биби тиба абутсиуа ани

Овако племе Пигмеја које живи у средњој Африци назива планету Сатурн. На њи­ховом језику – а они су увек живели далеко од сваке цивилизације – ово зна­чи Звезда девет месеца. Сатурн заиста има девет сателита – месеца од којих је најмањи, пречника две стотине километара откривен од стране астронома тек 1966. године. Такође у митовима припадника племена Банту планета Сатурн има оба­вез­но девет месеца иако се они не могу видети голим оком, већ само помоћу јаких телескопа.

Први грчки маратонац Филипид умро је 12. августа, а не 12. септембра 490. године пре наше ере. Уморила га је несносна августовска жега а не велики умор.


И славна битка на Маратону, у којој су Атињани до ногу потукли Персијанце, догодила се, према томе, месец дана раније.


Исправку су препоручили астрономи, а не историчари, израчунавши — према античком календару — нови датум једног од најопеванијих окршаја античког доба.


Легенда казује да су атински војници извојевали прву копнену победу над персијским уљезима, а војсковође су отпремиле увежбаног тркача да радосну новост што пре саопшти уплашеним суграђанима. Претрчавши раздаљину од Маратонског поља до Атине, у дужини од 42 километра и 195 метара (што је и дан данас мера за тркаче – маратонце на олимпијским играма), Филипид је само изустио "Веселите се, победили смо" и пао мртав.


На основу записа грчких историчара Херодота, Плутарха и других, које је у 19. веку протумачио немачки повесничар Аугуст Бек, прихваћено је да се љути бој водио 12. септембра 490. године пре наше ере. Забележено је да су Атињани уочи одсудне битке одаслали гласника у 240 километара удаљену Спарту по помоћ. По ратничким подвизима чувени, суседи су одговорили да, управо, славе религијски карневал Карнеју и да ће стићи за неколико дана. У међувремену је малена атинска војска прегазила знатно надмоћнију персијску силу.


Астрономи са Универзитета Тексас (САД) уочили су грешку у календару на који се Аугуст Бек позивао. "Религијски календар је спартански, према томе требало је узети у обзир једино спартанско рачунање времена", написали су Доналд и Мерилин Олсен и Расел Дешер у чланку објављеном у часопису "Небо и телескоп"


Иако оба календара прате лунарни (месечев) циклус, нису сасвим истоветна. Атинска нова година је почињала првим младим месецом после летње дугодневице (солстициј), а спартанска се рачунала од првог пуног месеца након јесење равнодневице (еквиноција).


У 491. и 490. години старе ере било је десет младих месеца између јесење равнодневице и летње дугодневице, један више од уобичајених девет. Зато је спартански календар ишао за месец дана испред атинског.То се повремено дешава, јер соларна (сунчева) година није прост збир лунарних месеци.


Из тога произилази да су се две војске, атинска и персијска, на пољу Маратон судариле 12. августа 490. године пре Христа.


У то доба, августовска температура у Атини је достизала 39 Целзијусових степени, па су, по свему судећи, летња спарина и жега убиле храброг тркача – гласника. А у септембру жива није прелазила 28. подељак. "У врело и спарно поподне ни увежбани атлета није могао да избегне топлотни удар од исцрпљености",
истиче Доналд Олсон. "Наши астрономски прорачуни указују на веродостојан узрок смрти првог маратонца".


Поједини проучаваоци давнине сматрају да је та победа омогућила процват атинске културе (математика, филозофија, астрономија и драма), која је, у ствари, колевка касније западне цивилизације.


"Атињанима је то био снажан морални подстицај, јер су били у стању да се супроставе знатно надмоћнијем персијском царству, да су Персијанци победили на Маратонском пољу, вероватно би освојили целу Грчку".

— Ако те буду питали: шта је
корисније, Сунце или Месец? одговарај: Месец. Зато што Сунце светли дању, када
је ионако светло; а Месец ноћу.

Кузма Прутков


— Али, с друге стране, Сунце је
боље зато што и светли и греје, а Месец само светли и то само по месечини.

Кузма Прутков

Kинеска зидетина



Голим оком са Месеца се не види Кинески зид. Су­п­ротна тврдња једна је од најшире распростра­њених урбаних заблуда које имају корен у научним чињеницама. Право порекло овог мита није установљено, али познато је да га је први забележио амерички путописац и пустолов Ричард Ха­ли­бартон (1900–1939), који је још 1938. године написао да астрономи тврде ка­ко је Кинески зид "једина гра­ђевина подигнута људ­ском руком која се види са Месеца". Ова чиње­ница, мада сасвим непро­вере­на, постала је средином
XX ве­ка толико распрострањена да је ушла не само у новинске текстове и теле­ви­зиј­ске квизове већ и у уџбенике и престижне енци­клопедије попут тадашњих изда­ња Брита­ни­ке. Тако ма­совној заблуди допринело је вероватно то што је Кинески зид једна од нај­импо­зантнијих грађевина коју су људи икада по­дигли.

