Titovi podzemni tajni gradovi

Od turskih vremena, preko Austrougarske do SFRJ gradila su se skloništa, aerodromi ispod zemlje. SFRJ izgradila 26 objekata ispod zemlje za JNA i Jospipa Broza Tita


Podzemni komandni centar "Karaš"

NISU lagumi kod Malog Zvornika, gde Radoš Bajić snima seriju "Ravna gora", jedini podzemni kompleks koji danas postoji u Srbiji. U našoj zemlji od turskih vremena, preko Austrougarskog carstva do SFRJ gradili su se čitavi gradovi, skloništa, aerodromi i pomorske luke ispod zemlje, da bi se armija i njena komanda sakrile od napada neprijateljskih snaga. Najveći broj tih tajnih objekata podignut je u vreme Josipa Broza Tita.

- Po naređenju vrhovnog komandanta maršala Tita podzemni objekti JNA građeni su u Srbiji (sedam), u BiH (šest), Hrvatskoj (pet), u Sloveniji (tri), u Crnoj Gori (tri) i u Makedoniji (dva). Izgradnja 26 objekata, građenih od pedesetih do devedesetih godina, prema vojnim podacima, koštala je 90 milijardi dolara. Dok sam ja bio ministar odbrane, Vojska je imala oko 15 tajnih i podzemnih objekata - otkrio je Prvoslav Davinić, bivši ministar odbrane.


On navodi da je, na primer, na aerodromu "Ponikve" kod Užica postojao podzemni tajni hangar, ali da on nije bio veliki i nije ličio na sakrivenu vazdušnu luku.

- Bio je to plitak hangar, u koji su sklanjani naši avioni. Za razliku od aerodroma "Ponikve", na Dedinju je podzemni komandni centar "Karaš" ličio na pravi grad. Bio je opremljen za aktivnu vojnu službu, za boravak i dugotrajni opstanak. U njemu je radilo 30 zaposlenih vojnih lica - kaže Prvoslav Davinić.

"Karaš" u Beogradu, zatim Vis, Kupari, Kumrovec, Konjic, Drvar, Goražde, Han Pijesak, Bugojno i Kumanovo samo su neke od lokacija tajnih objekata Josipa Broza i JNA na prostoru današnjih država tj. republika bivše SFRJ. Ovi objekti su bili Titove tvrđave i tajni gradovi, koje je JNA i Vojska Jugoslavije koristila i posle njegove smrti 1980. godine. Te tajne tvrđave su zbog svoje funkcionalnosti i zaštite od neprijateljskih napada bile uzor po kome su Sadam Husein, car Hajle Selasije i pukovnik Muamer el Gadafi uz pomoć jugoslovenske operative gradili svoja podzemna utvrđenja. Kada su Amerikanci upadali u kabinete Sadama Huseina i sada Muamera el Gadafija, morali su prvo da provale u bunkere koji su pravljeni po Titovim upustvima.

- Podzemni grad u Konjicu bio je najveći i najskuplji, jer je vredeo 8,5 milijardi dolara. Ova atomska ratna komanda izgrađena je u unutrašnjosti planine Zlatar na površini od 6.500 kvadratnih metara. Imala je tri dela: iznad zemlje su bile tri Titove vikendice, u zemlji fabrika municije i atomski bunker, koji je smešten na dubini od 280 metara. Bunker je sagrađen sa namerom da, u slučaju atomskog rata, funkcioniše kao centar vojnih operacija, sklonište za Štab vrhovne komande, maršala Tita i njegovu porodicu. Njegova izgradnja je trajala od 1953. do 1979. godine - kaže umetnički fotograf Goranka Matić, koja ga je posetila.

Kada se uđe u ovaj podzemni svet, sačinjen od kilometarskih hodnika, stekne se utisak impresivnosti, i u isti mah izleće pitanje: kako je čitav prostor, tako dobro očuvan? Sve liči i na muzej stare, prevaziđene tehnike, koja je u svoje vreme bila tehnološki hit. Tu su različiti teleprinteri, faksovi, ventilatori, zajedno sa jogi ležajevima i starim crvenim i narandžastim telefonima. Sačuvane su Titove sobe, bolnica i kabinet Generalštaba JNA. Ovaj tajni grad sa šifrovanim imenom "D-O" kod Konjica pretvoren je u kulturni centar.

