Nasi pisci-diplomate




Генерација знаменитих писаца нашла се у дипломатској служби у време око Другог светског рата – само кроз посланство Краљевине Југославије у Риму током петнаестак година прошли су Иво Андрић, Милан Ракић, Растко Петровић, Јован Дучић и Милош Црњански

озом из Београда, у пролеће 1938. године, Милош Црњански кренуо је пут Рима, да открије да вечни град није онакав каквим га памти из својих ранијих боравака 1921. и 1925. године. Додуше, признаје да ни он сада не гледа Рим очима песника, путника, путописца, већ очима аташеа за штампу који положај своје земље између Берлина и Рима види као безизлазан, а будућност као потпуно неизвесну. У Посланство Краљевине Југославије смештено у вили Боргезе, надомак Тибра, Црњански долази из Берлина.
Путујући у промењени Рим, листа своје путописе „Љубав у Тоскани” које није читао осам година. Још не слути да ће у Риму чути вести о мартовском преврату у својој земљи, бомбардовању Београда. Оно што поуздано зна, то је да ће наставити неписани обичај римског посланства у коме су пре њега радили Милан Ракић, Иво Андрић, Јован Дучић, Растко Петровић. Још један класик српске књижевности стигао је у Рим 2. маја 1938. године.
Поплаве сећања
„Песници су, у то време, улазили у дипломатију, лако, јер се литература јако ценила, као један од путева ка уједињењу нашег народа”, разматра у „Ембахадама”, сећањима на људе и догађаје из времена кад је радио у посланствима у Берлину, Риму, Лондону, Милош Црњански (1893–1977). Шта су о томе мислили савременици сазнајемо од Црњанског на неколико места. Милан Стојадиновић, председник Владе Краљевине Југославије, ценио је људе од пера у посланствима на страни, посланик из Албаније Јанковић сматрао је да је срамота што су напустили литературу зарад „политике”, Живојин Балугџић, дугогодишњи дипломата, био је опрезан с њима – говорио је да не ваља много причати књижевницима јер они после све то напишу. Додуше, кад је Црњански дошао на место аташеа за културну пропаганду у Берлину, Балугџић, тада посланик, уверавао га је да неће имати никаквог посла, јер песници не треба да раде, они треба да пе Уз њега у Берлину Црњански је почео своје дипломатске дане 1928. године. Испраћен је из Београда с добрим намерама да се у посланству више посвети писању, уз поруку министра двора Јанковића да треба да напише још један роман као „Поплаве”. Не чудите се што никада нисте чули за роман Милоша Црњанског овог назива.
„Књижевник, обично, не памти књиге другог књижевника. Стари господин је хтео да каже да треба да напишем још једне ’Сеобе’. Био је запамтио да кроз тај роман протиче много вода!”, разјашњава загонетку Црњански у „Ембахадама”.
У Берлину је писац „Сеоба” провео годину дана, а у берлинско посланство вратиће се поново децембра 1935. године на место аташеа за штампу. На сопствени захтев, премештен је у Рим 1938. године, где је био до капитулације Краљевине Југославије. Одатле је 2. маја 1941. године отишао у Лондон и ту се завршавају сећања у „Ембахадама”. Тим подацима треба још додати да је Црњански у емиграцији у британској престоници био све до 1965. године, радећи повремено и као књиговођа у обућарској радњи и разносећи књиге, али је тада написао и два велика дела: „Роман о Лондону” и „Другу књигу Сеоба”.
Занимајући се за рад књижевника у Италији, Црњански нам даје њихове кратке портрете. Све их добро знамо као писце, али ево какви су били као дипломате. Први је у Риму, у посланству при Ватикану, био Иво Андрић, „на скромном положају, имао је много успеха”. Ракић је у Риму био у тешко време, кад односи између Италије и Југославије почињу да се заоштравају, али „држао се лепо, поносито”. После њега у вечни град стиже писац-дипломата кога је, изгледа, пратило највише анегдота. „Дучић је у Риму брбљао”, чак тврдио да је нашао и купио једну Микеланђелову скулптуру што Црњански више пута помиње као добру шалу. „Растко, кога је Ракић волео, и мазио, није се мешао у политику”, али је покренуо занимљиво питање о томе колико је наших у италијанској уметности и који су.
На конференцији Мале Антанте на Бледу 1938. године, као да је у питању књижевно вече, а не политичка ствар и то једна од оних мучних, будући да је распад савеза тада био јасан, срећу се Андрић, Дучић, Црњански, Станислав Винавер, који је тада аташе у Прагу, Сибе Миличић, генерални конзул у Холандији. То што је Краљевина Југославија у дипломатији имала своје најбоље писце, ипак, није оно што Црњански издваја као ствар која је заинтересовала странце. Нешто друго је њих одушевљавало.
„Лепота, скромност, поноситост нашег народа, остављали су дубок утисак на сваког странца, без обзира у чијим је рукама била влада, Стојадина, Јанка или Марка.”

