Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima

Za Hitlera je ovo bila degenerisana umetnost - Autori i dela koja su jedva izbegla uništenje



Nacisti su ova dela izbacilli iz svojih muzejskih zbirki, neka su sklonjena u magacine, veliki broj je prodat na aukcijama u inostranstivu, a za mnoga koja su konfiskovana ni danas se ne zna gde su.

Razmaženi njujorški posetioci likovnih događanja navikli na ekskluzivne postavke tokom cele godine, pokazali su tako ogromno interesovanje za izložbu „Degenerisana umetnost: napad na modernu umetnost u nacističkoj Nemačkoj 1937", da su je organizatori produžili za cela dva meseca.

Izložba je postavljena u muzeju nemačke i austrijske umetnosti s kraja 19. i prve polovine 20. veka nazvanog „Noje galeri" i otvorenog 2001. Muzej je smešten u palati na Petoj aveniji, preko puta Metropoliten muzeja, a kupila ga je porodica koja je stvorila kozmetičku imperiju Este Loder.


Gebels u Kući umetnosti, Foto: Wikipedia

Budući da je reč o jevrejskoj porodici poreklom iz Austrije, jezgro muzeja je lična kolekcija, ali svake godine organizuje se barem jedna izuzetna izložba posvećena periodu i regionu kome je posvećen muzej.

Pošto izložba o umetnosti koju su nacisti proglasili za degenerisanu još traje, nema podatka o broju posetilaca ali kada je saopštena odluka da se produžuje navedeno je da su već oboreni dosadašnji rekordi.

Do sada je po Evropi bilo izložbi dela kojima su nacisti dodelili epitet „degenerisana", a jedna je pre dvadesetak godina organizovana i u Kaliforniji.

Ovoga puta, međutim, kustosi koje predvodi profesor istorije umetnosti dr Olaf Peters iz Halea su odlučili da izlože samo najbolja dela isključivo nemačkih umetnika koji su bili pioniri moderne severne Evrope - od ekspresionizma, dadaizma, preko avangardnih grupa kao sto su „Di brike" i škola za savremeni dizajn „Bauhaus", do časopsa „Der sturm".

Da bi publika stekla pravu sliku šta se zbivalo od dolaska nacista na vlast do konačnog obračuna sa degenerisanom umetnošću, prikazan je deo dveju izložbi održanih istovremeno u Minhenu 1937.


U novosagradjenom Muzeju moderne nemačke umetnosti tada je postavljena izložba zvanične umetnosti iza koje je stao lično Hitler, neuspelo „mazalo" sladunjavih austrijskih pejsaža, pa prema tome i ceo nacistički establišment, a u jednoj šupi su bila postavljena dela anatemisanih umetnika koja su, da bi izgledala još ružnije, postavljena bez ikakvog reda i još su neke slike bile iskrivljene.

To su bila dela umetnika kao što su: Ernst Kirhner, Maks Bekman, Pol Lle, Vasilij Kandinski, Lasar Segal, vajar Ernst Barlah, Georg Gros i drugi koji su ušli u sve udžbenike kao najveća imena prošlog veka.

Sada, na izložbi u Njujorku, zaista dolazi do izražaja sva veličanstvenost triptiha Maksa Bekmana „Odlazak", koji je danas ponos njujorškog Muzeja moderne umetnosti, dok odmah pored njega visi triptih Adolfa Ziglera „Četiri elementa: vatra voda, zemlja, vazduh", koje personifikuju četiri ženska akta, a izgledaju kao da su ih slikali studenti neke provincijske akademije. Taj triptih je Hitler voleo do te mere da ga je držao u svom kabinetu.


Vrhunac kiča u tom maniru su i ostala dela te arijevske umetnosti koja neodoljivo podsećaju na ono što je Staljin proglasio za socijalističku umetnost koja podiže moral radnog naroda.

Pored pedestetak ulja, uglavnom velikog formata, tridesetak radova na papiru, nekoliko skluptura i značajnog broja fotografija, najvažniji eksponat je popis slika degenerisane umetnosti prikupljenih da budu dokazni materijal za izložbu u Minhenu.

Tu je i popis slika koje su obišle više gradova u Nemačkoj i poslužile kao propagandni materijal kako bi Nemci razumeli zašto su ta dela anatemisana kao proizvod degenerisanih umova, ili „retardiranih" kako su označili Paula Klea.



Dragocen je takođe i jedan kratak film koji je snimljen u nacističkom ministarstvu propagande na kojem se perfidno prikazuju dela antičke Grčke i Rima, Mikelandjelov David recimo, kao primeri arijevske estetike koju treba da slede umetnici dostojni da predstavljaju Rajh.

Iznad izloženih eksponata vise prazni ramovi na kojima pišu imena nekih od više hiljada slika proglašenih za plod anatemisanih umetnika a koja su nacisti uništili.
Nacisti su inače sva dela koja su dobila takav epitet izbacilli iz svojih muzejskih zbirki, neka su sklonjena u magacine, veliki broj je prodat na aukcijama u inostranstivu, a za mnoga koja su konfiskovana ni danas se ne zna gde su.


dnevno

Mona Liza – portret Da Vinčijeve majke?!

Da Vinčijeva majka je bila kineska robinja i vrlo je verovatno da je ona zagonetna Mona Liza, otkriva u svom istraživanju jedan italijanski istoričar i pisac.

Anđelo Paratiko je proveo poslednjih 20 godina živeći u Hongkongu i istražujući veze između njegove domovine Italije i Kine u poslednjih petsto godina.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gospodin Paratiko je rekao da će se dokumentacija koju je otkrio tokom dve godine istraživanja o italijanskom umetniku Leonardu da Vinčiju naći u njegovoj najnovijoj knjizi: „Leonardo da Vinči – kineski naučnik izgubljen u renesansnoj Italiji“.

Knjiga, koja bi trebalo da bude objavljena iduće godine, otkriva dokaze koji povezuju Da Vinčija i Daleki istok.

Za kineski Morning Post gospodin Paratiko je rekao: „Ja sam prilično siguran da je Leonardova majka bila sa istoka, ali da bi se uverili u to, moramo da koristimo metod dedukcije“.

„Jedan bogati klijent Leonardovog oca je imao roba po imenu Katarina. Nakon 1452. godine, koja je godina Leonardovog rođenja. Ona je nestala iz dokumenata. Više nije radila tamo“, dodao je istoričar.

Da Vinčijev otac je bio notar, a veruje se da se njegova majka zvala Katarina i da je bila siromašna meštanka.

