Keder (Alburnus alburnus)



Lokalni nazivi: uklija, beovica, kaugler, klija, zelenika, zekica, klejica, šnajder.

Max. dužina: 30 cm .

Max. težina: 150 g.

Vreme mresta: maj, jun

Životni vek: proseč:no od 5 do 8 godina.


Navike, stanište, rasprostranjenost:


Mnogi je mešaju sa belicom (Leucaspius delineatus). Živi u rekama, kanalima i jezerima. Voli čistu vodu, ali se drži van glavnog toka - u mirnim rukavcima i zatonima - izbegavajući predele gusto obrasle vodenim biljem. Ponekad se skuplja blizu mostova, kupališta i mesta gde stoka prelazi vodu. Obično se kreće u jatima, tik ispod površine. Vrlo je živahna i nikada ne miruje, a i kako bi kada je vrebaju svi vodeni grabljivci, ali i zmije, žabe, čaplje i galebovi. Keder je svaštojed koji se mresti u vreme stabilnog vodosotaja.

Opis i građa:


Po leđima je sivo-plava ili zelenkasta, bokovi i trbuh su joj srebrnkasti i sjajni, dok su peraja obično siva. Krljušt ove ribe je slabo usađena, pa lako spada pri dodiru rukom. Glava mu je mala,usta su joj koso nagnuta prema gore tako da je donja čeljust duža od gornje, što joj omogućava da lako hvata plen s površine, donja čeljust je izbačena napred. Najviše je nalik sabljarki (gardi). Obično naraste između 10 i 30 cm, a krupniji primerci teže do 100g, mada se izuzetno može zakačiti primerak od čak 150 g.

Razmnožavanje:


Mresti se u maju i junu, u plitkoj vodi, u pesku, u vodenoj travi i njenom korenju, kada voda dostigne 14ºC. Lepljiva jaja se pričvršćuju za kamenje i druge predmete u vodi. Plodnost je od 3 000 do 10500 jaja. Dve do tri nedelje nakon polaganja jaja izležu se mladi. I oni će se mrestiti na mrestilištima dve do tri godine kasnije. Uklija polagano raste. U prvoj je godini retko veća od 3 cm. Njena se populacija, često po nekoliko sezona, smanjuje, bilo zbog hroničnog zagadjivanja, bilo zbog lošeg mresta usled poplava ili pada temperature. Srećom, u samo nekoliko godina ima ih opet na hiljade.

Mamci i pribor za lov:


Tokom najvećeg dela godine Beovica mamac grabi smelo. Izuzetno je proždrljiv i neprestano zauzet pronalaženjem hrane. Zainteresovan je za sve što padne u vodu. Čim padne na vodu, riba ga hvata i vuče u stranu. Najbolji mamci su: crvići, hlebne pahuljice, razna testa, insekti, mravlja jaja, sobne muve, končasto bilje i sitna veštačka mušica. Lovi se laganim priborom. Po tihom vremenu bez vetra, mamac se zabacuje ispod same površine, na dubinu od svega 15-20 cm. Ukoliko duva vetar, beovicu ćemo tražiti u srednjim slojevima, a u zimskom periodu pri samom dnu. Štap dugačak 4 m i više; osnovna struna prečnike 0,10 mm, predvez 0,08 mm; udice od br.16-20; vrlo osetljiv plovak i olovce. Mladj se hrani zooplanktonom, odrasle jedinke lutkama hironomida.

Način hranjenja:


Kao sve ciprinidae, i uklija ima raznovrstan način prehrane stalno se prilagodjavajući raspoloživoj hrani! Mladi se hrane isključlivo planktonom, dok odrasle jedu najčešće ono što nadju : crve, jajašca, mekušce, alge i razne biljne ostatke. Kako se kreće po svim dubinama vode, uklija se hrani podjednako vodenim kukcima u svim stepenima njihovog razvoja, kao i kopnenima kada slučajno padnu u vodu.

ВЕСЕЛА РИБИЦА ЗА ДЕЦУ






О њеној распрострањености сведочи и безброј имена којима је називају, а најчешће је зову – кедер

е само зато што јој је име на латинском под А (Alburnus alburnus), и не само зато што је реч о најраспрострањенијој риби Европе (нема је, колико знам, само на крајњем југу и на крајњем северу континента), већ најпре стога што обично с њом почиње бављење риболовом, страшћу која се опире рационализацији а стално тражи да се о њој приповеда, прво место у нашој причи о рибама Србије заслужено припада уклији, хитрој и веселој рибици без које би овдашње реке, речице, потоци, језера, канали, баре и мртваје, свуда где се задржи воде колико у лонац да стане, била мање занимљива, да не кажем досадна места.

