom čekajući u redu za sliku.
Bitno je napomenuti da je i na Kejp pointu i na Rtu Dobre Nade baš hladno, te se većina ljudi iz grupe, uključujući mene, pošteno smrzla. Dakle, bukvalno krenete iz Kejptauna u kome ima preko 30 stepeni – a kad dođete ovde, osećate se kao da ste teleportovali u jesen.

Pošto je kod rta uglavnom oblačno i vetrovito, ne čudi mnogo što ga je Bartolomeo Dijaz prvobitno nazvao Olujni rt. S obzirom na to da je mnogo brodova potonulu kod rta, takođe ne čudi i da je ovde nastala legenda o Letećem Holanđaninu, ukletom brodu koji je osuđen da zauvek plovi morima.

Nakon Rta Dobre Nade, autobus staje na još jednom mestu – Boulders plaži. Ovo je vrlo verovatno najbolja plaža koju sam ikad videla – i to ne zbog peska ili vode, nego zbog toga što na njoj živi kolonija afričkih pingvina!

Posetioci šetaju po platformi iznad plaže, odakle mogu da slikaju pingvine kako se gegaju, spavaju, brinu o mladuncima ili neustrašivo ulaze u okean. Nažalost, afrički pingvin je na granici istrebljenja – i smatra se da će ih za svega desetak godina biti samo u zoološkim vrtovima.

Smešten između jedne od najstarijih i najmagičnijih planina na planeti i Atlantskog okeana, nedaleko i od Rta Dobre Nade i od mesta spajanja dva okeana, sa odličnom arhitekturom i infrastrukturom, bogatom kulturnom scenom, gostoprimljivim ljudima i nebrojeno znamenitosti, gde možete da vidite i pingvine i babune i kitove, Kejptaun je jedinstveno mesto na svetu – kome se, sugurna sam, smeši još lepša i svetlija budućnost.

Želim vam da odete u Kejptaun i iskusite sve što nudi, mnogo više i od onoga što sam obišla i spomenula u ovom putopisnom vodiču – a ako imate neka pitanja ili nedoumice u vezi sa putovanjem u Južnoafričku Republiku