"Derviš i smrt" Meša Selimović

Meša Selimović - Derviš i smrt

Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vreme Otomanske vladavine u Bosni, da spasi brata koji je nepravedno zatvoren. Šejh odlazi kadinici, kadiji, muselimu i muftiji, ali svaki se put suočava ili sa potpunom ravnodušnošću prema sudbini svog brata ili sa pretnjom da će nastradati nastavi li sa istragom. Na kraju saznaje da mu je brat pogubljen. Vera u otomanski sastav vlasti, koja je u Ahmedu postupno slabila tokom susreta s lokalnim glavešinama, potpuno je razorena i on priprema pobunu. Kadiju ubijaju, muselim beži, a Ahmed postaje novi kadija. No, pod uticajem ukorenjenih pravila i postupaka onih koji su na vlasti (koristeći se špijunima i doušnicima), i on polako postaje isti kao i njegov prethodnik. Neprilagodljivi i dogmatični derviš nije u stanju zadržati vlast i na kraju romana čeka da ga odvedu u zatvor gde će biti zadavljen kao i njegov brat.

Književni rod i vrsta djela - epika, istorijski roman

Vreme radnje - za vreme Otomanske vladavine

Mesto radnje - Bosna

Likovi

Ahmed Nurudin, derviš - Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja, a već star da ih ostvaruje. Šejh sam tekije mevlevijskog reda, najbrojnijeg i najčistijeg, a tekija u kojoj živim nalazi se na izlasku iz kasabe, među crnim i surim gudurama što zaklanjaju širinu neba...
Dvadeset godina sam derviš, a malim djetetom sam pošao u školu, i ne znam ništa izvan onoga što su htjeli da me nauče. Učili su me da slušam, da trpim, da živim za vjeru. Boljih od mene je bilo, vjernijih nema mnogo. Imao sam porodicu, živjela je svojim životom, moja po krvi i dalekom sjećanju, po djetinjstvu koje cijelog života zatrpavam, varajući se da je mrtva, moja je tako treba da bude, volio sam tu ljubav bez dodira i koristi, iako je zato bila i hladna.

Gradeći ovaj glavni lik u romanu Derviš i smrt, Meša Selimović je čitaocu dao umetničku viziju čoveka, tj. pojedinca u svetu. Uspeo je da nam prikaže odnos pojedinca i vlasti, da nas učvrsti u uverenju kako je mnogo apsurdnog u svemu što nas određuje: slučaj, strah, samoća, očaj, sile koje su iznad naših moći, naša sputanost i ograničenost da ovladamo tim silama, stalno raspinjanje između onoga što činimo i što bismo želeli biti i na kraju smrt. Mnogo je šta u životu zbog čega bi čovek mogao da izgubi veru u sve postojeće i da prosto izludi ili pak da zakorači u tragediju. A da se to ne bi desilo, čovek mora da nađe neku tačku oslonca - u Bogu, u nekoj ideji, u nekom činjenju, u sebi.

Hasan - Na konju ispred dželepa jahao je Hasan, u crvenoj kabanici, upravan, vedar, jedini on miran i nasmijan u toj gužvi... Sjedio je sa hafiz - Muhamedom, u čardaku, iznad rijeke, u plavom mintanu, podšišane mekane brade, jagom namirisan, svjež, nasmiješen...

Hasan je nada i svetlost, jedan od pravih načina da čovek opstane u ovom svetu surovosti, da pri tome ne bude na gubitku. On je sasvim drugačiji od Ahmeda Nurudina. O menja zanimanja, mesta, ljude; uvek nekud ide, pa se opet vraća, stalno noseći neku svežinu života. Ona je u njemu, ali je i bezbrižan, širok i neomeđen u svemu. Njegov moto je: Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća. Od te "vezanosti" ili nesreće boluje Ahmed Nurudin. Zašto je vezivanje ili ukorenjivanje za jedno mesto nesreća? Zato što nas ono uvek svodi na jedan prostor, na susrete sa istim ljudima; što u nama pokreće zavisti, sumnje, ogovaranja, pokreće na netrepeljivost i zlo, jer uvek je neko nekome na nišanu. Reč je o psihološkoj teskobi i psihološkom zamoru koji dolazi sa ponavljanjem istih ljudi, istih priča... Uvek je sve isto. Hasan je to shvatio i zato od toga beži, naročito ako je reč o kasabi, o malom mestu u kome svako poznaje svakog.

