Ivo Andrić

Ivo Andrić je bio srpski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost kao državljanin SFR Jugoslavije, 1961. godine, za roman Na Drini ćuprija (1945), kao i za celokupni dotadašnji rad na „istoriji jednog naroda“. Posle raspada Jugoslavije, Andrić se u Srbiji vodi isključivo kao srpski književnik, dok se u Hrvatskoj vodi isključivo kao hrvatski, a on se lično izjašnjavao kao Srbin. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj. Matične knjige kažu da mu je otac bio Antun Andrić, školski poslužitelj, a mati Katarina Andrić (rođena Pejić) i da je kršten po rimokatoličkom obredu (Andrić se najveći deo svog života izjašnjavao kao Srbin[4]). Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu, a slovensku književnost i istoriju studira na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. Doktorsku disertaciju „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Andrić je odbranio na Univerzitetu u Gracu 1924. godine.


Kuća Ive Andrića

U gimnazijskim danima Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je naprednom nacionalističkom pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti.

Svoju prvu pesmu „U sumrak“ objavio je 1911. godine u „Bosanskoj vili“. Naredne godine započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Školovanje je nastavio u Beču, a potom u Krakovu gde ga zatiče Prvi svetski rat.

Po izbijanju rata vraća se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi.

Po izlasku sa robije, ondašnje vlasti određuju Andriću kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem ostaje sve do leta 1917. godine.

Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. postavljen je za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“ itd.

U junu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marseju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. U to vreme objavio je prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“.

U periodu između Prvog i Drugog svetskog rata nalazio se na funkciji opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika jugoslovenske vlade u Berlinu (1939.). Po izbijanju II svetskog rata, zbog neslaganja sa vlastima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora i vraća se u Beograd. Za vreme II svetskog rata živi povučeno u svom stanu u Beogradu (na Zelenom vencu, za koga je rekao da je najružnije mesto na svetu) ne dozvoljavajući bilo kakvo štampanje i objavljivanje svojih dela. U isto vreme piše svoja najbolja dela koja će kasnije doživeti svetsku slavu. Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godine štampao je u Matici srpskoj roman „Prokleta avlija“.

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Piščevi zapisi 1969—1980. prepričava, na sto osamdeset šestoj stranici, svoj „poslednji značajniji razgovor“ sa Andrićem i citira ga: "U Bosni vam je sada, Dobrice, ono što je pokojni Kalaj snevao, a nije kao diplomata smeo da izgovori. U Bosni pobeđuje Bošnjaštvo. Staro, a mlado. I neka da Bog da moja noga više nikad ne kroči preko Drine...". Inače, upravo je Ivo Andrić predložio Ćosića za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1970. godine.

Ivo Andrić je umro 13. marta 1975. godine u Beogradu.

Oženio se 1958. godine Milicom Babić-Jovanović (1909-1968).


Književni rad

Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u Bosanskoj vili 1911. godine. Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“). Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine. Sve Andrićeve lirske pesme koje za njegovog života nisu bile sabrane u knjigu objavljene su posthumno, 1976. godine u Beogradu, pod nazivom „Šta sanjam i šta mi se događa“.

Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina.




U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delomično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunac Andrićevog stvaralaštva, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan, Andrićev zemljak iz srednje Bosne, smatra da se radi o nevažnim plačljivim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti.

Druga faza, koja traje do Drugog svetskoga rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu (što je u dosta radova stvorilo čudnu mešavinu u kojoj narator koristi srpski ekavski, a likovi - često fratri - govore nekim od jekavskih ili ikavskih dijalekata). Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa je ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča.

Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama, ponajviše na erotskom planu. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Bošnjaci, Jevreji, Hrvati, Srbi - uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20.

Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini Ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i najznačajnijim ostvarenjem toga razdoblja, pripovetkom Prokleta avlija. Uz izuzetak Gospođice, realističkog psihološkog romana smeštenog u srpsku palanačku sredinu, radnja ostalih dela uglavnom je smeštena u Bosnu, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti.

Ocena Andrića kao romanopisca daleko je od jednoznačne: po nekima je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“; po drugima, Andrić je autentični autor kraćega daha, poput Čehova, pa je najbolji u novelama i pripovetkama, dok mu odriču vrednost postignuća u većim kompozicijama. Bilo kako bilo, Andrić je u svetu uglavnom poznat po svoja dva romana, Na Drini ćuprija i Travnička hronika (prvi je pisan tokom Drugog svetskog rata u Beogradu).

Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja, no ne i psihološkim poniranjem - većina je Andrićevih likova (osim franjevaca) gonjena biološkim imperativima i determinizmom u ponašanju koji podseća na naturalističku školu 19. veka. Osim tih dela, autor je objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze, te verovatno najbolje delo kasne faze, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdane), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela.

Posle Andrićeve smrti, prvo stidljivo, a onda i otvoreno (posebno u doba posle raspada Jugoslavije), počela su se pojavljivati i kritička osporavanja piščevog opusa - što nije bilo moguće tokom Andrićevog života, kada je uživao status nedodirljivog državnog pisca. Ti se prigovori mogu svesti na dve zamerke: nacionalno-političke i estetsko-književne. Po prvoj, gledano iz hrvatske vizure, Andrić je ocenjen kao nacionalni renegat i protagonista velikosrpske ideologije u unitarističkom jugoslavenskom ruhu, tj. kao neka vrsta nacionalnog otpadnika. Iako je uvrštavan u razne antologije hrvatske književnosti, trenutni status u Hrvatskoj nije mu baš zavidan. Slične ocene dolaze i od bošnjačke strane (Muhsin Rizvić i drugi), uz dodatak da Andrić u svojim delima prikazuje Bošnjake muslimane kao „Turke“ - poluazijatske nasilnike, podsvesno mučene kompleksom „izdaje“ zbog prelaska na islamsku veru. To je mišljenje potkrepljivano ne samo odlomcima iz piščevih dela, nego i njegovim esejističkim i publicističkim radovima u kojima slavi Njegoša i „istragu poturica“.

Drugi je prigovor ozbiljniji i dugoročno važniji i cilja na precenjenost Andrića kao pisca, te na njegovu zastarelost i plošnost njegovih karaktera. Iz vizure hrvatske književnosti, Andrić se ne može porediti s modernističkim pripovedačima (od Polića Kamova preko Krleže i Marinkovića do Slobodana Novaka), pa čak ni sa stilski bliskim, politički kontroverznim Pavelićevim „doglavnikom“ Milom Budakom, s kojim kao pisac tradicionalistički oblikovanih regionalnih epopeja i biološki determinisanih snažnih erotskih strasti ima dosta sličnosti (koliko god se idološki razlikovali).

U srpskoj književnosti Andrić je (gledano iz ideološke vizure) stalno i napadno apostrofiran kao „Srbin-katolik“, ali je, s druge strane, srpska kritika neodlučna koliko dobro se Andrićev tematski prosede uklapa u maticu srpske književnosti (često se Miloš Crnjanski ističe kao najznačajniji srpski pisac 20. veka, a postmodernistički trendovi, od Kiša do Pavića takođe nisu išli na ruku Andrićevoj reputaciji). I, naposletku, bošnjačka kritika smatra da je Andrić pisac slabijeg zamaha i dosega od Meše Selimovića i još nekih savremenih pisaca eksperimentalnog izraza.

Može se reći da Ivo Andrić ostaje sporni klasik oko kojega se lome politička koplja. Ovaj autor sve više postaje predmet političkih sporova a sve manje služi kao izvor inspiracije modernim piscima. Posle raspada Jugoslavije, Andrić se u Srbiji vodi isključivo kao srpski književnik. Najznačajniji deo svog stvaralačkog života, Andrić je bio srpski pisac. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Za razliku od toga u Hrvatskoj ga smatraju srpskim i hrvatskim književnikom.
.
Andrić o umetnosti


Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom i pripovetka Aska i vuk.

Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolozovan je umetnički nagon čovekov kao „instiktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje.

Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život.

Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“.

Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi.

Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima.

„Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“.

Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“

Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“.

Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja.

Umetnički postupak Ive Andrića

U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira. Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom.

Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i nejasni impuls u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnh nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja takozvanog filozofskog realizma.

Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Sve se kod njega izražava mirnim i prirodnim kazivanjem i njegov stil zaista ima „nepomućenost kristala“. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska, odnosno hrvatska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature.

Dela







Ex ponto, stihovi u prozi, 1918.
Nemiri, stihovi u prozi, 1920.
Put Alije Đerzeleza, 1920.
Most na Žepi, 1925.
Anikina vremena, 1931.
Portugal, zelena zemlja, putopisi 1931.
Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi 1934.
Razgovor sa Gojom, esej 1936.
Na Drini ćuprija, roman 1945.
Deca, zbirka pripovedaka.
Gospođica, roman 1945.
Travnička hronika, roman 1945.
Na Nevskom prospektu, 1946.
Na kamenu, u Počitelju,
Priča o vezirovom slonu, 1948.
Prokleta avlija, novela 1954.
Igra 1956.
O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961.
Jelena žena koje nema, roman 1963.
Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme koje su objavljene posthumno 1977.
Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977.
Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno
Znakovi pored puta, knjiga objavljena posthumno
Sveske, knjiga objavljena posthumno


wikipedija

"Na Drini ćuprija"

Na Drini ćuprija je roman koji je napisao Ivo Andrić i za koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine. Roman pripoveda o građenju mosta preko reke Drine u bosanskom gradu Višegradu. Građenje mosta naručio je Mehmed paša Sokolović, čuveni zvaničnik Osmanskog carstva koji je bio rođeni Srbin iz Rudog. Još kao mali dečak, Bajica, odveden je sa ostalom decom kao danak u krvi u Carigrad.

Radnja romana traje otprilike četiri stoljeća i skup je više priča povezanih sa mostom na Drini, koji je tačka okosnica i glavni simbol naracije. Sam most predstavlja na neki način suprotnost ljudskoj sudbini koja je prolazna u odnosu na kamenu građevinu, koja je večna. Oko njega se razvijaju priče o istorijskim ličnostima i bezimenim likovima koji su plod piščeve mašte. Roman Na drini ćuprija, ponekad nazivan i Višegradska hronika u užim krugovima ljubitelja Andrićevog djela, karakterišu vremenski i hronološki opisi života tadašnje višegradske kasabe, po mnogim kritičarima pandan Travničkoj hronici i Omerpaši Latasu, često nazvanom sarajevska hronika. Sva tri romana pripovjedaju o turskim vremenima u Bosni i na neki način bi se mogla povezati u trilogiju.

U romanu „Na Drini ćuprija“ Ivo Andrić je hronološki opisao svakodnevni život višegradske kasabe, koja se nalazi na obali reke Drine, gde su živeli zajedno i Turci i hrišćani. Glavni lik ovog romana jeste most koji kod Višegrada spaja dve obale Drine, odnosno Bosnu sa Srbijom, Zapad sa Istokom.

U ovom romanu Andrić je obuhvatio tri epohe:

Vreme turskog feudalnog doba;
Vreme ratnih događaja na Balkanu (aneksija Bosne i Hercegovine);
Godina 1914, bura novih vremena.