Ali po najnovijim otkrićima gospodina Paratika, ona je najverovatnije bila robinja. „Tokom renesansnog doba, zemlje poput Italije i Španije bile su pune robova koji su došli sa Istoka“, tvrdi Anđelo i dodaje da postoje određeni aspekti Leonardovog života i rada koji ga dovode u vezu sa zemljama Istoka.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Leonardo da Vinči

„Na primer, činjenica da je pisao levom rukom, s leva na desno, kao i da je bio vegetarijanac, što nije bilo uobičajeno. 'Mona Liza' je verovatno portret njegove majke, kao što je tvrdio Sigmund Frojd još 1910. godine. Na poleđini 'Mona Lize' postoji kineski pejzaž i čak njeno lice izgleda kineski“, istakao je Italijan.

Gospodin Paratiko veruje da je jedini način da se misterija reši – ekshumacija nekog od Da Vinčijevih rođaka u Firenci i uzimanje njegovog DNK.

Anđelo Paratiko napisao je nekoliko romana, uključujući „Bena“, u kojem se pojavljuje mladi Džejms Bond, poslat da ubije Benita Musolinija, kako bi se domogao pisama koja su razmenjivali diktator i britanski premijer Vinston Čerčil.

Njegova najnovija knjiga je engleski prevod latinskog rada, cara Nerona pisanog u 15. veku.

rts

Ove slike su dovoljno jezive i kada ne znate priče koje stoje iza njih

Dejli mejl

Vlasnici ovih tetovaža odavno nisu među živima, ali slike sa njihovih tela i dalje izazivaju pažnju, a sve zahvaljujući izložbi fotografija u Bukureštu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kolekcija je pripadala pokojnom doktoru Nikolaeu Minovici, čuvenom rumunskom forenzičaru, koji je prikupljao tetovirane delove kože sa tela koja su se nalazila na Institutu za forenzičku medicinu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Minovica je napravio studiju u kojoj je pokušao da pronađe povezanost između određene vrste tetovaža i kriminalnog ponašanja.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Izložba se sastoji od kože uzete sa tela od kojih neka potiču s kraja 19. i početka 20. veka.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Među najfascinantnijim tetovažama izdvajaju se one koje je imao krojač po imenu Aleksandar Popesku, rođen u Bukureštu 1900. godine.

U svojoj 27. godini, Popesku je pristupio Legiji stranaca i otisnuo se put Maroka, gde se borio protiv afričkih plemena.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dok je služio na "Crnom kontinentu", istetovirao je brojne delove tela, a tatu-majstor bio je njegov kolega iz Legije stranaca, neimenovani Čehoslovak

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zanimljivo je da su mastilo za tetovažu koristeći mešavinu ulja za tenkove i urina.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ova nesvakidašnja izložba trajaće do 20. aprila 2015. godine, a nalazi se u Sutu palati, središtu muzeja u Bukureštu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Čerčilova slika prodata za 1,8 miliona funti

[You must be registered and logged in to see this image.]

Slika ribnjaka koju je uradio Vinston Čerčil u svom domu na selu prodata je na aukciji za 1,8 miliona funti (2,8 miliona dolara), prenose elektronski mediji.

„Jezero sa zlatnim ribicama u Čartvelu“ premašilo je procenjenu sumu od milion funti koliko je za drugu sliku britanskog ratnog premijera plaćeno 2007. godine.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Čerčilova slika bila je „zvezda“ Sodbijeve jučerašnje aukcije predmeta koji su bili u vlasništvu njegove ćerke Meri Somis, koja je preminula u maju.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Još nekoliko drugih komada otišlo je za iznos veći od procenjenog uključujući Čerčilovu kutiju za dokumenta koja je procenjena na 7.000 funti, a prodata za 158.500 funti, i potpisanu sliku američkog predsednika Frenklina Ruzvelta koja je plaćena 32.500 dolara, deset puta više od procenjene sume.

rts

Zanimljivo upustvo za prepoznavanje stila poznatih slikara

Kao što znamo, ili ne znamo, svaki umetnik raspolaže ličnim stilom koji je proizvod umetnikove spoznaje sveta u kojem on egzistira i stvara, a o kojem svakodnevno stiče novu  misao ili utisak podložan umetničkoj interpretaciji; te ekspresije uslovljene njegovim psiho-fizičkim bićem. Zbog toga svaki umetnik, bio on veliki ili mali, sličan je sebi u svome delu, iako ne mora biti sličan svetu pojavnosti.

Možda ste zapazili jednu karakteristiku intelektualnog staleža: da odlično poznaje svako umetničko delo i njegovog autora. Za takvo poznavanje je sem stalne izloženosti umetnosti potrebna i velika ljubav, ali ukoliko se ne ubrajate u navedene poznavaoce, a želite izbeći da se obrukate u nekom društvu na koje želite da ostavite utisak obrazovane osobe, sažeto i prevashodno zanimljivo upustvo za prepoznavanje stila poznatih slikara koje od nedavno kruži internetom je pravo štivo za vas.


→Ako svi imaju ogromna dupeta to je Rubens


→Ako svi muškarci izgledaju kao ne baš lepe žene kovrdžave kose to je Karavađo


→Ako svima nešto ozbiljno fali to je Pikaso


→Ako sve izgleda kao da ste probali magične pečurke to je Dali


→Ako svi izgledaju kao Vladimir Putin to je Van Dajk


→Ako na slici ima gomila sitnih detalja to je Boš


→Ako svi izgledaju kao hobiti osvetljeni svećom to je Rembrant


→Ako su svi lepi, goli i zgodni to je Mikelanđelo


→Ako vidite balerinu to je Dega


→Ako su kontrast i oštrina pojačani do maksimuma to je El Greko


→Ako su svuda devojke s jednom obrvom to je Frida


→Ako vidite fleku to je Mone


→Ako vidite fleku i srećne ljude na pikniku to je Renoar


→Ako vidite fleku i nesrećne ljude na pikniku to je Mane


→Ako vidite epske scene poput onih iz Gospodara prstenova i žene kovrdžave kose to je Da Vinči


→Ako su tu Excell tabele obojene u crvenu i plavu to je Mondrian


→Ako na slici ima letećih balvana to je Milić od Mačve


→Ako su slike velike najmanje 3 metra i imaju epske istorijske scene to je Paja Jovanović


→Ako sve izgleda kao mnogo dobra fotografija to je Tapi


saznajlako

Unuka Pabla Pikasa rasprodaje njegova dela zbog - osvete

Marina Pikaso rekla da ju je slavni deda ignorisao tokom odrastanja i pustio je da živi u siromaštvu

[You must be registered and logged in to see this image.]

