Poremećaj govora

Sve češće smo svedoci poremećaja kod govora dece. Najčešće se radi u mucanju.
Stručnjaci tv rde da nema mesta panici roditelja, da muca nje nije bolest i da se uz
dodatno, problem može uspešno otkloniti ili bar ublažiti.




Mucanje je poremećaj govora koji najvećim delom ima psihološko poreklo. Pristup rešavanju problema je kompleksan
Mucanje je poremećaj govora koji najvećim delom ima psihološko poreklo. Pristup rešavanju problema je kompleksan, što znači da u lečenju, uporedo sa logopedom, učestvuje i psihoterapeut.

Ovaj problem se u zavisnosti od tipa mucanja rešava različitim metodama - objašnjava za „Alo!“ defektolog-logoped Ranko Vuković. - Psihoterapija je obavezni deo tretmana, kao i savetovanje pacijenata i roditelja, u okvirima osnovnih principa porodične terapije.

Tipovi mucanja

- Fiziološko
Svako dete prođe kroz fazu fiziološkog mucanja. To je normalni razvojni put i traje od 20 do 40 dana. U periodu između druge i četvrte godine života dete savladava oko 2.500 gramatičkih oblika. Potpuno je prirodno da tokom procesa učenja svih gramatičkih pravila mališan greši i „sapliće se“ u govoru. Suviše brižne majke upadaju u zamku preterivanja, pa se dešava da iskompleksiraju dete. Mališan pod uticajem treme i preterane pažnje počne da ponavlja slogove i glasove, što podseća na mucanje, ali to nije.

- Primarno
Kada se majka sutradan i u narednom periodu koncentriše na eventualna ponavljanja, fiziološko mucanje preraste u primarno.

- Abruptna mucanja
Ovo su iznenadna mucanja koja se javljaju pod uticajem intenzivnih strahova i doživljaja (duže odsustvo majke, ujed pasa, nasilničko ponašanje u porodici...)

- Klonična mucanja
Sama reč klonus znači podrhtavanje i odnosi se na mucanja koja su odraz nesigurnosti.

- Tonična mucanja
Podrazumevaju blokadu govora koja se obično javlja na kritičnim glasovima, plozivima (PB, TD i KG). To su glasovi koji ionako zahtevaju da se tonus mišića i govornih organa podigne. Kada se na taj napor doda još i strah, koji još više diže tonus, dolazi do blokade.

Kako se leči?

Mucanje se leči isključivo vežbanjem:
- vežbe disanja
- vežbe relaksacije(opuštanja)

Vežbe disanja
- Švarcova metoda - podrazumeva udah i pasivni izdisaj, na čijim „leđima“ se izgovara reč, da glatko iscuri.

Mucanje se najčešće dešava na jednoj reči u rečenici. Kada se uz pomoć pasivnog izdisaja prevaziđe ta prepreka, dalji govor glatko teče. Osobe koje mucaju imaju sposobnost da u osam od deset slučajeva znaju kada će zamucati. Ta činjenica se upotrebljava i u terapiji.

- Brajovićeva metoda - podrazumeva čitav niz vežbi i najefikasnija je kod najtežih mucanja, koja su praćena tikovima. Ovaj kompleksni metod podrazumeva istovremeno pisanje i pevanje glasova, što je i odlična vežba koncentracije.

- Frejzerova metoda - podrazumeva dopunjavanje rečenice.
Logoped izgovori četiri reči jedne rečenice, a pacijent dopuni petu. Svakim ponavljanjem, pacijent izgovara po reč više, dok na kraju ne izgovori tečno celu rečenicu.

Vežbe relaksacije
Podrazumevaju opuštanje celog tela, kao i specifičnih regiona (lica, jezika i grla). Pacijent zažmuri i počne da opušta deo po deo tela. Relaksacija kreće od palca na nozi i tako sve do čela. Kada se to završi, prelazi se na specifične regione: usne, jezik i grlo. Vežbe relaksacije su prethodnica ili dopuna metoda disanja.

Izvor: Net

Šta je to fiziološko mucanje ?


Fiziološko mucanje se ispoljava kroz ponavljanje početnih glasova, slogova ili reči za vreme govora. Javlja se na uzrastu od 2 i 5 godine života i isključivo je vezano za period govornog razvoja. Zamuckivanja, koja se u ovom uzrasnom dobu javljaju, samo su fiziološki odraz stanja na celokupnom misaono-jezičkom i verbalnom planu. Zbog toga ova vrsta mucanja spada u razvojno odnosno fiziološko mucanje.

