Одлазак хроничара двадесетог векаПреминуо је Миодраг Б. Протић, оснивач Музеја савремене уметности
у Београду, сликар, критичар, аутор тротомног дела „Нојева барка”,
добитник „Политикине” награде за најбољу изложбу.
[You must be registered and logged in to see this image.]У суботу после подне 20. децембра преминуо је Миодраг Б. Протић (Врњачка Бања, 1922), оснивач Музеја савремене уметности у Београду, дугогодишњи директор ове институције, сликар, критичар, писац... Вест о смрти стигла је тек након што је господин Миодраг Б. Протић сахрањен, јер то је била његова жеља.
Премало је простора у једном новинском тексту да се представи не само богата и плодна Протићева биографија, већ и његово широко образовање, темељитост мишљења, господственост у појави, понашању и опхођењу.
У време које је претходило оснивању најпре Модерне галерије крајем педесетих година 20. века, а потом Музеја савремене уметности (1965), Миодраг Б. Протић је радио у тадашњем Министарству културе, а његово лично и професионално залагање у атмосфери отпора једног дела Комунистичке партије према модерној уметности било је кључно. Поготову када се узме у обзир да није био члан Партије.
„За оснивање Музеја били су одлучујући подршка уметника и интелектуалаца међуратног доба и спољнополитички положај Југославије после Резолуције Информбироа”, говорио је Протић.
Увек је истицао да је културни систем тај који мора да омогући добро функционисање свих музеја. Још крајем деведесетихгодина прошлог века говорио је да би требало основати музеј садашњеуметности.Протићеве речи од пре петнаестак година сасвимсу примењиве и данас:
„Брзи опоравак у култури није лак. Како одједном постати свестан нужности онога што је Ниче назвао патосом дистанце? Између обичног, просечног–и јединственог, узорног? Јер, није само реч о кризи моралној, већ и материјалној, институционалној.”
Забележено је да је на отварању зграде на београдском Ушћу Протићу пришао Иво Андрић и забринуто му рекао да не би желео да буде у његовој кожи.
На питање зашто, писац му је рекао да је народ такав да када постоји нешто величанствено, то је онда велика провокација да се доведе на неку другу раван.
Протић је имао сасвим јасну визију како би будући музеј требало да функционише. У Београд је пренео искуства стечена током студијског боравка у Њујорку где је упознао оснивача Музеја модерне уметности Алфреда Бара, који је чак рекао да је београдско здање боље од њујоршког јер има пет нивоа.
Од америчких колега, како је касније говорио, добио је савет да би најбоља дела једне епохе требало средити у поетичке стилске низове, а низове у хронолошке токове, да би поставка открила развој уметности 20. века, уместо да их самовољним избором и ређањем разара, прескаче и заклања.
„Пренео сам из МОМА и саму организацију – први смо увели Одељење за документацију и посебне службе за ликовно васпитање и међународну сарадњу. Најзад и стил рада који подразумева истовременост различитих послова, друкчији, бржи темпо, уравнотежен однос статичног односно поставке и динамичног– изложбе, акције, течајеви”, сећао се Протић.
У уметнички живот је ушао у време владавине социјалистичког реализма, искусио његове репресије и заблуде. Савременици су констатовали да га је шездесетих година од осталих критичара издвајала свест о „стизању времена”, односно свест о дугорочности задатка који би критика у том тренутку требало да обави.
„Заступао сам као критичар неколико основних циљева:разарати социјалистичку, једину истину као анахроничну, неистиниту и нереалну.Уже академске догматске дефиниције, заменити ширим, модерним.Скинути са позорнице мале личности наметнуте насиљем, а вратити велике, насиљем приморане на неактивности... бити за плурализам, против монизма:трпељив према правцима, критичан према дометима...”, говорио је Протић.Сматрао је да једино слободан уметник може бити одговоран, а да је његово „одрицање од слободе” недопустив комформизам.
Протић је завршио гимназију у Краљеву, а дипломирао је 1950. на Правном факултету у Београду. Сликарство је учио код Младена Јосића, Јована Бијелића и Зоре Петровић, а усавршавао се у Паризу, Италији и САД. Као сликар се, како је навео историчар уметности Јерко Денегри, постепено развијао на тековинама сезанизма, аналитичког и синтетичког кубизма, као и послератних посткубистичких поступака редукованог представљања предметних мотива.
Миодрагу Протићу додељена је награда „Политике” из фонда Владислав Рибникар 2002. године за ретроспективну изложбу у Народном музеју у Београду.
У почетку је у структуру његових слика био уграђен предмет, геометријски транспонован. Временом је предмет постао симбол, „осећајна семантичка шифра” како је уметник волео да дефинише.
У тротомном делу „Нојева барка” проговорио је гласом сопственог искуства и документарне грађе о догађајима и људима, ствараоцима и делима, догмама и слободи о „трагичном метежу века”.
Недавна изложба МСУБ-а у Кући легата „50 уметника из збирки МСУБ-а – Југословенска уметност 1951–1989” била је својеврсни омаж Протићу, његовом деценијском начину музеализовања уметничких дела. На овој изложби посетиоци су имали прилику да виде Протићево дело „Имагинарни предео” из 1962. године.
М. Ђорђевићpolitika.rs
Pon 15 Okt - 5:18