KAKO je izjavila britanskim medijima u kojima je najavila veliku rasprodaju njegovih dela, razlog tome je što je Pikaso ignorisao tokom odrastanja i pustio je da živi u siromaštvu. Ona je još 2001. u knjizi "Pikaso: moj deda" opisala da njega deca nisu interesovala, i da je svakoga ko mu se približi "bacao u očaj". Marina je objavila da je spremna da ponudi sedam Pikasovih radova procenjenih na 2.000.000 funti, a planira da proda i njegovu vilu u blizini Kana.



"Po prvi put radim nešto sa mojim dedom, iako on više nije sa nama. Rasprodaja je način da postane deo mog životnog cilja i rada. Raspolažem Pikasovom kolekcijom koja broji četiri stotine slika i sedam hiljada skica, i ovo je dobar način da primoram mrzovoljnog genija da uradi nešto za decu, makar četrdeset godina nakon njegove smrti", izjavila je Marina Pikaso.


novosti.rs

Kako da "na prvu" odmah prepoznate neka od najpoznatijih djela..

TUŽNA SUDBINA JEDNE MUZE

Inspiracija poznatog slikara umrla je u bedi psihijatrijske klinike

Dejli mejl / M.A. | Foto: Wikimedia Commons |

Fani Kornfort, riđokosa lepotica i jedna od glavnih muza britanskog slikara Dantea Gabrijela Rosetija kraj života dočekala je u siromaštvu, na jednoj psihijatrijskoj klinici.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Jedno od Rosetijevih dela inspirisano Fani Komfort

Detalji o tome gde i kako je preminula Fani Kornfort iz Zapadnog Saseksa u Engleskoj, koja je bila Rosetijev model i ljubavnica, bili su obavijeni velom tajne sve dok njen biograf, istoričarka Kersti Stonel Voker, nije pregledala bolničku dokumentaciju i saznala da je rođokosa lepotica, čije lice krasi mnoga umetnička dela njenog ljubavnika, preminula u siromaštvu na psihijatrijskoj klinici "Grejlingvel".

Podaci otkrivaju da je umrla 24. februara 1909, u 74. godini, da je patila od “senilne demencije, rastrojenosti, mentalne zaostalosti i nesposobnosti za razumnu konverzaciju, slabog pamćenja i nesanice”.

Rođena 1835. kao Sara Koks, Fani je Rosetija upoznala 1858. i postala jedna od žena koje su mu bile ljubavnice i modeli. Pozirala mu je za najmanje 60 umetničkih dela.

Zahvaljujući medicinskoj dokumentaciji psihijatrijske klinike "Grejlingvel" u Čičesteru koja se danas čuva u arhivu Zapadnog Saseksa, Stonel Vokerova je našla mesto na kome je Fani sahranjena i položila cveće na njen neobeleženi grob.

“To je veoma tužna priča, mada bolnica nije bila užasno mesto, zapravo, imala je napredan pristup mentalno obolelima. Sahranjena je zajedno s nekolicinom ljudi, ali ne na groblju za najsiromašnije”, izjavila je za “Gardijan” Stonel Vokerova.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Dante Gabrijel Roseti

Roseti je bio sin italijanskog slikara Gabrijela Paskvalea Đuzepea Rosetija i njegove supruge Frensis Polidori. Rođen je u Londonu 1828. i poznat je po slikama, ilustracijama, prevodima i poeziji.

Godine 1848. osnovao je Prerafaelitsko bratstvo sa savremenicima Vilijamom Holmanom Hantom i Džonom Everetom Mileom. Najpoznatije slike su mu “Beata Beatriks”, “Devojaštvo Device Marije” i “Kako su se upoznali”.

Protivnik Leonarda i Mikelanđela
Roseti je bio član umetničkog bratstva Prerafaeliti. Ovo bratstvo bilo je posvećeno stvaranju dela koja odbacuju maniristički pristup koji su usvojili Rafael i drugi renesansni slikari. Roseti, Hant i Mile su smatrali da su Rafael, Mikelanđelo i Leonardo da Vinči negativno uticali na umetnost i želeli su da vrate intenzivne boje i kompozicije sa puno detalja, karakteristične za italijansku umetnost 15. veka.

Ušao u farmerkama, odneo sliku od 66 miliona dolara
IZVOR: QZ
Ko je čovek koji je na nedavnoj aukciji u Njujorku jednu Van Gogovu sliku platio 66 miliona dolara?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na velikim aukcijama, na kojima se prodaju predmeti čija vrednost se meri milionskim iznosima, kupci najčeće šalju ponude telefonom i preferiraju da ostanu anonimni. Tako je bilo i na nedavnoj aukciji u Sotbiju, kada je jedan kupac platio preko 66 miliona dolara za sliku Van Goga “L’Allée des Alyscamps”. Iako je identitet kupca ostao nepoznat, njegovo prisustvo u njujorškoj aukcijskoj kući se i te kako osećalo.

Sedeo je u donjem delu sale, bio je obučen u farmerke i jaknu sa kapuljačom, a već to ga je razlikovalo od ostalih ponuđača koji su mahom bili obučeni u odela. Prodavac umetnina iz Japana, koji je sedeo pored njega, potvrdio je da ga je čuo kako telefonom priča kineski, ali je rekao kako misteriozni kupac nije Kinez.

Van Gogova slika, na kojoj se nalazi drveće u jesen, nastala je 1888, tokom “zlatnog perioda Van Gogovog stvaranja” kako navodi Sotbi. Slika je nastala otprilike mesec dana pre nego što je Van Gog sebi odsekao uvo. Njena prvobitna vrednost je procenjena na 40 miliona dolara.

To je, inače, druga najviša cena za neko Van Gogovo delo. Njegova najskuplja slika je bila “Portrait of Dr. Gachet” koju je 1990. jedan japanski kolekcionar platio astronomskih 82,5 miliona dolara. “L’Allée des Alyscamps” su prestigli sliku “Still Life, Vase with Daisies, and Poppie” koju je jedan kineski biznismen prošle godine platio 61,8 miliona dolara.

