Hrvatski ribari upecali jednu od najotrovnijih riba na svetu

Primerak Kuglakoža, jedne od najotrovnijih riba na svetu, uhvaćen je ribarskom mrežom ispod Konavoskih stena u Hrvatskoj



Sluzava, buljava riba, čiji je latinski naziv Sphoeroides pachygaste, prepuna je tetrodotoksina, otrova 1250 puta jačeg od cijanida, čiji jedan gram može da ubije 30 ljudi, piše sajt Dubrovnik.hr

Ova riba u subotu uveče uhvatila se za udicu parangala bračnog para Mata i Julijane Brautović. Ulov je bio težak 2,5 kilograma.

Kuglakož je, kako navode hrvatski mediji, poslednji put viđena devedesetih godina prošlog veka na području srednje Dalmacije.

- Kako nismo znali o kojoj vrsti se radi, nazvali smo Institut za more i priobalje pa su je oni preuzeli i obavljaju dalja istraživanja. Kazali su mi da je do Cavtata doplivala najverovatnije iz Indijskog okeana preko Sueckog kanala - izjavio je Brautović.

Kako piše sajt 24sata.hr, ova riba je pravi specijalitet u Japanu, ali se kuvari posebno edukuju da bi znali kako da je pripreme, odnosno šta se iz kuglakoža može jesti a šta se mora odstraniti.

Godišnje 200 ljudi umre jedući ovu ribu, čija jetra sadrži tetrodotoksin.

Primerak, uhvaćen kod Konavala, završiće u muzeju.

Beta

Ribar pronašao prst u utrobi pastrmke, na osnovu otiska otkriven "vlasnik"

Dok je čistio pastrmku koju je upecao na jezeru Prist u Ajdahu, ribar po imenu Nolan Kelvin doživeo je neprijatno iznenađenje. U utrobi ribe pronašao je ljudski prst, a policija je na osnovu otiska utvrdila "vlasnika".



Hans Galasi još ne zna gde su mu tri preostala prsta


Iskusni pecaroš Nolan Kelvin nije mogao ni da pretpostavi da je ovoga puta upecao više nego što je planirao. On je pored ribe dobio i malo ljudskog mesa, tačnije prst, koji je u utrobi pastrmke stajao gotovo neoštećen.

Zaprepašćeni ribar odmah je pozvao policiju i prijavio slučaj, a na osnovu otiska prsta, utvrđeno je da on pripada muškarcu po imenu Hans Galasi (31).

Kako prenosi "Hafington Post", Galasi je dva meseca ranije na jezeru Prist doživeo nesreću, u kojoj je ostao bez četiri prsta leve ruke. Naime, tokom vejkbordinga, uže mu je zateglo šaku i preseklo prste koji su upali u vodu.

- Šerif me je pozvao i obavestio da ima čudnu priču za mene. Počeo je da priča o ribaru i odmah sam pogodio o čemu se radi. Rekao sam: Da pogodim, našli ste moj prst u nekoj ribi - rekao je Galasi.

Šerif je ponudio muškarcu da mu vrati prst, ali je ovaj to u prvom trenutku odbio.

- Rekao sam: Neka hvala, dobro mi je i ovako - objašnjava Galasi, koji je kasnije ipak promenio mišljenje i sada pregovara sa lekarima o mogućoj operaciji.

On i dalje ne zna gde su završila preostala tri prsta.




24sata

Upecana pirana u Leskovcu

U reci Veternici koja protiče kroz Leskovac, ribolovac Dragan Mihajlović ulovio je piranu tešku 900 grama i dugu 35 centimetara.



Ribolovci i građani iznenađeni su i uplašeni zbog ulova jedne od najopasnihjih riba. Piranu, vrstu ribe koja koja živi reci Amazon u Južnoj Americi , Dragan Mihajlović upecao je u Veternici nedaleko od centra Leskovca, javlja B92.

On je pre dva dana došao na reku da peca klenove, ali je kući odneo piranu tešku skoro kilogram.

Oko vađenja ribe iz reke pomogla su mu i deca koja su se igrala nedaleko od obale.

Leskovački ribolovci ne znaju kako je pirana došla u Veternicu, ali znaju da nikada do sada u toj reci nije bilo egzotičnih riba.

Oni koji se bave akvaristikom smatraju da je piranu u reku bacio neko ko tu vrstu riba čuva u akvarijumu, a prema njihovoj oceni u reci Veternici ima dovoljno hrane za pirane.

U vodama Južne Amerike postoji oko 30 vrsta pirana. Neke vrste mogu legalno da se gaje u akvarijumima, ali ne i da se bacaju u reke.

Leskovački ribolovci očekuju da ribolovačko društvo angažuje stručnjake koji proučavaju život riba i da se ispita da li u Veternici ima još koji primerak pirane.

mondo

Иза МОРУНЕ данас су остале само невероватне приче и легенде, попут оне о пецарошу који је заронио до мрачног дна дунавског корита i изронио сед..

