---

---

Rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Bele Crkve. Po etničkom poreklu je bio Rumun. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine.
Prve pesme objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Njegova prva zbirka pesama „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „Nepočin polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „Gvozdeni sad“ koju nikad nije dovršio.
Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pesničkom zborniku „Od zlata jabuka“ (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku „Urnebesnik“ (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku „Ponoćno Sunce“ (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja.


Krug znamenja knjiga pesama
Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14. 12. 1979) u Novom Sadu.
Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

---

Krug knjiga

---

Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije.
Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje:
„Kora“ - 1953.
„Nepočin polje“ - 1956.
„Sporedno nebo“ - 1968.
„Uspravna zemlja“ - 1972.
„Vučja so“ - 1975.
„Kuća nasred druma“ - 1975.
„Živo meso“ - 1975.
„Rez“ - 1981.
Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama „Gvozdeni sad“, zatim nezavršena celina „Lepa varoš V“, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom „Ludi Lala“. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima „Kalem“. Godine 2002. u izdanju KOV Vršac izašla je knjiga „Rumunske i druge pesme“ gde su po prvi objavljene neke pesme iz Popine zaostavštine koje je on još u mladosti pisao.

---

Vasko Popa je prvi dobitnik „Brankove nagrade“ za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija „Zmajevu nagradu“, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju „Branko Miljković“, 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada „Skender Kulenović“.

---

---

Nagrada Vasko Popa

---

Godine 1995, u Vršcu, ustanovljena je nagrada „Vasko Popa“ za najbolju knjigu pesama na srpskom jeziku i dodeljuje se svake godine na dan pesnikovog rođenja, 29. juna. Nagradu dodeljuju Društvo prijatelja Vršca „Vršac lepa varoš“, Hemofarm koncern i Agencija Đorđević. Dosadašnji dobitnici su:
1995. - Borislav Radović
1996. - Ivan V. Lalić
1997. - Stevan Raičković
1998. - Milutin Petrović
1999. - Slobodan Zubanović
2000. - Ljubomir Simović
2001. - Novica Tadić
2002. - Miloš Komadina za zbirku pesama „Svejedno“
2003. - Saša Jelenković za zbirku pesama „Knjiga o srcu“
2004. - Duško Novaković za zbirku pesama „Izabrao sam mesec“
2005
2006. - Milan Đorđević za zbirku pesama „Crna pomorandža“
2007. - Vojislav Karanović za knjigu pesama „Naše nebo“
2008
2009
2010. - Ivan Rastegorac, za zbirku pesama „Glava“
2011. - Dragan Jovanović Danilov, za knjigu pesama „Moja tačna priviđenja”

---

---

vikipedija

Manasija

Plavo i zlatno
Poslednji prsten vidika
Poslednja jabuka sunca

Zografe
Dokle tvoj pogled dopire?

Cujes li konjicu noci:
Alah il ilalah

Kicica tvoja ne drhti
Boje tvoje ne plase se

Blizi se konjica noci?
Alah il ilalah

Zografe
Sta li vidis na dnu noci?

Zlatno i plavo
Poslednja zvezda u dusi
Poslednji beskraj u oku.

“U osmehu”
U uglu usana
Pojavio se zlatan zrak
Talasi sanjare
U šipražju plamenova

Plavooke daljine

Savile se u klupče

Podne mirno sazreva

U samom srcu ponoći

Gromovi pitomi zuje

Na vlatima tišine

SOPOĆANI

Rumeni mir snage
Zreli mir veličine

Od zlatnih ptica pod zemljom
Do silnog voća na nebu
Sve je na domaku ruke

Divno su klekli oblici
U zenici majstora

(Vreme je ujedalo)

Mlada lepota ponosa
Mesečarska sigurnost

I kapije večnog proleća
I svetlo oružje sreće
Sve samo na mig čeka

U desnici majstora
Damari sveta biju

(Vreme je ujedalo
I zube polomilo)

NEPOCIN POLJE

Igre
“Pre igre”
Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičjih jajaZažmuri se na drugo oko

Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe

Odatle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora

Ko se ne razbije u paramparčad
ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra

Ljubav Belutka

Zagledao se u lepu
u oblu plavooku
U lakomislenu beskrajnost

U beonjaču se njenu
Sav premetnuo

Jedino ga ona razume
Zgraljaj njen jedini ima
Oblik njegove želje
Mutave i bezdane

Senke je njene sve
U sebi zarobio

Slepo je zaljubljen
I nikakve druge lepote
Osim one koju voli
I koja će mu doći glave
Ne vidi.