Ovogodišnja Sotbijeva aukcija bila je druga po uspešnosti u zarađenom novcu. Najuspešnija je bila prošlog novembra, kada je inkasirano 422 miliona dolara, dok je ovog aprila kuća napravila pazar od 368 miliona. Jedna Pikasova slika je prodata za 29 miliona, jedna Moneova za 20,4 miliona, a takođe Moneova “Nympheas” za cela 54 miliona dolara. Sve slike su nadmašile prvobitno očekivane sume.

Svetsko tržište umetninama je prošle godine oborilo rekord. Prošle godine su na svetskom tržištu oboreni svi rekordi zarade novca kojim su plaćena velika umetnička dela, jer je ta suma na globalnom nivou iznosila čak 51 milijardu evra.

Imajući u vidu svetsko finansisjko tržište i poreske oaze koje se sve više kontrolišu, broj bogataša koji kupuju umetnine umesto da čuvaju svoj novac u bankama porastao je prošle godine za jedan odsto.

Većina tih kupaca dolazi iz Kine – od svih kupaca svetskih umetnina prošle godine, čak 22% njih čine Kinezi. Kako je kineska vlada u konstantnoj borbi protiv korupcije, biznismeni koji kupuju preskupa umetnička dela su konstantno pod lupom države.

S obzirom na to, identitet kupca u jakni s kapuljačom zanimaće mnogo širi krug ljudi od onih koje zanima isključivo umetnost.

U avgustu 1943. godine, savezničke vođe bombardovale su nekoliko italijanskih gradova, uključujući i Milano. Mnoge istorijske crkve i zgrade u kojima su se nalazila dela mnogih velikih umetnika su ili uništene ili teško oštećene, uključujući Duomo, Kastelo Sforcesko, Teatro ala Skala i Santa Maria dela Gracija
[You must be registered and logged in to see this image.]
Slika "Tajna večera" Leonarda Da Vinčija je jedna od najcenjenijih i najpoznatijih umetničkih dela u svetu već više od 5 vekova. Ali, tokom Drugog svetskog rata, zamalo da postane "istorija" u više od jednog smisla te reči.
U avgustu 1943. godine, savezničke vođe bombardovale su nekoliko italijanskih gradova, uključujući i Milano. Mnoge istorijske crkve i zgrade u kojima su se nalazila dela mnogih velikih umetnika su ili uništene ili teško oštećene, uključujući Duomo, Kastelo Sforcesko, Teatro ala Skala i Santa Maria dela Gracija.
U poslednjoj navedenoj crkvi Da Vinči je naslikao mural "Tajna večera" direktno na zid 1495. godine. 15. avgusta, 1943. godine jako eksplozivna bomba pala je svega 80 metara daleko od murala. Zgrada je gotovo bila srušena, krov je popustio i zidovi su razbijeni. Na slici možete da vidite koliko je crkva bila uništena.
[You must be registered and logged in to see this image.] foto MonumentsMen.com
Za divno čudo, zid na kom se nalazio mural je još stakao u oblaku prašine. U nadi da zaštite rad Da Vinčija protiv takvih napada, zvaničnici su ga sačuvali sa džakovima peska i skelom koju su napravili godinu dana ranije. Ova mera predostrožnosti urađena je u mnogim muzejima i crkvama širom Italije kada je izbio rat, čak i skulpture, kao što je Mikelanđelov David su obložene kulama od cigli kako bi se zaštitili od bombi i gelera.
Nisu želeli da izlože ove komade događajima, zvaničnici su bili u stanju da odmah procene štetu. "Leonardova "Tajna večera" je možda u ruševinama", napisao je kustos Din Keler 1944. godine. Začudo, kada su uklonjene skele, Da Vinčijevo remek-delo bilo je u relativno dobrom stanju.
Ovo zapravo nije bio prvi put da je "Tajna večera" bila tako blizu uništenja. Tokom Napoleonovih ratova, njegovi vojnici su upali u Santa Maria dela Grazija. Kada im je dosadilo, koristili su "Tajnu večeru" kao metu, sa Isusovim licem kao centrom. Pogodili su "metu" bar nekoliko puta, ali mural je naknadno obnovljen.

 
 
 

(MentalFloss)

Gotovo da nema kuće u socijalističkoj Jugoslaviji koja na zidu nije imala sliku uplakanog dečaka. Malo ljudi zna pravu istinu o ovoj slici. Više od sto ljudi prijavilo je ista ili slična iskustva sa ovom slikom. U svakoj situaciji je slika „Dečaka koji plače“ ostala potpuno netaknuta.


[You must be registered and logged in to see this image.]

U jezivoj, zastrašujućoj priči koja je potresla američku naciju 1985. godine, jorkširski dom Rona i Mej Hol je progutala vatra! Međutim, ono što je zaista neverovatno je to da je sika „Dečaka koji plače“ ostala netaknuta.

Slika „Dečaka koji plače“ je delo italijanskog slikara Bruna Amadia koja se masovno prodavala širom sveta. Bruno je takođe poznat i kao Đovani Bragolin. Slika se prodavala širom sveta od 1950. godine. Ima mnogo različitih varijacija, kako dečaka, tako i devojčica.

O ovoj slici je još tada počela da se širi urbana legenda. Vatrogasac je 4. septembra 1985. godine prijavio britanskom tabloidu „The Sun“ da je pronašao neoštećene kopije slike i to iz mnogo kuća u koje je išao da gasi požare. Stiv Pant, britanski pisac i komičar, istražio je kletvu koja prati sliku „Dečak koji plače“ u svojoj radio emisiji.
Iako je program komičnog sadržaja, Pant je veoma ozbiljno pristupio ovoj temi. On je rešio da testira ovu sliku. Testiranje je pokazalo da su otisci tretirani lakom koji sadrži sredstvo protiv požara, i da će biti prava propast ako se slika okači na zid. To rezultira da će slika pasti licem prema podu i na taj način će biti zaštićena.
Ipak, nije preporučljivo držati slike tužnih motiva u domu, jer to priziva negativne okolnosti.