Prva epoha

Prva epoha je doba kada je izrađen most. U doba Turaka, na mestu gde je most kasnije postavljen, na najužem delu Drine, putnike je prevozila skela koju je vozio uvek mrzovoljan, spor skeledžija Jamak. Kada su jednog novembarskog dana Turci od raje uzimali danak u krvi javila se prva pomisao o nastanku mosta. U grupi dečaka koje su odvodili, u dečaku iz sela Sokolovića, javila se crna pruga. Pomislio je da bi se umesto teške, crne skele koja je prevozila putnike, na tom mestu mogao sagraditi most. Iako je promenio ime, veru, život, zavičaj, na crnu skelu nije zaboravio. Taj dečak je postao vezir Mehmed paša Sokolović. Kao moćnik on je 1566. godine naredio gradnju mosta na Drini na čelu sa Abidagom, svojim glavnim poverenikom koji je bio nemilosrdan i veoma strog kada je u pitanju bio rad. Najstrože je kažnjen Radisav sa Uništa, jer je pokušao da spreči gradnju mosta. Narod je verovao da od te građevine neće ništa ispasti. Neki od radnika su noću rušili ono što su preko dana sagradili. Kada je Abidaga saznao da radove ometaju sami radnici, a ne vila brodarica, naredio je Pljevljaku da ih uhvate, da ne bi on stradao. Uhvatili su Radisava kog su nakon surovog mučenja nabili na kolac na najvišoj tački još nedovršenog mosta. To je bila prva ljudska žrtva, čija je krv prolivena dok se gradio most. Umesto svirepog i pohlepnog Abidage dolazi Arifbeg pod čijom upravom gradnja počinje da napreduje. Međutim, nesreće su se i dalje dešavale, kao kad je pomoćnik majstora Antonija, crnac, nazvan Arapin, poginuo tako što je, pri postavljanju srednjeg stuba, isti stub pao na njega.

Most je izgrađen 1571. godine. Na kapiji mosta, sa leve strane, na mermernoj ploči, napisan je tarih. U njemu je napisano ko je i kada podigao most na Drini kod Višegrada. Pored ove lepe građevine od istog kamena sagrađen je han, karavan-seraj. O hanu se brinuo Dauthodža Mutevelić i činio je sve da spase han i očuva ga u životu. Posle vezirove smrti novac je prestao da stiže i han je propadao, polako su ga svi napuštali, ali je jedino Dauthodža ostao, sve dok jednog dana nije pao s krova dok ga je popravljao i poginuo.

U ovoj epohi opisane su i elementarne nepogode koje su pogodile stanovnike kasabe. To je bila velika poplava, kada se Drina 1799. godine izlila. Za kasabu je ona bila presudna, jer je uništeno sve što su kasablije nakupile za zimu koja je prethodila. Oko Sarajeva se pojavila kuga i kolera, i tada niko nije smeo da se kreće ni ka Sarajevu ni iz Sarajeva.

Početkom XIX veka izbija Karađorđeva buna, koja je stigla i u višegradske krajeve te most postaje veoma važan jer je predstavljao sponu između bosanskog pašaluka i Srbije. Na kapiji je napravljen drveni čardak, gde padaju žrtve. Prve glave koje su nabijene na kolac bile su čičice Jelisija iz Čajniča i mladića Mileta sa Lijeske, a jednog jutra ispred čardaka je osvanula i glava popa Mihajla. Jedne večeri, pošto je buna utihnula, čardak se zapalio i izgoreo do temelja.

Pored raznih nepogoda koje su se dogodile i koje kasablije pamte tu je i jedna priča o Fati Avdaginoj, mladoj i lepoj devojci iz Veljeg Luga, koja nije prihvatala ni jednog udvarača. Njen otac je prihvatio Nailbega iz Nezuka, sina Mustajbega. Fata je Nailbegu rekla, i sebi obećala, da Velji Lug u Nezuke nikad neće zaći. Fata nije mogla da porekne očevu, ali ni svoju datu reč. Na dan svog venčanja kad su prelazili most, ona je na kapiji sišla sa konja, popela se na ogradu mosta i skočila u Drinu. Tako je ispunila data obećanja.

Druga epoha

U drugoj epohi odigravaju se novi događaji koji su nametali drugi način života višegradskoj kasabi. Turska vojska se povlači, da bi početkom 1878. godine došla austrijska. Bosna pruža otpor okupatorima. U Višegrad dolazi Karamanlija koji će pokušati da kasablije nagovori da krenu protiv Austrije. U kasabi najveći otpor mu pruža Alihodža Mutevelić.

Andrić živopisnim detaljima opisuje proces menjanja načina života u kasabi. Godine 1900. popravljaju most, a stranci donose razne novine. U celoj kasabi, pa i na mostu, uvedeno je osvetljenje kao i redovno čišćenje. Međutim, stanovnici kasabe nisu blagonaklono gledali na te promene. Jedna od najvećih promena koja je najviše smetala starijim građanima kasabe, bila je ta što su sada i žene mogle izaći na kapiju. Stari običaj je bio da na kapiji sede samo muškarci koji tamo razgovaraju o veoma bitnim stvarima. Uskoro počinju radovi na vodovodu i gradi se železnička pruga koja ide niz Drinu, što dovodi do opadanja važnosti mosta. Most ne predstavlja više sponu između Istoka i Zapada.

I ovu epohu obeležile su tragedije, kako kasablija tako i nekih stranaca. Jedna od njih je tragedija Milana Glasinčanina koji je imao veliki porok – kockanje. U kasabi su svi znali za njegove noći provedene u kockanju. Ali, jedna je privukla pažnju svima, i o njoj se dugo pričalo. Te večeri Milan se kockao sa nekim strancem, na kapiji mosta. Niko ne zna ko je bio njegov protivnik. Mnogi su mislili da se te večeri kockao i sa samim đavolom. Milan je izgubio sve što je imao; u toku igre je više puta odlazio do kuće po još novca, a kad je njega nestalo uložio je sve ostalo što je imao. Milanu je bilo potrebno dosta vremena da se oporavi od gubitka, a posle toga više se nikad nije kockao. Njegov porok je prešao na Bukus Gaona, mladog Jevrejina koji je u kamenu kapije pronašao zlatnik. U kasabi se govorilo da je pronašao „đavolji dukat“.

Kasabu je pogodilo i samoubistvo mladog Gregora Feduna, Rusa koji je bio u odredu frajkora i stražario je na mostu. Na njega je veliki uticaj imalo proleće koje je polako stizalo u kasabu i oko nje. Zbog proleća rasejan i pogođen nevinom lepotom turske devojčice, Fedun je preko mosta propustio i Jakova Čekrliju, hajduka na koga su svi stražari upozoreni. Fedun je bio svestan svoje greške i zbog sramote se ubio.

I pored ovih nesreća kasaba se razvijala. Podignut je Konak, prvi hotel - Calerov hotel, koji je ubrzo zamenjen nazivom Lotikin hotel. Lotika je vodila hotel koji je bio simbol novog stila života. Ko nije bio prihvaćen u ovom hotelu kao gost, zbog lošeg ponašanja, mogao je da ode u Zarijevu mehanu, gde su mogli da se šale na račun Ćorkanovih nesrećnih ljubavi. Jedne večeri svi iz mehane su se našalili i na mostu. Ćorkan, da bi dokazao da nije kukavica, pijan, popeo se na ogradu mosta, i, iako je bio led, prešao ceo most.

Posle dvadesetak godina od okupacije na kapiji je zakačen služben proglas o atentatu carice Jelisavete. Ova vest najviše je pogodila Pjetra Sola, jedinog Italijana u kasabi, jer je caričin atentator bio Italijan.

Treća epoha

Treća epoha obuhvata period od doba aneksije Bosne i Hercegovine (1906-1908) do Balkanskih ratova (1912-1913). Andrić ovde opisuje događaje čiji je bio savremenik.

U ovom periodu osnivaju se razne verske i nacionalne stranke i organizacije, u kojima su najbrojniji bili mladi studenti, koji su preko leta dolazili u kasabu. U mladićima koji su se okupljali na mostu Andrić oživljava svoju generaciju i teme koje su interesovale njegove školske drugove. Pojavljuje se čitav niz likova studenata i omladinaca, koji za vreme letnjih noći na mostu razgovaraju o politici i napretku. Među mnoštvom likova izdvajaju se Stiković, Galus, Herak i Nikola Glasinčanin. Oni predstavljaju Andrićevu generaciju — vatreni i borbeni, ali zaneseni apstraktnim, jer veruju da ništa nije nemoguće.

U kasabu stiže vojska koja u središnjem stubu mosta postavlja minu. Kafedžija na kapiji je nabavio gramofon i tako zabavlja sve prolaznike i one koji se zadržavaju na kapiji. Za kasabu je značajno otvaranje dve banke — srpske i muslimanske. Pomerena je turska granica, železnički saobraćaj je opao, a u kasabu dolaze Mađar Terdik i njegova žena Julka. Lotikin hotel počinje da gubi na važnosti, ali Lotika, iako je umorna, nije obeshrabrena. Ona se posle svakog gubitka pribere i nastavi dalje. Tokom niza godina jedini se na sve promene nije navikao Alihodža, koji razmišlja o starim vremenima i ne može ili ne želi da veruje u stvarnost i realnost nastalog trenutka. Zbog toga predviđa mračnu sudbinu kasabi i njenim stanovnicima.

Četvrta epoha

Četvrta epoha opisuje poslednju godinu hronike, 1914. godinu, koja je za kasabu i most bila presudna. Izvršen je atentat na Franca Ferdinanda i kako se mislilo da su Srbi zaslužni za atentat, mnogi od Srba će morati da idu preko granice u Srbiju.

Za kasablije to leto je bilo izuzetno, jer je sve išlo na njihovu ruku. Šljiva je rodila, polja žita su bogat plod dala, čak se uvelo i električno osvetljenje. Ali, na samom početku tog leta pojavila se epidemija trbušnog tifusa na Uvcu, od koje je nastradao i kasablijski doktor Balaš. Lotika je morala da napusti kasabu i hotel. Ona je, kao i uvek, zbrinula prvo porodicu, i tek kada je ostala sama nju je prvi put sva snaga odjednom izdala, i prolomio se njen jauk, plač koji niko nikada do tada nije čuo. Kasabu su svi morali da napuste zbog straha da će biti porušena. Jedino je Alihodža bio u svom dućanu kada ga je nešto podiglo u vazduh. Razmišljao je i hodao sve teže i teže, dok ga je srce polako, ali sigurno, izdavalo. Umro je hroničar i svedok svih važnijih događaja u maloj varoši. Most je presečen na pola. Kapija je bila na svom mestu, ali nije bilo sedmog stuba.

Alihodža nije verovao da se u novim vremenima može izgraditi nešto trajno, verovao je u rušilačku snagu novog sveta, u mitsku snagu vremena i mitsku snagu zemlje koja ne podnosi nešto što je tuđe.

