Pol Verlen

Рођен је 30. марта 1844. године у Мецу. Био је француски писац који је поезију обогатио новом музикалношћу, а лирски израз новим нијансама. Његова поема "Песничко умеће" ("L'art poetique") прихваћена је као манифест симболизма. Припадао је Бодлеровом кругу симболиста али не сав и не до краја. Када је 1886. године објављен манифест симболизма, Верлен је већ био зашао у језик и расположења импресионизма. Верлен није надмашио Бодлера, није га чак ни достигао, али је он наговестио нова песничка расположења која ће се искристалисати као импресионизам, што се примјећује и у његовој песми "Месечина". Познаваоци личности Верлена кажу да је он био човек у сталним људским и песничким падовима и узлетима, човек без моралне чврстине и реда у стварању, лабилна личност, неумерен и ексцентричан. У животу је тражио блато и са уживањем гацао по њему, а онда се покајнички враћао из греха у светост и чистоту, да би после извесног времена све почео из почетка. У његовој поезији може се пратити преображај поезије у правцу декаденце и симболизма. Његова лирика значајна је за развој слободног, музички богатог стиха, посебно у збирци "Романсе без речи" (1874). Први стих његове песме „Умеће певања“ гласи: "Музика пре свега".
Умро је у Призу 8. јануара 1896. године.


poezijasustine.

Пол Верлен (Paul Verlaine) 1844-1896.


Пол Верлен, чувени представник француског симболизма и декаденце, такође је водио врло немиран живот. Живео је неко време у романтично-еротској вези са песником Артуром Рембоом, оставивши своју трудну жену. Верлену ово, највероватније, није било прво хомосексуално искуство, но дефинитивно је било најпознатије. Са партнером је живео бурним и дивљим животом, опијајући се абсинтом и пушећи хашиш. Верлен је био изузетно склон насиљу када је био пијан, те је под утицајем алкохола злостављао и жену и новорођеног сина.

Како је време пролазило, однос Рембоа и Верлена (који су се, у међувремену, преселили у Лондон) постајао је све гори. Чим је сакупио довољно новца, Верлен је напустио свог партнера, одселивши се у Париз. Но, убрзо је осетио како му недостаје, па га је позивао код себе. Сусрели су се у једном хотелу у Бриселу, али је готово одмах избила свађа. Верлен је непрестално пио и током једног од својих испада агресивности, пуцао је у Рембоа, који га није одмах пријавио, али се предомислио након још једног од његових испада лудила. При хапшењу, Верлен је прошао кроз понижавајуће медицинске прегледе и претрпео задиркивање на рачун свог односа са Рембоом. Иако је Рембо касније повукао тужбу, Верлен је био осуђен на две године затвора. Након изласка из затвора, запослио се као учитељ. Велику инспирацију налазио је у једном свом ученику, у кога се заљубио.

Последње године живота провео је у сиромаштву и зависности од алкохола и дрога. Обожавао је абсинт. Једно време је био бескућник, но ситуација се преокренула кад су становници Париза почели да гаје дивљење према његовим песмама и крајње необичном начину живота. Верленово стваралаштво обележавају меланхолија и песимизам, а чести мотиви у његовим песмама су секс, проституција, градски живот и измењена стања свести (делиријум, снови и стања изазвана конзумирањем психоактивних супстанци).

Zla kob princa pesnika

Pol Verlen pucao u svog intimnog prijatelja, genijalnog Artura Remboa


U SUDNICI jednog od briselskih sudova, u toplim avgustovskim danima 1873. godine, teklo je veoma neobično suđenje. Optuženi je bio "princ pesnika" Pol Verlen, a optužba je glasila: pokušaj ubistva i protivprirodni blud. Pored ove optužbe, iz Pariza je stigao izveštaj da je Pol Verlen bio aktivni učesnik Pariske komune. Sve okolnosti su bile protiv "princa", mogao je samo bespomoćno da sluša optužbu i naslućuje nimalo blagu presudu.