- Podzemni gradovi u Bugojnu i Han Pijesku propadaju. Na području Soče, blizu Goražda, nalazi se jedan od najvećih Titovih gradova. Reč je o 15.000 kvadrata pod zemljom, građenih do 1963. sa namerom da u njima bude fabrika oružja sa 800 radnika. Posle raspada Jugoslavije, niko se za tu građevinu nije interesovao i ona propada. Ovaj Titov bunker danas predstavlja veliku razvojnu šansu Goražda, jer opština ima plan da tu proizvodi japanske šitaki pečurke i šampinjone. Sasvim je logično da sve tajne komandne objekte maršala Tita, decenijama zatvorene za javnost, treba pretvoriti u muzeje - kaže Svetozar Radišić, general u penziji.

Najveći podzemni grad na prostoru Jugoslavije bio je podzemni bunker maršala Tita na ostrvu Vis. On je 1944. odatle komandovao, a kasnije držao tajne podmornice i krstarice. Čitav Vis je izbušen mrežama podzemnih prolaza i prostorija, čija je namena bila da zaštite Broza u slučaju napada NATO ili Varšavskog pakta.

- Zato je građanima i turistima bilo zabranjeno da dolaze na ostrvo sve do 1992. godine. Reč je o 37 vojnih objekata, uključujući poznatu Titovu pećinu, zatim podzemnu vojnu bolnicu i tunel za zaklon ratnih brodova. Glavni tunel dugačak je 500 metara i izlazi na drugu stranu brda. U njemu su bili komanda, spavaonica za mornare i skladište raketa - objašnjava general Radišić.

Od devedesetih godina, Titova špilja i tunel za brodove su otvoreni za posetioce. Najčešći gosti su đaci, koji razgledaju istorijska mesta na Visu. Ostali tajni Titovi objekti na ovom ostrvu čekaju bolja vremena za oživljavanje, jer opština Vis planira da ove Brozove vojne objekte pretvori u hotelski smeštaj i apartmanska naselja.

KUPARI ZA ODMOR



JEDAN od mnogih Titovih objekata, građen kao kuća za odmor i razonodu, bio je i hotel "Kupari" kod Dubrovnika, koji se prostire na 340.000 kvadrata. Izgrađen je lagum dug 800 metara. U njemu su bile smeštene kuhinja, vinoteka i soba za sastanke. Ovaj podzemni grad je i danas aktivan jer Titovu podzemnu kuću u Kuparima koristi hrvatsko ministarstvo odbrane, za odmor i razonodu.

Aktivan je i podzemni grad Kumanovo, ali njega drži armija SAD i snage NATO i pristup njemu je onemogućen.

(nastaviće se)



novosti

„Karaš“ najpoznatiji podzemni grad

Rađen za potrebe JNA, “Karaš” ratni bunker koji se nalazi u utrobi Topčiderskog brda u Beogradu, sve do 2005. bio tajna za javnost. Sklonište opremljeno za smeštaj 70 najviših oficira u slučaju ratne opasnosti



DOMAĆOJ i svetskoj javnosti sigurno najpoznatiji podzemni grad građen za potrebe SFRJ i JNA jeste „Karaš“, koji se nalazi u utrobi Topčiderskog brda u Beogradu. Ovo ratno sklonište, u kome je bio smešten komandni centar naše armije, aktivno je korišćeno za vreme NATO bombardovanja 1999. godine. U njemu je tada boravio Slobodan Milošević, tadašnji predsednik Jugoslavije.

- Topčiderski podzemni grad u Beogradu je počeo da se gradi odmah posle Drugog svetskog rata sa namenom da bude atomsko sklonište za politički i vojni vrh Jugoslavije sa maršalom Titom na čelu. Završen je 1971, kada je urađena rekonstrukcija „Karaša“ i sklonište prošireno u komandni centar za smeštaj 70 političara i najviših oficira, u slučaju ratne opasnosti. Objekat je ukopan 150 metara u zemlju. Ima tri zaštitna i funkcionalna nivoa i sposoban je da izdrži nuklearni napad - objašnjava dr Milan Pašanski, beogradski ekspert za bezbednost.