Ishak, begunac - Njegov glas se čuje drukčije nego ostali, dublji je i muškiji, njegova molitva nije molba već zahtjev, oči su mu oštre, pokreti gipki, ime mu je Ishak, zovem ga tako jer je tu i jer mu ne znam ime, a treba da znam. A njegov glas je miran, čak nije ni srdit, činilo mi se da zvuči gotovo veselo, podsmješljivo izazovno, da ne odgovara ni nabusito ni ponizno već ravnodušno, kao da je iznad svega što se dešava, kao da zna nešto što ga čini sigurnim.

Mula - Jusuf - Onda je sišao Mula - Jusuf. Klepet njegovih nanula je spor, suviše odmjeren za njegovo bujno zdravlje, on svome držanju poklanja više pažnje nego ijedan od nas, jer ima više da krije. Nisam vjerovao toj smirenosti, ličila je na laž, na neprirodnost, sa njegovim rumenim licem i njegovih svježih dvadeset pet godina.

O delu

Derviš i smrt je istorijski roman sa savremenom tematikom. U njemu se pojavljuje problem sukoba pojedinca s vremenom u kojem živi.

Osim psihološke problematike, u romanu su izražena i mnoga filozofska pitanja vezana uz ljudski život, društvo i politiku, a takođe je izložena i analiza društvenog i političkog stanja u Bosni za vreme Osmanskog Carstva. Sličnu tematiku ima i Selimovićev roman Tvrđava objavljen 1970.

- Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog.

- Živi ništa ne znaju. Poučite me, mrtvi, kako se može umrijeti bez straha, ili bez užasa.

- Nije čovjek ono što misli, već ono što čini.

- Kad bi Bog kažnjavao za svako učinjeno zlo, ne bi na zemlji ostalo nijedno živo biće.

- Svako osjeća strah pred onim što ga čeka...

- Smrt je jekin, sigurno saznanje, jedino za što znamo da će nas stići. Izuzetka nema, ni iznenađenja, svi putevi vode do nje...

- Svi idemo od jedne obale do druge, po tankom konopu svoje životne staze, i svakome se zna kraj, razlike nema.

- Pravda je pravo da učinimo ono što mislimo da treba.

- A samo Bog zna svačiju krivicu, ljudi ne znaju.

- Jer je najpreči onaj kome je najteže.

- Uvijek svi znaju za nesreću i zlo, samo dobro ostaje skriveno.

- Žena je uvijek zanimljiva kad je zaljubljena, tada je pametnija, odlučnija, ljupkija nego ikad.

- Dobri ljudi su sreća na ovome svijetu.

- Kad vidiš da mlad čovjek stremi u nebo, uhvati ga za nogu i svuci na zemlju.

Meša Selimović - Derviš i smrt

Ovo delo je bogato prigušenom emocionalnošću, sumračnim iskazima o ljudskoj sudbini, atmosferom koju je teško jednoznačno opisati i koja oscilira između smirenosti u prihvatanju sudbine i bunta protiv neljudskih okolnosti te referencama na istorijski usud Bošnjaka muslimana (ovo se odnosi i na njegov drugi roman "Tvrđavu").

Fabula po poglavljima

1. poglavlje.

U prvom delu se upoznajemo sa samim likom šejha Ahmeda Nurudina, te njegova života. Upoznajemo se sa njegovom potresnom pričom, govori nam zašto ovo piše, opisuje nemir koji se u njemu događa, a sve zbog svoga brata koji se nalazi u tamnici.

2. poglavlje

U drugom delu počinje sa radnjom, Ahmed Nurudin odlazi kod kadijine žene, Hasanove sestre, gdje se nada da će zateći bolesnika sa kojim treba razgovarati, ali zatiče upravo nju, opisuje njene ruke, nju kao ženu, bori se sa svojim strastima i govori nam o smrti. Sa Hasanovom sestrom govori o Hasanu, ali zaboravlja da kaže nešto o svome bratu, te misli da je propustio veliku priliku za spas svoga brata.

3. pogavlje

U trećem poglavlju derviš Ahmed Nurudin nam opisuje situaciju koju zatiče na ulicama svoje kasabe, ljudi slave Đurđevdan, a to u njemu izaziva nemir, on nema razloga za slavlje, a i to su paganski običaji. U njemu to budi još veću tugu i još više misli o svome bratu.

4. poglavlje

U ovom poglavlju se pojavljuje jedan novi lik, takozvani Ishak. Begunac koji je bežao od vlasti i pobegao u dvorište tekije, jedini koji ga je video bio je Ahmed Nurudin jer nije mogao da spava, na prvi mah odlučuje da ništa ne govori da sakrije begunca, međutim ujutro govori Mula Jusufu šta se desilo, ali kasno jer je begunac već pobjegao. U ovom delu on daje ovom beguncu ime Ishak, idealizuje ga i kroz ceo roman govori o njemu, a počinje i da mu se priviđa.