Među radoznalima u dnu sudnice, polusakriven, sedeo je mladić koga je Verlen, u besanim noćima u istražnom zatvoru, krivio za svoje nevolje. Jasno se sećao večeri kada se na pragu njegovog pariskog stana pojavio šesnaestogodišnji dečak i predstavio se: "Ja sam Artur Rembo".

Nekoliko meseci ranije poslao je Verlenu svoju zbirku pesama "Pijani brod" i oduševljene pohvale za Verlenovu poeziju. Verlen, iznenađen dečakovim talentom, pozvao ga je u Pariz. I Rembo je stigao u Grad svetlosti, bez novca i prtljaga, sam, noseći samo breme sivih provincijskih dana.Verlen je živeo skromno. Radio je posao činovnika u opštini, a povremeno obilazio pesničke salone i kafane. Imao je 26 godina, suprugu i prošlost običnog građanina. Iza tog jednostavnog okvira krio se izuzetan pesnik čiju je pravu prirodu i talenat mali broj ljudi mogao da nasluti. Pomoću prijatelja književnika iz jedne kafane ušao je u literarni salon markiza Rikarda. Markiz je ubrzo izdao časopis "Umetnost" oko koga se okupila grupa pesnika koju su nazivali parnasovci. U to doba Verlen je objavio, bez velikog odjeka kod čitalačke publike, zbirku pesama "Galantne svečanosti". I tada je u njegov život kao vihor ušao mladi Rembo. Verlenovi prijatelji su ga dočekali srdačno i obasuli pohvalama. Slavni Viktor Igo naziva ga dete-Šekspir.Zanesen uspehom, mladi provincijalac obilazi boemska sastajališta, salone, pozorišne premijere, opija se, ***** hašiš... Rembo je oduvek čeznuo za potpunom slobodom, želeo je da ruši malograđanske konvencije i prilagodi život svojim normama. Ista želja, samo pritajena, postojala je i kod Verlena. Sada je u društvu čoveka srodnih shvatanja ta želja isplivala na površinu. Njegov miran i prividno idiličan život se ruši.

Verlenovo i Remboovo prijateljstvo, iz dana u dan, bivalo je sve intimnije. Godine 1877. dva pesnika napuštaju Pariz i beže na drugu obalu Lamanša u London. U velikom gradu na Temzi bili su sami i srećni. U Londonu je Verlen završio "Romansu bez reči". Ali njihovo prijateljstvo je bilo narušeno. Posle jedne svađe, Rembo ostavlja bolesnog Verlena i odlazi iz Londona.
Neočekivani rastanak nije i kraj njihovog drugovanja. Posle nekoliko meseci sreću se u Briselu. Nastavili su da se svađaju i opijaju po briselskim krčmama. Njihova veza, iz dana u dan, bivala je sve burnija, da bi dostigla kulminaciju Verlenovim pucanjem u Remboa. Na sreću, Rembo je ranjen samo u ruku, ali je to bilo dovoljno da uhapse Verlena.

Optužen je za pokušaj ubistva. Posle saslušanja nekoliko svedoka, priključena je i optužba za protivprirodni blud. Bilo je uzaludno objašnjavati sudijama da su on i Rembo pokušali da ostvare apsolutnu slobodu i prijateljstvo. Briselski sud je osudio "princa pesnika" na dve godine robije. Odležao je 18 meseci, i to vreme ispunio čitanjem, pisanjem i učenjem engleskog jezika. U časovima očaja i depresije pisao je Dostojevskom, koji je nekada bio zatvorenik u Sibiru. Januara 1875. godine izašao je iz zatvora.

I dok autor "Galantnih svečanosti" i dalje piše, Rembo je zauvek napustio poeziju. Pucanj u Remboa je, ipak, bio pucanj u srce. Verlen i nesređen život zauvek su potopili autora "Pijanog broda". Iza njega je ostala legenda o genijalnom dečaku koji je svojom poezijom nadvisio stvaralaštvo mnogih pesnika.