Ovaj prostor nije slučajno odabran, jer su ga još Turci koristi za smeštaj svoje artiljerije, a knez Miloš Obrenović za boravak. U „Karašu“ je u vreme raspada SFRJ početkom devedesetih zasedalo Predsedništvo Jugoslavije. Javnost pamti sliku političkog vrha zemlje, čiji članovi sede u bundama i odlučuju o sudbini države. Tada su „Karaš„ pohodili jugoslovensi urednici i izveštači.


Ulaz u „Karaš„ je na kraju Ulice Teodora Drajzera pored stare crkve. Ima upravnu zgradu i stražare na površini i troja drvenih vrata u dvorištu koja prikrivaju ulaz u lavirint podzemnih hodnika dužine oko tri kilometra. Hodnici se blago spuštaju u dubinu zemlje. Podzemni komandni centar, uz operativnu vojnu salu, ima vojne kabinete i centre za vezu. Unutra su i skromne prostorije za boravak i smeštaj državnog rukovodstva i komandanata, ali i spavaonica sa krevetima na sprat za najviše oficire, kuhinja, trpezarija, ambulanta i mali salon.

I sobe u kojima su tokom sednica političkog vrha, ali i vojnih vežbi, boravili Josip Broz , Jovanka Broz, a i Slobodan Milošević tokom NATO bombardovanja, takođe su skromne. Tito je imao braon sobu, sa malim kabinetom i kupatilom, a Jovanka Broz roze sobu sa kupatilom. Hranili su se iz vojničkih limenih činija i spavali na uzanim i tvrdim krevetima. „Karaš“ ima sopstvena postrojenja za napajanje strujom, prečišćavanje vazduha i vode. U podzemnom gradu moglo se živeti do 90 dana.

Ovaj podzemni objekat državnog vrha u središtu pažnje javnosti našao se i oktobra 2004. posle tragične smrti dvojice gardista, Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića ispred ulaza u sklonište. Naredne godine ga je ministar odbrane Državne zajednice SCG Prvoslav Davinić prvi put otvorio za javnost.


BIVŠA TITOVA REZIDENCIJA
PODZEMNI grad „Karaš“ je deo većeg vojnog kompleksa, nazvanog „Topčider“, kome pripadaju kasarna Gardijske brigade, stari Maršalat, a neki tvrde i bivša Titova rezidencija. Taj topčiderski kompleks se danas delimično koristi.

- Odluku da „Karaš“ bude otvoren za javnosti doneo je 2005. tadašnji Vrhovni savet odbrane Državne zajednice SCG da bi se prekinula mistifikacija oko ovog državnog i vojnog objekta. Uostalom, NATO i CIA su imali kompletnu dokumentaciju o „Karašu“ i nije imalo šta da se skriva - kaže danas bivši ministar odbrane.

Međutim, odmah nakon otvaranja „Karaša“ za novinare i snimatelje, ovaj podzemni komandni centar je zatvoren uz oznaku „vojna tajna“. Podzemni grad je smešten između ulica Drajzerove i Užičke i nosi oznaku objekta „specijalne namene“. Nekada ga je koristila Gardijska brigada, za čiju kasarnu je bio vezan, a danas je u nadležnosti Generalštaba Vojske Srbije, jer je i namenjen zaštiti ličnosti na najvišim državnim i vojnim funkcijama, kao i za obezbeđenje vitalnih objekata sistema odbrane.

- U ovom komandnom centru postoje i prostorije za 30 pripadnika VS, koji su ovde zaposleni. Objekat ima dva izlaza sa rešetkama na površini u i sklopu je vojnog kompleksa Topčider - kaže Prvoslav Davinić.

On otkriva da u vreme dok je bio ministar odbrane SCG, nije od Generalštaba dobijao informacije o „Karašu“.



