Istorija mobilnih telefona

U pionirskoj fazi mobilne telefonije (1921 - 1945), dominirale su vojna i policijska primena. Najveća teškoća bila je izgradnja radio-predajnika koji može da funkcioniše pod ograničenjima karakterističnim za automobil u pokretu. U to vreme je mobilni telefon bio znatno većih dimenzija i trošio je mnogo energije, pa se jedino mogao smestiti u automobil, dok je džepni mobilni telefon (danas se, praktično, samo takvi i koriste) bio nezamisliv.

Glavni tehnološki proboj u ovoj oblasti je uvođenje frekvencijske modulacije (FM) 1935. godine. Prvi funkcionalni mobilni sistem instaliran je za potrebe policije 1928. u Detroitu. Mada je bio jednosmeran, tj. prenos govora je bio moguć samo od centrale ka telefonu (Calling all cars, poznata je fraza iz policijskih filmova iz tog perioda), znatno je podigao efikasnost lokalne policije i ubrzo je počeo da se koristi i u ostalim velikim gradovima po Americi.

Edvin Armstrong je 1935. pronašao FM i izazvao pravu revoluciju u radio-industriji, naročito u radio-difuznim sistemima. Posle toga, FM je ubrzo uveden i u mobilne komunikacije. Mobilni radio-sistemi na bazi FM-a su do 1940. potpuno potisnuli prethodnu generaciju s amplitudskom modulacijom (AM).

Drugi svetski rat imao je presudan uticaj na razvoj industrijskih potencijala za masovnu proizvodnju FM radio-uređaja. Veličina, cena i pouzdanost uređaja osetno su popravljeni i od 1946. otvorili su vrata komercijalnoj fazi mobilne telefonije. Među osnovnim karakteristikama svakog telekomunikacionog kanala koji koristi radio-prenos su “centralna frekvencija” i “širina kanala” (širina frekvencijskog opsega). Kada na skali svog radio-prijemnika birate željenu stanicu, vi zapravo birate određenu centralnu frekvenciju. Širina kanala je, uprošćeno govoreći, razmak između frekvencija na kojima rade pojedine stanice.


Šezdesetih godina širina kanala FM sistema ograničena je na jednom od popularnih frekvencijskih opsega (UHF - Ultra High Frequency) na 25 MHz, i na taj način se došlo do ideje o celularnoj (ćelijskoj) radio-mreži sa dovoljnim brojem kanala u zadatom opsegu. Drugo značajno tehničko dostignuće ovog perioda jeste pronalazak automatskih trunking radio-sistema, u kojima mobilnom radio-primopredajniku nije trajno dodeljen određeni frekvencijski kanal, već se u momentu poziva automatski bira trenutno slobodan kanal iz skupa dozvoljenih.

Dalji razvoj mobilne telefonije obeležile su dve revolucionarne ideje: celularna struktura mobilne telefonske mreže i uvođenje digitalnog prenosa.Celularna, tj. ćelijska struktura mobilnih mreža, podrazumeva deljenje teritorije koju mreža pokriva na izvestan broj manjih delova, tzv. ćelija (eng. cell). Termin “ćelija” nastao je asocijacijom na pčelinje saće čije šestougaone ćelije imaju oblik kakav bi u idealnom teorijskom slučaju trebalo da imaju i ćelije mobilne mreže koje u potpunosti pokrivaju neku teritoriju. U svakoj ćeliji postoji radio-uređaj koji komunicira sa mobilnim telefonima koji se u zadatom trenutku nalaze na teritoriji te ćelije. Taj uređaj se obično naziva bazna stanica (Base Transmitter Station) i ima nekoliko radio-primopredajnika koji istovremeno podržavaju komunikaciju sa desetak do tridesetak mobilnih telefona.Sve bazne stanice povezane su žičnom ili radio-vezom sa telefonskim centralama mobilne mreže, a one sa telefonskim centralama klasične javne telefonske mreže, a preko njih i sa celim svetom. Ćelijska struktura omoguđava da se isti frekvencijski kanal istovremeno koristi u više ćelija, pod uslovom da su one međusobno dovoljno udaljene (da ne bi dva bliska korisnika na istom frekvencijskom kanalu ometali jedan drugog). U susednim ćelijama obavezno se koriste različiti frekvencijski kanali. Na taj način je omogućeno višestruko iskorišćavanje frekvencijskih kanala, što je od presudnog značaja da broj korisnika koje mreža može da opsluži bude dovoljno veliki da bi mreža bila komercijalno isplativa. Celularnost mobilne mreže olakšava modifikacije mreže i poveđanje kapaciteta mreže u slučaju potrebe (povećanje broja korisnika). Ćelijska struktura nameće i nove tehničke probleme, npr. prelazak mobilnog telefona iz ćelije u ćeliju tokom razgovora mora biti propraćen komandnom procedurom u mreži, koja taj prelazak mora da učini neosetnim za korisnika (tzv. Handover).