Pознато је да дунавски рибари, али не само они приликом препричавања пустоловина нису увек слепо привржени истини. Добар део овог неславног угледа стекли су ширећи митове о монструозним створовима реке, које су зналачки навели да загризу њихове удице. Слушајући ове и овакве живописно описане догодовштине, посебно оне, када ухваћена неман, неким несрећним случајем, побегне с удице и бестрага нестаје у узбурканој реци, многи слушаоци се подсмехују надахнутим алаткама. Ха-ха-ха. Међутим, мало се зна – посебно данас – да су, пре само неколико деценија, крај Београда и Новог Сада, у мутним дунавским дубинама пливале титанске рибе, тешке више од једне тоне.
Реке и баре биле су изузетно богате различитим врстама рибе, попут шарана, кечига, сомова, смуђева, лињака, штука и других, ситнијих риба. Међу њима је пливала и дунавска краљица – моруна. Дугачка до осам метара и тешка и до 1600 килограма, моруна била је прави горостас у лилипутанском дунавском свету. Ове величанствене рибе путовале су из Црног мора чак до изнад Будимпеште, а за њихову легендарну сеобу занимао се и познати путописац Вилхелм фон Таубе. О томе је оставио и запис у књизи „Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема”, публикованој у Лајпцигу 1777. године:
„Споран је узрок који је покреће да напусти постојбину и да неких сто миља плива уз Дунав против струје. Кад би то било само због мрешћења, не би тој риби било потребно да се толико миља пење уз реку. А не би у Дунав долазиле мале моруне од неколико година, које су још сувише младе за размножавање. Ја сам испитивао ову ствар и нашао коначно да ова риба због тога непрестано плива против струје да би се ослободила извесних црва који је голицају. Кад се у фебруару прве моруне које долазе из Црног мора у реку добро посматрају увеличавајућим стаклом пре но што угину, видеће се да им је чело густо покривено ситним црвима, који се голим оком једва могу видети, а нису већи од црва у сиру. Ако им се почеше глава, оне се умире и као да осећају велико задовољство. Риба се пење непрестано уз Дунав због тога да би је чешкала вода која тече против ње, док инсекти који је муче не угину, а то буде у јесен. Онда се она опет враћа у море и у Дунаву је више нема. Можда и лососа из мора у реке терају инсекти.”

За владаре и паоре

Моруна спада у ред јесетри, а може се препознати по кратким троугластим устима, пљоснатим нитима браде и другим сличностима са и данас познатом кечигом. Горња страна њеног дивовског тела обично је тамносива, док је доња, трбушна страна прљавобела. Првенствено су становници мора, а у реке залазе обично у касну јесен, због размножавања и презимљавања. Поред своје величине, одликују се и легендарном плодношћу, тако да је Брем записао како су хватане моруне тешке 1.400 килограма, у којима је проналажено чак 400 килограма икре.
Тако је, углавном сиромашно и непросвећено, становништво подунавских делова Срема у 18. веку познавало вештину прављења скупоценог деликатеса – кавијара. Морунина јајашца су дрвеним ножевима стругана из икре и постављана на косу даску, како би се из њих исцедила вода. Затим се добијени, сирови кавијар обилно солио и затварао у бурад, где је остајао неколико месеци, све док не потамни попут смоле. О довитљивости наших предака сведоче и записи по којима се у то време продавао и лажни кавијар, добијен од икре других крупнијих риба. Велики значај који је моруна уживала у свакодневном животу свих оних који су насељавали обале Дунава најбоље може да се илуструје Таубеовим записом:
„... Код моруне се све искоришћава. Њено печено месо налик је на телетину и врло је пријатна храна. Од њене икре прави се кавијар, који Илири у Славонији, Србији итд. зову ајвар. Од њеног мехура прави се рибљи лепак, који је познат под именом рибља клија. Од кичме и других костију и хрскавице умеју Илири да зготове свакојаке ситнице.”
Због ових својстава моруна је узбуђивала древне народе. Богати, римски патрицији раскошно су украшавали ову рибу и тако је, окићену цвећем, износили на сто. У старој Грчкој сматране су за најукуснији оброк, у Кини је њено месо служено за царском трпезом, док су у Енглеској, Француској и Русији право на овакву племениту храну имали готово искључиво владари и племићи.



Међутим, у Војводини су у морунама могли да уживају сви друштвени слојеви, под условом да су успели да је улове. На пример, половином прошлог века, на Корушци, подунавском насељу код сремачког села Сусека, ухваћена је моруна тешка око 400 килограма. Несрећна животиња дословно се заглавила између шлепова који су превозили жито, а када су је опазили, раздрагани мештани су је убили лопатама, након чега су уживали у правој гозби.