5. poglavlje

U petom poglavlju saznajemo mnogo više o celoj radnji. Naime prvenstveno Ahmed govori sa svojim ocem koji je došao iz drugog grada kako bi saznao šta se desilo sa njegovim sinom, Ahmed opisuje njihov donos, nakon toga on odlazi i do muselima kako bi razgovarao sa njim i kako bi saznao nešto više o hapšenju njegovog brata, ali ne saznaje ništa, završava se katastrofalno ovaj razgovor. Ahmed razočaran sreće Hasana koji se tek vratio sa puta i priča mu zašto je njegov brat uhapšen. Naime njegov brat Harun je bio pisar pronašao je tajne dokumente i znao je previše pa su ga uhapsili. To u Ahmedu budi još veći nemir, tugu, pa mu Hasan predlaže da odu do tvrđave i oslobode Haruna, ali Ahmed ne želi veruje u pravdu, veruje da njegov brat nije kriv i da će ga pustiti.

6. poglavlje

U 6. delu nastavlja se dijalog između Hasana i Ahmeda, Hasan nagovara Ahmeda da oslobode Haruna, Ahmed ne želi, i dalje veruje u pravdu. U tom razgovoru govore i o Zejni i njenom mužu i ljubavniku, tu Ahmed razmišlja o životu, o hrabrosti, razgovara sa Hasanom. Hasan predlaže i drugi predlog Ahmedu, on obećava da će se odreći svoga nasledstva ako oslobode Haruna, nudi svoju imovinu. Ahmed se uzda u Božiju volju, ali ipak odlučuje da poseti kadiju i govori mu taj predlog, kadija to odbija, poražava ga, što Ahmedu jako teško pada.

7. poglavlje

U ovom poglavlju Ahmed Nurudin šeta tekijom i sreće nekog nepoznatog čoveka koji mu preti, govori mu da odustane od traganja za bratom jer bi i on mogao nastradati. Odlazi kod muftije, s namerom da moli muftiju za brata i tu sreće Kara Zaima, starog junaka, a sada senku koja živi samo od uspomena. Ulazi kod Muftije razgovara sa njim u nadi da će dobiti više informacija i da će mu muftija pomoći, ali uzaludno.

8. poglavlje

U osmom poglavlju dolazi do preokreta, Ahmed Nurudin se vraća u tekiju i od hafiz Muhameda saznaje da je Harun ubijen, ubijen i to pre tri dana a da Ahmed nije ni znao. Ahmed totalno skrhan nakon molitve u džamiji, drži ders, govor koji je bio jako potresan prisutnim ljudima, cela tekija je bila prisutna, govori o životu, prolaznosti života.

9. poglavlje

U ovom poglavlju se sve okreće protiv Ahmeda, dok se vraća u tekiju četvorica semena ga hvataju i ubiju ga od batina, pošalju ga u tvrđavu gde provodi nekoliko dana, ne precizira ali najverovatnije desetak dana, tu upoznaje stražara, Džemala, govori o životu i smrti, očekuje ko će doći po njega da ga oslobodi, jer ipak je on šejh uticajan čovek, ali niko ne dolazi. Prebacuju ga u drugu ćeliju, u toj ćeliji je Ishak, razgovara sa njim, Nakon toga ga puštaju, on i dalje traži Ishaka želi da mu pomogne, ali očito je on jedini koji vidi Ishaka i zna da on postoji (Ahmed ludi).
Ovim poglavljem se završava prvi deo romana.

10.poglavlje

Deseto poglavlje počinje tako što Ahmed govori o svojim događajima u vojsci, priča kako je u vojsci bila jedna žena, koja je bila prostitutka, zadovoljavala je vojnike koji su bili daleko od žena. Međutim nju su ubili jer je bila sa neprijateljskim vojnicima, njen sin ostao je sam, Ahmed se sažalio i poveo ga sa sobom, kasnije ga je pronašao i doveo u tekiju, to je Mula Jusuf. Ahmed govori o tome kako je to bio veseo dečak, ali se najednom promenio, postao je mrzovoljan, nedruštven. U razgovoru sa Hasanom, on ga navodi da razmisli malo o Mula-Jusufu, zašto je postao takav, šta ga je nagnalo na to, Ahmed ispituje hafiz muhameda i on mu otkriva da je viđao Mula Jusufa oko kadijine kuće, tada Ahmed shvata da je Mula Jusuf izdao njegovog brata i da je on bio kadijin doušnik, on je kriv za Harunovu smrt. Mula Jusuf traži Ahmedov oprost ali Ahmed ne želi da čuje. Mula Jusuf pokušava da se ubije zbog toga.