BKTVnews

U periodu od jula do decembra 1945. godine Han van Megeren slikao je svoj poslednji falsifikat. U pitanju je kompozicija poznata kao „Mladi Isus u hramu“, urađena u stilu značajnog holandskog slikara Johanesa Vermera
Niti je ova slika nastajala u tajnosti niti je njen tvorac u to vreme bio nepoznata i anonimna ličnost, kako bi se to moglo očekivati uzimajući u obzir prirodu njegovog zanata. Naprotiv, izradu slike pratili su svedoci koje je imenovao sud i reporteri zahvaljujući kojima je ime Hana van Megerena postalo dobro poznato široj javnosti. U pitanju je bio sudski proces povodom jedne od najuzbudljivijih umetničkih prevara 20. veka.
Tokom dve godine, koliko je proces trajao, Van Megeren je, paradoksalno, istovremeno dokazivao i svoju nevinost i svoju krivicu.Priča o verovatno najpoznatijem i najgenijalnijem holandskom falsifikatoru počinje 10. oktobra 1889. godine u Deventeru. Još kao mali pokazivao je sklonost ka slikarstvu, što nije bilo po volji njegovom ocu koji je činio sve ne bi li ga u tome obeshrabrio. Mladi Han van Megeren upoznaće Bartusa Kortelinga, nastavnika i slikara, koji će mu neko vreme biti mentor i imati značajan uticaj na njega. Korteling je bio fasciniran delom Johanesa Vermera i proveo je dosta vremena objašnjavajući Hanu Vermerovu tehniku i stil, učeći ga čak kako da spravlja boje poput ovog velikog majstora.Izgledalo je da njegova slikarska karijera dobro napreduje, međutim, kritičari su mu posle nekog vremena postali mnogo manje blagonakloni. Zamerali su mu da je previše fokusiran na dela starih majstora i isuviše pod uticajem njihovog stila, osporavali mu talenat i originalnost, a njegov dar smatrali ograničenim jedino na imitiranje i kopiranje. Van
Megerena su oštre kritike veoma pogodile. Žestoko se branio, ali posledica je bila samo dalje gubljenje reputacije i simpatija kritičara. Ozlojeđen, povlači se na jug Francuske, čvrsto rešen da se osveti za nepravdu koju je smatrao da mu je naneta i dokaže svoju vrednost. Tako počinje druga faza u njegovom životu, koja će ga naposletku i proslaviti.
[You must be registered and logged in to see this image.]
imitiranje i kopiranje. Van
Megerena su oštre kritike veoma pogodile. Žestoko se branio, ali posledica je bila samo dalje gubljenje reputacije i simpatija kritičara. Ozlojeđen, povlači se na jug Francuske, čvrsto rešen da se osveti za nepravdu koju je smatrao da mu je naneta i dokaže svoju vrednost. Tako počinje druga faza u njegovom životu, koja će ga naposletku i proslaviti.

Karijera falsifikatora

Ono što je Van Megeren imao na umu bilo je stvaranje savršenih falsifikata. Kao slikara koga će falsifikovati odabrao je Johanesa Vermera.
Imao je više razloga za ovaj odabir. Jedan od njih je bila činjenica da je već bio dobro upoznat sa Vermerovim stilom i tehnikom zahvaljujući svom mentoru Kortelingu. Drugi razlog je bio veoma mali broj slika pripisivanih Vermeru. Njegov opus je činio svega jednu desetinu opusa njegovog savremenika Rembranta. Mnogi istoričari umetnosti su ostavljali mogućnost postojanja još Vermerovih radova i teško da bi ikome bilo sumnjivo ako bi oni počeli da se „otkrivaju“.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Ne prepuštajući ništa slučaju, u periodu od 1932. do 1937. godine Van Megeren brižljivo izučava Vermerov život i delo. U cilju stvaranja što vernijih falsifikata, koristio je sedamnaestovekovna platna i sam pravio boje na isti način i uz pomoć istih materijala kao i Vermer. Samostalno je izrađivao čak i četkice, koristeći pritom jazavčevu dlaku.
S obzirom na to da je uljanim bojama potrebno nekoliko decenija da se u potpunosti osuše, najveći izazov bilo je napraviti slike koje će izgledati kao da su oko tri veka stare. I taj problem je uspeo da reši, nakon dosta eksperimentisanja. Dodavao je fenol formaldehid, sintetsku smolu, u svoje boje, a  slike bi pekao pri određenoj temperaturi. Naposletku, prelazio je valjkom preko slike da stvori sitne naprsline u nanosu boje. Na ovaj način stvarao je veoma uverljive slike.
U početku se striktno držao tipičnih Vermerovih tema, slikajući uglavnom enterijere sa scenama iz građanskog života.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Ubrzo se odlučuje na rizik. Slika „Večeru u Emausu“, inspirisanu Karavađom, ali u Vermerovom stilu. Vermer nikad nije naslikao ovako nešto, ali su slike iz njegove rane faze odavale uticaj Karavađa.
Postojanje jedne takve slike nije bilo nemoguće. Van Megerenova ambicija ionako nije bila da samo kopira stare majstore, već da stvori slike kojima će moći da im parira. Slikajući „Večeru u Emausu“ to je i uspeo. Kritičari, stručnjaci, kolekcionari, ljubitelji umetnosti, svi su naseli na njegovu prevaru. Jedan od najautoritativnijih stručnjaka tog doba, Abraham Bredius, ushićeno je pisao o ovom „otkriću“, čak nazivajući „Večeru u Emausu“ Vermerovim remek-delom.

Slika je prodata za 550,000 nekadašnjih holandskih guldena, što danas iznosi oko četiti miliona dolara.
Van Megeren je nastavio da slika falsifikate na način kako je to učinio sa „Večerom u Emausu“. Svi su prodavani po cenama koje danas iznose više miliona dolara.
Jedan Van Megerenov falsifikat dospeo je u posed Hermana Geringa. U pitanju je delo „Hrist i preljubnica“. U zamenu za njega Gering je dao 137 originalnih slika, koje su većinom bile opljačkane tokom nacističke okupacije Holandije. Smatrao je ovu sliku najvrednijom u svojoj kolekciji i sa ponosom je isticao, ni ne sluteći da je u pitanju falsifikat.

Na Van Megerenovu nesreću, Gering je brižljivo beležio sve podatke koji su se ticali  kupovine i nabavke slika za njegovu kolekciju. Nakon rata, policiji nije bilo teško da, služeći se tim podacima, dođe do Hana van Megerena. Optužen je za prodaju holandskog kulturnog blaga okupatorima. Suočen sa mogućnošću da bude osuđen za kolaboracionizam, za koji se mogla dobiti i smrtna kazna, Van Megeren odlučuje sve da prizna.

Od izdajnika do nacionalnog heroja

„Slika u Geringovom posedu nije, kao što vi mislite, Vermerova, već Van Megerenova!“, izjavljuje policiji 1945. godine. „Ja sam je naslikao!“
Niko mu nije verovao. Kako je moguće da je uspeo da proizvede tako verodostojan i kvalitetan falsifikat? Van Megeren predlaže da naslika još jednog „Vermera“ i time dokaže da govori istinu. Sud na ovo pristaje, a rezultat je slika„Mladi Isus u hramu“, koja je razvejala sve sumnje povodom pravog autorstva slika koje su dotad pogrešno pripisivane Vermeru.