Godine 1881. Verlen je objavio novu knjigu pesama "Mudrost", koja mu je donela slavu. Istovremeno je njegov privatan život bio težak. Pokušavao je da nađe zamenu za Remboa u jednom mladom seljaku iz Ardena. I njegov pokušaj da živi od pisanja i izdavanja nije uspeo. Ubrzo je ponovo dospeo u zatvor. Njegov sukob sa majkom završio se burno - udario je svoju majku. Sud ga je osudio na mesec zatvora. Verlenov pad je sve veći, dane provodi u kafanama i bolnicama. Jadni Lelijan, kako je sebe nazivao, gubio je zdravlje, bistrinu duha, veštinu pisanja. Umro je 1896. godine usamljen i u bedi, kao i mnogi umetnici.

Izvor:Večernje novosti

Mesečina
Pejzaž bez premca, to je vaša duša
Gde idu ljupke maske, plešu krinke,
A svi ,dok zvonka lauta se sluša,
Ko da su tužni ispod čudne šminke.

Premda u pesmi setno im trepere,
Pobedna ljubav, život dnevnog sjaja
U sreću kao da nemaju vere,
A pesma im se s mesečinom spaja.

Sa mesečinom i tužnom i lepom
Od koje ptice sanjaju u borju
I vodoskoci u zanosu slepom
Jecaju, vitki, u svome mramorju.

ЗАВЕТ
Драгане нам прве, младе, никад исте!
Косе златне, очи плаве, цветна чела,
У мирису, затим, драгих младих тела,
Многе игре плахе, спонтане и чисте!

Је ли већ далеко тих радости доба
И невиност наша? Вај, већ су плачне
Пролећу покајном стигле зиме мрачне
Невоља мојих, гадости, тескоба.

Ево сад овако сам – сам и суморан,
Сетан попут претка, хладан и уморан,
Или к'о сироче без сестре старије.

Где је жена нека, блага, невесела,
Да љубављу мазном моје срце мије,
И понекад ме љуби сред врелог чела!

МОЈ ИНТИМНИ САН

О жени непознатој сан ми се чудан враћа,
О жени што ме воли и што је мени мила,
Која никада није каква је и пре била,
А није ни друкчија јер воли ме и схваћа.

И само таква она једина може ући
У моје срце што за њу само није тајно
Загонетка празна , а знојно ми чело тамно
Једина она сме да брише сузе лијући.

Не знам да л' је црна, плава или риђа лепота.
Име јој само памтим: звони мило и меко
Као имена драгих прогнаних из живота.

Као поглед кипа поглед је њен уснули,
А у гласу јој тихом, тешком и далеком
Гласови дрхте драги који су умукнули.

Ars poetica

Muzika nek te prva brine
i zato Nepar nek ti pjeva
što mutan lakše se prelijeva,
a sve bez poze i težine.

Kad biraš riječi, nek ti godi
da ih ne biraš bez prezira:
siva nas pjesma više dira,
kad se Nejasno s Jasnim vodi.

To su za velom oči krasne,
sjaj dana kada trepti zrakom,
il na jesenskom nebu mlakom
u plavoj zbrci zvijezde jasne.

Nek nam je još i Preljev dan,
jedino preljev, a bez Boje!
Samo preljevi lako spoje
flautu s rogom, san uz san.

Od Dosjetke ti bježi smjele,
od kruta Duha, Smijeha gnjila;
s njih plaču oči Plavetnila;
sve je to luk iz proste zdjele!

Rječitost zgrabi, vrat joj stezi!
Pri radu ti se često sjeti
i Rimu malko opameti,
jer pustiš li je, ona bježi.

Za grijehe Rime nema riječi!
Zar gluho dijete, Crnac ludi
taj jeftin nakit nama nudi
što pod turpijom prazno zveči?

Muzike još i sveđ i dugo,
da stih ti kao smion važi
leteć iz duše koja traži
druge ljubavi, nebo drugo.