Међутим, мада изузетно дуг, Зид је углавном ши­рок свега неколико ме­­­­тара тако да са великог растојања није ни­шта видљи­вији од изузетно дуге, али сасвим танке длаке. Уз то, б­о­­ја самог Зида врло мало
одудара од боје окол­ног земљишта. Прве свеми­рске мисије највише су допринеле да мит о видљи­во­сти Кинеског зида испрва буде преиспитан, а у последњим деценијама и сас­вим раскринкан. Недавно, по окончању првог лета у свемир једног кинеског астро­­наута, чак и кинеска влада објавила је да се Зид не види из иоле дубљег свеми­ра. Али и без свемирских летова сасвим прост рачун довољан је да оспори тврдњу о његовој видљивости.

Средње растојање Месеца од Земље је 400.000 километара. На тако ве­ликој удаљености, заједно са својом сенком Кинески зид по ширини захвата угао од свега 0,03 лучних секунди на хоризонту, што значи да је практично невидљив.Ви­дети Ки­не­ски зид на толиком рас­тојању исто је­ као­ уочити на браон па­пи­ру жућка­сту лини­ју ко­ја је дуга, али дебела са­мо један мили­ме­тар и удаљена пуних 40 кило­метара од посматрача.
Без об­зира на своју дужину,


Кинески зид се заправо не може уочити голим оком и са много мањих орбита од Ме­сечеве. Посаде све­мир­­ских шатлова сведо­че да се већ на висини oд 200 ки­ло­­метара из­над Земље Ки­не­ски зид не може разаз­нати,
мада се на том рас­тојању од тла и даље виде велики аеро­дроми, ауто­путеви и разна инду­стриј­ска по­стро­­јења. Донекле је туж­но што су други поје­ди­на­чни објекти ко­је је чо­век нап­равио боље вид­љи­ви од кинес­ког "првог про­лаза под небом", али на том, за све­­­мирске раз­­­­­­мере ма­лом рас­то­ја­њу Кинес­ки зид је ра­заз­нат­љив ко­ли­­ко и жу­­­та ли­­­ни­ја деб­љи­не један ми­ли­­­метар на бра­он папиру али сад уда­ље­ном 20 ме­тара. Т­а­к­­­­­­­ва ли­нија је ипак иза гра­ни­­це вид­љивости просечног
ока.

Постоје ли ванземаљци?


Шерлок Холмс и др Вотсон логорују у природи. Током ноћи, Холмс буди свог пријатеља и каже му:

-Вотсоне, погледајте у звезде и реците ми шта закључујете из њих.

-Видим милионе звезда и чак ако само неколико њих има планете, постоје велике шансе да има планета као што је Земља, а чак и ако има само неколико њих које су као Земља, могуће да на њима има неког облика живота - одговара Вотсон.


-Вотсоне, Ви сте идиот, одговара Холмс. Украли су нам шатор.


Виц године 2001. у Великој
Британији

Фермијев парадокс:


Па где су ти ванземаљци...

Италијански физичар Енрико Ферми био је човек изванредних талената. Његова супруга, као и већина научника је мислила да је био геније, пошто је био изврстан теоријски физичар, као и изузетан
експериментатор. Ферми и његов пријатељ, мађарски научник Лео Силард су били ти који су замислили и из­градили атомски реактор на некоришћеном терену за сквош испод спортског стадиона у Чикагу током Другог светског рата. На овом месту, крајње неуо­бичајеном, први пут на свету је била зауздана опасна моћ нуклеарне фисије.
Ферми, као и добрих других научника имао је многа интересовања изван своје уже научне области. Био је чувен по постављању изузетних питања. Увод за Фермијево питање је дужи, и сад се препричава као
отрцани виц. Иде отприлике овако:

Универзум. Универзум је огроман, садржи небројено много звезда, од којих су многе различите од нашег сунца. Само наша галаксија има вероватно сто милијарди звезда, а постоји најмање десет милијарди галаксија, а вероватно и много више. Око мно­гих од ових звезда вероватно круже планете. Добар део
ових планета ће има­ти воду у течном стању на својим површинама и гасну атмосферу која се сас­тоји од једноставних угљеникових једињења, азота и водоника. Енергија која се шири са звезде – у нашем случају Сунчева светлост на површини планете ће изазвати синтезу бројних једноставних органских једињења, прет­варајући тако океан у слабашну топлу супу. Ова једињења ће се веро­ватно јединити једна са
другима и узајамно деловати једна на друге на комли­коване начине, све док не дође до саморепродуктивног система, примитивне форме живота. Ове једноставне твари ће се умножавати, еволуирајући природном селекцијом и постаће све компликованије, све док вероватно не настану активна мислећа бића. Настаће цивилизација, наука и технологија и после веома дугог периода времена, та бића ће загосподарити
целокупном среди­ном своје планете. Затим ће због потребе за освајањем нових светова, нау­чити да путују на суседне планете, а затим са планете на суседне звезде, би­рајући за колонизацију оне са погодном животном средином. Могуће је да ће се раширити по целој галаксији, успут је истражујући, током напредовања. Ови изузетни и талентовани људи би тешко заобишли дивно место као што је наша Земља, са
обиљем воде и органских једињења, погодном темературом и другим крајњим погодностима. “И онда“, рекао би Ферми долазећи до свог чувеног питања „ако би се све то заиста и догодило да сада би
требало да су већ стигли. Па добро, где су то они?!“.
Лео Силард, познат по свом изузет­ном смислу за хумор, имао је изузетан одговор за Фермијеву реторику: “Они су међу нама“, рекао је,“али се међу собом називају Мађари.“.

