Francesko Petrarka

Stvaralaštvo
Problem jezika

Najveći deo Petrarkinog rada napisan je na latinskom. On svoja dela na latinskom opisuje kao uzvišenija, dok o delima na narodnom jeziku govori kao o nebitnim sitnicama. Jezik Petrarkine proze isključivo je latinski. On je, međutim, do kraja života radio na ispravljanju i sređivanju svoje zbirke Rima pokazujući veliku brigu i za dela na narodnom jeziku. Glavni postupak Petrarkinog pisanja nalazi se u takozvanom ponovnom pisanju, tj. stalnom iščitavanju i prepravljanju već napisanih tekstova. U svojim delma na latinskom jeziku, on taj jezik želi da dovede do savršenstva. Verovao je da će mu večitu slavu doneti dela napisana na latinskom, ali dogodilo se sasvim suprotno, slavu su mu sačuvale pesme napisane na narodnom jeziku.



Pisma

Pisma koja je Petrarka razmenjivao sa svojim prijateljima, nisu obični i na brzinu napisani tekstovi. Pisma su sakupljena i posle više detaljnih revizija svrstana u zbirke pisama od kojih su najpoznatije Prijateljska pisma i Staračka pisma. U većini pisama želeo je da iskaže svoja shvatanja o poeziji i o životu uopšte. Mnoga su sastavljna sa namerom da iskaže neke svoje ideje. Za ove zbirke karakteristična je velika raznovrsnost tema, od čega su najzastupljenija filološka i književna pitanja, a ima i filozofskih i teoloških razmišljanja. Oseća se veliki uticaj Ciceronovih pisama, kao i Senekinih Epistolae morales.

Dela na latinskom jeziku

Od dela na latinskom, napisao je poemu Afrika zahvaljujući kojoj je dobio lovorov venac. U delu se opeva Drugi punski rat, a oseća se težnja ka povezivanju slavne rimske prošlosti i Italije. U delu Pastirski spev koji je zbirka od dvanaest ekloga, oseća se jak uticaj Vergilijevih Bukolika. Na latinskom jeziku napisao je i Pisma u stihu, kao i sedam psalama Pokajnički psalmi. Petrarkino delo O slavnim ljudima sastoji se od biografija trideset i šest antičkih likova, a nikada nije dobilo svoju konačnu verziju. Sastavio je i četiri knjige istorijskih anegdota pod nazivom Knjige o spomena vrednim stvarima, a napisao ga je sakupljajući exempla iz antičkih vremena. Napisao je i Sirijski itinerer koji predstavlja neku vrstu arheološko-geografskog vodiča. Najpoznatija moralistička rasprava jeste O samotnom životu. Delo jeste pohvala usamljenosti, odnosno takvom životu u kome se čovek nalazi u samoći prirode, piše i dopisuje se sa odabranim prijateljima i proživljava hrišćanske vrednosti, a sav intelektualni napor usmeren ka ispitivanju sebe. Predstavlja hvaljenje vita contemplativa nasuprot vita activa koji podrazumeva učestvovanje u društvenim događajima. Petrarka je uvek nastojao da usaglasi ove dve krajnosti, kao i da istakne vrednost aktivnog života koji je u srednjem veku bio malo cenjen. Napisao je delo O pobožnoj dokolici, kao i raspravu O pomoćima u dobroj i zloj sreći, a napisao je i brojne polemike.

Moja tajna

Delo Moja tajna veoma je značajno za razumevanje Petrarkine intime. Delo je osmišljeno kao razgovor pesnikov sa Avgustinom i to u prisustvu Istine, a organizovano je u tri knjige. Petrarka ovde govori o svojim unutrašnjim protivrečnostima, a delo predstavlja unutrašnju analizu pesnikove duše. Avgustin, međutim, ne predstavlja neku osobu koja se nalazi van pesnikove ličnosti, on je odraz jednog dela pesnikove duše, onog dela koji mu govori kako treba ispravno postupati, dok je sam pesnik oličenje stvarnog Petrarkinog ponašanja. U delu ne dolaze u sukob dve ličnosti, već dve krajnosti jedne ličnosti, odnosno piščevog ja. Pesnik na kraju obećava da će pokušati da što bolje spozna samog sebe sakupljajući razbacane krhotine svoje duše.