Nek stih ti bude avantura,
u hitrom vjetru jutra rasut,
od kog metvica i smilj cvatu…
Sve drugo je – literatura.

Bijeli mjesec

U šumi blista
mjesec bijeli,
od svakog lista
glas se seli
kroz snene grane..

O moje lane.

U dno zrcala
smirene bare
sjena je pala
vrbe stare
gdje vjetar zove…

Čas je za snove.

Beskrajna sada
meka tišina
kao da pada
ozgo s visina
gdje zvijezda sja se..

To divan čas je.

Drage ruke

O, nekad moje, drage ruke,
toliko divne i malene,
poslije zablude nesmiljene
i svih bezdušja i sve muke,

poslije svih luka i gradova,
i pokrajina i zemalja,
otmjene ko u kakva kralja,
o drage ruke mojih snova.

Ruke u snu, na mojoj duši,
znadem li što ste izvoljele
u doba podle buke vrele
reći toj duši što se ruši?

Zar lažu moje slutnje čedne,
pune duhovnog srodnog stanja
i materinskog pomaganja,
ljubavi prisne, nepregledne?

O patnjo dobra, grižnjo naša,
sni blagi, ruke posvećene,
o ruke drage i čašćene,
pružite kretnju koja prašta!

Fifi se probudio

Fifi se probudio.U zoru si mi dala
celov za dobro jutro,a jadna ptica mala
jedanput zacrvknuta i glavu skri pod krilo
te utihnu na časak pevanje njeno milo.
Tada ti za tvoj celov je celov svoj uzvratih
mnogostruk,posvudašnji,koji te celu prati,
sve dole od stopala do kose raspletene
stajući na mestima gde su bljesci i sene.
Bilo je to veselo i tebe smeh osvoji,
a ja kolena naglo tisnuh između tvojih,
opreh se na njih,nagnut,usta ti zgrabih živo,
i tada postah surov,a ne je krivo,
čak mi tvoj pogled vlažni kao da reče hvala.
Tada se Fifi prenu,nemirna ptica mala

I kao veran drugar,veseo svakog časa
što ne zavidi sreći niti zlo kakvo snuje,
on pozdravi moj trijumf salvama svoga glasa
kao da hoće da ga i samo nebo čuje.

Skakutaše ponosno ko momče što se diže
da slavnom pobedniku uzvikuje i maše
a zora što tad rujna na stakla sobe stiže
bila je,ne lažući,svedok ljubavi naše.

Green

Evo lišće i cvijeće, grane, plodovi zreli,
evo i moga srca što samo za vas bije.
Nemojte ga raniti rukama svojim bijelim,
i ovaj skromni darak neka vam mrzak nije.

Dolazim prepun rose, po meni kapi mnoge,
od vjetra na mom čelu hvata se inje lako.
Pustite da moj umor, smiren uz vaše noge,
sanja časove sretne i da se odmori tako.

I po gradima vašim nek moja glava pliva,
koja od poljubaca sva šumori i pada.
Od te oluje krasne nek tako otpočiva,
i da trenutak zaspim kad i vas umor svlada.

Gaspar Hauser pjeva

Tiho siroče, ja sam pao,
noseći samo oči snene,
u grad, međ ljude nebrojene,
i vidješe da nisam zao.

U dvadesetoj, kao slijep,
sav planuh, duše zaljubljene;
tad spoznah da su lijepe žene,
no za njih ja ne bijah lijep.

Bez kralja i bez domovine,
a niti hrabar nisam bio,
u ratu ja sam umrijet htio,
no smrt ne htjede da me skine.

što će jadni Gaspar na svijetu?
Rođen je kasno ili rano?
O, srce mu je otrovano:
molite za njeg molitvu svetu!

Jesenja pjesma

Plača pune
Bruje strune
jesenje;
Mene tuge
Tište duge,
Čemerne.

Kad je mukla,
Ura tukla
Gušeć sve,
Plač me prenu
I spomenuh
Prošle dne.