Космички календар


Космички календар интересантан је пресек збивања, почевши од Великог Праска па до данашњице, уклопљен у свега годину дана, да би се могао добити утисак о дуготрајности неких процеса.
Старост свемира се процењује на око 12 милијарди година тако да у овом календару један месец вреди милијарду година.




1. јануар Велики Прасак
1. мај Постанак галаксије "Млечни Пут"
9. јун Постанак Сунчевог система
14. јун Формира се Земља
око 25. јуна Почетак живота на Земљи
1. септембар Формирају се најстарије стене на Земљи
9. септембар Дани најстаријих фосила (бактерија и плавозелених алги)
око 1. новембра Настанак полова (код микроорганизама)
12. новембра Најстарије фосилне фотосинтетске биљке
15. новембра Развој еукариота (првих ћелија с једром)

САДА РАЧУНАМО НА ДАНЕ


ДЕЦЕМБАР
1. На Земљи се почиње развијати атмосфера богата кисеоником
5. Свеобухватна вулканизација и формација канала на Марсу.
16. Први црви.
17.Завршава предкамбријум. Почињу палеозоик и
камбријум. Развијају се бескичмењаци.
18.Први планктони. Развој трилобита.
19. Ордовицијум. Прве рибе, први кичмењаци
20. Силур. Прве васкуларне биљке. Биљке започињу колонизацију земље.
21.Девон. Први инсекти. Животиње започињу колонизацију земље.22. Први водоземци. Први крилати инсекти.23.Карбон. Прво дрвеће. Први рептили.
24.Перм. Први диносауруси.25.Завршава палеозоик. Започиње мезозоик.26.Тријас. Први сисари.27.Јура. Прве птице.28.Креда. Прво цвеће. Изумиру диносауруси.
29.Завршава мезозоик. Кенозоик и терцијар. Први китови и први примати.
30.Прва еволуција предњих режњева мозгова код примата. Први хоминиди. Развој великих сисара.
31.Крај плиоцена. Квартар (плеистоцен и холоцен). Први људи.




око 13:30 Развој Проконзула и Рамапитекуса, вероватних предака мајмуна и човека
око 22:30 Први људи
23:00 Широка употреба камених алата




23:46 Коришћење ватре пекиншкогпрачовека
23:56 Почетак последњег леденог доба
23:58 Први прекоморски путници насељавају Аустралију
23:59 Цртање по пећинама широм Европе



23:59:20 Зачеци земљорадње
23:59:35 Неолитске цивилизације; први градови
23:59:50 Прве династије у Сумеру, Ебли и Египту; развој астрономије
23:59:51 Изум абецеде, Акадско царство
23:59:52 Хамурабијев законик у Вавилону; Средње Краљевство у Египту
23:59:53 Бронзана металургија; Микенска култура; Тројански рат; Олмешка култура; откриће компаса
23:59:54 Гвоздена металургија; Прво Асирско царство; Краљевство Израела; Феничани основали Картагину
23:59:55 Ашоканска Индија; Чин династија у Кини; Периклова Атина; рођење Буде
23:59:56 Христово рођење; Еуклидска геометрија; Архимедова физика;Птоломејева астрономија; Римско Царство
23:59:57 Нула и децимале пронађене у Индијској аритметици; пад Рима; Муслиманска освајања
23:59:58 Цивилизација Маја; Сунг династија у Кини; Византијско царство; Монголске инвазије; Крсташки ратови
23:59:59 Ренесанса у Европи; Открића европских истраживача; Минг династија у Кини; развој експерименталних метода у науци
23:59:59 Општи развој науке и технологије; развој глобалних култура; знање о последицама самоуништења људске врсте; први кораци у истраживању свемирским бродовима и потрага за ванземаљском интелигенцијом

Антички мит и наше народно предање различито објашњавају настанак галаксије, Млечног пута или Кумове сламе — разуђеног звезданог појаса видљивог на ноћном небу. Док старогрчки мит говори о богињи Хери која је просула млеко по небу док је дојила Херакла, (galaxia - (gala, galactos значи млеко)) наш народ прича да је Млечни пут настао од украдене сламе. Неки човек је преноћивши код свог кума на простртој слами побегао у зору из куће домаћина укравши неколико нарамака сламе која му се допала јер је на њој слатко спавао. Док је брзо бежао, слама се растурала на све стране. Свевидећи бог је тада украдену сламу распоредио на небу да вечито показује срамоту онога који доброчинство и гостољубивост узвраћа незахвалношћу. Распрострту сламу на небу у облику звезданог појаса народ је назвао Кумова слама. У нашим крајевима је некад постојао обичај бацања сламе под ноге младенаца да би им животни пут био лакши.