Osnovna obeležja Andrićevog pripovedanja

Andrić je pisac snažne imaginacije. U svojim delima priča nam o prošlosti ljudi i o njihovim sudbinama. Pošto je bio izvanredan poznavalac prilika stare Bosne, radnja njegovih romana se uglavnom dešava na bosanskoj teritoriji kao mestu večitog sudara Istoka i Zapada. On sam kaže:
Vikicitati „To je treći svet u koji se sleglo sve prokletstvo, usled podeljenosti zemlje na dva sveta. To je junaštvo bez slave, mučeništvo bez nagrade.“

Andrić je izraziti epski pripovedač. U svome delu je distanciran od likova i događaja. Ton njegovog pripovedanja podseća u mnogim njegovim pripovetkama na Šeherezadine priče iz 1001 noći. Pripoveda hronološki, kroz nekoliko epoha. Na početku romana daje tačne i precizne geografske podatke da bi zatim prešao u svet legende i narodnih predanja. Andrić posmatra sumu životnih zbivanja i u njima traži nekakav smisao i moguć putokaz u našem egzistiranju.

Njegovi junaci reaguju onako kako traži njihova priroda i opšta istorijska situacija. Pripoveda u trećem licu. Između sebe i tih događaja stavlja još jedno lice, pripovedača, a ponekad ne samo propovedača, već nekoliko lica odjednom, te na taj način dobijamo više viđenja jednog te istog događaja.

Andrićeva rečenica je harmonična, jasna i smirena. Dijalog u Andrićevoj prozi je razmena misli, otvaranje mogućnosti jednoj ličnosti da saopšti svoje misli drugoj, a pre svega čitaocu. Osnovne karakteristike Andrićeve pripovedačke veštine su prefinjena psihološka analiza, duboko poniranje u suštinske probleme egzistencije i moć da sugestivnom magijom poetske reči dočara ljudsku i društvenu panoramu proteklih vekova. Kao i svi epski pripovedači, Andrić u svetu vidi nekakvu iskonsku borbu između svetla i tame, dobra i zla, života i ništavila. Za čoveka u životu vidi tri oslonca: težnju ka dobru, stvaralačku aktivnost u skladu sa tom težnjom i umetnost. Prema Andriću umetnost je način čovekovog postojanja i njegove pobede nad zlom.

U nekoliko svojih dela on opisuje mostove i čvrste građevine od kamena, gde u obrađenom kamenu vidi „uhvaćenu i ovekovečenu čovekovu misao“, jer samo trajanjem svoje misli čovek produžuje svoj život. Most je glavni simbol romaneskne naracije. Sve prolazi, samo on ostaje da ukaže na trošnost ljudske sudbine. Koristeći narodna predanja, a pre svega bogatstvo svoje mašte i osećanja sveta, Andrić je podigao monumentalnu umetničku građevinu u književnosti naše epohe.

Istorija i legenda u funkciji umetničkog dela

U Andrićevim delima prepliće se istorijsko i mitsko, java i san. Prema Andriću istorija je arena čovekove životne bitke i predstavlja okvir njegove sudbine. Legenda služi kako bi se čovekova stradanja i patnje upamtile. Treba osluškivati legende, te tragove kolektivnih ljudskih nastojanja kroz stoleća, i iz njih odgonetati, koliko se može, smisao naše sudbine.

U romanu Na Drini ćuprija postoje elementi mita u potpuno realnim, društveno-istorijskim okvirima. Nakon geografskog prikaza kasabe, pisac odmah prelazi u legendu. Dok most nije ni postojao, Andrić oslikava kako je izgledalo prelaženje preko mosta prilikom sakupljanja danka u krvi. Istorijski je to bilo odvođenje hrišćanske dece u janjičare - tursku vojsku, za kojima su, okamenjene u bolu, na obali ostajale majke. Ovde se kao legenda javlja „crna pruga“, simbol bola i presecanja u grudima. Kroz svest dece koja odrastaju uz most paralelno se prepliću java i san kroz dva lika: Mehmed-pašu Sokolovića i Neimara Rada, koji su zaslužni za podizanje mosta. Prvi je istorijska ličnost, dok je drugi lik iz narodnog predanja, zaslužan za sve velike građevine. Legende nažalost traže žrtve da bi opstale. Zidanje mosta na Drini je kao druga varijanta pesme Zidanje Skadra, gde je u temelje uzidana mlada Gojkovica, dok su ovde to blizanci Stoja i Ostoja. Otvori koji su ostavljeni da bi deca bila hranjena mlečnim tragom simbolišu trajnost i večnost života.

Dok je trajala gradnja mosta barem jedan lik je morao da se iskristališe u legendu, koji bi oslikao protest protiv građevina koje traže takve žrtve. To je Radisav sa Uništa. Da bi se opravdao, on pribegava legendi o vili-brodarici koja preko noći ruši što se sagradi. Njegova kazna liči na mit o Hristovom stradanju. Most je nastao kao beo, gladak i vitak u oštrom, mrkom i rastrganom predelu, surovom i divljem, ali nalikuje beloj ptici koja se za trenutak spustila na taj krš, da predahne. Ovo veoma podseća na legendu koju u romanu „Na Drini ćuprija“ priča Alihodža, prema kojoj je Zemlja bila glatka površina dok je „šejtan“ nije noktima izgrebao, stvarajući nepremostive jazove. Onda je Alah poslao svoje „meleće“ – anđele koji su raširili krila da bi ljudi mogli da prelaze preko provalija. Prema ovoj legendi, ljudi su od anđela naučili da grade mostove.

U petom poglavlju se govori o povlačenju Turaka iz Mađarske krajem XVII veka gde Andrić progovara kao istinski hroničar kojem je stalo do autentičnosti istorijskog podatka. Upliće i pojedince kako bi celoj istorijskoj situaciji dao živopisan kolorit, jer je istorija samo osnova da se progovori o hanu, Mutevelićima i ostalim događajima opisanim u tom delu romana.

Tri veka je smestio u sedam poglavlja i istorijski se zaustavlja u osmom da bi nam ispričao legendu o lepoj Fati Avdaginoj. U legendu prerasta i priča o kockanju Milana Glasinčanina sa đavolom, koja podseća na mit o prodanoj duši, isti motiv koji se javlja i kod Getea u delu Faust. Iz đavolje igre Bukus Gaon pronalazi „đavolji dukat“ i postaje kockar. Iako je roman pisan na istorijskoj osnovi, pojedini likovi prikazani potpuno nerealno, kao da je Andrić želeo prikazati različite ljudske mogućnosti i, preko tih likova, sabrati što šira iskustva o čoveku. Andrić je zabeležio:

„Materijal koji je meni služio za pisanje te knjige bile su legende koje su sačuvane u narodnim pričanjima iz tog vremena, a zatim istorija i pisani dokumenti, ukoliko su sačuvani u turskim, austrijskim ili venecijanskim arhivima.“

Mitovi u funkciji slikanja vremenskih epoha

Andrić je bio svestan nerealnih konstrukcija, naivnosti i izneveravanja istine u legendama, ali je istovremeno polazio od uverenja da se u legendama i mitovima nalaze prareči i prasvest predaka koji su nas posadili na zemlju. Poreklo legende je u narodnom mitu i epskoj viziji sveta.

U ovoj hronici legende su kao prema nekom pravilu paralelne, imaju hrišćansku i muslimansku verziju. Tako u obliku mita Andrić slika i raznolikost naroda u višegradskoj kasabi. Srpska deca za džinovske tragove na mostu veruju da su tragovi Šarca Kraljevića Marka, a turska deca da je to trag Đerzeleza Alije. Za most se vezuje i legenda o crnom Arapinu koji je tragično stradao, i sada živi u središnjem stubu mosta, koja je ista za svu decu. Deca su najpodložnija verovanju u legende, ali u njih veruju i ljudi. Tako Srbi veruju da je humka blizu mosta Radisavljev grob, a Turci da je grob nekog derviša. Kroz epohe, kako se vremena u ovom romanu budu približavala savremenosti, smanjivaće se legendarno i mitsko pred istorijskim događajima i okolnostima koje su uslovljavale karaktere likova.

Filozofski aspekti dela: O slobodi, sudbini i moći

Osnovni elementi Andrićeve vizije života svode se na pitanja o čovekovoj sudbini, na problem i iskušenje moći i na viziju slobode. Čovek u svom trajanju stalno nastoji da osvoji veći životni prostor od onog koji ima, želi da uveća svoju moć ili da svojim umom pomeri granice svoje slobode. Život je svetlost nad kojom stalno vreba mrak. Mrak nekad poklopi svetlost i tada kasablije polako uče da ne žale za onim što je prošlo, što je i glavni lajt-motiv romana: život je neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao most na Drini.


Sudbina mosta vezuje se za višegradsku kasabu, kao što se i sudbina kasablija vezuje za most. Andrić preko nekoliko likova opisuje susret sa smrću. Kod nekih je smrt oblik oslobođenja od nekih neprihvatljivih ograničenja koja čoveku nameće život. Alihodžin život završava se kada je neuništiv i nepromenljiv most porušen. Njegov kraj je prirodan i tu se smrt opisuje kao krajnja granica i patnja od koje ne možemo pobeći. Za razliku od njega, drugi likovi su imali nasilne krajeve: mučenje Radisava, ubijanje nevinih, Jelisija i Mila, vešanje Vaje Ličanina. Čovek se u ovom romanu susreće i sa prirodom koja ima sudbinsku moć nad njim. „Veliki povodanj“, iako su kasablije očekivale poplavu, sve je iznenadio i da nije bilo konja Suljage Osmanagića, koji je bio u dosluhu sa prirodom, ne bi bilo spašeno ništa, jer je on pre nego što se Drina potpuno izlila probudio sve kasablije. Žrtva prirodne volje bio je Kosta Baranac koji je najmanje vodio računa o prirodnom zakonu, jer je želeo da proširi svoj životni prostor.

U čovekov život se sudbinski meša i istorija, u obliku političke vlasti, koja u kritičnim trenucima pokazuje svoju sudbinsku moć „mrkog zida“. Svoju moć vlast pokazuje za vreme Karađorđevog ustanka, tokom austrijske vlasti i u Prvom svetskom ratu. Vlast je umešana u nasilne smrti likova. Ali, vlast se uvek poziva na neke više ciljeve. Abidaga se poziva na Boga i naredbe velikog vezira, na oglasima koji su kačeni na kapiji vladar dodaje da je tako zaključeno na Veću naroda. Tragična sudbina mladog vojnika Feduna se ogleda u činjenici da je naišao na gnev ugrožene vlasti.

Postoje i granice koje čovek sam sebi postavlja. To su moralne i kulturne norme, različiti oblici i navike. U životu čovek ovakve granice stalno sam sebi postavlja. Žrtve tih normi u romanu su Fata i Šemsibeg. Šemsibeg jer nije mogao da se prilagodi novim vremenima, a Fata je bila žrtva unutrašnjeg sukoba između sopstvenih želja i osećaja dužnosti i poslušnosti prema ocu čije je rešenje ona videla samo u sopstvenoj smrti.