Lutam samo;
Jer me zao
Vjetra ćuh
Amo,tamo
Nosi kao
List već suh.

Kaledioskop

U ulici jednoj, sred sanjana grada,
bit će ko kad prođe ovaj život strašan:
trenut istodobno žestok i nejasan…
O sunce u magli koja se raspada!

O krik s mora, zvuči što ih šuma lije!
Bit će kao da nam ništa nije znano;
iz metampsihoza buđenje lagano:
stvari bit će iste više nego prije.

U ulici posred grada začarana
orgulje u suton napjeve će mljeti,
mačke će se na sve šankove popeti,
limene će glazbe ići sa svih strana.

Bit će tako kobno kao da se mrije,
na licima suze od slatkoga plača,
smijeh prepun jecaja u lomu kotača,
dozivanje smrti da dođe što prije.

Neke drevne riječi ko uvelo cvijeće,
od plesova čut ćeš buku uzavrelu,
udovice nose cekine na čelu,
roj se prostakuša med kurvama kreće,

koje se muvaju, strašni klapci s njima
i lišajni starci, bez obrva, bijeli,
dok na drugom kraju narod se veseli
uz bljesak raketa i miris urina.

Bit će kao onda kad se od sna budi
i ponovno zaspi i ponovno sniva
te ukrase čudne, pune cara živa,
ljeto što nam travu i zuj pčela nudi.

Klonuće

Ja sam kao carstvo, kasno, blizu kraja,
što barbare bijele kako idu gleda,
Akrostihe kujuć lijene stihe reda,
Sloga zlatna, bolna od sunčeva sjaja.

U osami duša od dosade pati.
Krvave su bitke, kažu tamo dolje,
O, nemoćni što smo, slabi i bez volje,
Bez želje da radost života se vrati!

O, ne moći htjeti, o, čak niti htjeti!
Oh, ispili sve smo! Bathil, smij se tiše!
Oh, ispili sve smo, riječi nema više!

Samo pjesma jedna vatri namijenjena,
Jedan rob nehajni, što sveđ nekud leti,
I dosada neka, bol nepreboljena.

Moj svakodnevni san

Često sanjam čudni san što me osvaja
o neznanki koja ljubit bi me htela,
i koja me, večno drugačija i vrela,
voli i svu dušu s mojom dušom spaja.

Jer ona mi shvata srce puno vaja,
shvatila je, avaj, mene čim me srela.
Samo ona moče, s moga bledog čela,
otkloniti setu i dati mu sjaja.

Ne znam je li smeđa, crna ili plava.
Ime joj zvučnošću svojom očarava
kao ime onih koje život ubi.

Kao pogled kipa i njen pogled drema,
a njen glas, ozbiljan, i tih, dok se gubi,
seća na glas dragi onih kojih nema.

Moj Gospod mi reče

Moj Gospod mi reče : ”Mene ljubi, dete!
Gledaj moje sjajno srce koje strada,
moje stope koje Magdalena mlada
spra suzom, i moje ruke koje svete

sve grehove tvoje. Gledaj čavle klete,
krst, gorčinu, spužvu, sve nalaze sada
da mene tek voliš na svetu gde vlada
moja Krv i Meso, moje reči svete.

Ne ljubih li tebe do zadnjeg trenutka,
po Ocu moj brate, po Duhu moj sine,
i zar ne podnesoh jad tvoje sudbine?

Ne jecah li zebnju što se u te utka,
ne mučih li muku u tvom veku tamnom,
prijatelju plačni koji tragaš za mnom?”

Pero

Ne više iz stare pesme sanjar strašan
Čiji smeh za pretke porugom se ori;
veselost, ko sveća, više mu ne gori,
I sad duh nas njegov goni, tanak, jasan.

I kad užas duge munje sevne blizu
Na hladnome vetru haljine mu liče
Na pokrov, a usta zjape, ko da viče
Jaucima jer mu crvi meso grizu.