Van Megeren je oslobođen pređašnjih optužbi za prodaju holandskog kulturnog blaga okupatorima, s obzirom na to da je u pitanju bio falsifikat. Stekao je veliku popularnost tokom sudskog procesa kao čovek koji je nasamario Geringa. Situaciju je dobro iskoristio u svoju korist, tvrdeći da mu je motiv za prevaru Geringa bio da sačuva originalna umetnička dela. Najzad, dobio je onih 137 slika u zamenu za „Hrista i preljubnicu“.
Od izdajnika i kolaboracioniste postao je nacionalni heroj. Naposletku mu je suđeno kao falsifikatoru, za šta je dobio minimalnu kaznu od godinu dana zatvora. Međutim, nikada nije odslužio ni dan svoje kazne. Preminuo je mesec dana nakon presude, 30. decembra 1947. godine od posledica dva srčana udara.
***
Sudbina Hana van Megerena neobična je po mnogo čemu. Sigurno je među retkim falsifikatorima, ako ne i jedini, koji nije otkriven zbog neke greške ili nesmotrenosti u izradi falsifikata. Sticaj okolnosti naveo ga je da sam prizna svoju krivicu. Pa i tad ju je morao dokazivati slikanjem novog falsifikata. Da su se stvari odvijale drugačije, ko zna koliko bi vremena prošlo pre nego što bi njegova prevara bila otkrivena.
I reputacija i popularnost koje je stekao su vrlo neuobičajeni za jednog falsifikatora. Ipak, uprkos svemu, njegova dela nisu mogla izbeći sudbinu koja je namenjena falsifikatima. Zanimljivo je da je njegova poslednja slika, „Mladi Isus u hramu“, kasnije prodata po ceni od svega 7000 današnjih dolara, što je neuporedivo manje u odnosu na njegove druge falsifikate.
Naravno, u vreme kada su oni prodavani nije se znalo da su falsifikati. Jednom prilikom, osvrćući se na sudbinu svog prvog velikog falsifikata, „Večere u Emausu“, Van Megeren je izjavio:

Citat :

„KOLIKO JUČE OVA SLIKA JE VREDELA MILIONE GULDENA, A STRUČNJACI I LJUBITELJI UMETNOSTI DOLAZILI SU SA SVIH STRANA SVETA I PLAĆALI DA BI JE VIDELI. DANAS NE VREDI NIŠTA I NIKO NE BI NI ULICU PREŠAO DA JE VIDI ZA DŽABE. ALI SLIKA SE NIJE PROMENILA. ŠTA JESTE

Ukradena umetnost: najveće pljačke umetničkih dela

Zločini u oblasti umetnosti i kulturnih dobara vremenom su postali unosna preduzetnost sa procenjenim gubicima u milijardama dolara godišnje. U prilog tome govore i činjenice da FBI ima tim koji se bavi tim zločinima.

Naime, postoji arhiva pod nazivom The National Stolen Art File (NSAF), kao i najveća baza privatnih podataka o nestalim i ukradenim umetninama, na čijem sajtu se možete informisati o uslugama i povratku umetničkih dela, osiguravajućim agencijama i agencijama za sprovođenje zakona širom sveta.

Nacističko oduzimanje umetnina

Verovatno najveća krađa umetničkih dela ikada desila se za vreme Drugog svetskog rata. Hitler, kao neuspešni umetnik, želeo je da osnuje muzej evropske umetnosti sa klasičnim delima, dok će degenerisana umetnost, poput modernih dela kubizma, futurizma, dadaizma, biti uništena.

Konfiskovali su umetnine iz mnogobrojnih muzeja, privatnih kolekcija, otimali su od imućnih Jevreja, kako slike tako i književna dela, srebro, zlato, kristal, ukrase, rukopise, nacrte, sklupture, itd. Mnogi muzeji su posle pljačkanja uništeni, organizovane su javne izložbe i prodaje izopačene umetnosti, javna paljenja, aukcije, kako javne tako i privatne.

Iako je mnogo toga vraćeno u godinama posle rata, procenjuje se da je oko 20% evropske umetnosti oteto, a oko 100 000 predmeta nije nikada nađeno ni vraćeno zakonitim vlasnicima. Od toga su, na primer, neka dela Van Goga, Ćilibarska soba i Rafaelov Portret mladog čoveka (vrednost: 100 miliona dolara).

Među vraćenim nalazi se portret Adele Bloh-Bauer (135 miliona dolara).

Neka značajna dela nalaze se u sumnjivo stečenim zbirkama kolekcionara kao što je na primer, Emil Georg Birle koji se obogatio prodajom oružja Hitleru. U njegovoj zbirci je Pol Sezan – Dečak u crvenom prsluku (110 miliona dolara), Edgar Dega, Pol Gogen, Klod Mone, Pjer August Renoar, Amadeo Modiljani, Vinsent Van Gog. I jedno od najpoznatijih vraćenih umetničkih dela jeste Mikelanđelova Bogorodica iz Briža koju su pronašli agenti Monuments Men-a.

Mona Liza

Ako ste mislili da je nemoguće ukrasti najpoznatiju sliku na svetu, varate se!

Avgusta 1911. godine, Mona Liza (100 miliona dolara) je ukradena iz Luvra. Isprva se mislilo da je lopov neko od modernih neprijatelja klasične umetnosti, pa je ispitivan avangardni pesnik Gijom Apoliner, a za njim i Pablo Pikaso. Dokazi nisu postojali.

Dve godine nakon toga, uhapšen je Vićenco Peruđa u pokušaju da se otarasi slike u Italiji. Peruđa je ušao u muzej obučen u radničko odelo, sliku sakrio pod odelo i išetao.

Ono što nije tada shvatao jeste da ju je učinio najpoznatijim umetničkim delom na svetu, kada je osvanula na svim naslovnim stranicama, jer pre toga, nije bila ništa poznatija od ostalih Da Vinčijevih dela.

Kada je uhapšen, rekao je da je pokušavao da bude nacionalni heroj i samo je hteo da vrati sliku svojoj domovini. Bio je osuđen na samo sedam meseci zatvora.