Prvi celularni sistem ušao je u komercijalnu upotrebu 1983. godine u Čikagu.dotadašnjeg “analognog”. Digitalni prenos znači da se govor prvo pretvara u niz brojeva, zatim se ti brojevi radio-signalima prenose između centrale i korisnika, da bi se na kraju ponovo iz brojeva regenerisao govor. (Razliku između analognog i digitalnog pokušaćemo da objasnimo na primeru: zamislite da promene svoje težine svakodnevno pratite i upisujete u svesku na jedan od dva načina: 1. u obliku linije koja ide naviše kad vam težina raste i naniže kad vam težina opada ili 2. u obliku tabele u koju brojčano unosite promene. Ako tu svesku pošaljete svom lekaru, on će na osnovu dobijene linije ili na osnovu brojeva, steći predstavu o promenama vaše telesne težine. Prenos informacija koji ste na prvi način ostvarili je analogan, a na drugi digitalan.)Digitalne mreže imaju niz prednosti u odnosu na analogne: otpornost na šum (koji čujete svakodnevno i vi na svom radio-prijemniku, ako izaberete stanicu koja je daleko), otpornost na preslušavanja, mogućnost korekcije greške i mogućnost regeneracije signala (što je od izuzetnog značaja za savlađivanje velikih razdaljina). Takođe, inteligencija digitalne mreže omogućava joj da se prilagođava izmenjenim uslovima rada (putem naprednih postupaka, kao što su: ekvalizacija, kontrola eha, monitorisanje uslova u kanalu itd.); fleksibilnost digitalne mreže često omogućava da se nove funkcije ili korekcije starih unesu jednostavnom izmenom softvera. Osim toga, jedino se na digitalne sisteme mogu primeniti moderne, efikasne i izuzetno bezbedne metode šifriranja, što je od neprocenjive važnosti za privatnost komunikacija. Konačno, digitalna mreža je “generička”, ona prenosi binarne simbole - bite (brojeve 0 i 1), bez obzira šta oni predstavljaju. To je preduslov za vezu sa modernom žičnom digitalnom ISDN mrežom (Integrated Service Digital Network), u kojoj se istim prenosnim putevima prenose informacije, bez obzira na njihovu prirodu (govor, slika, podaci...) i ona će, možda, u dogledno vreme zameniti tradicionalnu analognu telefoniju u našim domovima.


dzoga.blog.rs

Nastanak i razvoj mobilnih telefona u svetu


Alexander Graham bell

U američkim istraživačkim laboratorijama, koje nose ime oca telefonije, Aleksandra Grahama Bela (Alexander Graham Bell , 03.03.1847 – 02.08.1922.), ranih sedamdesetih godina počelo je testiranje radio signala za projekat analognih mreža, koje će biti prethodnici današnjoj mobilnoj telefoniji.

Prošlo je ipak nekoliko godina pre nego što su prvi mobilni telefoni postali stvarnost. Evropa prvu revoluciju ovog vida komunikacije, doživljava nakon 1980-te godine, gde se zemlje zapadne Evrope i Skandinavije, praktično, takmiče ko će razviti što različitiji, i sa drugima, nekompatibilniji, analogni, celularni sistem.

Nemačka, Velika Britanija, Francuska i njihovi severnoistočni susedi imali su jasnu nameru da u pravom trenutku, upravo svoj sistem postave kao Evropski standard.

Ta “utakmica” za posledicu je imala potrebu da mobilne aparate menjate čim pređete granicu, jer su postajali potpuno neupotrebljivi. U ,tada, već ujedinjenoj Evropi, proizvođačima i dilerima ovakav pristup je bio potpuno neprihvatljiv.