Kanconijer



Laura de Noves (de Sad) Petrarkina muza

Kanconijer Frančeska Petrarke predstavlja jednu od najpoznatijih i nauticajnijih zbirki pesama u svetskoj književnosti. Predstavlja pesničku žižu iz koje su rasejane pesničke odlike renesanse. Izvršilo je uticaj na čitavu epohu i na generacije pesnika nakon Petrarke, na tzv. petrarkiste. Zbirka je poznata i pod nazivima Rime ili Rasute rime. U zbirci se nalazi 366 pesama koje su numerisane i nemaju naslov (317 soneta, 29 kancona, 9 sestina, 7 balada, 4 madrigala). Kanconijer je inspirisan Petrarkinom platonskom ljubavlju prema Lauri, a sadržina, sa nekolicinom izuzetaka, prati ovu ljubavnu istoriju. Neki ovo delo smatraju lirskim romanom uviđajući da u Kanconijeru postoje intervali u koje se pesme mogu razdeliti, dok su drugi skloni da u njemu vide skup fragmenata pesnikovih osećanja, od čega nije želeo da napravi jednu veliku ljubavnu pesmu. Svaka pesma je samostalna i shvatljiva po sebi, nema velike raznolikosti sižea, opisana je gomila malih zgoda koje nisu međusobno povezane, ali osnova ipak ostaje ista. Nema niti pravog istorijskog sleda. Zbirka se može podeliti na dve celine, prvu celinu čine pesme koje govore o trenucima pre Laurine smrti, dok druga iskazuje Petrarkina osećanja i razmišljanja prouzrokovana Laurinom smrću. Kanconijer počinje obraćanjem čitaocima kojima iznosi istoriju svoje ljubavi od trenutka kada je prvi put ugledao Lauru i kad ga je Amor pogodio ljubavnom strelom. Odnos prema Amoru kod Petrarke je ambivalentan. Svestan je da mu ljubav donosi ushićenje, ali nekad i bol, i tada ga mrzi. Takođe, Amor za Petrarku predstavlja personifovanu ljubav, deo je pesnika, koji deli svoje sopstvo ne bi li imao sagovornika. Razna osećnja i situacije smenjuju se u Kanconijeru jedna za drugom, a nekad su pojedina osećanja ograničena samo na jedan sonet. Laura u Kanconijeru nije prikazana kao prava žena, već je nerealna. Mnogi su smatrali da ona zapravo nije ni postojala. Petrarka je pre svega opevao Laurinu lepotu, kao i detalje te lepote od kojih su kasnije petrarkisti sastavili idealan lik žene. Ona je lepša od svih, ona je božanska. Ali, ona u sebi ima i nečeg konvencijalnog, Petrarka je zamišlja onako kako bi svi zamišljali idealnu ženu, njena lepota prikazana je prema unapred zamišljenom obrascu. Osim što je lepa, ona je i dobra, u njoj se ostvaruje antički ideal kalokagatije. Za Petrarku ona uzrok sveg savršenstva, put do Boga, od nje dolazi sva vrlina i svetlost. U nekim trenucima govori o njoj kao o svojoj propasti. Petrarka je prikazuje u protivrečnostima, nekada je ponizna, nekada gorda, ona je za njega slatka neprijateljica. Laura za Petrarku predstavlja stalnu želju koju on ne može zadovoljiti, ali je ona istovremeno i razlog života. Što se više ide prema kraju Kanconijera, to se više sećanja na Lauru prepliću sa priznavanjem Boga, da bi se Kanconijer završio molitvom Bogorodici da ga Bog primi u večni mir. Petrarka je na narodnom jeziku napisao i delo Trijumfi, koje je imalo znatno jasniju spoljašnju strukturu od Kanconijera.