Krađa iz muzeja The Kunsthal

Oktobra 2012. godine lopovi su za svega tri minuta odneli sedam vrednih dela, među kojima su Gogen „Femme devant une fenêtre ouverte, dite la Fiancée”, Mone „Charing Cross Bridge, London”, Pikaso „Harlequin Head”.

Ukupna vrednost procenjena je na 24 miliona dolara, a sva dela su uništena. Kada su lopovi uhapšeni, jedan od lopova je priznao da je njegova majka spalila slike u rerni kako bi se otarasila dokaza protiv sina. Iako su pronađeni neki ostaci, nema čvrstih dokaza, pa se slike smatraju nestalim.

Van Gogova dela

Van Gogova dela nestajala su i u godinama nakon rata. Slika Cveće maka u vrednosti od 55 miliona dolara dva puta je ukradena i smatra se nestalom. Ovo delo jedno je od umetnikovih poslednjih pre nego što je izvršio samoubistvo 1889. godine.

Iz Van Gogovog muzeja 2002. lopovi su odneli dve slike u vrednosti od 3 miliona dolara tako što su se uspeli merdevinama ostavljenim dan pre i izneli ih kroz prozor. Počinioci su uhvaćeni, a Pejzaž u Sheveningenu i Vernici na izlasku iz reformatorske crkve u Nuenenu pronađeni su u Napulju kod mafijaškog klana Kamore tek 2016. godine.

Pikasov Golub

Maja 2010. Godine, u sedam sati ujutru, ukradeno je pet slika u vrednosti od 500 miliona evra.
Lopov je ušao kroz prozor, skinuo slike iz ramova, uključujući i Pikasovu sliku Golub sa zelenim graškom (140 miliona dolara).

Lopov, uplašen, sliku je bacio u kantu za đubre neposredno posle krađe i slika je izgubljena pre nego što su vlasti mogle da reaguju.

Sezanov Dečak u crvenom prsluku

Događaj koji je najviše uzburkao javnost, označen je kao najveća evropska pljačka i u istoriji Švajcarske.

Jednog nedeljnog popodneva 2008. godine, pola sata pre zatvaranja Muzeja fondacije Emila Birlea, tri maskirana muškarca upala su preteći oružjem i velikom brzinom odneli četiri dela u vrednosti od 164 miliona dolara: Pol Sezan Dečak u crvenom prsluku, Vinsent Van Gog Grana kestena u cvatu, Klod Mone Makovi blizu Veteja, Edgar Dega Grof Lepik i njegove kćerke.

Osumnjičena je kriminalna grupa Pink Panter, poznati po pljačkanju svetskih juvelirnica. Malo pre toga, ukradena su dva Pikasova dela iz drugog muzeja, sa kojim su opet bili povezani oni.

Ubrzo posle krađe, pronađen je na parkingu psihijatrijske bolnice u Cirihu napušteni automobil sa slikom Van Goga i Monea na zadnjem sedištu.

Degaova slika je vraćena u tajnosti. Pikasove slike pronađene su u Beogradu 2011. godine, a samo šest meseci kasnije u spektakularnoj poteri pronašli su Sezanovu sliku u istom gradu. Uhapšeni su članovi Pink Panter grupe kada su pokušali da prodaju sliku, a ona je bila sakrivena ispod krova kamioneta.

Muzej Izabele Stjuart Gardner

Najpoznatija svetska pljačka umetnina, izvršena 1990. godine u vrednosti od 500 miliona dolara, do danas nije rasvetljena.

Dva muškarca maskirana kao policajci, pod izgovorom da se javljaju na poziv, savladali su obezbeđenje i ukrala trinaest dela Rembranta, Vermera, Degaa i Manea, predmete stare 3,000 godina, antikvitete iz dinastije Šang, i to sve za devedeset minuta.

Među nestalim delima je Rembrantovo Oluja na Galilejskom moru (3,4 miliona dolara) i Vermerovo delo Koncert (200 miliona dolara).

Ukradena su dela bez neke logike i smisla, neka isečena iz ramova, druga izbijena, ostavljene su slike mnogo vrednije, svi predmeti su se nalazili na drugom spratu osim Manea, koji je bio na prvom gde detektori pokreta nisu zabeležili nikakve aktivnosti, nije bilo mnogo forenzičkih dokaza, a fizički opis lopova je bio poznat u nekoj meri.

Osumnjičeni su bili sami čuvari muzeja, dileri umetnina, lopovi, mafija, narko karteli, irska vojska, ali niko nije optužen i dela nisu nađena do danas. Slučaj je zastareo pa niko i neće biti optužen. FBI je raspisao nagradu od 10 miliona dolara za informacije koje će dovesti do pronalaska umetnina.

Prazni okviri ukradenih slika vise i danas u muzeju kao podsetnik na krađu i nadu da će se slike jednog dana ipak vratiti.


kultivisise.rs

Đotov diavolo

Đoto di Bondone/Giotto di Bondone/ 1267 – 1337/ poznatiji kao Đoto je florentinski slikar, skulptor i arhitekta. Prvi genije umetnosti rane italijanske Renesanse. Živeo je i radio u vreme kada se ljudski um oslobodio od okova srednjovekovnog mračnjaštva. Njegova dela su uglavnom sa tradicionalnim religijskim motivima, ali je Đoto uneo u svako delo ovozemaljski život i životnu snagu. Kompozicije na njegovim freskama su jednostavne, oslobođene bizantiske ikonografije i tradicionalnih šema romantičkog slikarstva, pozadina je sporedna, a scene ovozemaljske. Ljudi i zivotinje na njegovim freskama su stvarni, trodimenzionalni i životni, sa emocionalnim ekspresijama. Pojava Đota kao svestranog umetnika označava pojavu novog likovnog izraza arte moderna.

Jedna od najpoznatijih Đotovih ciklusa fresaka/28/ iz 13.veka smatra se Život i smrt Sv.Franje Asiškog koja se nalazi u crkvi u italijanskom gradicu Asizi gde je Sv.Franjo sahranjen.
Da li je Đoto autor ovih fresaka nije samo predmet diskusije kod poznavalaca njegovog umetničkog opusa, već jedna od najkontroverznijih tema u istoriji umetnosti. Osporava mu se autorstvo za zadnje tri freske 26-28 za koje se smatra da ih je nacrtao umetnik St Cecilia Master.
Freske Sv.Franje su delo, svakako, genija, medjutim istoričare umetnosti, kritičare i poznavaoce Đotovog opusa zbunjuju i stilske razlike u freaskama iz crkve Sv. Franje i Đotovih fresaka iz kapele Arena u Padovi kao vreme kada su nastale.