Гологлави Консулос-ефенди

Две године после завршетка студија Милан Ракић (1876–193 ступио је у дипломатску службу и у њој провео читав радни век, све до пензионисања 1933. године. Један од најцењенијих међу писцима дипломатама свог времена, у описима страних званичника истицан је као миран, сталожен, изузетно образован. Неки су додавали и да има велику подршку у својој отменој и лепој жени Милици, а било је и оних који су својим владама објашњавали да је Милан Ракић један од најпознатијих српских песника. То што је у римско посланство послат Ракић, тумачило се као знак да краљевина Југословена намерава да ради на поправљању односа с Италијом јер шаље „не само једног од најбољих које имају у дипломатији, него и свог највећег живог поету”. Ипак, Црњански у „Ембахадама” запажа да се у римској вили Боргезе, где је било смештено југословенско посланство, више причало о времену Дучића него Ракића, а видећемо касније и зашто.
Ступио је у дипломатску службу 1904. године и био размештен у конзулат у Приштини, затим у Скопљу, да би од 1908. до 1911. године поново био у Приштини где је обављао дужност конзула. Већ на почетку каријере у Министарству иностраних дела, Ракић је на незгодном подручју које званично припада Турској и стално шаље извештаје о страдању српског живља који живи као између чекића и наковња. С једне стране су Турци који немају снаге нити желе да их заштите, а с друге Арнаути одметнути од турске власти који често нападају Србе.
То је, такође, време четовања у Македонији кад балканске државе, Грчка, Бугарска, Србија, упадају са својим четама на подручје Македоније и тајно пребацују оружје својим људима. И сам конзул Ракић преноси оружје из Врања у Скопље и Битољ. Једном је тајно преко границе пренео 49 револвера и 1750 револверских и пушчаних метака, али записује „убудуће не преносити оволике количине јер пада у очи”. У тешким приликама стижу му бројна писма пријатеља из Београда који покушавају да га насмеју и разведре шаљивим песмама или духовитим опаскама на рачун његовог службовања ословљавајући га са „драги Консулос-ефенди” или „драги мој Божуре”.
После седам година проведених на Косову и у Македонији, Ракић је на новим задацима. Он је, децембра 1912. године, један од чланова српске делегације на Конференцији мира у Лондону између балканских држава и Турске, задужен за питање разграничења с Албанијом. Ради, затим, у Букурешту, Стокхолму, Лондону, Копенхагену. Од године 1921. посланик је у Софији и ту дужност обавља наредних шест година. Немачки посланик у Бугарској Еуген фон Римелин приметио је да чак и међу тада непријатељски настројеним бугарским народом, стиче личне пријатеље и оставља добар утисак. Министарство спољних послова шаље га у Рим 1927. године, где већ на почетку службовања доживљава непријатност од Бенита Мусолинија. На први разговор с италијанским диктатором Ракић је морао да чека шест месеци, јер Мусолини намерно није хтео да га прими, али је допуштао да југословенски посланик свакодневно долази у Палацо Венеција, како би га понизио. Већ тај дочек довољан је разлог за тврдњу Црњанског да је од свих наших посланика у Риму о Мусолинију најмање илузија, уз Балугџића, имао управо Ракић.
О његовом ставу према фашизму, али и дискретном начину на који је решавао проблеме без изазивања скандала сведочи и једна анегдота. Не желећи да скида шешир кад се свира фашистичка химна, а да не би изазвао подозрење ако га не скине, песник је једноставно престао да носи шешир. Остало је забележено и да је краљ Александар Карађорђевић 1929. године нудио Ракићу место министра спољних послова, али да је овај то одбио. За њега још додају да је увек био близак опозиционим струјама, па не чуди да је због сукоба с министром иностраних послова смењен 1933. године. Остатак живота провео је у Београду, одбивши понуду кнеза Павла Карађорђевића да се врати у дипломатију. Умро је 1938. године, у освит Другог светског рата.
У једном писму, објашњавајући детаље своје дипломатске службе, забележио је: „Почињем и сам увиђати да што човек дубље улази у ове наше послове, све више разочарења и жалости има.”