Hajdete bolne rime


Haj dete bolne rime tvrdom kamu
što mi u zemlji milo blago skriva,
odzvat će vam se s neba, premda sniva
tijelo joj skrito u samrtnu jamu.

Recite da mi teško živjet samu
i plovit ovim strašnim morem biva,
pa plod joj slave skupljam sa svih njiva
i za njom idem krok po krok u tamu.

O njoj živoj i mrtvoj samo zborim,
dapače samo živoj, sad besmrtnoj,
neka je svatko voli i upozna.

Molim je kada za smrt moju dozna,

koja je biku, nek upravi put moj

k sebi, da kraj nje u nebu se stvorim.

Onaj slavuj koji celu noć je plak’o
Za decom – il’ možda za draganom vene –
Do nebesa cvili. On liči na mene,
Jer i moja tuga bezmerna je tako.

Svirepa nam sudba sličan udes sprema;
On, usamljen s bolom kao i ja poje.
Ni ja nikog nemam, samo srce svoje,
Mišljah za boginju da samrti nema.

Jer ko bi verov’o – ah ta vera vajna!
Da dva oka što su kao sunce sjajna,
Zemljom pretvore se, zemlja da ih skrije!

Sad znam šta u knjizi sudbine mi piše:
U jadima svojim uviđam sve više –
Da na ovom svetu ništa trajno nije!

Ja zamišljen duh koji se trudi,
Da i korake svoje usporava:
pazeć da ona mesta izbegava
Kud peskom stope ostavljaju ljudi.

No, ko drukčiju zaštitu da stvori:
Onu što svet je primetiti neće?
jer u pokretu ugašene sreće –
Spolja se čita što unutra gori.

I uveren sam: brda i šume
obale, reke… sve zna i razume
Moj život koji tajna je za druge.

Puteve divlje nije tražit lako
Al’ dođe Amor i počnemo tako:
On i ja o tom razgovore duge.

Devojčica me grli i ljubi.
Osećam kako joj se usne tope na mojim,
i kako joj telo drhti
od straha i čežnje.

U tišini
još nedovršene planinske kuće
miriše rano proleće
i njene male jabučaste grudi.
Penušaju se večernje magle
i oseća vlažnost kiše
u erotičnom vazduhu.

Ona se propinje na prste,
pripija svoja stegna čvrsto uz mene,
namešta oble kukove,
svoj zaobljeni trbuh…
utapa svoje nepomične oči
u mojim zenicama
i ljubi, ljubi…

Stavljam svoj potpis
usnama
na njen vrat izvijen
dok opijena gresima bledi moja devojčica
i kao leptirica treperi na mestu

Pogrešili smo
kaza mi
u jednom trenu slasti i vatre
zaustavljajući naše disanje
koje odveja vetar.

Pogrešili smo,
kaza mi s još većim strahom
otrgnuvši se iz zagrljaja,
bežeći niz proplanak i
odnoseći vlažne poljupce
na mladoj koži.

Moje je oči ne stižu.

ZAŠTO ĆUTIM
Zašto ćutim, šta je, ako ljubav nije,
Al ako je ljubav, Bože šta je ona?
Ako je dobra, zašto je zlu sklona,
Ako je zla, zbog čega slatka mi je?
Gorim li od sebe, čemu plač i tužba,
Kriv li sam tome, malo jauk vredi.
O žrtva smrti, slatkoćo u bedi,
Ako vas neću, čemu ste mi družba?
Al ako vas hoću, zdvajat nemam prava,
Suprotni me vetri, kroz šumu i besnoću,
Teraju u čamcu vrh bezdana plava.
Slab razbor i gresi razlog su mi seti,
Tako da ne znam sam stvarno šta hoću,
Te se znojim zimi a cvokoćem leti.

...Sad znam šta u knjizi sudbine mi piše:
U jadima svojim uviđam sve više –
Da na ovom svetu ništa trajno nije!

"Zamišljen i sam pustim predelima
prolazim sporo, polagana kroka
i pazim na put napetoga oka
da traga nema ljudskim koracima.."