- Nisam pitao Generalštab o „Karašu“, a Generalštab VSCG je ćutao. Kada je izbila afera „Topčider“, rekli su mi da tamo nema ništa - samo goli betonski zidovi. U međuvremenu, rukovodstvo države je želelo da privatizuje i proda „Karaš“ i pretvori ga u fabriku pečuraka - priznaje naš sagovornik.
Dogodilo se, međutim, da se Državna zajednica SCG raspala, a „Karaš“ ostao u vlasništu države Srbije i VS.

SLOVENAČKI NAMEŠTAJ

U OBJEKTU posebne namene „Karaš„ ugrađena je uglavnom slovenačka oprema. Titov i Jovankin krevet, kao i kompletan nameštaj, uradila je firma „Slovenijales“, mali frižideri su bili iz fabrike „Gorenje“, a telefoni iz „Iskre“ Kranj.



novosti

Tvrđave JNA državna tajna[b]

SFRJ gradila podzemna utvrđenja u kojima su rezerve ljudi i tehnike mogle da opstanu za vreme dugih bombardovanja. General Delić: Javnost videla samo deo podzemnih gradova i bunkera, najveći u funkciji ili konzerviran



JUGOSLAVIJA je gradila ne samo podzemne gradove za državni i vojni vrh, u kojima se moglo udobno živeti bar mesec dana, već i podzemne tvrđave u kojima je tehnika mogla opstati, a rezerve ljudi mogle preživeti dugotrajna bombardovanja i uključiti se u bitku kad niko ne očekuje. Ovo trvrdi penzionisani general Božidar Delić, jedan od retkih živih poznavalaca tajni podzemnih fortifikacija JNA, koji je uoči raspada SFRJ bio jedan od trojice oficira koji je imao pristup u svaku od njih.


General Delić naglašava da je, uprkos medijskim pričama da su otkrivene sve podzemne tvrđave JNA, javnost videla samo njihov mali deo.

- Njih je bilo najviše u Srbiji i BiH, a najveći deo je i dalje u funkciji ili konzerviran tako da se za kratko vreme može aktivirati - kaže Delić. - Takvih tajnih objekata i tunela ima i u širem centru Beograda i još uvek su zaštićeni kao najstroža državna tajna. Posedujemo i ogroman podzemni kompleks u planinama između Priboja i Prijepolja, koji koštao strahovito, a nikad nije stavljen u funkciju. U njega su mogli da stanu svi viškovi naoružanja i minsko-eksplozivnih sredstava.

Sagovornik “Novosti” ističe da se osoblje koje je radilo na izgradnji i održavanju podzemnih objekata ugovorom obavezalo da ni najbližoj porodici do kraja života ne govori o tome gde i šta radi.

- Pozicije tih objekata i ranije su uopšteno poznate, ali njihovo prostiranje i sadržaj i danas su tajna - kaže Delić. - Na primer u objektu “Karaš“, u koji su zahvaljujući vojnoj neukosti ministara odbrane ulazili čak i novinari, posada objekta nije pokazala suštinske delove kompleksa. Kasnije je skupštinski odbor za bezbednost podsećao ministre da su ti objekti u Srbiji u funkciji odbrane i državna su tajna.


PODZEMNA MREŽA
IAKO se u javnosti operiše sa podatkom da je na teritoriji SFRJ bilo 25 podzemnih gradova penzionisani general Miloš Đošan tvrdi da je ovakvih objekata bilo mnogo više.
- Ta cifra otprilike odgovara broju strategijskih komandnih mesta za vojni i državni vrh - kaže general Đošan. - Međutim slična, ali manja, imale su i niže komande, na nivou armijskih grupa, armija i korpusa. Da ne pominjemo podzemne avio, pomorske i raketne baze, centre veze, radarska postrojenja i skladišta.

General kaže da podzemni objekti nikada ne izlaze iz mode, pa su oni nasleđeni iz Kraljevine Jugoslavije, kao što su čuveni Han Pijesak i Zvornik, kasnije dograđivani i osavremenjivani. Najskuplji i najmoderniji su građeni pedesetih godina dok je Hladni rat bio na vrhuncu, a Tito strepeo od sovjetskog napada.