Šumom krila ptica u noćnome zraku
Beli se rukavi pokreću u znaku
Jednog ludog saopštenja bez otklika.

U očima zjapi rupa crna, strašna,
Gde sja fosfor, a još groznije zbog brašna
Oštre su, beskrvne crte samrtnika.

Romace bez riječi

Sve jače srce plače,
Ko kiša povrh grada;
Što bol i sjeta znače
Što muče me sve jače?

O blagi šume kiše
Po zemlji i po krovu!
Sve dosade je više,
O tiha pjesmo kiše!

Razlog plaču nema,
U srcu što se trza!
Zar izdaja se sprema?…
Toj tuzi razlog nema.

To najviše me boli
Da ne znam, čemu srce
Nit mrzi niti voli,
A teške pati boli!

San mračan i težak

San mračan i težak
na život mi pade:
spavajte: sve želje,
spavajte: sve nade!

Već ne vidim ništa,
ni lijepa ni ružna
ne sjećam se više…
O prošlosti tužna!

Koljevka sam samo
koju ruka njiše
u podrumu tamnom:
tiho, samo tiše!

Malaksalost

Ja sam Carstvo koje siđe sa vrhunca,
Koje motri golem hod belih Varvara;
Zlatotkane, lenje akrostihe stvara
U kojima igra malaksalost sunca.

U dosadu gustu jad duše ugranja.
Kažu, tamo negde krvavo se bori.
O, bez moći, slabi, željom tako spori,
O, bez htenja za lepotom postojanja!

O bez moći, o bez htenja: malo smrti!
Sve je popijeno. Batil, smeh uglasi!
Sve je pojedeno. Ništa da se glasi!

Tek luckasta pesma bačena sred vatre,
I rob koji sporo oko vas se vrti,
I jad neznan koji hoće da vas satre.

Zaboravljeni napjevi

1.

To je zanos i čeznuće,
ljubavno je to klonuće,
to su šume u drhtanju
pod dodirom od lahora,
to su sitni glasi zbora
što pjeva u sivom granju.

O šumore svježi, boni!
To žubori i romoni,
slično ko da plače trava
kad lahori kroz nju hode…
il se to pod virom vode
šljunak nijemo odronjava.

Ova duša što se čuje
kako sneno jadikuje,
to je naša, je li tako?
Duša moja, duša tvoja,
pune tiha, čedna poja
što bruji kroz veče mlako?

2.

Nazirem evo u tom žamoru
glasova drevnih obrise fine,
a kroz sjaj glazbe iz daljine,
blijeda ljubavi, buduću zoru!

Srce i duša, puni nemira,
sada su poput dvostrukog oka
gdje kroz dan mutni, iz duboka,
drhturi arija sviju lira!

Ljubavi plaha, umrijeti nijemo
od smrti što se samotna klati
s njihanjem starih i novih sati!
Ah, od zibanja da poginemo!

3.

Plače u srcu mome
ko što nad gradom kiši;
kakve me tuge lome
rujuć po srcu mome?

O slatki šume kiše
vrh zemlje i krovova!
Za srce što izdiše
o pjesmo tihe kiše!

Kako bez smisla plače
sred srca koje grca.
Zar prevara se zače?…
Taj bol bez smisla plače.

O, jad me teški ubi
jer ne znam zašto srce
nit mrzi niti ljubi,
a ipak jad ga ubi.

4.

Vidite, treba nam oproštenje dati,
tako ćemo sreću osjetiti jaču,
pa nek nam je život pun sumornih sati,
bit ćemo bar dvije duše koje plaču.

Mi, duše sestrinske, o da pomiješamo
s nejasnim željama dječja uživanja:
pobjeći od ljudi i žena nekamo
u zaborav novi sveg što nas proganja.

Nek smo dva djeteta il djevojke dvije,
opijene ničim, svime začuđene,
koje idu da ih mlado hrašće skrije,
čak ne znajuć da su grijeha oproštene.

5.