Како повући влак

У својој књизи Таубе је описао и начин на који су моруне хватане у 18. веку:
„Моруна је глупа риба која не познаје своју снагу и лако се да ухватити. Најбоље време за то је од марта до октобра. Рибари, кад иду да је лове, баце мреже које нису јаче од оних којима се хватају шарани и штуке. Чим примете да је моруна у мрежи, они траже место на коме је и опколе га другом мрежом, која је јача, а начињена је од танких ужади и канапа. Затим гледају да се у малим чамцима приближе риби, чешкају јој главу и обесе јој о пераје неколико јаких гвоздених кука, причвршћених на исто толико ужета; она се тад обично мирно пусти да је довуку до обале. Каткада се брани, поразбија чамце и повреди рибаре. Кад су моруну тако пола милом, пола силом довукли до обале, обавију је рибари јаким ужетима и труде се да јој на суво извуку бар главу, коју у трен ока ударе маљем; после чега целу рибу извуку на суво и секу је. На овај начин лови се у Срему, нарочито на местима где се Драва, Тиса и Сава уливају у Дунав, безброј малих и великих моруна од 5,6 до 10 центи и продају се, свеже по 20 крајцара ока (2,5 фунте) или се усољене шаљу у туђе земље. Али усољавају их тако рђаво да месо због тога постане грубо, тврдо и жилаво. А и со, која долази из Мађарске, у Срему је сувише скупа.”
Касније су ловљене „пампурама”, односно изразито оштрим удицама, стављеним на плуту, отприлике 20 цм једна од друге, које су свезане тако да трепере у води. Како су ове врсте познате по склоности ка веселој игри, моруне би се заустављале да би се забављале са необичним предметом, све док се не би уболе на велики број оштрих удица. Кад би их рибар нашао уловљене, брутално су пробадане и привлачене у чамац посебним кукама. Додатни опрез био је неопходан приликом оваквог начина риболова, зато што је претила опасност да се и сам рибар закачи на ове страшно оштре удице, па да га снажна животиња одвуче у реку. Данас је овакав вид рибарења забрањен.
Пре изградње Ђердапа, код Сланкамена су хватане заиста огромне рибе. Локални аласи су после причали како су, једном приликом, ухватили моруну дугачку колико и сам „влак”, којим су је ловили, што значи отприлике осам до десет метара. Техника рибарења влаком подразумева два уиграна рибара, који са два чамца вуку дугачку мрежу близу дна реке и која се повлачењем ужета затвара. Чудовиште од 300, 400, 500, а можда и више килограма, у потпуности је исекло мрежу са неколико снажних трзаја и нестало у мрачним дубинама, остављајући занемеле рибаре који су дословно дрхтали од страха. Неумерени риболов, као и изградња хидроелектране на Ђердапу, која је пресекла вековни пут њене сеобе, довели су до нестанка моруне из северног дела Дунава.

------------------

ДУГОВЕКИ ТЕШКАШ

Моруна (Huso huso) најкрупнија је слатководна риба у нашој земљи. По неким подацима достиже дужину од шест метара и тежину од око две тоне. Чак се наводи да је, 1884. године, у Волги ухваћен примерак, од осам метара и 3200 килограма. Може да доживи преко сто година.
Припада фамилији јесетри (аципенсеридае), које одликује веома примитиван скелет од хрскавице, због кога су и развиле такозване „кожне кости”. Међу овим рибама налази се највише такозваних селица, које живе у мору, а мресте се у рекама. Малена кечига једини је припадник ове фамилије дивова на нашим просторима која се искључиво среће у слаткој води.
Током највећег дела године налазе у Балтичком, Каспијском, Црном, Азовском мору, као и у источним деловима Средоземног мора. Хране се ситнијим рибама, раковима и мекушцима. У морима остају све док не достигну полну зрелост (најчешће у старости од 12 до 14 година за мужјаке и преко 16 година за женке), када започињу своја лутања по слатководним токовима.
Њихова плодност је легендарна и сматра се да једна моруна, у зависности од величине, може произвести више од 100 килограма икре, односно осам милиона јаја. Мрести се у пролеће, на великим дубинама, са снажним, брзим струјама и каменитим дном па је због тога њена икра изузетно лепљива. Верује се да после једног мрешћења ова тајанствена риба прави паузу од неколико година пре него што се из богатих, хранљивих мора, упути у хладне речне брзаке.


http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/div-iz

Herceg Novi: Upecali ajkulu od pola tone

Braća Lakičevići, članovi poznate ribarske porodice iz Bjelila, danas oko 11 sati na ulazu u Boku Kotorsku, u blizini ostrva Mamula, ulovili su ajkulu dugu četiri metra i tešku više od 500 kilograma



HERCEG NOVI - Braća Lakičevići, članovi poznate ribarske porodice iz Bjelila, danas oko 11 sati na ulazu u Boku Kotorsku, u blizini ostrva Mamula, ulovili su ajkulu dugu četiri metra i tešku više od 500 kilograma.

"U pitanju je pas glavonja. Evo upravo smo u poslu tranžiranja ovog neobičnog ulova koji će u filetima završiti na meniju restorana, a deo će možda ići i na pijacu", rekao je Vijestima Dragan Lakičević, ribolovac i ugostitelj iz krtoljskog naselja Bjelila.


On, njegov brat Davor i otac Mihailo danas su u mreži za palamide koju su spustili u more kod Mamule, zatekli ajkulu težu od pola tone.

Iako je morski pas već bio izmoren od pokušaja da se oslobodi iz mreže i nije davao preveliki otpor ribarima, Lakičevićima su u pomoć ipak morali priteći prijatelji iz Herceg Novog, kako bi velika ajkula bila savladana, vezana uz brod i dovučena u Rose gde je bagerom izvađena iz mora.