Napokon, 1982. godine, u cilju prevazilaženja ovih problema, Evropska komisija za pošte i telekomunikacije ( CEPT ) donela je nekoliko važnih odluka. Najznačajnija je bila, ona, da osnuje grupu čiji je naziv bio “Groupe Speciale Mobile”, čiju će skraćenicu, 1991. godine usvojiti za današnju oznaku GSM – a (Global System for Mobile communications).

1973. godine Dr. Martin Cooper se smatra pronalazačem prvog prenosnog (mobilnog) telefona. Dr. Cooper, bivši generalni menadžer za mobilne sisteme u Motoroli, je prva osoba koja je ostvarila poziv sa prenosnog, mobilnog, telefona.

Kratki vodič kroz istoriju mobilnih telefona


Istorija mobilnih telefona


Mobilni telefoni su se pokazali kao jedan od najvećih darova čovječanstvu postavši nezamjenljiv dio naših života. Ako se vratimo unazad kroz vrijeme, posjedovanje mobilnog telefona je bilo ograničeno na članove bogate klase. Iako danas, zahvaljujući novim tehnologijama i inovacijama, koje su značajno smanjile troškove izrade, telefon mogu priuštiti svi, uz obilje mobilnih telefona na tržištu, oni, ipak, ne služe samo za zadovoljavanje potreba konzumenata za telefoniranjem, već za mnoge predstavljaju statusni simbol.

Razvojni put ovog gadžeta je veoma interesantan, polazeći od kabastih mobilnih telefona koji su bili dugački i teški kao nečija podlaktica, do ultra tankih i pamentih telefona kakve danas poznajemo i koristimo, mobilni telefoni su prešli dug put, a sve je počelo sa prvom telefonijom. Istraživač Alexander Graham Bell prvi telefon je patentirao 1876. godine. Ta tehnologija je razvijena korištenjem opreme dizajnirane za telegrafe, a pozivi su se obavljali i spajali uz pomoć operatera. Ipak prvi koraci u mobilnoj telefoniji su počeli kada je Charles Stevenson izumio radio komunikaciju ranih 1890-ih kako bi održavao kontakt sa svjetionicima smještenim dalje od obale.

Usljedio je razvoj spajanja radio i telefonske tehnologije. Godine 1926. putnički vozovi prve klase, pokrenute od Berlina do Hamburga su koristili tu tehnologiju. Ovi radio telefoni su takođe korišteni za bezbjednost vazdušnog saobraćaja, kao i u putničkim avionima. Za vrijeme Drugog svjetskog rata, njemački tenkisti su veoma unčikovito iskoristili mogućnosti prvih radio telefona.


Dvosmjerni radio telefon, kao predak mobilnih telefona, je korišten u policijskim automobilima, za ambulante i taksi operatere prije pojave ručnih mobilnih telefona. Ovi telefoni su dobili telefonsku mrežu, ali se nisu mogli birati sa fiksnih telefona, tako da su veoma brzo stekli popularnost među korisnicima mobilnog radija.

Kasnija verzija ovih radio telefona je imala ugrađen upaljač te su prozvani bag telefoni. Fiksirani u vozilima, ovi gadžeti su se koristili kao prenosni dvosmjerni radiji ili mobilni telefoni, a onda je 1940. Motorola izašla na tržište sa novim tehnologijama i tako se je rođen Walkie Talkie. Veliki, glomazan i na baterije, Walkie Talkie je veoma brzo pronašao svoj put do američke vojske.

Druga prekretnica u istoriji mobilnih telefona je bio nastanak baznih stanica 1947. godine, koje su izumili i razvili inžinjeri Bell Labs-a. Godine 1956., kompanija Ericsson je na tržište izbacila prvu verziju automatskog sistema za mobilne telefone nazvanog MTA. Iako je ovaj gažet funkcionisao automatski, zbog svoje veličine i težine nije dugo zadržao interesovanje korisnika, jer je bila je riječ o mobinom telefonu teškom 40 kg. Poboljšanu i lakšu verziju su predstavili na tržištu 1965. godine.

Već 1957. godine mladi inžinjer iz Moskve, Leonid Kupriyanovich, je izumio ekspermentalni model nosivog mobilnog telefona koji je funkcionisao pomoću baznih stanica. Baterija ovog telefon je mogla da traje između 20 i 30 sati, bio je težak 3 kg, a radio je na udaljenosti od 20 do 30 km od bazne stanice. Kasnije je patentirao mobilni telefon i predstavio noviju verziju mobilnog telefona koji je težio samo 0,5 kg.