Najpoznatija Đotova freska iz ciklusa Život i smrt Sv.Franja je freska br. 20. Prilikom restauriranja, istoričarka umetnosti Kjara Frugone otkrila je u gornjem delu freske, sakrivenu medju oblacima, profil lica đavola sa rogovima kukastog nosa i karakterističnog osmeha u okviru nacrtane scene. Lik đavola ne može da se nasluti i vidi kada se freska gleda sa poda u crkvi, ali se jasno nazire na fotografiji u gro planu.Teško je objasniti razloge zašto je Đoto đavola zakamuflirao u oblacima. Serđo Fuseti, glavni restaurator, smatra da je Đoto možda hteo da se malo zabavi i napakosti nekome koga je poznavao predstavljajucći ga kao đavola.


Snežana Moračić

Slika "Haos. Stvaranje sveta", inspirisan stihom iz Knjige Postanka:
"I bilo je veče, i bilo je jutro, jedan dan"

Nikolaj Gogol, sa kojim se susreo u Italiji, napisao mu je: "Vaš Haos izazvao je haos u Vatikanu"
Izložena u Veneciji

Ива́н Константи́нович Айвазо́вский 1817-1900.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Umetnici koji su svoje mane pretvorili u umetnost
Predstavljamo vam interesantne priče i poznate umetnike čije zdravstveno stanje nije bilo prepreka za njihovu umetnost, već izvor inspiracije i kreativnosti.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Kada govorimo o umetnosti, uvek se osvrćemo na ljude čiji nas je rad na neki način fascinirao. Ipak, vrlo često ne poznajemo njihov život ili okolnosti u kojima su nastala njihova umetnička dela. Ovo su poznati stvaraoci koji su svoje mane pretvorili u umetnost.

Frida Kalo

„Nisam bolestna. Slomljena sam, ali srećna što sam živa sve dok slikam. „- Frida Kalo

Frida Kalo je jedna od najpoznatijih slikarki dvadesetog veka. Sa svojim jedinstvenim stilom i načinom razmišljanja stvorila je simboličke slike koje jasno prikazuju njen mučeni život.

Godine 1925. kada je imala samo 18 godina, doživela je saobraćajnu nesreću koja je ostavila teške posledice, uglavnom na njenoj kičmi. Posle nekoliko operacija, ona je uspela da se pokrene, ali do kraja života živela je u stalnom bolu.

Umesto da bude poražena okolnostima, ona ih je iskoristila kao umetničku inspiraciju i temu u svojim slikama.

Tokom svoje plodne karijere, Frida je prikazala svoje vizije o životu koristeći bol kao podsticaj za prevazilaženje svog stanja.

Frida je kasnije bila inspiracija drugim slikarima koji su patili od medicinskih bolesti, što se i ogleda u njihovim slikama.

Pjer August Rembrandt

Ovaj čuveni slikar, koji se smatra centralnom figurom impresionističkog pokreta, vodio je relativno zdrav život sve do poslednjih godina, kada je patio od reumatoidnog artritisa. To je progresivni nivo deformiteta na rukama i ankiloza, bolest koja otežava kretanje. Međutim, to ga nikada nije sprečilo da slika.

Iako je mogao da drži četkicu, bila mu je potrebna stalna pomoć od drugih koji bi ga pridržavali na mestu dok je slikao.

Kada je 2004. godine izvršena analiza većine njegovih slika, dokazano je da je Rembrandt patio od stereosorpcije, što je otežavalo njegovu sposobnost da doživi treću dimenziju.

Ako se bliže pogledaju njegovi portreti, posebno oči subjekata, može se uočiti blago odstupanje koje pokazuje način na koji je video život.

Domenikos Theotokopoulos – El Greko

Iako je rođen na Kritu, El Greko je razvio svoj zanat u Španiji kao jedan od najreprezentativnijih umetnika španske renesanse.

Njegove izdužene figure su predmet mnogih kontroverzi.

1913. godine, nastala je teorija da je El Greko imao ozbiljan astigmatizam, što je značilo da on percipira iskrivljene slike.

Ova teorija je imala smisla, ali novije studije donose nova saznanja.

Naučnik Stjuart Anstis sa Kalifornijskog univerziteta naglasio je da ljudi sa ovakvim problemima moraju imati korekcione naočare i ako ih ne koriste, oni mogu videti samo zamućene, iskrivljenje i nerealne slike. Očigledno je da ovo korisno pomagalo nije postojalo u El Grekovo vreme.

Bez obzira da li je teorija relevantna ili ne, ne možemo odbaciti moćne slikarske sposobnosti El Greka.

Klod Mone

Kao jedan od osnivača impresionizma, Mone je dobijao katarakte sa godinama.

Kao što je Mihael Marmor M.D. navodio u svojoj studiji Oftalmologija i Umetnost, „Moneova kasna dela su čudno gruba ili ukrašena i izgledala su kao potpuna suprotnost najfinijih dela koje je slikao tokom godina“.

Katarakte nastaju zbog neprozirnosti očnih sočiva, što izaziva izobličenje boje i utiče na jasnoću vida, te se tako jasno objašnjava promena u delima Monea.

Pol Sezan

Smatra se da su problemi sa vidom bili čest izazov za impresionističke i post-impresionističke umetnike, što je dosta doprinelo njihovoj individualnosti i posebnom stilu.

Pol Sezan imao je miopiju oka, što je bolest koja čini da udaljeni predmeti izgledaju potpuno zamućeno.

Kroz fotografije i sakupljene priče, stručnjaci znaju da Sezan nikada nije nosio naočare, a njegovo stanje vida može se uočiti na njegovim slikama gde predmeti koji su udaljeni deluju zamućeno, u odnosu na predmete koji su blizu.

Vinsent van Gog

Smatra se da je ovaj poznati slikar verovatno patio od manično-depresivne psihoze koja je zajedno sa drugim faktorima dovela ovog umetnika do toga da sebi odseče uvo i izvrši samoubistvo u 37. godini.

Ipak, dok njegovo psihičko stanje nije dovelo do samoubistva, nedavna istraživanja otkrila su da je on, takođe imao i glaukom.

Glaukom je bolest koju karakteriše progresivno oštećenje mrežnjače i očnog nerva. Jedan od glavnih simptoma je pojavljivanje tamnih senki u vidu.

Naučnici tvrde da je upravo postojanje ove bolesti navelo Van Goga da okružuje svoje predmete tamnom senkom.