Дука од Требиња

Да ме види моја мила мајка...Јован Дучић, амбасадор у Румунији


„Замислите да је неко рекао мојој мајци да ће јој син бити конзул, она би била изван себе, јер је конзул у њеним очима нешто веома високо, скоро недостижно. А ја сам био више него конзул: амбасадор, први међу Југословенима.” Ове речи Јована Дучића (1874–1943) записао је његов пријатељ, књижевни историчар, Перо Слијепчевић, а често га је у својим сећањима помињао и Милош Црњански који је од свих писаца који су прошли кроз „Ембахаде”, најчешће писао о њему и његовим догодовштинама. Краљевским указом од 10. маја 1910. године Требињац Дучић, кога су пријатељи од милоште звали Дука, именован је за писара прве класе у посланству у Софији и тако ушао у свет дипломатије.
Радио је, затим, у посланствима у Софији, Риму, Атини где долази 1914. године у време кад је посланик Живојин Балугџић, исти онај код кога је у Риму радио Црњански. Балугџић је писцу „Ембахада” испричао како је Дучић, занет лепим Гркињама, око поднева стизао на радно место, а он га је с прозора посматрао како идући ка посланству прво прати једну лепу Гркињу дуж улице, а затим се враћа и прати другу, „која му се ваљда учинила још лепша”. Дучић је доживео и велику непријатност која ће се касније претворити у прави скандал.
Кад је именован за сталног делегата у Друштву народа у Женеви 1924. године, на њега се, због лошег извештаја о раду његових претходника у Женеви, окомио бивши делегат Милутин Јовановић. Он је песнику сместио аферу подметнувши неку жену сумњивог морала да оптужи Дучића да јој је направио дете. После тога, иако се доказало да је жена лагала, Дучић више није могао да остане у Женеви, премештен је у Каиро, а његов агреман, неколико година касније, одбио је Ватикан баш због „женевске афере”. Случај се претворио у скандал кад се Дучић приликом боравка у Београду 1927. године у кабинету заменика министра спољних послова потукао с Јовановићем.
Тридесетих година 20. века Дука је на важном послу у посланству у Риму, где води преговоре с италијанским министром спољних послова грофом Ћаном и припрема потписивање споразума Стојадиновић – Ћано. У извештају о првом разговору с италијанским министром спољних послова „лепотаном Ћаном”, како га је описао Црњански, Дучић уноси готово драмске елементе. „Међу нама нема ничег што нас дели...”, говорио је Ћано Дучићу. „Питање Далмације... Доле! (рече Ћано учинивши преко свог стола гест као да нешто испред себе баца са стола на земљу). Питање Хрватске... доле! (и овде Ћано учини исти енергичан гест). Нема ничег!”
Године 1937. налази се у посланству у Букурешту, а 6. јануара 1939. године указана му је посебна част кад је именован за опуномоћеног амбасадора Краљевине Југославије у Букурешту. Убрзо по избијању Другог светског рата, 1940. године Дучић је у посланству у Мадриду где дочекује део наших дипломата у избеглиштву, међу којима и Милоша Црњанског. Тужној свити која је стигла из Рима, Дучић у возу држи необичан говор – изненађеним дипломатама громогласно објављује да треба да знају с ким су путовали, с великим песником Црњанским и он им ставља у аманет да га чувају као зеницу ока. „Ја сам знао Дучића годинама. Они, који га не знају... слушају га са запрепашћеним лицем”, написао је шеретски Црњански поводом тог догађаја.
Кад је Шпанија признала такозвану независну државу Хрватску, постало је јасно да наш посланик мора да буде повучен из те земље и Дучић тражи да по некој посебној мисији оде у САД. Његов захтев је одбијен, па Дучић о сопственом трошку одлази у Америку 1941. године, настањује се у градићу Герију, у Индијани, где и умире две године касније.
„Не смем ни да се сетим шта сам све видео, доживео, сазнао, прихватио или одбацио за толико времена вечног неспокојства и вечитог трагања за новим”, говорио је Дучић који је својој влади слао извештаје о јачању усташке емиграције у Италији, прогону Јевреја у Румунији, вестима које су истицале Силе осовине да Југославија више не постоји као држава.