Ovaj tip mucanja se preklapa u najvećem broju slučajeva sa intenzivnim razvojem govora. Simptomatski u potpunosti nalikuje pravom mucanju, ali je važno naglasiti da je to prolazna faza koja u najvećem broju slučajeva ako se ne interveniše, ne ostavlja nikakve posledice na dečji govor.

Sam dečiji govor u ovom periodu nije dovoljno tečan zbog mnoštva razvojnih procesa koji su u toku. Ona su po prvi put suočena sa velikim brojem novih reči i njihovim različitim značenjem, sa apstraktnim pojmovima, čiji smisao treba prvo shvatiti, da bi ih mogli adekvatno upotrebiti u govoru. To je, takođe i period naglog razvoja rečenice i gramatike, pojedinih glasova koji su tek u fazi razvoja i sazrevanja, nedovoljno izdiferencirane motorike govornih organa, misaone neusaglašenosti odnosno brzog prelaza sa jedne na drugu misao, uz nedovoljno praćenje osnovne ideje.

Dati period je karakterističan sa aspekta nedovoljno razvijene pažnje i koncentracije, praćen impulsivnim ponašanjem, ne retko udružen sa formama pasivnog negativizma (kada dete odbija i ne izvršava naloge roditelja i vaspitača) i aktivnog negativizma (kada dete radi sve suprotno što se od njega traži).


Sa stabilizacijom svih navedenih funkcija, stabilizuju se i govorni tokovi, ali da bi se iz ove faze izašlo brzo i bez mogućih pratećih komplikacija, neophodno je da roditelji znaju kako pravilno treba da postupaju sa svojim detetom. Uloga porodice i ponašanje okoline su presudni za brže iščezavanje fiziološkog mucanja. Inorisanje detetovih aktuelnih poteškoća u govoru u datom periodu je najbolja stvar koju roditelj može u tom trenutku da učini za svoje dete.

Mnogi roditelji i vaspitači greše proglašavajući takav govor deteta mucanjem, počinju pred detetom da govore o mucanju da ga ispravljaju, teraju da pravilno ponavlja reči i rečenice, šale se na račun dečijeg govora, dete je takođe izloženo podrugljivom imitiranju svog govora i podsmehu od strane svojih vršnjaka. I upravo tu leži greška, gde se svim ovim nepravilnim postupcima fiziološko mucanje ne povlači, već ustaljuje i razvija u pravo mucanje izraženo kroz teže forme.

S obzirom da postoji više vrsta mucanja, bitno je istaći fiziološko mucanje, od kojeg se, ukoliko se pravilno ne tretira, obično razvijaju sve ostale teže forme mucanja, izuzev abruptnog (traumatskog) mucanja.


Fiziološko mucanje za razliku od pravog sekundarnog mucanja razlikuje način na koji dete muca. Dete muca bez napetosti, bez grčeva i propratnih napetosti na licu, tikova i otezanja glasova. Uglavnom se fiziološko mucanje svodi na ponavljanje prvog slova, tipa „a-a-a-a-ako mi daš igračku“…..ili ponavljanje sloga kao najčešći model, tipa „ko-ko-ko-koliko smem da budem napolju“? Ili ponavljanje cele reči, npr. „bio“-bio-bio sam kod druga“…Ovaj način govora je rezultat nepostizanja nedozrele govorne muskulature da proprati misaoni tok i izabere adekvatnu reč iz velikog fonda reči koj se rapidno razvio u periodu koji je neposredno nastupio.


Nataša Labović, specijalista logopedije

Većina dece tokom detinjstva prevaziđe mucanje, a u tome im najveću podršku moraju pružiti roditelji uz pomoć logopeda.

Za dete koje muca začikavanje vršnjaka ili savladavanje najobičnijih govornih radnji kao što je izražavanje želje u prodavnici, čine život ovakvog deteta veoma teškim. Ipak, statistike pokazuju da većina dece sa ovom manom prevaziđe mucanje tokom detinjstva ili nešto kasnije u životu.U proseku, ovu govornu manu ima u proseku 3 procenta dece – obično u uzrastu između dve ipo i četiri godine – a od tog broja većinu čine dečaci, i to u razmeri četiri prema jedan. Još uvek nije razjašnjeno šta je uzrok mucanju, ali logopedi većinom veruju da se mana može javiti ukoliko se pred dete stavljaju prveliki ili previsoki zahtevi koje ono ne može da ispuni bez adekvatne pomoći i podrške starijih. Deca kojima se npr postavljaju brojna pitanja i očekuju brzi i jasni odgovori, bez prikladne nagrade ili ohrabrenja, naći će se u situaciji da im je sve teže da komuniciraju bez „saplitanja“ u govoru i zamuckivanja.