Moć je kod Andrića pokušaj čovekovog nasilja nad sudbinom, koje završava nasiljem nad samim sobom. Moć odvaja čoveka od sveta i sebe tako što mu obećava veću slobodu. Da bi došao do moći čovek dolazi do iskušenja, uvek se kocka sa onim što ima i što mu je dato. Ovaj oblik Andrić opisuje u poroku Milana Glasinčanina, koji je, kao i većina moćnika, stranac u kasabi. Kockarska strast je kao neka opsena koja mami svojom nepoznatom, nadzemaljskom lepotom. Milan gubi, ali igra sve dok ne izgubi i dušu. Isti slučaj je i sa Abidaginim pomoćnikom Pljevljakom. Pljevljak je na moćništvo prisiljen, jer mu ona ne pripada, ni ne oseća nikakvo iskušenje prema njoj. Kada je pronašao krivca i video šta ga je čekalo, on je kao opijen moći, bio presrećan što je živ, toliko da u ludilu gubi dušu. Mehmed-paša takođe ima sudbinu moćnika. Ali, u trenutku kada mu se nož zarije u grudi nestaje sva moć koja je oko njega kružila.

Veliko civilizacijsko iskušenje moći predstavlja austrijsko doba. Austrijanci menjaju celokupan oblik kasabe, misleći da imaju punu moć nad celom Bosnom. Ovo iskušenje se završava ratom. Lotika je takođe pala u iskušenje moći – novac joj je postao opsesija. Ona ga čuva, i svima pomaže kada je potrebno, kako rođacima tako i kasablijama.

Sledeći oblik moći je čovekovo uzdizanje nad životom, koji preko smrti vodi u slobodu. To je moć žrtve, koju Andrić predstavlja kao jedini oblik ljudske moći, koji vodi ka duhovnom uzvisivanju po cenu ličnog stradanja i propasti. Radisav se kocka sa svojim životom da bi sprečio ono što se dešavalo. U njegovom stradanju se javlja jedinstven oblik duhovne moći. Njegova patnja i stradanje se uzdižu iznad njega stvarajući mu herojski oreol mučenika koji dobija tek kasnije, preko naroda.

Mrki zid je granica koju čovek ne može da pređe. U prethodno navedenim vidovima Andrić nam otkriva čovekovo iskušenje moći, kojim čovek pokušava da nasilnim putem dođe do što veće slobode. Kao što je rečeno, svaki oblik slobode se plaća većom ili manjom žrtvom.

Svojom vizijom života Andrić je obuhvatio i vidove čovekovog postojanja koji dolaze iz njegovog „utopijskog sna“. Oblici slobode se pojavljuju u čovekovoj mašti, bez volje za moći ili kršenja prirodnih zakona, a za Andrića mašta je jedini prirodno dat prostor u kojoj čovek ima bezgraničnu slobodu gde može da oblikuje svet po svojoj volji. Slobodu mašte kod Ćorkana dok korača ogradom mosta Andrić prikazuje kao slobodu igre, koja čoveku daje snagu. Isto tako, sa slobodom mašte se srećemo u diskusijama mladih generacija na mostu. Drugačiji oblik su priče iz mašte – legende. Ali, ovaj oblik slobode nije večan, jer se pre ili kasnije mora suočiti sa stvarnošću. Neke priče nisu legende, ali se uobličavaju maštom tako što tokom pričanja kasablije sebi daju slobodu da u njih dodaju neke elemente koje će ih malo odvojiti od stvarnosti i teške istine koja ih je zatekla. Legende i priče se grade kao što se grade mostovi. Sloboda mašte prerasta u graditeljsku slobodu.

Kompozicija i struktura dela

Ovaj roman – hronika se sastoji od dvadeset četiri poglavlja. Prvih osam obuhvata doba turske vladavine. Druga epoha je opisana od devetog do šesnaestog poglavlja, aneksiona kriza i balkanski ratovi su opisani u naredna četiri - od sedamnaestog do dvadesetog poglavlja - dok je za poslednje stranice ostavio poslednja četiri poglavlja.

U prvom poglavlju opisan je skladno oblikovan most od kamena ispod kojeg protiče zelena i penušava reka Drina. Kasaba koju je ovaj most delio, Višegrad, živela je od mosta i rasla iz njega kao iz svog neuništivog korena. U drugom poglavlju je prikazana vizija mosta, da bi u trećem poglavlju otpočela njegova izgradnja. Izgradnja mosta koja traje pet godina, smeštena je u dva poglavlja. U petoj glavi se opisuje most, građevina od kamena koja simbolizuje nepromenljivost, postojanost i čvrstina, koji ima simboličnu funkciju - da spaja ono što je razdvojeno i premošćava ono što je nepremostivo. Most koji polako uranja u život kasabe i njenih žitelja na veoma specifičan način vezuje se ne samo za pojedinca, već za porodice i njihove generacije. Šesto poglavlje obeležava Karađorđeva buna, 1804. godina, kada na mostu postavljaju čardak. Osma glava sadrži priču o Fati Avdaginoj. Sa devetim poglavljem dolaze nova vremena., Sedamdesetak godina posle Karađorđeve bune, 1876. godine, izbija novi rat. Godine 1878. Turci polako napuštaju kasabu, da bi na njihovo mesto došla nova vlast. Svečan i zvaničan ulazak austrijskih trupa je opisan u desetoj glavi, u kojoj nije bilo velikih žrtava osim stradanja Alihodže. Dolaskom nove vlasti kasabu naseljava prvo vojska, posle stranci koji donose novine. Život na kapiji je bio življi, šareniji i veseliji (jedanaesto i dvanaesto poglavlje). Četiri godine od okupacije u Bosni počela je regrutacija, kojoj se stanovnici uporno protive i skrivaju se. Na mostu se ponovo pojavila vojska. U poslednjoj četvrtini XIX veka, u četrnaestom i petnaestom poglavlju, sledi retko i kratko zatišje, kada se otvara hotel i pisac opisuje Ćorkana i njegove nesrećne ljubavi. Dvadesetak godina od okupacije, kada naraštaji ulaze u punoletstvo, na kapiji mosta zakačen je oglas koji je nosio crnu prugu, o atentatu carice Jelisavete. U šesnaestoj glavi je opisan početak XX veka, kada sa građenjem železničke pruge opada važnost mosta. Most nije ono što je nekada bio – veza između Istoka i Zapada. Sledeće poglavlje nosi promenu na prestolu i režima u Turskoj 1903. godine. Došla je i 1908. godina, a sa njom i veliko uznemirenje i zategnutost, jer je navedene godine bila „aneksiona kriza“. U osamnaestom poglavlju pisac stiže do 1912, odnosno 1913. godine – Balkanskih ratova. Most se „na mesečini julskih noći belasao, čist, mlad i nepromenljiv, a savršeno lep i jak, jači od svega što vreme može da donese i ljudi da smisle i učine“. Na njemu se okupljaju mlade generacije, Andrićeva generacija. Godina 1914. smeštena je u četiri poglavlja, kada most ostaje bez sedmog stuba. To je i poslednja godina hronike.


Opšti osvrt na mišljenja o književno-umetničkoj vrednosti dela

Kao glavni lik za svoj roman Andrić je uzeo most. Njega je verovatno ova građevina veoma zainteresovala. U svojoj mladosti on je često viđao ovaj most, prelazio preko njega, sedeo na njegovoj kapiji. Ipak nije samo u ovom romanu spominjan most, već se on spominje i u više Andrićevih pripovedaka. Dakle, nije Andrića privukla lepota višegradskog mosta, nego sam most - čvrst, veliki, kameni most, skupocena građevina jedinstvene lepote.

Kroz četiri veka Andrić nam ukazuje kako se vremena brzo menjaju, kako se uvek nešto staro zamenjuje novim, dolaze nove generacije. Samo jedna stvar se nije izmenila: to je bio most koji je stajao na istom mestu, bez ikakve promene dok su se oko njega smenjivale generacije kasablija i stranaca, prolazile godine. Na kraju svake glave se javlja most koji govori da mu ne smeta prolaznost, da je on još uvek tu i da će još dugo tamo stajati, onakav kakav je oduvek bio.

„A most je i dalje stajao, onakav kakav je oduvek bio, sa svojom večitom mladošću savršene zamisli i dobrih i velikih ljudskih dela koja ne znaju šta je starenje ni promena i koja, bar tako izgleda, na dele sudbinu prolaznih stvari ovoga sveta.“



wikipedija

Pripovetka "Prokleta avlija" pripada kasnijem periodu Andrićevog književnog stvaranja i on se njome opet vraća bosanskoj prošlosti i motivima ljudske tragike i izgubljenosti.

Radnja

U Andrićevoj noveli, Prokleta avlija je naziv poznate carigradske tamnice, u koju je iz neopravdanih razloga dospeo fra-Petar iz Bosne, koga su poslali u Stambol da obavi neke samostanske poslove. Dogodi se da turske vlasti uhvate neko pismo upućeno austrijskom internunciju u Carigradu, u kojem je bilo opisano proganjanje vernika od turske vlasti i sumnja padne na fra-Petra. On bude uhapšen i zatvoren u istražni zatvor – „Prokletu avliju“, gde je ostao dva meseca dok ga nisu poslali dalje.

U „Prokletoj avliji“, fra-Petar upoznaje više ljudi, koji se u ovoj pripovesti pretvaraju u galeriju zanimljivih likova. Tu je upravnik „Proklete avlije“ Latifaga zvani Karađoz, zatvorenik Haim, Jevrejin iz Smirne, pa zatim centralni lik iz ove pripovijetke zatvorenik Ćamil-efendija, bogati mladi Turčin iz Smirne. Fra-Petar saznaje od Haima, mladićevog sugrađanina, da je ovaj zatvoren zbog sumnje da njegovo proučavanje svesti ima za svrhu buntovno spletkarenje protiv sultanovog dvora, što je bilo potpuno neistinito. Mladi Ćamil, sin bogatog Turčina i Grkinje, odmalena se posvetio nauci i samotničkom i asketskom načinu života, koji je posebno potencirala jedna nesrećna i nepreboljena ljubav. Ćamil se, naime, zaljubio u kćer mladog grčkog trgovca, no ovaj je iz nacionalističko-verskih razloga nije hteo dati Turčinu za ženu, nego ju je silom udao za Grka izvan Smirne. Posle tog događaja Ćamil se potpuno zatvorio u sebe i postao neka vrsta osobenjaka. Okružuje se knjigama i baca se na nauku, pokazujući naročit interes za svest turske carevine, od koje ga specijalno zanima jedno određeno razdoblje - vreme Bajazita II i Džem-sultana, njegovog brata, kojeg je Bajazit u borbi za presto dvaput porazio u bici. Tada je Džem potražio utočište na ostrvu Rodos, gde su vladali hrišćanski vitezovi. Od tada počinje odiseja Džema, koji kao zarobljenik prelazi iz ruku u ruke raznih evropskih vladara, pa čak i samog pape, a svi ga oni iskorištavaju kao adut protiv turske carevine, tj. prete Bajazitu da će ga pustiti ako ne zadovolji njihove raznorazne zahteve. Na Ćamila posumnjaju da proučava upravo to povesno razdoblje, jer ono ima sličnosti sa sadašnjom situacijom na dvoru, gde sultan takođe ima brata suparnika, kojeg je proglasio maloumnim i drži ga zatočenog. Ćamil je poslat u „Prokletu avliju“, gde upoznaje fra-Petra i ispriča mu život Džem-sultana, tvrdeći da je njegov život identičan s Ćamilovim i da su im sudbine jednake. Nakon nekog vremena odvedu ga u poseban zatvor i tu jedne noći prilikom saslušanja dođe do tuče između njega i policije. Ćamila iznesu – živa ili mrtva – ne zna se. Fra-Petar ga više nikada nije vidio.