Рибе су у прошлости и у риболовачким причама увек веће него што обично јесу, па сам тако у једном озбиљном приручнику прочитао да уклија може да нарасте до пуног килограма тежине, што се граничи са научном фантастиком или са поузданим сведочењем неког Минхаузеновог чукунунука.
Просечна ловна дужина уклије је од седам до десет центиметара, оне до петнаест сматрају капиталцима, а оне преко тога уловом за поштовање. Најдужа коју сам ухватио у Србији, једне поплавне године на кеју испред хотела „Југославија”, имала је 21 центиметар, а неколико таквих ухватио сам и у Периправи, на румунском делу делте Дунава, пазећи да те „оријаше” не помешам са дунавском харингом, рибом која се, у давна времена, према сазнањима Михаила Петровића Аласа, изловљавала у великим количинама подно калемегданских зидина, а кад је направљена брана на Ђердапу, престала да се пење тако високо, као и друге, племенитије рибе црноморског слива.

распрострањености уклије сведочи и (без)број имена којима је називају. Рекло би се да у сваком крају она има неки други назив. Најчешће је зову кедер, јер често служи као мамац за пецање грабљивица, мада није најподеснија за то, будући да брзо угине на удици. Па, редом: кауглер, хаублер, клијаћ, клија, беавица, белва, белица, белавка, беовица, брзак, брзаш, брзеш, варавац, витотрнац, врбов лист, платика, платица, плочка, пов(х)руша, сарага, сивац, џидак, џидакиња, зеленика... Та имена срећу се и као називи за друге рибе из фамилије Alburnus које није увек лако разликовати. Лепо име уклија има у водама око Краљева, где је због
брзине зову шиштавац, а најнеобичније сам чуо на Скадарском језеру, где се уз уобичајено име укљева, коју изловљавају на тоне, користи и назив рауља. У шабачком и смедеревском крају погрешно је зову кесига и кесега.

Са уклијом нема претераног надмудривања. Осмотрите воду и обично иза неке препреке, пања, чамца, понтона, стуба од моста, излива, ушћа притоке или канала, свуда где се вода вртложи или јаче прелива, кад приметите ситне кругове на површини, значи да је та риба активна и да се храни. Ако активности нема, лако ћете је, од краја марта до краја октобра, привући бацањем пливајуће, прашкасте примаме. Преко зиме уклија се завуче на дубља места и онда настаје мука око тога како ухватити слатку превару за грабљивице. Иначе, стално је у покрету и ретко када се налази на дубини већој од једног метра. Узима најразличитије врсте мамаца, најлакше је набавити мувље црве, а може и на хлеб, кућну муву, ваљчић од теста, парченце глисте, брашњене црве, мравља јаја...

отребно
је да прибор буде што лакши, удица што мања, а штап што „бржи” и zадовољство неће изостати. Као дечак ловио сам је на последњим барама некадашњег новобеоградског рита, двестотинак метара од зграде у којој сам тада становао, тачно на месту, у милиметар, где се данас налази „Београдска арена”. Сећам се, у плиткој води, по сунчаном јунском дану, плива мноштво сребрнастих белих рибица, халапљиво скачу на понуђене мамце, а са балкона новоизграђене зграде, руком би је могао дохватити, мајке зову децу да се ману залудног посла и дођу на ручак...

Уклија се код нас мрести у априлу и у мају, када се окупља у великим јатима. Тада се и лове најкрупнији примерци. У основи, и она је мала грабљивица, која служи као храна другим грабљивицама, али је, пре свега, нежна и ђаволаста, чапкунска рибица која сваки излазак на воду учини радосним, свеједно хоћете ли је ловити и шта о њој мислите. Да не заборавим, лов уклије је изванредно добра вежба за будуће ловце вештачком мушицом, јер радо узима ту врсту мамца и уопште није пробирљива. Значи, пре него што се уозбиљите и постанете ловац пастрмке и липљана, кад набавите мушичарски штап, правац на реку, одаберите место где нема грања, да не запињете, и понудите уклији неку ситнију мушицу.

Почеће плес, а ваши забачаји и рефлекси с временом ће постајати све бољи
и прецизнији.