Pas glavonja spada među veće vrste ajkula, a najveći do sada uhvaćeni primerak u Jadranu bio je dugačak 496 centimetara.

Glavonja je jedna od ukupno 27 vrsta morskih pasa koji stalno žive u Jadranu.

fonet

Parazit pronađen u somu i smuđu u Dunavu i Nišavi, mogu se zaraziti i ljudi

U Srbiji je po prvi put zabilježena pojava parazita koji napada ribu, prije svega smuđa i soma i njime se mogu zaraziti i ljudi, ali uz dobru termičku obradu mesa nema opasnosti po zdravlje, izjavio je danas Miroslav Ćirković, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.



Nosilac odraslog parazita su ptice kormoran i siva i bijela čaplja, a oboljenja čovjeka od ove vrste crva bilježe se u zemljama gdje se konzumira svježa riba - Japanu, Kanadi, Iranu i Maleziji, dok u našem regionu nikada nisu zabilježeni takvi slučajevi, kazao je Ćirković.


Ukoliko čovjek jede nedovoljno termički tretiranu ribu, parazit može dospjeti u crijeva i želudac, odakle ga je moguće odstraniti jedino hirurškim putem, upozorio je Ćirković, napomenuvši da je za naše uslove rizično spremanje smuđa na roštilju.

On je objasnio da je do pojave parazita došlo zbog toga što su se kormorani koji su već godinama pod zaštitom biologa i ekologa, prenamnožili, a njihova populacija se uvećala više stotina puta.

Kada dođe do takvog slučaja u prirodi, obično se pojavi neki faktor koji vraća ravnotežu, što je u ovom slučaju parazit od koga ptići kormorana uginu, dodao je Chirković.

Postoje izvještaji o pojavi parazita u ribi sa kanala Dunav-Tisa-Dunav, odnosno na Dunavu i iz Niša, na Nišavi, a pošto tih ptica ima na svim rijekama, oni se mogu potencijalno naći praktično svuda, ukazao je taj stručnjak.

Ćirković je naveo da prisustvo parazita nije utvrđeno nigdje u ribnjacima, već na otvorenim vodama gdje ribu prodaju sportski ribolovci, što može biti problem ugostiteljima, jer ona u dobrom djelu objekata ne bude pregledana i pojavi se na tržištu, a da nije prošla veterinarsku inspekciju.

- Otvorenim vodama gazduju ekolozi koji nemaju stručno znanje, inspekciju niti zakonski osnov da se bave zdravstvenim pregledom ribe kao namirnice - objasnio je Ćirković.

(Blic)

Upecao ribu tešku 113,4 kilograma

Britanski ribar Stiv Tounson ulovio je divlju arapaimu, "čudovište" teško 113,4 kilograma, u reci Esekvibo u Gvajani.



On putuje svetom i lovi egzotične ribe, a ovog puta je kao mamac koristio piranu tešku 900 grama.

- Arapaima je jedna od najvećih i najmoćnijih slatkovodnih riba, a velika je i retka privilegija kada uspete da ulovite jednu od njih. Lov na te ribe je zabranjen, ali u Južnoj Africi je dozvoljen, s tim što ste obavezni da ih pustite na slobodu. Riba koju sam ja ulovio nikad ranije nije bila ulovljena - izjavio je Tounson, prenose agencije.


fonet

Nemojte pecati sa strujom

Strašan pomor ribe na rijeci Dobri kod Karlovca!



'To je strahota, sve je bijelo od ribe, mrtvih riba, grozno, rekli su ribolovci koji su svjedočili ovom događaju. 'Ima i mnogo ribe koja se još 'koprca', izranjavane su, ali još žive, to u životu još nismo vidjeli', dodaju.

Mnoštvo riba pluta rijekom Dobrom na predjelu između Hidrocentrale Gojak i Hidrocentrale Lešće.

''To je strahota, sve je bijelo od ribe, mrtvih riba, grozno. Ima i mnogo ribe koja se još 'koprca', izranjavane su, ali još žive, to u životu još nismo vidjeli. Riječ je o tisućama riba'', rekli su ribolovci koji su danas svjedočili ovom događaju.

Tijela riba su sasječena, mnogima su odsječene glave i repovi, ribe su doslovno 'izrezane'. Riječ je o izuzetno velikom broju riba, uglavnom mlade ribe, poput klenića, bjelica, te nešto pastrva. Pomor je zapazio ribočuvar i o svemu odmah obavijestio policiju.

Policija je za Radio Mrežnicu potvrdila pomor ribe. - U tijeku je očevid, a onda i krim istraživanje,sve rade djelatnici PP Ogulin, potvrdili su u OKC-u PU Karlovačke.

(Danas.hr)

Abu Dabi ::Strašan pomor ribe na rijeci Dobri kod Karlovca!



'To je strahota, sve je bijelo od ribe, mrtvih riba, grozno, rekli su ribolovci koji su svjedočili ovom događaju. 'Ima i mnogo ribe koja se još 'koprca', izranjavane su, ali još žive, to u životu još nismo vidjeli', dodaju.