Pripovedanje u prokletoj avliji

Kompozicija romana Prokleta avlija je čvrsta, ali i složena. Čvrsta jer se priče, kojih je više, drže usko jedna uz drugu, a složena zbog svoje prstenaste strukture. Više pričalaca i više tačaka gledišta prstenasta kompozicija drži u jednu koherentnu cjelinu. Iz težnje za shvatanjem obuhvatne, 'sveznajuće' priče, često se uvodi više pripovedača koji se dopunjavaju, s tim u vezi više 'izvora istine' u nastojanju da se stvori iluzija o tome da nije narator sveznajuć nego priča.

Višestruki naratori

Objektivni pripovjedač

Recimo da je okvir čitave tabele sam roman, objektivni pripovjedač se nalazi u njegovom prologu i epilogu. Njegov govor je čisto književni i u 3. licu. Sa njegove tačke gledišta dat nam je opis groblja na početku Zima je, sneg zameo sve do kućnih vrata i epilog Dalje! Piši: jedna testera od čelika, mala njemačka. Jedna! čini okosnicu romana i nalazi se izvan svijeta Proklete avlije.

Neimenovani mladić

Neimenovani mladić je lik koji je vrlo vješto 'uvučen' u paletu ostalih likova. On je posrednik između pripovjedača i fra-Petra, pripovjedač se njime služi kao nijemim svjedokom fra-Petrovih pričanja. Mladić je spona između prikazanog svijeta u Avliji i realnog svijeta u kome je fra-Petar o Avliji pričao i umro. Tehnikom retrospekcije prikazuje nam dešavanja u Avliji. Sledećeg pripovjedača uvodi nam upravo Mladić rečenicom Najbolje je ipak pustiti čoveka da priča slobodno.

Fra Petar

Fra Petrova priča je osnovna u romanu, kroz njegovo pričanje Mladiću saznajemo kako o njemu tako i o stanovnicima Avlije. On priču gradi prema redosledu kojim pojedine elemente uočava ili saznaje. Ni kriv ni dužan dopao je tamnice, u takvoj situaciji počinje duhovno da živi i da duhovno se spasava pomoću prijateljstva sa Ćamilom koji mu priča svoju priču o Džem-sultanu. Fra-Petar ne priča 'priče radi' već zato što osjeća potrebu da Bezimenom mladiću ostavi priču o Prokletoj avliji i stradanju mladog Ćamila.

Haim

Sledeći pripovjedač koji čini jednu od karika prstenaste kompozicije je Haim. Kao i ostali likovi u Avliji prikazan je sa tačke gledišta fra-Petra. Koliko je volio da govori nalazimo u konstataciji fra-Petra Ova njegova govorljivost i dovela ga je ovamo. Njegovo kazivanje je temeljno, uvjerljivo, potkrijepljeno činjenicama čak i detaljima. Njegova funkcija kao naratora je da pruži informacije o Ćamilu i o uzrocima te tragičnosti kako bi se, time predstava o Prokletoj avliji, o njenoj namjeni i besmislenosti, što potpunije stvorila u svijesti čitaoca.

Ćamilova sudbina je u središtu priče, ali ta priča ima šire umjetničko značenje od obične pojedinačne sudbine: individualno podiže na nivo opšteg, povezuje prošlost i sadanjšost, uticaj totalitarnog društva na identitet lličnosti, tamnica- krivica i nevinost, patologija straha, ljepota i veličina prijateljstva. Preko priče o čovjeku koji živi sa knjigama, i priče o istorijskom sukobu Bajazita i Džema, uranja se u drevnu Priču o 'braći-neprijateljima' koja traje Otkako je sveta i veka U želji da priča o Džem-sultanu ne nestane zajedno s njim, Ćamil, priča Bez uvoda u vidljive veze, bez vremenskog reda

Priča je kod Andrića svojevrstan sadržaj njegovog pripovijedanja. Prokleta avlija je priča o pričanjima različitih ljudi, fra-Petar zbližava se sa nesrećnim Ćamilom upravo pomoću njegove priče. Iz predjela mašte u koji ga je odvelo Ćamilova pričanje, fra-Petru i sve na zemlji počinje da izgleda drugačije. Za njega se Prokleta avlija na čudan način preobražava u nagovještaj slobode i beskraja. Kao da mu je tek priča otvorila oči za ljepotu stambolske zore, kada nebo porumeni i siđe na zemlju. Jer iza svakog pričanja ostaje zvučni oreol koji lebdi u vazduhu i onda kada je izgovorena riječ ugasla.

U Prokletoj avliji osjeća se prisustvo tradicije usmenog pripovijedanja, u njoj je Andrić pronašao svoj stilski uzor koji će biti najživotniji. Istorija predstavlja materijal kolektivnog pamćenja. Ali iz nje se pamti samo ono što je blisko ljudskoj mašti i od čega ona može da stvori legendu. Legenda nastaje tek kad događaj prođe, a narodni pripovjedač je svojim 'maštarskim pričama' kiti i gradi da bi ih duže pamtio. U toj osobini Andrić je nalazio svoje stilske i pripovjedačke modele. On se nije individualistički odvajao od naslijeđenih i raširenih kulturnih oblika već je osluškivao legende i način pripovijedanja u njima. U krvavoj istoriji, zatvoreničkoj siituaciji opet je neka legenda ono što je osmišljava i pomaže čovjeku da preživi. Legendom Andrić uobličava takvo sudbinsko iskustvo zajedničko mnogim generacijama.

U svim pričanjima u Prokletoj avliji preovlađuje treće lice, koje se samo povremeno prekida uvođenjem prvog lica tj. neposrednim navođenjem onoga što neki od naratora i govori. Džadžić primjećuje kako u Prokletoj avliji nema dijaloga. Fra-Petar ne može i ne želi da vodi dijalog. On prihvata tuđe monologe i nijemo ih komentariše. On svuda traži, nalazi i vidi začetak i posledice nepromišljenog govora, i zna cenu kojom se takav govor plaća. On pripovijeda o događajima, ali tek kada su oni daleko iza njega, kad može da ih iskaže i gramatičkim vremenom prošlim.

Govoreći o tačkama gledišta za Andrića je karakteristična ta udaljena ili visoka tačka sa koje on mirno opisuje stvarnost ljudi jednog vremena. Sa te tačke on kreće u pripovijedanje, približava se pojedinim događajima i predmetima, ali nikad ne zaboravlja tu svoju 'visoku tačku', kao svoju osnovnu perspektivu hroničara. Klasičan primjer u tom pogledu predstavlja početak Proklete avlije. Najprije opisuje izgled groblja, postepeno sužavajući svoj pogled na ćeliju. Opis je obojen lirskim doživljajem belina spoljnjeg sveta tu se meša sa dremljivom senkom koja vlada u ćeliji, a tišina dobro druguje sa tihom šumom njegovih mnogobrojnih časovnika koji još rade, dok su se neki, nenavijeni, već zaustavili.

Svaki put kad se objektivni pripovjedač posluži nekim govornim elementom koji pripada likovima u djelu, kada pređe na njihovu tačku gledišta, on taj govor stavlja među navodnike. Međutim, nekad se ta perspektivna udaljenost ukida. Kad se nalazimo unutar središnje priče, u osnovnome imaginativno-književnom svijetu, a to je svijet Avlije, perspektivna udaljenost između govora objektivnog pripovjedača i govora likova smanjuje se gotovo ukida u korist objektivnog pripovjedača, a prije početka te priče i poslije nje- razlike se ponovo uspostavljaju. Tako bismo mogli bez ikakvih ograda da kažemo: na okvirima Proklete avlije likovi govore ijekavski i sa lokalno-dijalekatskim elementima, a u njenome osnovnom tekstu oba se ova jezička momenta ukidaju za sve likove. Jednostavnost Andrićevog pripovijedanja je jedan od presudnih razloga popularnosti njegovog djela.

wikipedija

Travnička hronika (1945) je istorijski roman pisan za vreme Drugog svetskog rata, ostvaren po modelu evropskog realističkog romana. Obuhvata vreme od 1807. do 1814. godine i po tome predstavlja klasičan roman više od bilo kojeg drugog Andrićevog romanesknog ostvarenja. Roman je ispripovedan u trećem licu i sklopljen je od prologa, epiloga i 28 poglavlja. Travnička hronika je nastala imaginiranjem vrlo bogate dokumentarne građe. Hronika o Travniku je beletristički sedmogodišnji letopis koji obrađuje vreme boravka stranih konzula u tom vezirskom gradu. Počinje dolaskom francuskog konzula, a završava se odlaskom drugopostavljenog austrijskog konzula. Roman je okrenut istoriji. U procesu stvaranja Travničke hronike Andrić se služio bogatom dokumentarnom građom iz oblasti istorije civilizacije, etnologije i autentičnim spisima o istorijskim ličnostima koje su predstavljene u romanu.

Od svih Andrićevih dela, hronika o vezirskom gradu ima najviše likova. Ključni lik dela je francuski konzul Žan Davil, Parižanin tanane prirode, pesnik po osećanju sveta. Nikada do tada Davil, savremeni mladi čovek evropskog obrazovanja, nije video ljude kao što su bili Travničani, ni običaje kao što je audijencija kod turskog vezira, ni navike kao što je pljuvanje nedobrodošlog stranca. Susretom francuskog diplomate i turskog velikodostojnika kome Davil čita klasičnu tragediju a kod koga ona izaziva grohotan smeh, Andrić je hteo da prikaže sudar dva sveta i dve kulture koji se nikada neće pomiriti, a jaz između njih neće biti prevaziđen ni pokušajima njihovih najdobroćudnijih predstavnika.

Pukovnik fon Miterer je austrijski predstavnik u vezirskom gradu početkom 19. veka. Skromni bivši pogranični oficir potpuno je zbunjen Travnikom. Bačen u međuprostor dveju civilizacija, ne razumevajući do kraja nijednu od njih, fon Miterer je, pri tom, fatalno obeležen brakom sa ženom koja se neizmerno razlikuje od njega. Fon Miterer nije razumeo nijednog od trojice turskih vezira koji su se smenjivali za vreme njegove službe u Travniku ni istočnjački svet ćutnje i tajnih radnji čiji su oni predstavnici. On takođe nije razumeo ni novi građanski svet francuske države ni njenog predstavnika Davila, sa kojim je često dolazio u sukob. Bio mu je stran svet fantazija njegove lepe ali i čudne žene.