Za dete koje uči da govori sasvim je normalno da pravi pauze između reči, da ponavlja reči ili zvuke, da zastaje i ponovo ih izgovara. Ukoliko ovaj proces počne na bilo koji način da uznemirava dete, ili onoga ko mu prisustvuje, a to su najčešće roditelji ili članovi porodice, zasigurno će biti posejane klice kasnijeg mucanja.

Čim se roditelj prvi put zabrine, ili čak posumnja da se radi o mucanju, trenutak je da potraži stručnu pomoć.Ako roditelji otvoreno izraze svoju zabrinutost, dete će reagovati na njihovu anksioznost i mucanje će se pogoršati.

Ni način zamuckivanja, niti učestalost i njegova izraženost , ne pokazuju da li će dete prevazići teškoću.Odgovor i reakcija drugih ljudi na mucanje je od vitalne važnosti – pre svega koncentisanje na to šta dete želi da kaže i davanje vremena da to što želi i izgovori. Iz ovih razloga engleski logopedi su uveli praksu da se posle upoznavanja sa predškolskim detetom , viđaju i sa roditeljima jednako koliko i sa decom. Dete je nesvesno svog problema i zato treba raditi sa roditeljima učeći ih kako da pomognu deci.

Kod starije dece mucanje često nastaje kada su uzbuđena ili kada se nađu pred teškoćom sređivanja vlastitih misli. Roditelji mogu pomoći ako ih stišaju, umire i smanje nivo uzbuđenja. Prilkom terapija treba otkriti sa kojim ljudima je deci teško da govore.

U program terapije se obavezno uključuju, ako je starije dete u pitanju, učitelj ili učiteljica deteta. Većina dece prevazilazi ili nadvladava mucanje oko 10te godine života. Kada se ovo dogodi bez ikakve spoljne pomoći mi i ne znamo da li je to zato što se roditelji instinktivno postavljaju na pravilan način ili zbog nekog drugog razloga. Ono što se može izdvojiti kao pravilo jeste da deca normalnih sposobnosti koja potiču iz stabilnih porodica koja im pružaju podršku i nežnost imaju veće šanse da prevaziđu svoju govornu manu.

Ukoliko se problem ne otkloni u ovom uzrastu ( oko 10 te ) mucanje se može nastaviti i u adolescenciji. Ali kako tvrde logopedi tada je ipak lakše raditi jer je reč o tinejdžerima, koji su sada u stanju da iskažu svoja osećanja. Traženje i nalaženje stručne pomoći je od sušinskog značaja bez obzira na starosno doba.

Čak I kada dete posle perioda izlečenja nastavi da muca, to ne mora značiti da će ovaj teret nositi čitavog života.

Osnovno je ne odustajati od stručne pomoći.

Izvor:vrticiportal ( autor Dušica Vujačić Popović)

DISFAZIJA

Disfazija je poremećaj govora i jezika u kome je razumevanje govora i govorno jezička razvijenost deteta ispod njegovog mentalnog i hronološkog uzrasta.
Uzrok nastanka
U anamnezi ove dece često se otkrivaju poremećaji za vreme trudnoće, u toku porođaja i posle porođaja. Svi ti poremećaji mogu uzrokovati disfunkciju kortikalnih i subkortikalnih struktura, i ostalih inervacijskih puteva odgovornih za percepciju (razumevanje) i produkciju govora. Mogući uzroci: povrede CNS-a, infektivne bolesti majke, toksična trovanja, intrakranijalna krvarenja, asfiksija i anoksija, RH inkopatibilija, hiperbilirubinemija, encefalitis i meningitis, epi napadi, febrilne konvulzije, sporije sazrevanje CNS-a naročito onih delova koji predstavljaju fiziološku osnovu za govor, lateralizacija hemisfera, genetski uzroci, anomalije razvoja mozga, kognitivni uzroci, psihogeni i emocionalni uzroci, deficit auditivne percepcije, motorni poremećaji, uticaj sredine
Klinička slika
Razvojna disfazija je razvojni jezički poremećaj, odnosno nemogućnost i teškoće u razumevanju i izražavanju jezika, praćena nemogućnošću izgovora velikog broja glasova (dislalija), teškoćama u pamćenju reči, nepravilnoj upotrebi gramatičkih oblika (agramatizam) i opštoj nesposobnosti verbalnog izražavanja. Karakterišu je teškoće pri formiranju glasova, ali težište problema ne leži prvenstveno u glasovima već u nemogućnosti izgradnje jezičkog sistema teškoćama na fonološkom, morfološkom, sintaksičkom, leksičko-semantičkom i pragmatičkom nivou.

