Gustave Courbet

[You must be registered and logged in to see this image.]

Selo Maidens, 1852.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Pogled na Ornans, 1850.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Recni pejzaz, 1869.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jean Désiré Gustave Courbet (10. lipnja 1819. – 31. prosinca 1877.)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Guitarrero

[You must be registered and logged in to see this image.]


Desperate man

[You must be registered and logged in to see this image.]


Nude woman with a dog

Naked woman

Gustave Courbet - La fileuse de sommeil

Gistav Kurbe (franc. Gustave Courbet; Ornan, 10. jun 1819 — Tur de Pej, 31. decembar 1877) je bio najveći predstavnik realizma u slikarstvu i dao je pečat celom pokretu. On je rekao: „Ja ne slikam anđele, jer ih ne vidim“, čime negira maštu i intuiciju, već koristi isključivo ono što vidi, i onako kako vidi. Po njemu je svrha realizma da ukaže na socijalne nepravde koje trpe seljaci i radnici, a ne da prikazuje istorijsko slikarstvo koje je bilo na prvom mestu u hijerarhiji Akademije. Radi velika monumentalna platna na kojima su anonimni seljaci i radnici, ljudi sa dna društvene lestvice koji nikada do tada nisu bili vredni pažnje.

 On je slikar svoje epohe, samo onog vremena u kome živi. Do tog momenta umetnici idealizuju prirodu, ali realisti, naprotiv, slikaju traumatične i banalne situacije. Optužuju ga da uvodi estetiku ružnog. Slike Gustava Kurbea su u potpunoj suprotnosti u odnosu na vladajuće standarde slikarstva. Tada se prvi put razdvajaju zvanični stavovi Akademije i oni nezvanični. 1855. godine je trebalo da Pariz postane centar svetske izlobe. Gustav Kurbe je doneo 40 slika komisiji i oni su sve odbili. Onda je napravio pored izložbe mali paviljon i unutra je izložio sva ta dela. Na svim svojim malim slikama, Kurbe je prisutan. Jedno od najpoznatijih dela Gustava Kurbea je Tucači kamena , koje je nažalost uništeno. Ideološki je najprovokativnije. Starac i dečak pripremaju kamen za put, što nam govori o položaju društvenih slojeva i njihovoj bezizlaznoj situaciji. Starac je počeo sa teškim radom još kao mladić, i čitav život radi naporno, bez mogućnosti da napreduju. Pokazuje da se ne može napredovati u društvu, da ma koliki trud uložili ljudi neće promeniti svoj položaj.



Gistav Kurbe (1819–1877).

Jedan od najfascinantnijih slikara 19. veka, preteča političko-realističnog slikarstva i revolucionar u Pariskoj komuni, dugo je označavan „ikonom radikalnog realizma”. Kurbea, međutim, odlikuje i ona sasvim oprečna strana: on je jedan od najvećih i najmaštovitijih sanjara u istoriji umetnosti. Na njegovim portretima, pejzažima, crtežima i mrtvim prirodama spektar je motiva sa međutonovima introvertiranog sanjara u nekakvom jedinstvenom kurbeovskom poetičko-kontemplativnom svetu. Na tim slikama je obrt ka unutrašnjoj perspektivi dominantan. Sa tom premisom izvršen je odabir slika, koji je sačinio prof. dr Kluas Herding iz Frankfurta, u kome je, inače, pola godine živeo i sam Kurbe, i tu su nastale „Sahrana u Ornanu” i „Gospođa na terasi”, a započeo je i rad na poznatoj slici „Jelen na vodi”.

Bliskost između ludila i genijalnosti gotovo predstavlja opšte mesto u 19. veku, a Kurbeovi autoportreti – nijedan slikar, izuzev Rembranta, nije ih toliko naslikao – izražavaju osećanje beskrajnog užasa i straha, ilustrujući tako patologiju stvaralačkog. Izbezumljeno lice na autoportretima otkriva haos i užas, nejasne odnose i decidiranu potragu za sopstvenim identitetom, dok su, pak, portreti drugačiji – sanjarski. Portreti pesnika Šarla Bodlera i kompozitora Hektora Berlioza su, recimo, poetične projekcije u lelujavoj svetlosti koja zamire u tmini prostora.

Kurbe je izazvao izvestan skandal izloživši na Pariskom salonu „Devojke na obali Sene” („Demoiselles des bord de la Seine”). Francuski pojam „demoiselles” bio je seksualno konotiran. Eduard Mane je samo nekoliko godina kasnije svojom poznatom programskom slikom „Doručak na travi” (1863) taj motiv oponašao, a Pikaso je 1907. svoju sliku, koja se smatra početkom kubizma, nazvao „Demoiselles d’Avignon”. Kritika nije odmah shvatila Kurbeovu emancipaciju tela, te ga je apostrofirala kao pijanicu sa sela koji još ne vlada manirima civilizovanog urbanog sveta. Ali Pikaso i nedrealisti su u njemu prepoznali znak umetničke slobode. Kurbeov estetički program bio je usmeren protiv pariskog salonskog slikarstva čiji je idealni predstavnik bio Žan-Leon Žerom. Njegovo slikarstvo je glatko, perfekcionističko, a teme su luksuz budoara i patriotska osećanja građanske klase Francuske. Gistav Kurbe sebe je shvatao kao antipod slikarskom eklektizmu pariskog salona, stekavši time silne protivnike. Posthumno, Kurbe je, može se reći, estetički pobednik, a Žerom, sav ogrezao u sterilnom akademizmu, samo je kao fusnota zabeležen u istoriji umetnosti.

Kurbe nije ostavio školu za sobom, nikakvu instituciju, nikakvu akademiju, ali je njegov magični realizam bio inspiracija za Pikasa, De Kirika, Bekmana, Dišana, Gerharda Rihtera, Neo Rauha.