Klavir što ga ljubi jedna ruka mila
sja se sred sutona sivkasto-rumena
dok nečujno, kao laki lepet krila,
arija starinska, dražesna i snena
odajom tumara kao zaplašena
kroz miris što ga je Ona ostavila.

Što li znači ova zipka iznenadna
koja moje jadno biće ljulja samo?
Što hoćeš, ti Pjesmo vesela i skladna?
Što si htio, nježni, neodlučni poju,
koji ćeš sad zamrijet u prozoru tamo
odškrinutom prema malom perivoju?

7.

O kako moja duša vene
zbog jedne, zbog jedne žene.

Ne nađoh mira ni slobode,
premda mi srce od nje ode,

premda mi srce, duša, zjene
daleko bjehu od te žene.

Ne nađoh mira ni slobode,
premda mi srce od nje ode.

A bolno srce, uzdišuć,
duši mi reče: Jel l’ moguć,

je l’ zbilja moguć – poslije sveg -
taj gordi bijeg, taj tužni bijeg?

A duša reče srcu: Zna li
da smo u čudnu zamku pali,

te smo prisutni, njoj odani,
premda daleki i prognani?

8.

Beskraj čame puca
u pustoj ravnici,
snijeg sakrit u tmici
ko pijesak svjetluca.

Posve su u tmini
bakrene visine,
a mjesec se čini
da živi pa gine.

Gle sive hrastove
gdje iz šume blize
ko oblaci klize
i kroz maglu plove.

Posve su u tmini
bakrene visine,
a mjesec se čini
da živi pa gine.

O vrano sipljiva
i mršavi vuci,
u toj zimskoj muci
što li s vama biva?

Beskraj čame puca,
u pustoj ravnici,
snijeg sakrit u tmici
ko pijesak svjetluca.

9.

Slavuj koji s visoke grane gleda dolje
misli da je pao u vodu. Na vrhu je hrasta pa
ipak se plaši da će se utopiti.
CYRANO DE BERGERAC

Poput dima mru sred rijeke zamagljene
od stabala sjene;
a grlice gore sred stvarnoga granja
pune su jadanja.

Često, o putniče, kraj taj što siv biva
tebe vidje siva,
a u lišću plačuć tvoje su se čule

Gaspar Hauser pjeva
Tiho siroče, ja sam pao,
noseći samo oči snene,
u grad, međ ljude nebrojene,
i vidješe da nisam zao.
U dvadesetoj, kao slijep,
sav planuh, duše zaljubljene;
tad spoznah da su lijepe žene,
 no za njih ja ne bijah lijep.
Bez kralja i bez domovine,
 a niti hrabar nisam bio,
u ratu ja sam umrijet htio,
no smrt ne htjede da me skine.
što će jadni Gaspar na svijetu?
Rođen je kasno ili rano?
O, srce mu je otrovano:
molite za njeg molitvu svetu!

Pero
Ne više iz stare pesme sanjar strašan
Čiji smeh za pretke porugom se ori;
veselost, ko sveća, više mu ne gori,
I sad duh nas njegov goni, tanak, jasan.
I kad užas duge munje sevne blizu
Na hladnome vetru haljine mu liče
Na pokrov, a usta zjape, ko da viče
Jaucima jer mu crvi meso grizu.
Šumom krila ptica u noćnome zraku
Beli se rukavi pokreću u znaku
Jednog ludog saopštenja bez otklika.
U očima zjapi rupa crna, strašna,
Gde sja fosfor, a još groznije zbog brašna
Oštre su, beskrvne crte samrtnika.

Romace bez riječi
Sve jače srce plače,
Ko kiša povrh grada;
Što bol i sjeta znače
Što muče me sve jače?
O blagi šume kiše
Po zemlji i po krovu!
Sve dosade je više,
O tiha pjesmo kiše!
Razlog plaču nema,
U srcu što se trza!
Zar izdaja se sprema?…
Toj tuzi razlog nema.
To najviše me boli
Da ne znam, čemu srce
Nit mrzi niti voli,
A teške pati boli!