Мантил, шешир, наочаре и озбиљан поглед. Такав нас с најпознатијих фотографија гледа данас наш, за сада, једини нобеловац Иво Андрић (1892–1975). Потпуна супротност Дучићу, чију је дипломатску каријеру пратио читав низ анегдота, па и скандала, Андрића озбиљног с наочарима и у оделу можемо замислити и док читамо о његовој дипломатској служби или листамо дипломатске извештаје које је слао надређенима. За разлику од осталих, овде поменутих књижевника, Андрић је стигао и до врло високог положаја: био је заменик министра спољних послова.
Седамнаест година пре него што је именован за другог човека Министарства иностраних дела, почео је дипломатску каријеру као вицеконзул треће класе у Ватикану, где је посланик био чувени правник и лексикограф Лујо Бакотић. Радио је, затим, у посланствима у Букурешту, Трсту, конзулату у Грацу, да би 1923. године био привремено отпуштен из службе јер није имао одговарајуће квалификације које су предвиђали нови прописи. За положај вицеконзула захтевала се факултетска диплома и најмање две године службе у министарству. Пошто је одбранио докторат на тему „ Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” у Грацу, Андрић пише молбу Министарству иностраних дела да буде враћен међу дипломате, наводећи да говори и пише француски, немачки, италијански, а говори и чита румунски, руски, пољски и чешки.
Поново је у служби ван земље 1926. године кад је постављен за вицеконзула у Марсељу и у Паризу. Службовање у француској престоници плодоносно ће се одразити и на његов књижевни рад. Истраживање архиве Министарства иностраних послова, нарочито извештаја француског конзула у Травнику од 1809. до 1814. године, уз податке које је прикупио из Бечког архива, даће му богат материјал за чувени роман „Травничка хроника”, о конзулским временима у Босни. У посланство у Мадриду, где је пре њега службовао Дучић, долази 1928. године, а затим бива премештен у Брисел, па у Женеву, где је био секретар Краљевске сталне делегације при Друштву народа. Ту је провео три године, после чега је враћен у Београд у Министарство иностраних дела, где ће 1937. године бити именован за помоћника министра иностраних дела.
У данима које је историја одредила као почетак Другог светског рата, Андрић је посланик у Берлину где ће две године касније присуствовати потписивању, односно приступању Југославије озлоглашеном Тројном пакту, документу којим су Немачка, Италија и Јапан потврђивале војно савезништво. Његови биографи истичу да је у време кад су вођени преговори о приступању Југославије Тројном пакту Андрић изостављен с неколико важних састанака, због чега је протестовао код тадашњег министра иностраних дела Александра Цинцар-Марковића. Истичући да су приватна лица у два маха водила разговоре с највишим представницима Рајха без знања краљевског посланика, Андрић упозорава да се „овакав начин рада показао увек као користан по Немце, а као штетан по земље које су с њима тако сарађивале”.
Свега седам дана пре чувених мартовских демонстрација, не знајући шта се спрема, Андрић тражи од министарства да га повуку с положаја. То се није десило, јер су тешки дани за Југославију уследили недуго потом. Из Берлина посланик јавља 4. априла да се у немачкој штампи води пропагандни рат против Југославије и да се протурају лажне вести о зверствима над Немцима, као и да се Немци, „изненађени догађајима у Југославији”, убрзано припремају за могући напад, који се и десио 6. априла. С особљем посланства, Андрић напушта Берлин и одлази у швајцарски градић Констанц. Одатле стиже у Београд где ће 15. новембра 1941. године примити вест да је пензионисан. Док бесни Други светски рат, док је Црњански у Лондону, Дучић у САД, Андрић се у ратним годинама потпуно повлачи с јавне и политичке сцене и пише. Романи „На Дрини ћуприја”, „Госпођица” и „Травничка хроника” плод су тог рада и излазе 1945. године.
Приређивачи дипломатских списа Иве Андрића забележили су да је већина извештаја, барем оних који би данас могли бити најзанимљивији, изгубљена, као и да су они вероватно уништени за време немачке окупације и после Другог светског рата. Доступни, за разлику од Дучићевих, па и Ракићевих и Петровићевих, не одају превише писца, већ преданог дипломату који се труди да изнесе што више чињеница, без много мудровања и коментарисања. О дипломатији, заверама, судару цивилизација, политици и разним интересима, Андрић је на најјезгровитији и најлепши начин писао у „Травничкој хроници” у коју се слио и део његовог искуства и сазнања као дипломате на страни.http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/stih-u-fraku

Definitivno osoba koja je obeležila, ne samo srpsku , već i balkansku poeziju i prozu. Njegova „PESMA ŽENI“ spada u red najlepših ljubavnih pesama ikada napisanih, dok delu „BLAGO CARA RADOVANA“ spada u red najčitanijih proznih dela.

Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901. u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beogradu 1908. u izdanju Srpske književne zadruge, kao i dve knjige u sopstvenom izdanju, stihovi i pesme u prozi – Plave legende i Pesme. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd.

Pesma ženi

Ti si moj trenutak i moj sen
i sjajna moja reč u šumu
moj korak i bludnja
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit’ si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.


Blago cara Radovana – Jovan Ducic

U ljubavi se oseca vise nego sto treba, pati vise nego sto misli,
sanja vise nego sto se zivi, i kaze i ono u sta ni sami ne verujemo.
Zaljubljeni se danas ocajno vole, kao sto sutra mogu da se ocajno
omrznu bez stvarnog povoda, kao sto su se i zavoleli bez stvarnog
povoda.

Zaljubljeni covek misli da uvek voli prvi put, iako je pre toga
sto puta voleo; a dogadja se cak da veruje kako je odista samo ovaj
put istinski voleo.

Ljubav je nacesce jedno veliko mastanje, jer smo izmislili sve
vrline kod zene koju volimo, i uobrazili da su sve srece mogucne,
i zakljucili da su sve prepone sitne i neznatne.

Ljubav je ozbiljna i sveta stvar, ali su zaljubljenici - zacudo,
- uvek smesni za sve ostale ljude. Dovoljno je da vam neko ispovedi
da je zaljubljen, pa da mu u vasim ocima padne cena.

Zene ne zna da postuje, nego da voli. Zene ne traze ni da vi njih
postujete, nego da ih volite. Postovanje za njih znaci odsustvo svake
ljubavi, nesto hladno i iz glave, a ne nesto preosecajno i iz duse.
One veruju da nekog treba najpre voleti, kako bi ga zatim isitnski
postovale, a ljudi misle obratno. Zene misle: gde je mnogo postovanja,
tu je malo ljubavi. Zene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad
one same ne vole, i zato se cesto predaju i ljudima koji su im inace
fizicki nemili.

Sve zene vole bogatase, jer je zena uvek siromah. Pametnih se
boje...

Zene pocnu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar kad misle
da su vec voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od coveka. Zena
hoce vise da bude voljena, nego da sama voli; i vise da je zele,
nego da je vole. Ona ne samo da prva ne voli, nego prva i ne bira.
Covek joj se moze naoko i da dopada, ali je retko da ga prva zavoli.
Zena moze da se zanese za bogatasem ili artistom, za vojnikom ili
sportistom, za lepim ili za umnim, ali se najzad dadne, cesto za
ceo zivot, sasvim drukcijem coveku nego kakvog je zamisljala i
zelela. Ona uvek podlegne jacem, a ne lepsem i umnijem, ni boljem
i milijem. Retko koja zena visi o ruci coveka koji je bio odista
covek njenog ukusa... Padajuci pred jakim a ne pred dobrim i lepim,
zena ne razume duh nego volju, ni lepotu nego nameru.

Govoriti o ljubavi, to je vec pomalo voleti. Nikad zena ne govori
o ljubavi s nekim koji joj se ne svidja kao covek, i kojeg nikad ne
bi mogla voleti ili pozeleti....

Jovan Dučić

Jovan Dučić rođen je 17. februara 1871. godine u Trebinju, u Bosni i Hercegovini. Nakon završetka osnovne škole u svom rodnom gradu, srednjoškolsko obrazovanje dobio je u Mostaru. Završio je i učiteljsku školu u Somboru, nakon čega se vratio u Mostar i osnovao časopis “Zora”, zajedno sa Aleksom Šantićem.

Na Univerzitetu u Ženevi diplomirao je pravo i, počevši od 1907. godine, radio je kao diplomata, predstavljajući tadašnju Jugoslaviju u gradovima širom sveta, uključujući Istanbul, Sofiju, Rim, Kairo, Atinu… Njegov znatan diplomatski uspeh bio je poznat širom svetu, i, uopšte, smatralo se da je izuzetan u svojoj političkoj karijeri.

Međutim, Dučićev doprinos ne leži u diplomatskim odnosima, ma koliko cenjen u ovoj oblasti on bio. Ono što je Jovan Dučić ostavio u nasleđe budućim generacijama prevazilazi svaki politički uspeh, a to je jedan od najčistijih, najdubljih oblika poezije ikad napisane u srpskoj književnosti.