Vezirov konak je treće središte političkog života i mesto najčešćih susreta trojice diplomata. Očekivalo bi se da predstavnici prosvećene Evrope čine zajedničku prepreku azijatskom osvajaču. Da nije tako kazuje nam vezirov komentar posle jednog Davilovog sukoba sa fon Mitererom: „ Dva psa, pa se pobila u mojoj avliji.“ Ako Austrija ne ratuje sa Turskom, ona ratuje sa Francuskom; ako Osmanskom carstvu u opadanju slabe osvajačke namere, javiće se novi osvajač, ovog puta u Evropi, Napoleonova imperija.

U Travničkoj hronici sudarila su se četiri sveta, različita po veri, kulturi, istoriji, običajima. Emisari zapadnih i istočnih svetova našli su se na prostoru Bosne sa namerom da nikada i ne pokušaju da se približe i razumeju. Najbliži saradnici francuskog i austrijskog konzula i vezira i stanovnici tamnog bosanskog vilajeta, Davna, Rota, turski ćehaja, teftedar Baki, kao i travničke kasablije, u neprestanim su međusobnim sukobima i stalno iskazuju mračne ljudske nagone. Čak i ako neki od pripadnika tih toliko različitih kulturnih krugova pokuša da pomiri suprotnosti sa kojima se suočava, odmah mu, kao po nekom pravilu, zapreti opasnost uništenja. To se, na primer, dogodilo doktoru Kolonji i fratru Luki Dafniću.

Na nesreću, jedino zajedničko svojstvo u različitosti tih civilizacija jeste nepoštovanje čoveka, suštinsko nepoštovanje ljudskog dostojanstva. Na to je pripovedač ukazao kroz neizgovorenu rečenicu Jevrejina Morda Atijasa koji dolazi u posetu francuskom konzulu i pozajmljuje mu novac potreban za odlazak iz Bosne. Ćutljivi travnički trgovac želeo je da se zahvali francuskom diplomati na pažnji koju njegovi sunarodnici Jevreji nikada do tada nisu doživeli: „Prizivali ste nas kao ljude, ne izdvajajući nas od ostalih“, ali zbunjen ne uspeva to da izgovori.

znanje.org

Citati

“Sve su Drine ovog sveta krive; nikada se one neće moći potpuno ispraviti, ali i nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo.”
“ Zbunjen i poražen gledam kako se sva lepota sveta, po nekoj čudnoj i svirepoj alhemiji ljubavi, pretvara u žalost za tobom...”
“Ljubavnicima je vreme uvek kratko i nijedna staza nije dovoljno dugačka. "
“ Kad bi ljudi znali koliko malo pameti upravlja svetom, umrli bi od straha.”
“ Kada nisam očajan, ja ne valjam ništa. ”
“ Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to skriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži. ”
“Čovek, da ne bi stao i klonuo, vara sam sebe, zatrpava nedovršene zadatke novima, koje takođe neće dovršiti, i u novim pothvatima i novim naporima traži nove snage i više hrabrosti. Tako čovek potkrada sam sebe i s vremenom postaje sve veći i beznadniji dužnik prema sebi i svemu oko sebe. ”
“ Doći će vremena kada će pametni šutjeti, budale govoriti, a fukare se obogatiti.”
“ Priroda je sirova, ljudi nemogućni. ”
“ Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.”
“ Tada je osetio kako čovek može da se lomi i podvaja u sebi, kako može da pada i da se diže u svojim očima, ukratko: kako prolazi mogu da budu zanosi, kako su neodređeni i izukrštani dok traju, kako se skupo plaćaju i gorko okajavaju kad prođu. ”
“ Nije strašno što se stari, slabi i umire, nego što za nama dolaze i nadiru novi, mlađi i drukčiji. U stvari u tome i jeste smrt.”
“Niko nas ne vuče ka grobu, nego nas s leđa guraju. ”


net

IVO ANDRIC - EX PONTO

Žene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko vaših bijelih tjelesa pjeni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce.
Ta mudrost nije lijek, ni starost ne pomaže, i kad sve umukne, vaš je glas još u bilu krvi moje. S čega se mudračeve oči mute i svetačke usne blijede?
Ženo, što ne možemo da te jasno vidimo kao pračovjek ženku na suncu, nego si postala strašna vizija i otrov krvi naše, pa bježimo pred tobom, i dok mislimo da si daleko, ti bdiješ u našim mislima, i dok hoćemo da te u radu zaboravimo - gle! - na svim našim djelima tanke vijugaju linije, tragovi tvojih nevidljivih prsta.
Sta znači talasava linija vašeg tijela? I ta nijema, bijela, raspjevana ljepota koju nemirno lovimo kao djeca leptira, a ona nam, naizmjenice, ili zadaje bol ili se pretvara u gorčinu?
Žene, u očima vašim sja ulomak jednog ljepšeg neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što smo mi i za neke strahovite kataklizme prsto u parčad.

“…Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo područje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve beleži i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i vrelim poljima nesanice. Ali tu se i sve rešava i briše, konačno i nepovratno. Svaka preboljena patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena....”



“…Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam. Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić, sunčevih odblesaka na metalu i u vodu, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!”

Jelena, žena koje nema

Ivo Andrić

Sta sanjam i sta mi se dogadja

Iza predgradja, daleko, na kraj suma,
Koje bojazljivo kruze oko grada,
Na strmoj i neplodnoj ravni,
Bez imena i lepote,
Opet te nadjoh.
Zarobljen u jedva cujnom zvuku,
Koji prolazi osamljen ovim krajem,
To si ti, smislu i zaboravu,
Svih puteva i snova.
Bez snova. Bez reci.
Same zvezde silaze
U skut zaspalu prosjaku.
To mi se opet javljas ti, u zvuku,
I ovo se cudo nece objaviti nikad,
Nego ce uvek cutke rasti u meni,
Dok me ne ispuni svega
I ne ponese
Kao najsnaznija krila.


Žeđ

Ostadoh te željan, jednog letnjeg dana,
O srebrna vodo, iz tuđega vrela.
To je bilo davno -
Svaka mi je staza danas obasjana
Suncem i ljepotom. Sreća me je srela.
Iz stotinu vrela žeđ moja sad pije,
Al` mira ne nađoh nigde, jer me nikad
Vatra prve žeđi ostavila nije.


Koračam još kao da idem...

Koračam još kao da idem
nečem u susret, gledam i mislim,
a preda mnom su sve same neminovnosti,
bez izlaza, bez odlaganja.

Kamen koji može samo
Da tone.
Zavesa koja se svega jednom spušta,
a nikad ne diže.
Priča o ptici za koju se zna jedino
Da je odletela.

Života nema, smrt ne dolazi.
Neshvatljiva, duga, nepodnošljivo duga,
Ljudska sudbina.

"Naga do pasa, ona je sedela na krevetu, presavijena, ruku stegnutih medju kolenima i na njih spustene glave, od kojih se videla samo gusta masa crne kose, povezane na potiljku.Njena ledja sa zagasitim sjajem srebra, sa lakom senkom koja puni udolinu duz cele kicme.Njena ramena , isturena u stranu, izgledali su kao snazni koreni belih krilana na likovima andjela-vesnika sa renesansnih "Blagovestenja".

......


"Kad je rec o razgovoru izmedju muskarca i zene.Po jednoj sumarnoj i vrlo relativnoj proceni, razgovor izmedju muskarca i zene u nas krece se odprilike ovako.
Dok su mladi i dok izmedju njih putuju i tkaju erotski talasi, oni razgovaraju tiho.Sredovecni covek i zena, priblizno istih godina, govore glasno, bez mnogo obzira na okolini i ne prateci narocito pazljivo misao svog sabesednika.U starijim godinama - ponajvise cute.Narocito muskarac."

Ivo Andrić - 37 godina od smrti


Jedini srpski nobelovac, književnik Ivo Andrić preminuo je na današnji dan, 1975. godine, u Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu.




U času smrti imao je nepune 83 godine, a u Andrićevoj beležnici je ostao zapis: "Pomisao na smrt izaziva, već sama po sebi, kod čoveka strah. A kod književnika i svakog ''javnog radnika'' dolazi uz to još i odvratnost od glupih i neiskrenih nekrologa koji nas čekaju..."

Danas, 37 godina docnije, Srbija je obeležila dva jubileja - 100 godina od objavljivanja Andrićevog prvog književnog rada (u časopisu "Bosanska vila") i 50 godina od kako je dobio Nobelovu nagradu, a u oktobru 2012. godine će biti 120 godina od njegovog rođenja.

Andrić, rođen 10. oktobra u Dolcu kraj Travnika, primio je decembra 1961. u Stokholmu Nobelovu nagradu za književnost kao prvi i za sada jedini pisac južnih Slovena koji je poneo to najviše literarno priznanje.

Andrić je kao nobelovac i akademik, i već onda najprevođeniji srpski pisac u svetu, sahranjen uz najviše počasti, a u Odboru za sahranu bilo je 45 najuglednijih ličnosti iz političkog i kulturnog života cele Jugoslavije - jer on jeste pripadao i Bosni i Hercegovini u kojoj je rođen i Hrvatskoj i Srbiji po poreklu roditelja, ali je sebe smatrao srpskim piscem.

Prema testamentu koji je juna 1975. proglašen punovažnim, obrazovana je Zadužbina Ive Andrića kojoj su pripala sva sredstva od autorskih honorara kao i piščeva ušteđevina ukljčujući novčani deo Nobelove nagrade.

Prva sednica Upravnog odbora kojom je predsedavao Rodoljub Čolaković održana je godinu dana nakon piščeve smrti, 12. marta 1976, a za prvog upravnika izabrana je njegova višedecinijska saradnica Vera Stojić.

Od tada pa do danas Zadužbina bdi nad Andrićevom književnom baštinom i dodeljuje nagradu koja nosi njegovo ime, a dodeljuje se godišnje za najbolju pripovetku ili knjigu priča.

Svake godine Zadužbina proda prava na objavljivanje Andrićevih dela na raznim svetskim jezicima, a tokom 2011. izdala je, u saradnji sa Maticom srpskom, i kompletnu piščevu bibliografiju sa oko 16.000 bibliografskih jedinica.

Osim Zadužbine, Andriću i godini jubileja odužili su se i drugi izdavači izdavanjem brojnih Andrićevih dela, a tokom 2011. organizovana je i serija izložbi o Andriću, izdata je jubilarna poštanska marka, a centralna proslava pola veka od Nobelove nagrade za književnost organizovana je, uz prisustvo velikog broja ljudi iz kulturnog, javnog i diplomatskog života, krajem godine u Kinoteci.

Večeras 13. marta, povodom godišnjice smrti velikog pisca, u Beogradskom dramskom pozorištu biće izvedena predstava "Noć u kafani Titanik" koju je po motivima priče "Bife Titanik" Ive Andrića, režirao Nebojša Bradić.