Mnoštvo riba pluta rijekom Dobrom na predjelu između Hidrocentrale Gojak i Hidrocentrale Lešće.

''To je strahota, sve je bijelo od ribe, mrtvih riba, grozno. Ima i mnogo ribe koja se još 'koprca', izranjavane su, ali još žive, to u životu još nismo vidjeli. Riječ je o tisućama riba'', rekli su ribolovci koji su danas svjedočili ovom događaju.

Tijela riba su sasječena, mnogima su odsječene glave i repovi, ribe su doslovno 'izrezane'. Riječ je o izuzetno velikom broju riba, uglavnom mlade ribe, poput klenića, bjelica, te nešto pastrva. Pomor je zapazio ribočuvar i o svemu odmah obavijestio policiju.

Policija je za Radio Mrežnicu potvrdila pomor ribe. - U tijeku je očevid, a onda i krim istraživanje,sve rade djelatnici PP Ogulin, potvrdili su u OKC-u PU Karlovačke.

(Danas.hr)

Prokleta nesposobna banda.
Propustili su ribe kroz turbinu hidroelektrane.
Užassssssss.

СИТНИШ



О рибама о којима је овде реч нико не сања. О пљуцкавицама се не пише надугачко и нашироко, нико се не хвали тим уловом, нема погледа на свет који се на њима заснива, нити се поводом њих испредају бајке и хвалоспеви…

итне рибе пљуцкавице. Тако их обично зову, колоквијално, јер у употреби њихових правих, науком потврђених имена влада прилична, не баш вавилонска, али ипак – пометња. Елем, постоје у водама Србије врсте риба које нико не пеца и које нико не једе, не зато што се тиме избегава опасност од могућег тровања, већ стога што су преситне, неугледне, а најпре зато што не постоји обичај њиховог лова јер се ту, строго узев, нема шта ловити, а некамоли јести.
Општа формула за пљуцкавице је, кратко речено – више костију него меса. А на рибу се, свуда у свету, па у том погледу ни ово наше парче планете није изузетак, пре свега гледа са стомачне стране. Једе ли се то или не, и има ли тога довољно да се човек засити. Тек потом, и то у мањем обиму, о риболову и рибама се размишља као спорту, извору задовољства, начину губљења или заслуживања времена (зависи да ли сте риболовац или не), неговању страсти, хобију (што је отменија реч за дангубу), сусрету са природом…
Понекад и као ослушкивању у модерном човеку потиснутих али не и укинутих нагона и веровања који су свој предметни еквивалент добили најпре у паганским тотемима, потом и у религијским симболима. На крају крајева и као страст која понекад поприма и патолошке црте, о чему је писао Антон Павлович Чехов. Познајем људе, а и мени недостаје сасвим мало да будем такав (у мислима то већ јесам, али се за реализацију нема времена), који би цео живот, све своје будно стање, провели над водом. А када би заспали, опет би сањали да су на води и да ће им се сваког трена, ево само што није, риба њиховог живота залетети на удицу.
О рибама о којима је овде реч нико не сања. О пљуцкавицама се не пише надугачко и нашироко, нико се не хвали тим уловом, нема погледа на свет који се на њима заснива, нити се поводом њих испредају бајке и хвалоспеви као о капиталним сомовима, младицама, пастрмкама, смуђевима и штукама, о шаранима да и не говорим. Али, и то је питање друштвеног договора и, на првом месту, гастрономске употребљивости и величине. Само велико може да буде лепо, говорио је Аристотел. Да су га којим случајем питали и о рибама (ко зна, можда и јесу!), мудрац из Стагире би, по закону нужности, јер је тако записано у људским генима, вероватно додао да се оно што се не једе по правилу заобилази. А ако баш и не заобилази, онда не заслужује посебну пажњу.
Па, да обратимо мало пажње и на пљуцкавице. Јер…

Загонетна безрибица

Ко би, рецимо, трошио време на лов пеша (Cottus gobio), осим у случају када је риболовцу у недостатку бољег потребан било какав жив мамац. Да се разумемо, пеш, мала, не баш нарочито лепа риба дна, најбољи је мамац за пастрмку, али такав риболов, осим, наравно, на варалицу која имитира дотичног таманитеља икре, неспортски је, па стога строго забрањен. Зову га и попин пампур, ружа, капич. Пешу је сродан главоч (Neogobius), са неколико варијетета. Етимолошки, име пеш значи једноставно – риба, и ту је прича јасна да јаснија не може да буде. Риба је риба, каква год да је, и шта ту има да се прича...