еђу гурманима на посебној цени је сушена укљева (сарага), други је воле пржену на уљу, као речни пандан гирицама (један мој познаник то назива „рибљим помфритом”). А неки је сасвим избегавају (други мој познаник каже ми да кад једе пржене кедере има осећај да жваће туђу четкицу за зубе). Како год, мада то звучи као парадокс, али је научно проверено, најбољи однос беланчевина и масти од свих наших речних риба има управо уклија. Мој савет вам је да сваки уловљени примерак пажљиво скинете с удице и вратите га у воду, нека плива и скаче до миле воље, а да од оних којима нема спаса јер их је удица сувише озледила, када их је много, направите паштету, а када их је мало, почастите комшијину мачку. Уколико комшија нема мачку, набавите је себи или њему, јер нико не воли рибице као маца, како ли амо чежњиво гледа у акваријум. Кад пецам на неком кеју или доку, мачка ми украде рибу са удице, а када је предухитрим и ставим рибицу у канту с водом, она једноставно – преврне канту.

Ribolov kedera





Pribor

Svaki poznati proizvođač ribolovačke opreme ima u svojoj paleti proizvoda set (garnituru) štapova za lov kedera.
Štapovi su dužine 2,5-4,5 metara sa tim da im se dužina povećava za 0,5 metara.
To su vrlo laki i ultrabrzi štapovi sa miksovanim vrhom.
Ovo je bitno zbog činjenice da se na jednom takmičenju kada keder radi uhvati i preko 500 komada ove ribe.
Glavna struna koja se koristi je deblji-ne 0,08-0,10 mm.
Poželjno je da predvez kada riba slabo radi, npr. zimi i kada je temperatura vode svega par stepeni bude od kvalitetnog najlona debljine 0,06 mm, a u ostalim slučajevima 0,08-0,10mm, izuzetak su letnji meseci na vodi gde keder izuzetno radi kada se riba praktično čupa sa udice što nije uopšte sportski ( na žalost mnogi takmičari se ne obaziru na to) kada se koriste jači sistemi.
Kao udice odlično su se pokazale Gamakatsu 1050N u veličinama od 18 do 24 i mislim da ih puno naših takmičara koristi zbog svoje duge uške sa koje se riba lakše skida.
Pošto su ovo po veličini dosta male ribe koristimo fine sisteme sa plovcima od 0,2-0,3 grama ponekad i manje.
Izuzetak su tekuće vode ili kada je potrebno brzo probiti gornji sloj vode sa sitnijim kederima kada se ispod njih nalaze krupnije jedinke.
Pošto se radi o malim ribama i finim sistemima plovke moramo potopiti toliko da iz vode viri svega 1-2mm kako bi videli svaki udarac i kada riba slabo radi.
Praksa je pokazala da je bolje koristiti više komada olovaca, pošto je nekad potrebno ova olovca razvući na što veću dužinu da bi sistem što sporije propadao da bi ga riba koja je u gornjem sloju vode lakše uzela.

Primama

Isto kao i kod štapova na tržištu se mogu naći primame za kedera raznih proizvođača, one se razlikuju i po ceni, a i po kvalitetu i neka svako odluči koju će koristiti ali ću navesti par karakteristika kvalitetne primame koje treba uzeti u obzir a ostalo će pokazati praksa.
Primama za kedera mora biti što finije granulacije koja mora takva da ostane i posle navlaživanja hrane (nesme da se lepi u grudvice).
Ovo je važno zbog toga da hrana koju bacimo u vodu mora u momentu da se rastopi i napravi što veći oblak u vodi koji će privući i zadržati ribe ispred nas.


Boja primame kada je temperatura vode manja trebala bi da bude tamnija a leti svetlija.
Što se arome tiče svako se kune u svoju i jedino praksa i rezultati sa takmičenja mogu to da potvrde.
Pošto se na jednom takmičenju potroši i do pet kilograma hrane mnogi takmičari zbog cene dodaju svoje sastojke orginalnoj hrani da bi dobili na količini.
Najčešće se dodaje mleko u prahu, mleveni keks, brašno od soje, brašno od mlevene svilene bube (crisalis) i razne arome po ukusu i izboru.
Gustina umešane prihrane treba da je malo gušća od jogurta da bi je mogli između tri prsta uhvatiti i tako ubaciti u vodu.