Dučić se bavio i pisanjem proznih dela, od kojih je najpoznatije “Blago cara Radovana”

S o­­­bzirom na to da je imao prilike da putuje, Dučić je često posećivao Francusku, posebno Pariz. Tamo se i bliže upoznao sa francuskim simbolizmom, koji je ostavio jak utisak na njega. Pored Alekse Šantića i Milana Rakića, Dučić je u to vreme bio jedan od prvih srpskih simbolista, započevši pokret koji je u srpskoj književnosti bio nešto do tada neviđeno.

Dučić je verovao da pesnik treba da bude svojevrstan majstor ritma i rime, držeći se striktno propisanih oblika stihova. Vulgarnost misli i vulgarnost izraza, za Dučića su bila dva nedopustiva greha, kojih pesnik mora da se kloni po svaku cenu. Njegovi stihovi obilovali su prefinjenim, pomalo bizarnim osećanjima, uzvišenim stanjem čežnje, melanholije, otmene patnje za neuhvatljivim i dalekim. Maltene, celokupna njegova poezija jeste fiktivna, u službi lepote umetnosti.

Prva zbirka Dučićeve poezije izašla je 1901. godine, u časopisu “Zora”, dok je i dalje studirao pravo u Ženevi. Međutim, tek 1914. godine on napokon dobija priznanje od književne zajednice i stiče slavu koju ima i danas. Jedan od najuticajnijih književnih kritičara tog vremena, Jovan Skerlić, uputio je znatne pohvale Dučiću, što je samo potvrdilo njegov status velikog umetnika.

Jovan Dučić je umro 7. aprila, 1943. godine, u državi Ilinois u Sjedinjenim Američkim Državama. Poslednja želja mu je bila da bude sahranjen u svom rodnom gradu, Trebinju, što se napokon i ostvarilo 2000. godine.

Dučićeva poezija pravi je dragulj u istoriji srpske književnosti. Nežnost i finesa svakog stiha, koji su čak nekad pretili da pređu u puki manirizam, daju svakom čitaocu osećaj neprikosnovenog sklada između simbola, ritma i zvuka svakog pojedinačnog stiha. Jovan Dučić je zaista bio, kako majstor svog zanata, tako i veliki umetnik, sposoban da pokrene najtananije niti čovekove duše.

Wannabe

РАСТКО ПЕТРОВИЋ

Растко Петровић рођен је 3. марта 1898. године у Београду, као девето дете оца Димитрија, историчара, и мајке Милеве, учитељице. Растко је млађи брат Надежде познате ликовне уметнице. Дана 5. јуна крштен је у храму Светога Марка у Београду. Његов крштени кум био је новосадски писац и приповедач Јаша Томић.
Расткова породица била је веома угледна и цењена у Београду. Пишчева родна кућа срушена је приликом бомбардовања Београда 6. априла 1941. године. Растко још у детињству остаје без мајке, а бригу о њему преузимају сестре. У периоду од 1905. до 1914. године похађао је основну школу и уписао ниже разреде гимназије. У јеку Балканских ратова 1912. прекида гимназијско школовање у Београду. Као несвршени гимназијалац одлази на фронт, прелази Албанију и одлази у Француску, где завршава гимназију. У Ници је матурирао, а као стипендиста француске владе уписује права у Паризу. У Паризу се упознаје и дружи са многим песницима, сликарима. Пише песме, приповетке и приказе сликарских изложби и објављује их у отаџбини.
Године 1921. објављује јединствени хумористички роман из живота старих Словена „Бурлеска Господина Перуна Бога Грома“. Крајем 1922. године објављује збирку песама „Откровење“. Током целе те године активно делује у Београду заједно са бројним писцима попут Милана Дединца, Марка Ристића, Тина Ујевића и других. Њихово деловање довешће до појаве надреализма. Након што се запослио као чиновник у Министарству иностраних дела, крајем наредне 1923. године, примљен је за приправника.
Настаје период у Растковом животу када све мање пише поезију и све мање објављује. Октобра 1926. године постављен је за писара у Министарству иностраних дела у Посланству при Ватикану код Милана Ракића. Ракић му омогућује путовање по Италији, Шпанији, Француској и Турској и, што је најзначајније, по Африци. Стога ће, 1930. године, Петровић објавити величанствени путопис под истоименим називом „Африка“. Потом, 1935. године, Растко Петровић бива постављен за вицеконзула шесте положајне групе генералног конзулата у Чикагу. Наредне године ради у Вашингтону као секретар Посланства. Путује по САД, Канади, Мексику, Куби. Године 1938. унапређен је у звање конзула пете групе у Чикагу.
Други светски рат провео је у Сједињеним Америчким Државама. Пише песме за збирку „Поноћни делија“. Побољева. У 51. години, дана 15. августа 1949. изненада умире у Вашингтону. Сахрањен је на гробљу у Сеновитом потоку у Вашингтону. Посмртни остаци Растка Петровића пренети су у Београд тек у јуну 1986. године, и сахрањени у породичну гробницу на Новом гробљу.