Али, шта с рибом коју називају безрибица? Толико је неприметна и прескромна та рибајзлица да није заслужила ни да се рибом, већ само безрибицом назове. Јесте риба, није риба, нема ту праве рибе, дакле – безрибица. Њу понегде зову и бркица, говедарица или говедарац, а понегде, погрешно, и кркуша или кркушица. Како год, збунљивост је таква да ни латинско име не помаже. За безрибицом одмах иде штампајзер илити вијун (Cabitis taenia ), вијугави рибоњак из породице чикова, стварно добар мамац за смуђа, с тим да га више нико не употребљава, силикони и воблери су много складнији и делотворнији. А и ко би гацао по мочварном приобаљу и у муљу тражио штампајзере, кад је питање да ли их уопште више има (у ихтиологији је забележено неколико подврста вијуна). А некада се, ех, оно рибарско „некада”, није питало за цену штампајзера.
Са амуром и толстолобиком, крупним биљоједним рибама из великих евроазијских река којима је порибљавана и наша каналска мрежа, да би се колико-толико спречило затрављивање, а после, због доброг прираста, почело и њихово узгајање у рибњацима, провукао се, нехотично и без икаквих намера (риба је бесловесно биће, и једина њена „намера” је да живи, да једе, а да сама не буде поједена), амурски чебачок (Pseudorasbora parva), рибац мало већи од нокта, добар мамац за бандара и ситније грабљивице.
Прави мали првак света међу овдашњим ситним рибама пљуцкавицама је сунчаница, сунчарац или сунчани караш (Lepomis gibbosus). Акваријумска рибица, прелепих боја, родом из Америке, радознала и неплашљива толико да вам се чини да бисте могли да је припитомите, доспела је, може само да се нагађа како, пре много деценија у отворене европске воде и ту се силно размножила. Данас је има у готово свим стајаћицама, дочим је ретка у речним токовима. Представнике њене фамилије (Sunfish) у постојбини с оне стране велике баре (а тамо је, природно, све веће, па су и рибе такве) сматрају значајном спортском рибом, дочим је код нас сунчарац, најблаже речено – неомиљен. Уљез у прашину, пардон, хтедох рећи, у млаку воду, јер, бого мој, воли плићаке и обожава да се сунча. Слободно му подметните мамац пред губицу, гутнуће га као његов акваријумски прапрапредак. И то што уловите брзо вратите у воду, да вас нико не види, пући ће брука међу озбиљним рибарским светом.
Па да, пљуцкавица. Речју, кост и кожа.
Свако ко лови младице зна шта је змијуљица или паклара (Lampetra fluviatilis), змијолика рибица која обично живи у бржим и бистријим водама, држећи се дна, јер је слаб пливач. Њен варијетет јавља се и у Дунаву. У време парења, слично правим змијама, сплиће се са другим јединкама у мало клупко, па је, почев од имитације тога клупка, с временом усавршен необичан и, тако барем тврде мајстори младичари, делотворан вештачки мамац по имену „цоф”.

Мала велика гаовица

Једне године риболовио сам са пријатељима на Радоинском језеру, недалеко од Кокиног брода. Није нам баш ишло, били смо пошли у амбициозан лов, али нам се није посрећила ниједна пастрмка. Неће пастрмка, добро, пређемо на клена. Неће клен, у реду, пређемо на скобаља. Нема ни њега. Ћутимо над водом и очајавамо, али нам се кући не иде. У том полудремежу мој пловак нагло, и без било какве најаве, нестане дубоко у води. Пренут, пребрзо дам контру. Ништа. Ха, успаничио се рибар! Повратим нормално дисање, забацим поново, видим да ми се искраја колеге смејуље, очигледно знају о чему је реч.
– Пази да не ухватиш ту губу – каже ми мој пријатељ Буцко. И заиста, ни десет секунди пошто је мамац пропао до дна, понови се иста прича. Трзај, контра, па – ништа. Опет и опет, забава пређе у смех и пецкање.
Заинатим се, ставим најмању могућу удицу, двадесетицу, и пустим напаст да загута. Држи она мој пловак под водом, а ја хладан, такорећи чист игнорант. И тек када је пловак сасвим нестао у дубини, потегнем.



Извучем капитални улов, не дужи од два-три центиметра. На удици препознам гаовицу (Phoyinellus pstrossii), малу рибу крашких река Херцеговине и Црне Горе, Требишнице и Зете. Некада је, кажу књиге, у тим посним крајевима масовно изловљавана, сушена на диму, слично укљеви, и достизала је пристојну цену. Но, како год, на Радоинском језеру уверио сам се да се та риба, омиљена храна салмонида, домогла и нешто севернијих вода, могуће је да ја узгред убачена када су језера порибљавана пастрмком. Ту гаовицу не треба мешати са картофлом или платичицом (Rhodeus sericeus), мада је у употреби исто име за две различите врсте, што је у рибљој ономастици сразмерно чест случај.
Широм Србије, у мањим рекама моравског слива, врло су распрострањене и поточне белице (у Ариљу их зову пљате), потом зеке, па пијори (општи синоним за ситну рибу је пијорак). Све њих, и то радо, у летњим месецима, о школском распусту, на такозвани пец, лове најмлађи риболовци. У Дунаву међу ређе рибе спада и сабљарка (Pelecus cultratus), бела риба која са својом славнијом и хиљадоструко крупнијом морском имењакињом нема никакве везе. Једноставно, названа је тако јер јој је тело заиста налик на сабљу и у трбушном делу врло оштро сведено. И минијатурна риба светлица (Leuciscus souffia) трајно је заштићена.