- Objekti građeni tih godina bili su komandna mesta za državni i vojni vrh u slučaju atomskog udara s potpunom autonomijom za preživljavanje od najmanje mesec dana - kaže Delić. - Oni su građeni duboko ispod planina, tako da ih je od nuklearnog udara štitilo od nekoliko desetina do nekoliko stotina metara granita. Reč je o veoma prostranim kompleksima, koji su standardno posedovali radni deo i deo za odmor, sanitetski i blok za održavanje higijene, sopstvene izvore energije i snabdevanje čistim vazduhom. Posebnu važnost imao je blok centra veze, predviđen za komunikaciju s štabovima i jedinicama na terenu.

Za strateške komande JNA znali su samo savezni ministar obrane, načelnik Generalštaba JNA, načelnik Prve uprave Službe bezbednosti i načelnik veze.

- Potonje promene vojno-političke strategije mnoge od tih komandnih objekata praktično su odmah po izgradnji, stavile u istoriju - kaže Delić. - Oni su konzervirani, a neki su tokom ratova devedesetih korišćeni, a zatim uništavani i pljačkani.

Nedavno otvoreni arhivi JNA otkrivaju da su posle sukoba Broza i Staljina, FNRJ i SAD tajno potpisale ugovor o međusobnoj vojnoj pomoći. Tako je JNA opremljena američkim oružjem i opremom, a Jugoslavija se našla na pragu NATO u okviru Balkanskog pakta, antisovjetskog vojnog saveza s Grčkom i Turskom. Deo KiM i Makedonija bile su predviđene za koncentrisanje vojski tri države u slučaju sovjetske invazije i za njihovu zaštitu i snabdevanje napravljeni i velikim podzemni kompleksi.


- O njima se malo govori, jer te podzemne tvrđave nisu bile spektakularna strategijska komandna mesta, već ogromno sklonište za rezerve ljudstva, tehnike i opreme,poput utvrđenja u blizini poligona “Krivolak” - kaže Delić. - Posle otcepljenja bivše jugoslovenske republike “Krivolak” je postao američki poligon, a u objekte su ušli njihovi vojnici. Oni ne otkrivaju podzemne fortifikacije, jer to ne radi nijedna ozbiljana država ni vojska.



STRATEŠKA KOMANDA

ETALON strateške komande JNA u slučaju atomskog napada nalazi se 250 metara duboko u utrobi planine Dedinovac, četiri kilometra severoistočno od Konjica. Objekat je građen u obliku potkovice, u 12 blokova. Zvanično je pretvoren u turistički objekt, ali samo kada to dozvoli Ministarstvo odbrane BiH.



novosti

Najveći Titov bunker

Ekskluzivno: Reporteri "Novosti" u Konjicu u 280 metara dubokom podzemnom skloništu gde se bez kontakta sa svetom moglo živeti šest meseci. Mali grad u slučaju atomske opasnosti mogao da primi 300 ljudi iz jugoslovenskog vrha