Tehnika ribolova

Keder je plašljiva riba i najčešće se zbog buke i kretanja tokom pripreme povuče dalje od obale.
Ako se opredelimo za pecanje kedera, a hoćemo da bacimo i dubinsku hranu (najčešće na veću udalje
nost) uvek je poželjno prvo baciti nekoliko šaka hrane za kedera pošto se riba kada čuje da se ubacuje dubinska hrana u potrazi za njom povuče još dalje od obale i potrebno je dosta vremena da bi se ona ponovo privukla bliže obali.
Uvek počinjemo ribolov sa dužim štapom 3,5-4 metra a zatim intenzivnim hranjenjem na kraćem rastojanju gde nam se nalazi plovak privlačimo ribu bliže obali i nama.
Što više u ovome uspemo i pecamo sa kraćim štapom bićemo brži i uspešniji.
Ako smo uspešni na kraju takmičenja možemo pecati štapom od svega 1-1,5 metara.
Prihranu bacamo u količini koju možemo uhvatiti između tri prsta, posle svakog zabačaja štapa.
Sa prihranjivanjem se ne sme stati ni kada zbog nečega nismo u mogućnosti da pecamo, (menjamo sistem ili mrsimo) pošto će riba koja je ispred nas odmah otići naročito ako neko pored nas isto peca kedera i izgubićemo dragoceno vreme da je ponovo privučemo ako u tome uopšte uspemo.
Kod zabacivanja sistema trudimo se uvek da on bude pravolinijski bez luka, zato imamo štapo
ve u više dužina ako je potrebno uzmimo kraći.
Ovo je važno zbog kontre da bi imali što manje “lufta”.
Kada ubacimo sistem najčešće riba priskoči na zvuk koji proizvede sistem kada padne u vodu i odmah peca, kontru udaramo samo iz članka ruke (zbog lakoće sistema i najčešće male dubine vode u suprotnom dolazi do mršenja sistema).
Kada osetimo da je riba na udici završavamo kontru i vadimo sistem sa ribom, u suprotnom čekamo sledeći udarac i ne gubimo vreme ponovnim zabacivanjem.
Uhvaćenu ribu prihvatamo na grudi ili stomak da bi izbegli nepotrebno (traženje) ribe koja visi na udici i leti svuda oko nas.
Čuvarka mora biti ispred nas da bi ribu što brže ubacili u nju a i da bi riba koja zbog slabog kačenja u letu otpadna možda isto pala u nju.
Kao mamac najčešće se koristi crveni crvić (pinki).
Kada riba dobro radi da bi dobili na brzini pripremimo udice na čije pločice super lepkom zalepimo 1-2 mm (bužire sa tankih elektronskih instalacija ili silikonske) da bi onemogućili da crvić posle svake uhvaćene ribe sklizne preko udice i moramo da gubimo vreme da bi ga ponovo namestili.
Sa ovakvim sistemom moguće je uhvatiti i pet riba sa jednim crvićem.
Mislim da je sve ovo gore napisano dobra platforma za jednog početnika koji na takmičenjima hoće da peca kedera.


Sama tehnika postiže se vežbanjem i to sa puno vežbanja.
Naravno potrebno je poznavati vodu i prilike na njoj da bi se ocenilo da li se isplati pecanje kedera ili će takmičar više uspeha imati ako peca krupnu ribu.
Takva odluka može se doneti i u toku takmičenja ako takmičar ima dobrog i iskusnog pomagača (vođu puta) koji uvidom u ulove drugih takmičara oceni šta treba da se peca.
Puno puta dobra odluka vredi više nego pribor, prihrana ili umešnost takmičara.
Ovo kažem iz ličnog iskustva.
2005 godine na Dunavu u Mađarskoj ćerka mi je pecala na kupu Dunaszekcső gde je učestvovala reprezentacija Francuske, ali i Mađarska elita.
Svi su pecali krupnu ribu koja zbog naglog porasta Dunava nije htele da grize (u prethodnim godinama hvatalo se preko 20 kg ribe).
Mi smo u poslednjem momentu odlučili da pecamo kedera iako smo hranili i spremili štek.
Sa oko 4 kg ulovljenog kedera osvojili smo prvo mesto i titulu apsolutnog pobednika.
Nadam se da će neki mlađi takmičari pokušati da se na nekom takmičenju oprobaju u ovome i ako budu istrajni i puno vežbali rezultati neće izostati.

Bistro.


(Autor: Andraš Tot)