U kasnijem periodu, posle treće godine, ova deca imaju veliki broj glasova koje ne izgovaraju, zamenjuju ih drugim glasovima, ili ih nepravilno izgovaraju. Reči, čije su značenje i usvojili, otežano izgovaraju, zamenjuju slogove, izgovaraju samo početne ili samo poslednje slogove. Usled toga, govor ove dece u celini može biti teže razumljiv za okolinu. Deca sa razvojnom disfazijom, teško usvajaju reči koje izražavaju apstraktne pojmove, ne razlikuju rod, teško usvajaju množinu, ne koriste vremena (prošlo, sadašnje, buduće), zamenice usvajaju znatno kasnije, ne koriste prideve, priloge, predloge i veznike.

Disfazična deca nisu u stanju da usvajaju govor koji čuju oko sebe, pogotovu ako njihovo okruženje govori ubrzano sa neujednačenim ritmom i tempom. Zbog toga se disfazičnom detetu mora obraćati sporije. Disfazična deca su sklona da višesložne reči izgovaraju samo sa početnim ili samo sa završnim slogom.

Morfološke i gramatičke teškoće: koriste samo osnovne oblike reči, teško grade tj. upotrebljavaju reči sa prefiksom i sufiksima, pretežno koriste imenice, zatim glagole (u trećem licu jednine), ostale vrste reči retko, teško usvajaju reči koje izražavaju apstraktne pojmove, ne razlikuju rod (češće koriste muški), teško usvajaju množinu, sve radnje izražavaju u sadašnjem i prošlom vremenu ne koristeći buduće, zamenice usvajaju znatno kasnije, upotreba priloga, predloga i veznika predstavlja posebnu teškoću za disfazičnu decu, usvajanje prideva je otežano.

Teškoće u strukturi rečenice (sintaksa): rečenica je elementarna, redosled reči i oblika nepravilan, reči su skraćene sa inverzijom glasova i slogova, teško usvajaju upitne i odrične, a naročito odrično - upitne rečenice. Usporen leksički i semantički razvoj: rečnik je oskudan, značenje reči se sporije razvija, raspolažu manjim brojem jezičkih asocijacija, naročito sporo se razvija značenje reči kojima se označavaju apstraktne jezičke kategorije kao sto su veznici, prilozi, predlozi, padežni nastavci, rod, lica i glagolska vremena.
Dijagnoza
Možete posumnjati da vaše dete ima razvojnu disfaziju ako: ima usvojen mali broj reči kojima zna značenje, slabo razume govor okoline i nerado govori, koristeći često „sopstveni jezik“ ili gestikulaciju u komunikaciji sa okolinom. Najvažnije je što ranije uočiti navedene smetnje i dete odvesti na pregled logopedu koji će na osnovu kliničke slike proceniti koji i kakav vid rehabilitacije treba primeniti.
Lečenje
Disfazija je veoma kompleksan i složen govorno - jezički poremećaj koji ponekad zahteva višegodišnji rad sa detetom, kreiranje individualnog programa za svako dete, mnogo strpljenja sredine i roditelja jer je dinamika napredovanja različita i uslovljena brojnim faktorima. Spontanim razvojem disfazična deca nisu u stanju da ovladaju jezičkom strukturom. Zbog toga je potrebno da se dolazi na audiolingvisticki tretman, svakodnevno u trajanju od 60 minuta gde se kod deteta primenom KSAFA-m aparata razvija govor. Kod svakog deteta programom tretmana prati se prirodna dinamika razvoja govora tako da ono prolazi kroz sve razvojne faze do potpunog ovladavanja svim strukturama govora i jezika.

Izvor: Preneto sa neta