Marko Kraljević



Pesme o Marku Kraljeviću obuhvataju veoma dug period, od Dušanovog do hajdučkog vremena.

U “Srpskom rječniku” Vuk Stefanović Karadžić kaže: ” Nikakoga Srbina nema koji ne zna za ime Marka Kraljevića”. O Marku Kraljeviću imaju pesme i pripovetke svi južni Sloveni i drugi balkanski narodi.

Jedni pripovedaju da mu je Šarca poklonila vila a drugi, pak da ga je kupio od nekakih kiridžzija. Pre Šarca, pripoveda se da je promenio mnogo konja, jer ga niti jedan nije mogao nositi. Kaziva se da je jednom lutajući, naišao na povorku Cigana trgovaca i htedeći da prođe on udari malo ždrebe koje je išlo na kraju te povorke ali se ono nije ni pomerilo. To zaintrigira Marka pa ga opet pokuša pomeriti ali se ždrebe ni ovaj put ne pomače. On ga kupi od Cigana, izleči ga od gube i nauči ga vino piti. Od tada on i Šarac behu nerazdvojni. Šarac je u narodnim pesmama opevan kao silan konj. U pesmi “Marko Kraljević ukida svadbarinu” narodni pevač kaže za Šarca:

“Dobra Šarca vrlo rasrdio,

iz kopita živa vatra seva,

iz nozdrva modar plamen liže.”

Za smrt Marka Kraljevića različito se pripoveda: jedni kažu da ga je u selu Rovinama ubio vlaški vojvoda Mirče zlatnom strelom u usta kada su se Turci bili sa Vlasima; drugi govore da se u nekom boju Šarac zaglibio u bari kod Dunava i da su tu obojica propali dok treći pak kažu da je u nekakvom boju toliko ljudi izginulo da su po krvi plivali konji i ljudi, pa je Marko onda pružio ruku k nebu i rekao: “Bože, šta ću ja sad?”. Na to se Bog smilovao i preneo njega i Šarca u neku pećinu u kojoj po legendi i dan danas njih dvojica žive; on, stavivši sablju u kamen legao je pa spava sve jednako a Šarac stoji i jede mahovinu malo po malo, pa čim sablja iz kamena ispadne i Šarac mahovinu pojede, Marko će se probuditi i njih dvojica će opet na ovaj svet izaći. jedni govore da je Marko u tu pećinu pobegao kada je prvi put video pušku, pa rekao: “Sad ne pomaže junaštvo, jer najgora rđa može ubiti najboljeg junaka”. Prema istoriji, Marka je ubio vlaški vojvoda Mirča u jednom ratnom pohodu.

Prema Konstantinu Filozofu Marko je pred svoju pogibiju rekao: “Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu.”

Sve što istorija zna o Marku, svodi se na to da je bio neznatan vladar. Međutim, u pesmama i pričama on je najveći junak. Zašto je to tako ne može se pouzdano reći. Može biti da je za vreme njegove vlade narod bio pošteđen raznih teških nameta i da je kasnije pod teretom turskih nasilja, uspomena na takvo stanje imala presudan značaj za stvaranje junačkog lika Marka Kraljevića.

U nekim pesmama kao što su “Marko Kraljević i Musa Kesedžija” i ” Marko pije uz ramazan vino”, sačuvana je istorijska istina da je Marko priznavao vlast turskog cara i da je ratovao za njega. U jednoj pesmi on sam to kaže:

“Nisam sluga, niti dvorim koga,

no u Stambol cara čestitoga,

a kod njega ne mislim drugoga,

dok je moja na ramenu glava.”

I zaista, nijednom drugom Turčinu i uopšte nijednom čoveku, Marko onakav kakav je u pesmama bio, nikad se nije pokorio. Njegova sablja je uvek bila žedna turske i nasilničke krvi.

No, i Markova pokornost turskom caru je bila veoma čudnovata. Teško je reći da li je to više pokornost ili nepokornost. Marko je tobože u nekakvom rođačkom odnosu sa carom, kao posinak prema poočimu kako jedan drugog nazivaju u pesmi “Marko pije uz ramazan vino”:

“Moj posinko, kraljeviću Marko,

…

Poočime, care Sulemane”

…

Ali to je više na reči nego na delu. U stvari, njihov odnos je duboko neprijateljski. Kao što govori pesma ” Marko Kraljević i Musa Kesedžija” car godinama drži Marka u tamnici; Marko ubija na hiljade carevih podanika. Marko je ne jednom doterao cara do duvara; car je ne jednom drhtao od Markovog gneva. Tu leži velika protivurečnost. Sa jedne strane Marko pomaže caru, a sa druge on mu nanosi veliku štetu. To se može rastumačiti na ovaj način: u doba kada je živeo Marko turska sila je bila vrhuncu i nije bilo te snage koja je mogla da je sruši. Stvarnost za koju se morao vezati pesnični lik Marka Kraljevića je nesmenljivo tursko carstvo. Turci su bili u zemlji, njihove snage su bile neizmerne, za dugo vreme na promenu stanja u zemlji nije se moglo ni misliti. Narodni pevač je bio prinuđen da postavi Marka Kraljevića u osnovi istorijski verno-kao turskog vazala. Ali kako je narodni pevač pripadao sloju ugnjetavanog naroda i bio pritusnut turskim nedelima, gorela je plamena žudnja za osvetom. Iz te žudnje rodio se prkosni ratoborni lik Marka Kraljevića.