Весела мргуда

Ипак, најређа, па отуда и најзанимљивија риба Србије је чувени ендемски рибичоњак народног имена мргуда. Реликт прадавног доба преживео је у бари Засавица крај Мачванске Митровице! Има је и другде у Европи, и свуда је на листама заштићених врста. Код нас је мргуду (umbra kamberi) први описао чувени Јосиф Панчић (1860), а њено присуство недавно је примећено и у каналима око Бачког Моноштора. Није дводихалица као неке рибе Африке и Јужне Америке, али је способна да удише атмосферски кисеоник и дуго остаје жива изван воде, што се тумачи способношћу прилагођавања животу у водама које лети спадну до муља. Прати је глас да је врло неукусна, што се може сматрати њеном трајном предношћу. Није што је ретка, и није што није крупна (највеће једва пређу десет центиметара), него што се не једе. Пљуцкавица par exellence.
Ништа зато. Не једе се све што лети, нити све што плива. Али без ситних риба пљуцкавица наше воде би свакако биле пусте и незанимљиве. Нека их, хлеба не ишту, наравно, не у дословном смислу, будући да је хлеб толико стара храна па су га током миленијума заволеле и све рибе. Пљуцкавице нам својим чистим постојањем потврђују да се живот распростире свуда, у најразличитијим могућим облицима. Ти облици, на срећу, не подлежу моћима људске воље, која је, ако ћемо по вишој правди, створена да се диви свету, а не да га себи потчињава.

Politikin zabavnik

Čudovište iz Dunava: Upecan som duži od dva metra

Aleksandar Sale Drakulić, sportski ribolovac iz Žablja pamtiće 11. april kao dan kada je ulovio soma rekordera.



Na gradskom keju u Donjem Milanovcu uz kibicovanje brojnih šetača Aleksandar je zajedno sa svojim prijateljima, posle petnaetominutne borbe, savladao soma dugog 2,20 m koristeći kao mamac glavinjaru siker.

-Ovo je najveći primerak koji sam do sada ulovio i ovaj ulov posvećujem svojim sinovima Stefanu I Filipu - ispričao je vidno uzbuđen i srećan žabaljski ribolovac.



Ulovljenog soma Drakulić je poklonio Javnom preduzeću „Nacionalni park Đerdap“ koji će ga preparirati i kao eksponat izložiti u Vizitorskom centru NP Đerdap.

Ovo je inače jedan od najvećih primeraka soma ulovljenog poslednjih godina u ribolovnim vodama Nacionalnog parka Đerdap.

blic

Zmijoglavi 'frankenstein': Riba za kojom je raspisana tjeralica

Osim u New Yorku, zmijoglave ribe su primjećene u Texasu, Missouriju, na Floridi, a u Marylandu su za njima raspisali 'tjeralice' s nagradom od 200 dolara za komad



Sjeverna zmijoglava riba (Channa argus), porijeklom iz Kine strah je i trepet za američke biologe koji se svim silama trude iskorijeniti je s prostora SAD-a.

Za sve je kriv National Geographic

Pred njima nije niti malo lagan zadatak. Zašto? Riba je to koju je popularizirao National Geographic uvrstivši je među 13 najopasnijih slatkovodnih životinja.

Ta čast pripala joj je zahvaljujući veličini do metra i pol, oštrim zubima i mogućnošću preživljavanja na suhom do četiri dana. Uz to još izgleda poput zmije. Sasvim dovoljno da ju mediji prozovu 'ribom frankensteinom'.

Porijeklom je iz Azije, a kao i većini riba iz tog dijela svijeta priprisana su joj neobična ljekovita svojstva. Dobar razlog da iako zabranjena vrsta postane vrhunska gastronomska delicija, ali i riba popularna među akvaristima.

Iz akvarija u potoke i jezera

Što je dalje bilo? Sjeverna zmijoglava riba dijeli sličnu sudbinu kao i piranje, koje su se također našle na National Geographicovom popisu.

Veliki broj njih prvo je završio u akvarijima, a zatim u gradskim jezerima, potocima i rijekama u kojima nemaju prirodnih neprijatelja. Nakon što su se namnožile postale su prijetnja drugim ribama, žabama.

Budući da nemaju prirodnih neprijatelja, a vrlo su prilagodljive i brzo se razmnožavaju postale su ozbiljna prijetnja ekosustavu.

Čest ulov ribiča

Gdje god se pojave, najčešće kao ulov ribiča biolozi uvedu posebne mjere. Jedna od takvih uvedena je na jezerima unutar Central Parka u New Yorku. Kako piše portal geo.tv ribolovci su dobili upozorenje da, ulove li zmijoglavu ribu istu moraju prijaviti čuvarima parka.

Osim u New Yorku, ove ribe primijećene su u Texasu, Missouriju, na Floridi, a u Marylandu su za njima čak raspisali 'tjeralice' s nagradom od 200 dolara za svaku ulovljenu i ubijenu ribu.

(24sata.hr)

Oklahoma: Devojka ulovila soma od 32 kilograma golim rukama

Autor: A. M. / Foto: Ilustracija

Bivša navijačica Lusi Milsap (19) je prva žena koja je pobedila na tradicionalnom takmičenju u lovu na somove "golim"rukama.