DOBAR je drug Tito i skroman čovek, znali su stariji žitelji Konjica da prozbore komentarišući sasvim prosečan izgled vikendice nekadašnjeg vrhovnog komandanta, udaljene nekoliko kilometara od ove varošice. Objašnjavali su da neki obični ljudi imaju lepše letnjikovce od "najvećeg sina jugoslovenskih naroda i narodnosti". Ni pojma nisu imali da se ispod ovog "jadca" krije četiri i po milijarde dolara vredan "gladac" u obliku najvećeg atomskog skloništa u bivšoj SFRJ.
Pre nego što nas je uveo u utrobu zemlje, Almir Gakić, komandir ovog objekta, kaže za "Novosti" da su njega u JNA učili da u slučaju nuklearne opasnosti pokrije otvorene delove tela i da okrene leđa mestu eksplozije.
- Kada sam video šta je vojni vrh napravio za sebe, bio sam, najblaže rečeno, iznenađen - započinje priču naš domaćin Gakić i hvali se da je JNA služio u Šapcu, a da mu je otac penziju zaradio u beogradskoj "Mostogradnji".
U kanjonu čarobno zelene Neretve, nedaleko od fabrike namenske industrije "Igman", smeštene su tri vikendice. Znalo se da je reč o vojnim objektima i da su predviđene za odmor Tita i njegove svite, ali niko nije znao da su one samo maska za ulaz u najveće atomsko sklonište u SFRJ. Iz sva tri objekta široki tuneli vode u 6.500 kvadratnih metara veliko sklonište u kojem je 350 ljudi iz najvišeg državnog vrha moglo da preživi šest meseci bez ikakvog dodira sa spoljnim svetom.
- Bunker koji nosi ime DO trebalo je da bude pomoćni objekat fabrike municije "Igman", ali zaoštravanjem Hladnog rata i formiranjem NATO i Varšavskog pakta, odlučeno je da se izgradi sklonište kao glavno komandno mesto JNA u slučaju napada na Jugoslaviju - u dahu kaže Gakić. - Izgradnja je trajala 26 godina. Počela je u martu 1953, a završena je 1979. godine, kada je bunker predat JNA na upotrebu.
Za njegovo postojanje znalo je svega nekoliko desetina ljudi. Tačnije, četvorica najviših vojnih funkcionera - ministar odbrane, načelnik generalštaba i njegove kolege koje su upravljale resorima bezbednosti i veze. Na njemu su bila angažovana šesnaestorica vojnika JNA, i to devet Srba, četiri Muslimana i tri Hrvata.
Bunker je napravljen u obliku potkovice i podeljen je na 12 blokova, prema nameni (sanitetski, energetski, centralna klimatizacija, predsednički blok, vodosnabdevanje, konferencijski blok...). Najdublja tačka je od ulaza udaljena 202 metra po horizontali i 280 metara po vertikali.
- Napajanje strujom je rešeno u tri varijante - kaže naš sagovornik, koji zajedno sa još trojicom vojnika vodi brigu o objektu. - Prva je gradska mreža, druga je mini-centrala u okviru kasarne i treća - tri agregata u skloništu.
U skloništu nema vlage, a temperatura se održava na nivou između 21 i 23 stepena Celzijusa. Nameštaj je urađen od prvoklasnog slavonskog hrasta, osim Titovog kabineta koji je rađen od orahovine. Stolarija je rađena od aluminijuma i PVC i naš sagovornik tvrdi da jedna ovakva vrata na tržištu sada vrede oko 500 evra.
Predsednički blok je najzanimljivije mesto. Osim što je urađen od kvalitetnijih materijala, ovaj blok otkriva i još jednu tajnu. A, to je da je kabinet Josipa Broza bio direktno povezan sa sobom prve dame Jovanke, koja je jedina bez najave mogla da dođe kod njega. U slučaju da predsednik vlade želi da dođe u kabinet kod Tita, morao je prvo da se najavi Jovanki i da prođe kroz njenu sobu. Naravno, u Titov kabinet je bilo moguće ući i drugim zvaničnim putem, da se prijavite sekretarici čija soba je bila ispred čekaonice smeštene pred Titovom sobom.
Posle obilaska skloništa od kojeg staje dah, prvo pitanje koje se nameće je kako je sve ovo izgrađeno. Naš domaćin kaže da su u izgradnji učestvovale firme koje su radile u sklopu vojne industrije, poput "Konstruktora", "Soče", vojnih pošta "Split" i "Hadžići". Priča se da su ga gradili zatvorenici, ali i da su sve to nagađanja.

SAMO BLAŽI POTRES

GAKIĆ kaže da je bunker projektovan da izdrži nuklearnu eksploziju od 25 kilotona, a da je na Hirošimu palo "samo" od dve do tri kilotone.
- Ukoliko bi se dogodio napad, objekat bi se samo zatresao - objašnjava naš sagovornik. - Mogao je da funkcioniše pola godine bez kontakta sa spoljnim svetom, zato što su napravljena postrojenja za prečišćavanje vazduha, rezervoari vode, zalihe hrane.


novosti

TITOV TAJNI podzemni grad -sada otvoren za javnost