RUZOKRADICE

Neko bude ružino drvo
Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice
Ružokradice se privuku
Ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije
Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice
Otvaraju im grudi
Jednom po jednom
U nekoga nađu srce
U nekoga bogami ne
Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu

Očiju tvojih da nije

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuje tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

9
Pahuljica si snežna
Tišinu oko mene
Što raspeva
Grana si mi rascvetana
Osmeh na usnama
Što mi zapali
Oluja si letnja
Krila što mi da
I polomi
Dunja si zrela
U srce što mi padne
Duboko

10

Ulice tvojih pogleda
Nemaju kraja
Laste iz tvojih zenica
Na jug se sele
Sa jasika u grudima tvojim
Lišće ne opada
Na nebu tvojih reči
Sunce ne zalazi

11

Koraci tvoji sa pločnikom
Razgovaraju
Koraci tvoji pevaju
U mome telu
Bosi koraci tvoji vesele
Stidljivu rosu
I duboke ostavljaju tragove
U snegu moga sna

12

Prisutna si
U žiži moje samoće
Sa dve ruke
Kako bih svet zagrlio
Prisutna si
U prozoru moje suze
U dva oka
Kako bih svet udomio
Prisutna si
U svakoj mojoj pesmi
U jednom snu
Kako bih svet obogatio

13

Sijalicu dobru pališ
U tuzi mojoj smeđoj
Livadu mi prostireš
Na grudima svojim
Golubove okupljaš
U radosti mojoj
Bele
Cigaretu mojih briga
U srcu svome gasiš
U grozdu tamjanike
Na moje usne čekaš

Čas iz pesništva

Sedimo na beloj klupi
Ispod Lenauovog poprsja

Ljubimo se
I onako uzgred govorimo
O stihovima

Govorimo o stihovima
I onako se uzgred ljubimo

Pesnik gleda nekud kroz nas
Kroz belu klupu
Kroz šljunak na stazi

I tako lepo ćuti
Lepim bakarnim usnama

U Gradskoj bašti u Vršcu
Ja polako učim
Šta je u pesmi glavna stvar.

JURKE

Jedni odgrizu drugima Ruku ili nogu ili bilo sta

Stave to među zube
Potrče što brže mogu
U zemlju to zakopaju

Drugi se razjure na sve strane
njuše traže njuše traže
Svu zemlju raskopaju

Nađu li srećni svoju ruku
Ili nogu ili bilo šta
Na njih je red da grizu

Igra se nastavlja živo

Sve dok ima ruku
Sve dok ima nogu
Sve dok ima bilo čega

Vrati mi moje krpice

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo
1

Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem
2

Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo
3

Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću
4

Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje
5

Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra
6

Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I žar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja
7

Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš neceš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu
8

I ti hoceš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš
9

Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo
10

Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a voštani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze
11

Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Žderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš
12

Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se
13

Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje

POREKLO LJUBAVI

Čekam sunce na klupi u parku
Preko puta od moga stana

Pratim hod oblaka na nebu
I zagrljenih parova
Na stazi između borova

Čitač novina s drugog kraja klupe
Prati hod mojih pogleda

Ljubav nije oduvek postojala
Nju je znate izmislila sirotinja

Da bez dukata dode
Do slatke ženske brave
I pravog muškog ključa

Idem
Od jedne ruke do druge
Gde si

Zagrlio bih te
Grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas
Cujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle

Iz presahlih dlanova
Blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim
Pa oci zaklapam

Idem
Od jedne slepoocnice do druge
Gde si

"NEBESKO PUTOVANJE"

Na snimku
Načinjenom na brežuljku iznad Jabuke
Vide se moja zemaljska saputnica i ja

Držimo se za ruke
Ona u letnjoj haljini s naramenicama
Ja u košulji podavijenih rukava

Zakoračili smo s vrha brežuljka
na ravno nebo pred nama

Na snimku
Načinjenom pre trideset godina
Ne vidi se do koje smo zvezde stigli

Sočivo nas je uhvatilo s leđa
Ništa sa naših lica
Neće se pročitati

Kalenić

Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate
Boje sviću
Na ivici zaborava
Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim
Boje zru
Na lakoj grani vremena
Otuda tvoj inat lepi
U uglu usana mojih
Anđele brate
Boje gore
Mladošću u mojoj krvi

KUCA NASRED DRUMA

“spomenik kiseoniku”

Rujni neki vetar me naneo

U ovu širokogrudu zemlju

Iz čijeg srca je izraslo

Zelenooko drvo života

Diše i tako napaja

Jednu malokrvnu zvezdu

Prestrašili me spomenici lutkanima

Opremljenim hladnim i vatrenim

I drugim nevidljivim oružjem

Nigde me nije obradovao

Spomenik kiseoniku

---

---

Naoružanom lišćem

I cvećem i plodovima

I drugim zrelim istinama

NIŠTARIJA

Ništarijo spavala si
I sanjala da si nešto
Nešto se zapalilo
Plamen se previjao
U mukama slepim

Probudila si se ništarijo
I grejala leđa
Na plamenu iz sna

Nisi videla muke plamena
Čitave svetove muka
Kratkovida su ti leđa

Ništarijo zaspala si opet
I sanjala da si ništa

Plamen se ugasio
Muke su njegove progledale
I ugasile se i one blažene

Свадбе


Свако свуче своју кожу
Свако открије своје сазвежђе
Које ноћ никад видело није

Свако своју кожу камењем напуни
Свако са њом заигра
Обасјан сопственим звездама

Ко до зоре не застане
Ко не трепне не тресне
Тај заради своју кожу