11. poglavlje

U ovom poglavlju Ahmed počinje da osjeća ogromnu mržnju, ljut je na svakoga, odlazi nosi hranu ljudima u tvrđavu i na taj hrani svoju dušu, pokušava da pomogne drugima da zaboravi na brata ali ne uspeva.

12. poglavlje

U ovom poglavlju mu dopuštaju da sahrani svoga brata u dvorištu tekije, da ga prenese iz tvrđave, zbog toga ga ljudi cene, dive mu se.

13. poglavlje

Je u potpunosti posvećeno Hasanu. Hasan se pomirio s ocem, preneo ga u svoju kuću, brinuo se o njemu i oni su pronašli izgubljenu ljubav. Starac je živnuo. Hasan je mladića iz onog neobičnog ljubavnog trougla poslao na drugi posao pod zahtevom da više nikad ne priđe Zejni. Tu kreću najlepši dani prijateljstva s Hasanom. Uskoro Hasan kreće na put. Ahmed tu započinje priču o Hasanu: školujući se u Carigradu, upoznao je Dubrovkinju i njenog muža i sprijateljio se s njima srećan što čuje domaću reč. Ostavlja škole i odlazi s njima za Dubrovnik zbog nje. Zaljubljen je u nju i ona u njega, no dovoljno je obzirna da ne povredi muža. Strast ga razara i on iz Dubrovnika nesrećan dolazi kući, ženi se i rastaje za godinu dana, živi đelepćijskim životom, troši i rasipa i tada ga je otac skoro razbaštinio. Na kraju poglavlja on odapinje strijelu „počinje osveta"

14 i 15. poglavlje

Ahmedu u tekiju dolazi Osman-beg s vojskom, od njega saznaje da je sin hadži-Sinaudina postao carski silahdar (oružar na sultanovu dvoru). Bila je noć i on nije otišao saopštiti hadži Sinanudinu sretnu vest, no ujutro su mu planovi bili drugačiji. Iskoristio je Mulu-Jusufa da poruči kadiji da je hadži-Sinaudin kriv što su iz tvrđave pobegli neki Posavci. Istovremeno je poslao po tataru pismo u Carigrad sinu da mu je otac zatvoren. Skovao je zaveru. No, kasaba se pobunila pre no što je sin iz Carigrada mogao nešto učiniti, jer je hadži-Sinaudin bio dobrotvor. Revolucionarno su oslobodili hadži-Sinaudina, ubili kadiju, a muselima nagnali u beg. Tu počinje novi preokret.

16. poglavlje

Ahmed je postao novi kadija. Prošlo je par meseci, došla je zima. Prethodni muselim bio je udavljen, a novi je savijao kičmu kako je trebalo guverneru. Hasanova sestra je čekala dete, udovica. Ahmed joj nudi ruku, no ona odbija. Posavina koja je spaljena i ogoljena privlači Hasana i on kupuje zemlju.
No, Piri-Vojvoda (novi lik) pronalazi pismo dubrovačkog trgovca koji je s Hasanom dobar, u kojem je ocrnjena bosanska vlast. Krivi su Ahmed i Hasan jer su dopustili da trgovac pobegne. Hasan se uspešno brani, no stiže guvernerova zapovest da se Hasan uhapsi. Ahmed to mora potpisati, u protivnom će tužba protiv njega ići u Carigrad. Teraju ga da optuži svog najboljeg druga Hasana, Mula Jusuf ga sprečava da obavjesti Hasana da mu se sprema hapšenje, zapravo on stvara situaciju kao da je Ahmed spasio Hasana. Sutradan saznaje da je Hasan "predan sejmenima", da je nalog odneo Mula-Jusuf i da je Hasan na putu za Travnik. Otišao je i Mula-Jusuf, to je pripisano Ahmedu. Kara Zaim ga obaveštava da će zbog ovih grešaka biti sproveden i ubijen. Ima vremena da pobegne, no ne želi. Sledi susret s mladićem iz njegovog sela i saznajemo da je majka mladića bila prva i jedina ljubav Ahmedova, da su je roditelji udali pre nego što se on vratio kući, da je mladić možda njegov i da je zbog te ljubavi postao derviš. Roman završava citatom iz Kur'ana kojim je i počeo ovaj roman: "Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak svega – da je svaki čovjek uvijek na gubitku."

Izvor: lektire.me