Foto: You tube

Devetnaestogodišnjakinja Lusi Milap osvojila je prvu nagradu na tradicionalnom takmičenju u Oklahomi koje se održava već četrnaest godina zaredom, a čiji je cilj uloviti što veću  ribu "golim" rukama.

Ova srednjoškolka uspela je da u jezeru Teksoma u Oklahomi, koristeći samo svoje ruke, uhvati soma teškog čak 32,6 kilograma.

Lusi je prva žena koja je učestvovala u ovoj vrsti takmičenja. Ona je osvojila prvo mesto u muškoj kategoriji "Big fish" i nagradu u iznosu od 1.500 dolara.

Ovaj sport gde se u lovu ribe koriste samo sopstvene ruke zove se "noodling" (čeprkanje) i  jedan je od jako popularnih sportova u južnim zemljama SAD-a.

Osnovni princip ovakvog načina hvatanja ribe je da se sopstvene ruke koriste kao mamac. Zbog toga se "noodling" ne preporučuje osetljivim osobama a u njemu uživaju samo oni sa "jakim srcem".

Lusi je baveći se ovim sportom nekoliko puta bila povređena, a dešavalo se da završi i u bolnici. Na sreću, do sada, svi njeni prsti ostali su čitavi.

Ova hrabra devojka insistirala je da se  takmiči isključivo sa muškarcima.

- Otac me je pitao da li želim da se takmičim u ženskoj kategoriji pecanja, ali ja sam to odbila, želela sam da se u ovom sportu borim samo protiv muškaraca - rekla je Lusi.


24sata.rs

Ovo čudo su upecali u Neretvi
Autor: MONDO

Tomislav Limov iz Gabele kod Čapljine je u Neretvi ulovio ribu paklaru (petromyzontidae) dugačku 55 centimetara.


Foto: screenshot/YouTube

Radi se o ribi koja se nalazi na crvenoj listi najređih svetskih riba.
Portal "Bljesak.info" javlja da su Limov i njegovi prijatelji ostali začuđeni ulovom, jer se radi o ribi koja nema čeljusti već ima stalno otvorena usta, okružena pipcima, a ta riba nije do sada viđena ni ulovljena u Neretvi.

Paklara je živi fosil koji se već 500 miliona godina gotovo nimalo nije promenio. Te ribe pretežno žive u morskim obalnim vodama i slatkoj vodi. Specifična usta paklarama omogućuju prisisavanje za podlogu, ali i za njihov plen.

Rečna paklara obično napada druge ribe, a hrani se i uginulim životinjama. Te ribe su poznate i po tome što deo života provode u slatkim vodama, a deo u moru.

Otkrili novu vrstu ribe za koju dosad nitko nije čuo

Znanstvenici su otkrili novu vrstu ribe koja živi na dubini od oko 10 kilometara kraj otočja Kermadec, sjeverno od Novog Zelanda. Nova riba je vrsta bakalara za koju dosad još nitko nije čuo.



Novozelandski mediji javljaju da su znanstvenici sa Sveučilišta Aberdeen posljednjih 14 mjeseci istraživali vrste riba na dubinama i do 9.900 metara, gdje su postavili mreže, te su iz mora izvukli nikad prije viđenu ribu.

Dr. Alan Jamieson, voditelj projekta, rekao je da su dugo pripremali opremu za istraživanje te im je i zbog toga drago što su uspjeli napraviti tako velik korak.

''Istraživali smo vrste riba na dubini većoj od visine Mount Everesta. Tijekom ovakvih istraživanja se nikad ne može očekivati što se može pronaći'', rekao je Jamieson. Istaknuo je da njegov tim kreće u novo istraživanje u listopadu ove godine.



Nova riba koju su otkrili slijepa je, što znanstvenici kažu da je logično jer živi na tako velikim dubinama na kojima ne dopire Sunčeva svjetlost. Osim nove vrste bakalara, fotografirali su i ribu rattail, jednu vrstu morskog psa koju nisu uhvatili u morima oko Novog Zelanda više od 100 godina.

(Danas.hr)

Na sjeveru Europe bilo je toliko hladno da se jato riba zamrznulo u pokretu



Jedan je Norvežanin na sjeveru države šetao s psom kada je uočio da se more zaledilo dok nije ni trepnuo

Temperatura zraka od oko 8 Celzijevih stupnjeva ispod nule u kombinaciji s izrazito jakim ledenim istočnim vjetrom bili su navodno dovoljni da se more pored norveškog otoka Lovunda zaledi u samo nekoliko trenutaka.

Smrzavanje je bilo uistinu ekspresno, o čemu svjedoči i fotografija koja se proširila društvenim mrežama, na kojoj jedan pas stoji na zaleđenoj površini ispod koje je ostao zatočen veći broj riba.

Zapanjujući je prizor u plićaku snimio Ingolf Kristiansen dok je šetao s psom.

USA Today javlja da znanstvenici vjeruju kako je oveća skupina riba bila u bijegu od predatora.

(Jutarnji.hr)