Marko Kraljević je dakle proizvod narodne neizmirljivosti sa ropstvom. Ostavljena na milost i nemilost Turcima, siromašna raja je kroz pesmu i zvuke gusala izlivala srdžbu uvređenih i slala svog nepobedivog junaka da deli megdane “od istoka pake do zapada”, da kažnjava nasilnike, oslobađa roblje, da zastupa čovečnost i pravdu. Svi koji su nasrtali na našu zemlju, svi koji su je pustošili – Turci, Arapi – našli su se licem u lice sa strašnim Markom Kraljevićem. On je bio sudija koji je stizao svakog zločinca.

Pesme o Marku Kraljeviću su živo svedočanstvo o neiscrpnim snagama naroda, o njeogovoj nesalomljivoj otpornosti i veri u sebe. U tamnim vekovima ropstva, narod nije očajavao već stvarao sliku nenadmašnog junaka, pred čijim podvizima, snagom i mudrošću i turska vlast i nadmoćnost su se pretvarali u prah.

Nadmoćnost Markova nad Turcima i nad svim drugim neprijateljima izražena je ne samo u njegovoj prevelikoj fizičkoj snazi nego i bistrini njegovog uma. Mnogobrojne protivnike Marko uništava ne samo svojom teškom rukom nego i svojom velikom pameću. On može da bude prek, plahi nagao kao retko ko, ali isto tako on ume da bude lukav, strpljiv i oprezan. U izvesnim trenucima on je spreman da bez kolebanja udari na čitavu vojsku, da zagazi u najopasnije sukobe, čak i bez oružja ali ume i da bude junak po svojoj mudrosti, po sposobnosti da prevari neprijatelja. On mudrošću pobeđuje i samog Musu Kesedziju junaka sa tri srca.

Sem toga, nadmoćnost Markova nad Turcima i nad drugim neprijateljima – a to je nadmoćnost ka kojoj je težio i sam narod u vekovima ropstva je nadmoćnost pravde, morala, poštenja za koje se bori Marko. Markovo junašvo izvire iz duboke ljubavi prema osobi koja je u nevolji. Najčešće on je nadahnut tugom zbog utamničenog druga, ojađene sirotinje, nezaslužene patnje, unesrećene devojke. tome svedoči veliki broj pesama; pesma “Marko ukida svadbarinu” svedoči o tome kako ga je dirnula devojčina tuga i bol što ne može da se uda i osnuje porodicu i što mora Arapinu biti ljuba na jednu noć. Tu nastupa Marko kao zaštitnik potlačenih slojeva:

“Draga sestro, Kosovko devojko,

ne šali se, u vodu ne skači,

nemoj sebi smrti učiniti,

nemoj, seko, duše ogrešiti!

Već mi kaži Arapove dvore,

gde su dvori Arapina crna?

Imam reči besediti s njime.”

…

“Gdi devojka ima za udaju,

neka traži sebi gospodara,

nek s`udaje dok je za mladosti,

a gdi junak ima za ženidbu,

nek se ženi, neka ljubu traži;

od sad više nema svadbarine,

Marko za sve svadbarinu plati.”

Marko mnoge teške okršaje uzima kao lake zabave, kao igre. Marko često tera šegu sa svojim protivnicima, on ne poštuje turske propise i veru jer im ne pripada (“Marko pije uz ramazan vino”).

U vremenima u kojima je tada živeo naš narod postojale su samo dve mogućnosti: ili se pomiriti sa ropstvom i propasti ili se oštriti za borbu i sanjati o pobedi. Naši preci su izabrali ovo drugo. Iz njihovog ognjenog sna izrasla je gorostasna figura Marka Kraljevića. Kroz pesmu o njemu prestajali su da budu roblje, kretali su se slobodno širom rođene zemlje i čistili je od uljeza i pljačkaša, smeli su da se suprotstave i caru i božanstvu.

No Marko ima i jednu veoma ružnu crtu u svom karakteru. Iz nekoliko pesama se vidi da je on spreman da učini i bezrazložan čin. Ne zna se zašto je narodni pevač pridodao Marku ovu osobinu, ali činjenica je da Marka u većini pesama odlikuje visoka čovečnost.

Bilo kako bilo, Marko je najizrazitija ličnost u našoj narodnoj poeziji, pa i u poeziji nekih drugih balkanskih naroda koji su vekovima živeli u uslovima kao naš narod. Uzeta u celini, ova ličnost predstavlja nešto potpuno novo u svetskom pesništvu.