Zatim je u Bugarskoj, 1966. godine, ponovo razvijen mobilni telefon, pod nazivom RAT-0.5, koji je mogao stati u džep, koordinisan uz pomoć bazne stanice imena RATZ-10. Već 1967. su se desile nove promjene, postojanje baznih stanica je potisnulo automatske servise mobilnih telefona. Godine 1970., još jedan inžinjer, Ames E. Joel, je izumio tehnologiju automatskog upravljanja pozivom. Ovaj sistem je omogućio mobilnim telefonima da prelaze iz jednog mobilnog područja u drugo dok telefonski poziv traje bez da se prekida veza, što je bio početak perioda telefoniranja bez smetnji.

Dalje u 1971 godini, AT&T inkorporacija je projektovala servis za mobilne telefone koji je odobren od strane FCC-a. Još jedan razvoj u istoriji mobilnih telefona je registrovan sa uspjehom ARP mreže lansirane u Finskoj, to je bio najraniji komercijalni mobilni telefon poznat kao nulta generacija mobilne mreže .

Izum mobilnih telefona koji liče današnjim mobilnim telefonima se pripisuje Martinu Kuperu, istraživaču koji je bio zaposlen u Motoroli. On je u početku razvio mobilni telefon pod nazivom Motorola Dynatac 1973. godine. Širine od 5 inča i 9 inča dužine, ovaj 2,5 kilograma težak telefon se sastojao od oko 30 ploča sa trajanjem baterije od 10 sati u stand by-u i 35 minuta razgovora. Ovaj telefon je pružao udobano iskustvo telefoniranja, moglo se slušati, pozivati i razgovarati, ali mu je nedostajao displej.
S vremenom je došlo do značajnih poboljšanja na ovim mobilnim telefonima i do velikih tehnoloških skokova koji su nas doveli do razvoja mobilnih telefona kakve koristimo danas.


Uvođenjem globalnog sistema za mobilne komunikacije, radio spektar je mogao biti iskorišten mnogo efektivnije. Tehnologija je poboljšala kvalitet glasa, internacionalne roming pogodnosti kao i kompatibilnost sa ISDN sistemima. Danas, za pokrivenosti u nekim udaljenim područjima na kojima ISDN, GSM i mobilne mreže ne mogu da funkcionišu, satelitski telefoni dolaze do izražaja, a bazne stanice za satelitske telefone su izgrađene u geostacionarnim satelitima.

I tako, ne postoji mjesto na planeti Zemlji na kom nije moguće telefonirati mobilnim telefonom.

m.tel

Već godinama mobilni telefoni ne služe samo za obavljanje razgovora već su mnogo više od samog telefona. Pogledajte kako je kroz istoriju izgedao razvoj ovog uređaja za komuniciranje.
1917.


Na fotografiji iz Prvog svetskog rata se vidi nemački vojnik koji koristi prvi bežični telefon u vojne svrhe.

1941.


1941. godine mobilni uređaji za telefoniranje su se sa bojnih polja preselili u patrolne automobile za špijunažu.

1973.


Martin Kuper, direktor "ArrayComm", je 1973. godine sa Motorolom "DynaTAC" obavio prvi javni telefonski poziv. Ovaj model je prvi mobilni telefon koji je mogao da se drži u ruci.

1989.


1989. godine motorola je predstavila novi model micro TAC. Telefon je dizajniran po ugledu na komunikatore iz "Zvezdanih staza", prvi mobilni na preklop, a imao je i antenu na izvlačenje.

1997.


1997. Philips je predstavio prvi smartfon, "The Synergy", prvi telefon preko koga se moglo pristupiti internetu, mejlu i faksu.

2002.


"The Danger Hiptop" se pojavio 2002. godine. Prvi telefon koji je imao pristup internetu, fotoaparat i nekoliko video igrica.

2007.


9. januara 2007. godine Stiv Džobs je predstavio ajfon, prvu kombinaciju mobilnog telefona i džepnog kompjutera.

2014.


2014. godine u Belfasu, dečak koristi priliku i sa svojim mobilnim telefonom pravi selfi sa kraljicom Elizabetom II.


blic