ВОЛЕЋУ НОЋ, ЊУ И ЗЕМЉУ

Птице су њене мисли a сенке успомене:
Још најстрашнија сенка облака који бежи;
Ево љубавне сенке између ње и мене,
И тежа од мог тела, та сенка по њој лежи.

Једна је земља тад ноћ a друга је сјај зоре,
На једну спусти образ – она јеца од бола.
Гле, ова ноћ ко земља, тај дан ко жарко море,
Силазе низ њено тело, у ждралу вала гола.

A та ме мис'о прожме зеницом месечина:
Мој дане, ево чуда мешањем у мом срцу.
Чудо, и опет чудо, што лије крв у вина.
Гле ова земља, ко ноћ, сакрије звезду у срце.

Растко Петровић

VUK DRAŠKOVIĆ (Međa, 29.11.1946)

Vuk Drašković je srbijanski političar i pisac, predsjednik nekada najjače srbijanske opozicione stranke — Srpskog pokreta obnove.


BIOGRAFIJA

Drašković je rođen 1946.godine u selu Međa u Vojvodini (Srbija). Međutim, njegova porodica se ubrzo vratila u Bosnu i Hercegovinu, gdje je Drašković završio osnovnu i srednju školu. U Beogradu je diplomirao na Pravnom fakultetu krajem 60-ih. Tokom sedamdesetih radio je kao novinar i jedno vrijeme bio je dopisnik TANJUG-a iz Afrike. Početkom 80-ih, posvjećuje se književnosti i objavljuje nekoliko romana od kojih su najpoznatiji "Sudija" i "Nož". Tada postaje otvoreni protivnik socijalizma i postaje jedan od poznatijih disidenata.

Politikom se počeo baviti 1989. godine, kada je sa Vojislavom Šešeljem osnovao Srpsku narodnu obnovu, stranku sa otvorenim četničkim programom. Samo par mjeseci kasnije, raskida saradnju sa Šešeljem i početkom 1990. godine osniva Srpski pokret obnove čiji se program malo razlikovao od njegove prethodne stranke. Drašković je kao svoj najvažniji zadatak postavio smjenu režima Slobodana Miloševića. Vrlo brzo SPO postaje najjača opoziciona stranka Miloševiću, koji je za 9. decembar 1990. raspisao prve višestranačke izbore u Srbiji. Drašković, kao predsjednički kandidat, više nego ubjedljivo gubi od Miloševića, a SPO osvaja 19 zastupničkih mjesta u srbijanskom parlamentu.

Povrijeđen porazom i naljućen hajkom koju je Miloševića televizija neprestano vodila protiv SPO, Drašković za 9. mart 1991. godine zakazuje opozicioni skup u centru Beograda. Skupu je prisustvovalo više desetina hiljada ljudi,a policija je vrlo brzo napala demonstrante što se pretvorilo u žestoki sukob na beogradskim ulicama. Tokom tog sukoba, dvije osobe izgubile su život. Na Miloševićev zahtjev, tenkovi JNA zaposjeli su Beograd, a Drašković je prvi put lišen slobode. Pušten je nakon par dana, poslije protesta studenata beogradskog Univerziteta.—

Tokom 1992. i 1993. godine, Draškovićev SPO postaje okosnica novoformirane opozicione skupine pod nazivom DEPOS (Demokratski pokret Srbije). Na izborima za srbijanski parlament, koji su održani dva puta zaredom '92. i '93. godine, DEPOS ne ostvaruje veći uspjeh.

Pred savezne i lokalne izbore, u jesen 1996. godine, Drašković sa Zoranom Đinđićem (liderom DS) i Vesnom Pešić (predsjednicom Građanskog saveza Srbije) osniva koaliciju Zajedno, koja je izgubila na saveznim, ali je pobjedila Miloševićevu koaliciju na lokalnom nivou. Milošević odbija priznati poraz, te nastaju tromjesečni protesti po Srbiji koji su se završili februara 1997. godine, kada je opoziciji priznata pobjeda.