13.03.2012.
( b92.net )

Ali, proleće je. Opet proleće.
Bogat sam, miran, i mogu da čekam.
Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno.
Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić, sunčevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu.
Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema.
Samo da ne prestanem da je iščekujem! "*
.
Ivo Andrić

San o Mariji

Ja nisam nikad vidio tvog lica,
A pregršt sunca,
Jedina što je pala na moj put,
Beše iz tvoje ruke.
Sudbina. Sneg i vetar i strah.
Jedna, jedina radosna vest
Što je pala u moj kut,
Beše iz tvojih usta.
Praštaju se putevi tamom i zaboravom.
Jedan čas je stala uboga duša,
Ne znajući kuda s' očima,
I drhtala.
Tako je prošao život.
I nikad nisam vidio tvog lica.

"S čegа se mudrаčeve oči mute i svetаčke oči blede?
Ženo, ne možemo dа te jаsno vidimo kаo prаčovek ženku
nа suncu, nego si postаlа strаšnа vizijа i otrov krvi nаše, pа
bežimo pred tobom, i dok mislimo dа si dаleko, ti bdiješ u
nаšim mislimа, i dok hoćemo u rаdu dа te zаborаvimo - gle!
- nа svim nаšim delimа tаnke vijugаve linije, trаgovi tvojih
nevidljivih prstа.

Štа znаči tаlаsаvа linijа vаšeg telа? I ti nemа, belа,
rаspevаnа lepotа koju nemirno lovimo kаo decа leptirа, а onа
nаm, nаizmenice, ili zаdаje bol ili se pretvаrа u gorčinu?
Žene, u očimа vаšim sjа ulomаk jednog lepšeg nebа koje je
sjаlo nаd srećnijim stvorovimа no što smo mi i zа neke
strаhovite kаtаklizme prslo u pаrčаd".

Ostarićemo, što od burna života,
i smirićemo se i protiv volje;

to ne znači da ćemo biti „razočarani“
-Bože, sačuvaj! - i nositi
demonstrativno „časne sedine“.

ne, tek, tako, biće nam draže mesto kraj prozora
i stišan razgovor;

doživljaj će zameniti sećanja,
i volićemo malo odviše knjige i slike
na kojima drugi neće moći bogzna šta da vide.

Ostarićemo, dabome, al to je daleko.

Sada i još za dugo, volja da se
srdimo, volimo, grdimo, burno lomimo,
svuda kod ljudi otpor i raspre izazivamo,
tugu kod svojih.

I u svemu tome često pomislim,
ne bez neke nežnosti sa samim sobom:
ostarićemo.

T.J. ako nas opet neka ognjena šimera
pre vremena ne odnese do đavola.

Iznad pobjeda

Iz godine u godinu slušam urlik o pobjedi, a sve je manje kruha na svijetu i snage u ljudima, dok zemljom prolazi laž o pobjedi.

Vaša pobjeda ima nisko čelo i crvene oči. U pobjednika je nemiran pogled. Prokleto je vaše ognjeno pobjedničko vino. O, ne okrepljuje ono i ne veseli!

Bog drži ruku na tjemenu pobijeđenih a pobjednik je sâm i njegova radost plamti i gasne. Sve što je nade, utjehe i ljepote na svijetu otkriva se očima pobijeđenih; pobednici su slijepi, drhte i gore, i nemaju ništa do svoje divlje plamene radosti iza koje ostaje pepeo.

Jer šta su drugo današnje pobjede nego sutrašnji porazi? U očima čovjeka samca nema dobivenih ni izgubljenih bitaka, nego u svim ratovima jednako: dobivenim kao i izgubljenim, jedno poraženo čovječanstvo.

Vjetrovi putuju i kiše idu, dobre i plodne, uvijek jednake,a zastave se polako rastaču i cijepaju; i boje blijede i sve se zaboravlja a čovjek ostaje uvijek isti, pognut pod bolom i ustrajan u radu; venu vijenci i trunu zastave a ostaje čovjek koji sije i radi i kiša koja mu pomaže. Ko će pobijediti čovjeka?

To je samo Bog načas okrenuo lice i ostavio svijet u tami, a vi urlate: pobjeda, ali pobjeda nema, nego jedna mala krvava laž i jedna velika nesreća.

Ti pobjednici su blijedi sa velikim ružnim ustima, a krvi im je nasjela na oči, ali će ih postidjeti jednog jutra more svojim mirom i njive svojom svetom tišinom.

Sve je to samo kratak ružan san, taj govor o pobjedama. Nema poraza ni pobjeda nego uvjek i svuda, kod poraženih jednako kao i kod pobjednika, napaćen i ponižen čovjek.

Ivo Andric

Koliko nas ove reci podsecaju na danasnje vreme?
Mnogo.

"Mi nismo atomi prašine koja se u oblacima bez cilja diže leti nad drumovima,
nego sićušni delovi beskonačnog mozaika kome ja ne mogu ni naslutiti smisao,
oblik ili veličinu, ali u kom sam, našao svoje mesto i stojim pobožno, kao u hramu!"

Ivo Andrić

Gospođica

I poglavlje

(...)

U toj neveseloj sobi provodi Gospođica veći deo svoga vremena, jer je to jedina prostorija koja se greje. Tu spava, tu provodi dan, tu radi, tu i kuva na maloj peći svoj oskudni ručak koji je u isto vreme i večera. A Gospođica ne troši mnogo vremena na takve poslove kao što su spremanje kuće i kuvanje. Već zbog toga što ona ne voli trošenje uopšte, pa ni taj glagol-trošiti-ni u kakvoj vezi i ni u kom obliku. Druga je stvar sa poslom koji sada radi, sa krpljenjem. To je prijatan i koristan posao; u njemu se istina, gubi vreme i zamaraju oči, ali štedi sve ostalo; a vremena i očiju ima čovek napretek, u svakom slučaju više nego svega ostalog. „Krpež i trpež kuću drže“, kaže ona sebi tu narodnu poslovicu, sedajući pored prozora i uzimajući svoje stare, već toliko puta krpljene čarape, a zatim je nesvesno i nečujno ponavlja i okreće u sebi, po bezbroj puta-krpež, trpež!-kao što mlade devojke pri radu, bezglasno i nagonski, ponavljaju reči ljubavne pesme koja je, sama po sebi beznačajna, nikla bogzna gde i bogzna kad, ali u kojoj one, začudo, nalaze živu sliku i tačan izraz svojih najdubljih želja.

„Krpež!“ To je slast. To je, istina, večita borba i zamorno nadmudrivanje sa moćnim, nevidljivim neprijateljem. U toj borbi ima suvoparnih, teških, prividno bezizlaznih trenutaka, ima i poraza i klonuća, ali ima, i mnogo više, svetlih trenutaka predanog, svetačkog služenja i pobedničkog zanosa. Istanji se i pocepa jedno mesto na tankim papučama ili nekom komadu rublja, tako da cela stvar nije više ni za što, ni za nošenje ni za bacanje. Ali tu, gde druge žene popuštaju i predaju se toj svemoćnoj sili koja sve troši i tanji na vama i koja prati svaki ljudski život i svaki pokret, kao prokletstvo koje je sa grehom prvog čoveka palo na ljudsko postojanje, tu za Gospođicu tek počinje prava borba i tek se otvaraju mučni i daleki, ali sjajni izgledi velikih pobeda. Svima svojim tihim i nevidljivim, ali velikim i upornim devičanskim snagama ona se baca na taj predmet i ne pušta ga iz ruku ni ispred očiju dok ne bude izušivan i iskrpljen za novu, dugu upotrebu. „Svaka bi druga, na mom mestu, ovo bacila, ali ja ne bacam ništa. U mene nema štete ni rastura.“ Tako govori Gospođica sama sebi i zaneseno, sa ljubavlju, gleda tu papuču što je spasena i oteta onoj dušmanskoj sili koja sve na nama i oko nas nagriza, buši, kida i rastvara. Istina, ta papuča nije više lepa na oči, a i inače, suzila se i iskrivila i žulji i grebe i ranjava kožu na nozi, ali šta je to prema zadovoljstvu koje daje ta pobeda i ta ušteda? Neka boli i neka ranjava, to je sladak bol i srećna rana. I mnogo više od toga ona je spremna da podnese. A što se tiče lepote, za nju je još manje briga mori. Lepota je skupa, ludo skupa a ništavna i varljiva stvar. Nema goreg rasipnika ni veće opsene. Nikad je nije mnogo veolela i uvek je zazirala od nje, a životno iskustvo samo je još bolje utvrdilo u tom. Nikad nije pravo razumela zašto ljudi prave toliku razliku između onog što je lepo i onog što nije, i šta je to što ih zanosi i opija da zbog toga što nazivaju lepotom gube zdravlje i troše novac, moćni, sveti, veliki novac koji je iznad svega i sa kojim se nikakva lepota ne može ni približno meriti. Ali sada, kako ulazi u godine i kako joj se sve više i jasnije otkrivaju neslućene i nepregledne lepote i slasti štednje, ona počinje sve jače i određenije da mrzi tu lepotu, kao jeres, kao zlog, suparničkog idola koji zavodi ljude na žalosne stranputice i odvraća ih od jedinog pravog božanstva, od štednje. „Krpež“, to je tiha, pravedna služba tome božanstvu. Krpiti, znači boriti se protiv propadanja, znači pomagati večnosti u njenom trajanju. Zato je taj neugledni i sitni posao tako velik i svet i ispunjava celu dušu mirom i zadovoljstvom. Zbog toga vredi i pomučiti se i štošta podneti i otrpeti.

„Trpež!“ I to je slast. Ona to zna, jer je i mnogo trpela u životu i mnogo zadovoljstva od toga osetila. I zašto da čovek i ne otrpi ponešto kad zna da time izbegava mnogo gore zlo i iskupljuje mnogo veće dobro? Čovek ne bi bio razumno biće kad ne bi mogao da uvidi koliko je koristan i siguran posao koji tako pravi. Jer, šta su sitne muke i odricanja koja podnosimo u službi štednje prema onome što nam ona daje i od čega nas spasava. Ona održava život i trajnost oko nas, obogaćuje nas stalno i čini, tako reći, večnim ono što imamo; ona nas čuva od troška, gubitaka i nereda, od siromašenja, od bede koja dolazi na kraju a koja je gora i crnja od smrti, pravi pakao, još na zemlji i za života. I kad čovek pomisli kako sve oko nas stalno i neprimetno čili i nestaje, kida se, troši i izmiče, a kako je malo i slabo ono što možemo i umemo da preduzmemo i učinimo u borbi protiv toga, onda bi pristao na svaku patnju i svako odricanje, samo da se odupre tome zlu, onda mora da se zastidi zbog svakog trenutka odmora, kao zbog dangube, i zbog svakog zalogaja, kao zbog bacanja i raskoša. Sa fantastičnom hrabrošću mučenika treba podnositi sve u toj borbi bez izgleda.

