Digitalna fotografija, za razliku od klasične, ne koristi film već sliku "vidi" preko elektronskog senzora kao skup brojčanih podataka. To omogućava spremanje i uređivanje slika na računaru. Danas su digitalni fotoaparati prodavaniji od klasičnih, a najverovatnije će ih potpuno zameniti. Osim snimanja fotografija, oni često omogućavaju i snimanje videa i zvuka. Razvoj tehnologije je omogućio spajanje više različitih uređaja u jedan, te su danas digitalni fotoaparati vrlo često sastavni deo mobilnih telefona.


Slika nastaje pomoću elektronskog senzora. Kad svetlost padne na senzor (prethodno prošavši kroz objektiv, kao kod klasične fotografije), ćelije senzora pretvaraju spektralne sastojke svetlosti u brojčane vrednosti, koje se zatim snimaju u obliku fajla koji se iz aparata može preneti na štampanje ili dalju obradu. U zavisnosti od mogućnosti aparata i želje snimatelja, na karticu se slika može snimiti u sirovom formatu (RAW - pandan klasičnom negativu) ili u suženom RGB (Red, Blue, Green) prostoru (jpeg, tif, bmp komprimovani formati). RAW format je pogodan za dalju obradu u grafičkim programima, jer u sebi čuva više informacija, ali su ovakve datoteke veće. Danas su u upotrebi dva tipa senzora:

   CCD
   CMOS

Broj piksela u slici (N) jednak je umnoživanju broja piksela u širini i visini. Recimo ako slikamo na rezoluciji 1600 × 1200, dobit ćemo sliku veličine 1.920.000 piksela (1.92 Megapikslea). Kod SLR kamera je omjer pikslea širina:visina 4:3, šta zavisi od senzora.

Digitalni fotoaparati omogućavaju pregled snimaka na licu mjesta (bez razvijanja), što znači da fotograf može lako uočiti greške kod snimanja i ispraviti ih dok još nije prekasno. Pošto se slike mogu i brisati, može se snimati mnogo uzastopnih slika s malim razlikama, izbrisati loše i sačuvati samo uspjele. Kod klasičnih fotoaparata to bi bilo preskupo. Možete i odabrati samo neke fotografije koje ćete odštampati na papir (ako ih uopšte želite štampati). Ako imate računar sa štampačem, nije potrebno fotografije nositi u foto-studio - one se mogu odštampati i kod kuće. Takođe, fotografije se na računaru mogu i obraditi te poboljšati (npr. pooštriti, kontrolisati kontrast, jačinu svjetlosti, intenzitet boje...).

Na jednu memorijsku karticu moguće je snimiti hiljade fotografija (zavisno o kapacitetu kartice i kvalitetu slike), dok se na jedan film može snimiti oko 36 fotografija najviše.

Vrlo korisna činjenica kod digitalnih fotoaparata je ta da oni bilježe dodatne podatke o fotografiji uz samu sliku (npr. upotreba blica, ekspozicija, blenda, ISO osjetljivost, vrijeme fotografisanja, datum, model fotoaparata...). To je korisno kod organizacije fotografija na računaru ili kod dodatne analize snimaka. Neki klasični aparati takođe omogućavaju bilježenje datuma ili vremena fotografisanja, ali taj podatak se ispisuje na samu sliku.

Fotografija se može kopirati bezbroj puta bez narušavanja kvaliteta.


[You must be registered and logged in to see this image.]




Izvor:wikipedija

Digitalna umetnost, često poistovećivana sa kompjuterskom umetnošću je oznaka za umetničko stvaranje u savremenoj umetnosti 20. veka pomoću digitalnih metoda kompjuterom u digitalnoj formi. Rezultat se razlikuje po primeni različitih tehničkih sredstava kao i hardvera i softvera. Može se javiti razlika između dela i prezentacije.
Razvoj digitalne umetnosti teče zajedno sa razvojem tehnologije kompjutera. U digitalnom slikarstvu se preko kompjutera i pomoću specifičnih algoritama kao i primenom tradicionalnih slikarskih tehnika dolazi do rezultata i efekata.
Digitalna umetnost je termin koji pokriva različite vrste umetničkih radova i praksi primenjivanjem digitalne tehnologije. Od 1970. različita imena pokušavala su da objasne šta znači digitalna umetnost uključujući termine kompjuter art i multimedija art. Na kraju je smešten pod širi pojam, nju medija art. Sklop digitalnih tehnologija transformisao je tradicionalne aktivnosti kao sto su crtanje, slikanje, skulpturu u nove forme kao što su internet art, piksel art, ralunarske igre, digitalne instalacije i one postaju opšteprihvaćene umetničke prakse. Generalno gledano termin digitalni umetnik korišćen je za umetnika koji u svojoj produkciji koristi digitalne medije. Jedan od primera prihvatanja digitalne umetnosti je Endi Vorhol koji je pravio digitalnu umetnost pomoću amiga pajnt softvera koji je javno uveo u Linkoln centar.
Da bi shvatili najlakše vezu između kompjuterizacije i umetnosti vratimo se u tridesete godine dvadesetog veka kada je objavljen veliki broj knjiga čiji su autori bili umetnici, a u naslovima se često spominjala reč "novo"- Nova tipografija - Jan Tikold, Nova vizija-Laslo Moholji Nađ.
Reč "novo" u devedesetim se pojavljuje ponovo. Međutim ona se više ne odnosi na jedan medij, pre bi se moglo ređi da stoji kao odrednica za medij uopšte. Rezultat toga jeste termin –-novi mediji. Ovakva terminološka prečica nam pre svega pomaže pri označavanju novih kulturnih formacija, gde je distribucija zasnovana na posredovanju digitalnih kompjutera, c-d romova, interneta...(Lav Manović- Metamediji)



[You must be registered and logged in to see this image.]