Prvi pokušaj ubistva Draškovića dogodio se oktobra 1999. godine na Ibarskoj magistrali u blizini Beograda. Drašković je ostao živ, ali su četiri njegova bliska saradnika nastradala. Drugi pokušaj ubistva desio se juna 2000. godine u Budvi, ali je Drašković ponovo preživio atentat.

U međuvremenu Drašković je učestvovao u osnivanju nove opozicione skupine protiv Miloševića — Demokratska opozicija Srbije (DOS). Međutim, u ljeto iste godine povlači se iz koalicije i odlučuje sam učestvovati na vanrednim saveznim predsjedničkim izborima koji su održani 24. septembra 2000. Njegov kandidat osvaja vrlo mali broj glasova, a kandidat DOS-a Vojislav Koštunica pobjeđuje Miloševića. Nakon što je Milošević odbio priznati poraz, DOS 5. oktobra na silu zauzima najvažnije državne institucije i svrgava Miloševićev režim.

SPO učestvuje na vanrednim izborima na Skupštinu Srbije, decembra iste godine, ali ne osvaja nijedno zastupničko mjesto.

Nakon tri godine pauze, decembra 2003. godine, SPO uspjeva ući u parlament osvojivši (u koaliciji) 22 zastupnička mjesta. Drašković ne zauzima položaj u srbijanskoj Vladi (koju je formirao Koštunica), već u Savjetu ministara Srbije i Crne Gore aprila 2004. godine, kada je izabran za ministra spoljnih poslova SCG. Na toj dužnosti ostao je i poslije raspada SCG, maja 2006. godine.

Dužnost ministra spoljnih poslova Srbije vršio je do izbora nove Vlade Srbije, maja 2007. godine.

Trenutno je posvećen književnosti.

Српска књижевност „позајмила” је српској дипломатији више значајних имена. У служби Министарства иностраних послова био је и песник и путописац Љубомир Ненадовић (1826–1895) који је био секретар српског посланства у Цариграду. Буран живот, испуњен између осталог и политиком, водио је Лаза Костић (1841–1910), између осталог и секретар Јована Ристића 1878. године на Берлинском конгресу и секретар српског посланства у Цариграду две године касније. Један од представника српског романтизма, додуше више државник него књижевник, Чедомиљ Мијатовић (1842–1932) био је и министар иностраних дела, али и краљевски посланик у Цариграду и Лондону, где је и умро. Ракићев претходник у конзуларној служби у крајевима под турском влашћу био је чувени комедиограф Бранислав Нушић (1864–1938), који је радио у конзулатима у Битољу, Солуну, Приштини, Скопљу. Надреалистички песник Милан Дединац (1902–1966) радио је и као саветник југословенске амбасаде у Паризу.
У послератној дипломатији такође је радио значајан број наших писаца. Да поменемо само амбасадоре: Марко Ристић (Француска), Миодраг Перишић (Канада), Ђоко Стојичић и Александар Илић (Чешка), Светислав Басара (Кипар), Кринка Видаковић-Петров (Израел). Вида Огњеновић (Норвешка и Данска), Драган Великић (Аустрија), Душан Ковачевић (Португал), Предраг Чудић (Мађарска)...
Занимљиво је да су тројица писаца били и наши министри иностраних послова: Коча Поповић, Владислав Јовановић и Вук Драшковић.

Drevni, večiti Rim centar je i velika politička pozornica, na kojoj su, kao diplomate, boravili naši pisci – Ivo Andrić, Milan Rakić, Rastko Petrović, Jovan Dučić i Miloš Crnjanski. Služili su u njemu – od početka balkanskih ratova (Dučić), do početka Drugog svetskog rata (Crnjanski).

Milutin Uskoković, Isidora Sekulić i Risto Ratković. Posle Drugog svetskog rata, čak su i rigidni komunisti poslali za ambasadora u Pariz Marka Ristića, pesnika nadrealistu. Nešto kasnije u Grad svetlosti otići će, kao atašei, i Milan Dedinac i Sreten Marić. I u novijoj istoriji, država je pisce slala u ambasadore. Tako je Svetislav Basara bio ambasador na Kipru, Dušan Kovačević u Portugaliji, Vida Ognjenović u Norveškoj i Danskoj, Dušan Velikić u Austriji, Milisav Savić je službovao u Rimu, Radivoje Cvjetićanin u Zagrebu…