Od toga zanosa u mislima Gospođicu proće stvarna jeza. Zadrhta i zabode iglu u čarapu pa se, onako sva ukrućena, teško diže i ode da prigleda vatru u peći. To i nije vatra nego oskudni plamičak koji nikad ne uspeva da zagreje sobu, ali koji, tako se Gospođici čini, guta drvo i ugalj kao Vezuv i Etna ili kao onaj neki američki vulkan čijeg se imena više ne seća, ali za koji zna da još više proždire i sažiže svojim plamenom nego ovi naši poznati vulkani. Pođe da doda još malo uglja, pa se odmah trže, kao da je htela da uradi neko veliko i nepopravljivo zlo, stegnu zube i hrabro se vrati na svoje mesto. Tu nastavlja da krpi čarapu. Zadovoljna je samom sobom i ovim svetom u kome svuda i uvek ima mesta za štednju. (Seća se da je nekad, negde u novinama pročitala da je u kasarnama, za zimskih meseci, propisana temperatura od petnaest stepeni Celzijusa.) Sa tim mislima i ne oseća mnogo studen. Greje je ona lopatica uglja koju nije potrošila. A u isto vreme, ruke su joj modre, usne sive, nos crven. Na mahove prođe joj celim telom duboka, unutarnja drhtavica od studeni. Ipak, Gospođica ne ustupa, i ne napušta svoje mesto. Tako i dobri, sposobni ratnici ne mogu da izbegnu kratku drhtavicu u trenucima opasnosti, ali je savlađuju junaštvom, i idu napred.

Tako Gospođica i krpi i trpi, ali ne žali i ne popušta. Premrzla i ukrućena, ona učvršćuje prosenjeno mesto na čarapi, provlači konac pažljivo između žica koje su popustile i razmakle se, jednu žicu zahvati iglom, drugu propusti, tako sve redom, napred pa natrag, dok ne pojača i ne učvrsti to načeto mesto.

I kad ga tada pogleda, ispuni je od glave do pete, kao neka toplota, svest da je još jedna tačka iz njenog kućanstva zabeležena na pozitivnu stranu u složenom knjigovodstvu gubitka i dobitka. I više od toga: da je u velikoj i večnoj borbi protiv kvara, štete i troška odnesena još jedna pobeda, da je na velikoj, vasionoj galiji, koja je stalno ugrožena, zapuštena još jedna podmukla pukotina. I često, u srećnim trenucima, ta svest poraste do pobedničkog zanosa.

A zatim dolazi na red druga rupa, na istoj ili na drugoj čarapi. I svaka u početku izgleda beznadna i nepopravljiva. A nad svakom se, na kraju, ipak, osmehne pobeda. Tako prolaze sati u tom naoko jednoličnom i suvoparnom poslu. Jer, on samo izgleda jednoličan. U stvari, dok hvata i ispušta žice, provlačeći konac, Gospođica pušta maha i svojoj uobrazilji i svojim uspomenama, i misli i mašta na svoj način i seća se, uporedo ili naizmenice. Sve tako od žice do žice i večeras prolazi pred njom ceo njen život...

(...)

Pesma mladosti.- Gorko i tamno, kako samo u mladosti
moze biti, na jednoj tacki, u jednom minutu mladosti.
Nikog da nam pokaze pravac oznaci cilj.Gorko, gorko
i tamno.
Toliki su brodovi zaplovili ovim morem, i nijedan se nije
vratio, pa nece ni nas.Sta mari?Plovicemo sa istim
smislom sa kojim su i oni plovili, i sticicemo.Gde?Ako ne
na neku sudjenu obalu, a ono do neodredjene tacke na pucini.,
do tacke koja je poslednjai koja ce bar po tome imati pravo
da se nazive cilj.Plovicemo i sticicemo kao milioni ljudi pre
nas.Sto da se kolebamo?Od cega da strepimo?Zasto da
odlukom i pokretom ne razbijemo gorki i tamno minut pred
sobom, i ne krenemo dalje - put cilja?

"Znakovi pored puta"

" On je imao malo od zivota, ali, po nekoj cudnoj
svojoj sklonosti, on to malo nije dobijao nego otimao.
( Odprilike ovako: sto zasluzim ne trazim da mi se plati,
ali za ono sto otmem ne odgovaram i ne placam!)
Zbog toga je bio u stalnom sukobu sa ljudima, drustvom
i zakonima, i skupo je placao to malo sto je imao, cesto
mnogo vise nego sto vredi.Takav covek se sudara sa
svim oko sebe i najposle lomi.Dok drugi koji dobijaju
imaju mnogo vise, zive mirno, u skladu sa drustvom i ljudima."


" Znakovi pored puta"

"Zbunjen i porazen, gledam kako se sva lepota
ovoga sveta, po cudnoj i svirepoj alhemiji ljubavi,
pretvara u zalost za tobom"



"Razgovaraju njih trojica:
- Sta se krije na dnu poljubca?
- Nov zivot.
- Bezdan.
Odgovorila su druga dvojica u isti mah."


"Znakovi pored puta"

Zašto balkanske zemlje ne mogu da udju u krug prosvećenog sveta,čak ni preko
svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika?Odgovor nije jednostavan.Ali ,čini mi
se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka,njegovog punog dostojanstva
i pune unutarnje slobode,i to bezuslovnog i doslednog poštovanja.To je naša velika
slabost i u tom pogledu svi mi često i nesvesno grešimo.
Tu školu nismo još prošli i taj nauk nismo potpuno izučili.Taj nedostatak mi svuda
nosimo sa sobom ,kao neki istočni greh našeg porekla i pečat manje vrednosti koji
se ne da sakriti.
O tome bi trebalo govoriti i na tome raditi.


Andrić - Znakovi pored puta

Nesreća je stooka i svevideća,a ipak slepa na najgori i najstrašniji način,jer vidi i ono čega nema.

Ivo Andrić

Čuvajte se onog koji živi u vama i na kojeg zaboravljate, a
koji često, pred veče, donosi brza rešenja zbog kojih se, te iste
noći, budite kao od udarca i, obliveni vrelim znojem kao rastopljenim
olovom, propadate od sramote zbog sinoćnih lakomislenih odluka.

Čuvaj se nejasnog i varljivog predvečernjeg sata, čaše i
cigarete, i čoveka koji stoji pored tebe, smeška ti se u lice i
govori malo, otežući reči, a pazljivo sluša ono što ti kažeš.

Znakovi pored puta

Ljubavi srpskih pisaca: Ivo Andrić



Račun se plaća noću na dugim poljima nesanice

Srce književnosti zatreperi pred ukoričenim mislima nobelovca Ive
Andrića. Avantura koju nam Andrić nudi svojim jednostavno upakovanim
genijalno britkim, smislenim rečenicama navodi da povazdan govorimo samo
o tome. Ovoga puta snop interesovanja pada na najintimniji deo
Andrićevog života, na komad obavijen svilenkastim, ljubavnim
materijalima. Andrićeva karijera, ponekad je uspela da baci u senku
njegov emotivni život, a najveća istina je da je on zapravo imao samo
dve ljubavi: pisanje i “ženu koje više nema” – Milicu.

Ivo Andrić je imao naviku da se požali na svoje zdravlje, problem sa
izdavačima, ali i na usamljenost koju je osećao. Svedočanstva o
osećanjima koja su izvesne dame negovale prema nobelovcu Ivi Andriću,
nisu postojala, što ukazuje da ih je po prijemu odmah uništavao. To
potvrđuju sačuvana pisma koja je on slao svojoj Milici dok je još bila
udata. Pisma koja joj je slao, sve do njene smrti, potpisivao je sa “Mandarin”.

Nesvakidašnje tajanstveno, suzdržano, elegantno, ozbiljno i
distancirano biće, kao što je bio Ivo Andrić, sudeći po ljubavnoj
istoriji umeo je da bude nežan, privržen, strpljiv i da se izbori za ono
što želi čak i ako neko stoji između. Žena koja je uspela da magijom
privlačnosti ukrade poglede i srce Ive Andrića bila je udata. Trougao
ljubavi unosi posebnu buru u Andrićev život. Beograd u vreme okupacije, u
ulici Prizrenskoj, krio je tajnu ljubav sa Milicom Babić-Jovanović,
čiji je muž nakon službe u Berlinu mobilisan i poslat u nemačko
zarobljeništvo. Te prilike otvorile su vrata za slobodno viđanje
zaljubljenog para.

Račun se plaća noću na dugim poljima nesanice

Rizične ljubavne priče po svemu sudeći mogle su se lako prišiti za
Ivu Andrića. Postoji priča da je i supruga njegovog kuma, Gustava
Krkleca, bila predmet interesovanja i požude, ubrzo se situacija
zakomplikovala kada je stvar otkrivena i to povlači određene sankcije za
književnika, masona, ambasadora Ivu Andrića. Kada mu je na prepad kum
Gustav uleteo u kancelariju, zapitavši Andrića šta se tu dogodilo,
reakcija koja je usledila svojstvena je vrhunski hladnim ljudima, dobro
pozicioniranim u svom kosmosu. Kada je stigla kafa koju je poručio,
Andrić odgovara na postavljeno pitanje svog kuma:

“Gusti, znaš, to je ovako bilo. Rominjala je neka kišica, pa
tako, onda se i to desilo.”
Andrićev kum, njegovo neverstvo prijavljuje masonskoj loži
“Preporođaj” kojoj su obojica pripadali, a loža onda skida “kecelju”
Andriću.

Ali vratimo se na ženu koja je istinski bila najveće utočište,
inspirativni pogon i zvezdana vasiona Andrićeve ljubavi – Milicu Babić.

Na prvom spratu zgrade u Prizrenskoj ulici, na balkonu Ivo Andrić je
sedeo, na krilu držao svesku i pomno beležio svoje nabujale misli, da ne
odbegnu u zaborav. Milica ga je svakodnevno posećivala, važila je za
lepu ženu, na njenu adresu odlazi posveta za priču “Jelena, žena
koje nema”.

Znatiželjni posmatrači i sakupljači intimnih začina za trač jela,
definisali su ih kao lep i skladan par koji se najčešće mogao videti za
vreme večere u Klubu književnika.

Venčali su se u septembru 1958. godine, Milica je tad već postala
udovica i radila je kao kostimograf u Narodnom pozorištu. Ivo Andrić je
tada imao 66 godina, tolike godine čekao je samo jednu ženu i smrt
njenog supruga. Ova postavka ljubavnih teza i ne bi bila tako nemoguća,
da se nisu pojavile insinuacije da je svaki podatak iz ove ljubavne
priče potpuno lažiran. Elem svi izvori ukazuju da je nedodirljivi
književni vladar ipak bio satkan od krvi, mesa, nagona, želja i
receptora za ljubav.

Istorijska vest o Nobelovoj nagradi zatekla je Ivu Andrića i tada već
njegovu suprugu Milicu u domu, gde su zajedno nazdravili u prisustvu
kamera koje su taj trenutak ukrale i poslale u večnost.

Raskošna kraljevskoplava haljina, sa crnom mašnom u kosi, ponosno je
išla uz svog Ivu dvoranom dok ih je orkestar pratio sevdalinkom “Kad ja
podoh na Bembašu”.

Bio jednom jedan Ivo Andrić očaran ženom Milicom i svako sećanje na
ovu ljubav znači da život za njih još nije završen.

“Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaška
od jedne savršene sreće do druge, od Jeleninog i mog prisustva do
nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja.” – ove
reči posvetio je svojoj voljenoj Milici.

---

Wannabe