Teniske priče

"Velika nužda"

Kada imate najbrži servis na svetu, dobru igru na mreži i prednost iskustva nad mlađim i slabije rangiranim protivnikom, ne očekujete da ćete morati da pribegavate neverovatno kreativnim izgovorima za poraz. Ali upravo to je ono što je britanski teniser rođen u Kanadi Greg Rusedski uradio nakon što je ispao u prvom kolu turnira u Monte Karlu aprila 2000.

Francuska rivijera je bila jedno od najlepših mesta za igranje tenisa još od 19. veka, ali kada je tada deseti igrač sveta Rusedski igrao protiv Čeha Slave Dosadela 17. aprila, za taj period atipična kiša odložila je meč.

Rusedski je na kraju krivio nešto sasvim drugo za rano ispadanje.


Britanac je imao problema od početka meča. Pošto mu servis nije naročito išao od ruke, prvi set je izgubio 6:4. U drugom setu je bio na ivici poraza, pošto je Dosadel servirao za meč, ali je uspeo da se vrati u meč, i u taj brejku reši set u svoju korist 7:6. Trebalo je da usledi odlučujući treći set.

Spora i za neke za igru teška šljaka počela je da muči dvadesetdevetogodišnjeg Čeha, koji se umarao. Rusedski se spremao da završi meč. Kao očajniču meru, Dosadel he zamolio da otrči do toaleta, zbog očiglednog "zova prirode". Ova situacija je Rusedskog uznemirila više nego većinu tenisera. Nakon povratka Dosadela, koji se na teren vratio daleko svežiji, Rusedski je set izgubio 6:1.

Zanimljiva je činjenica da put do ve-cea uglavnom traje svega par minuta. U slučaju Dosadela, "obavljanje nužde" trajalo je čitavih deset minuta. Izgledalo je kao da se Čeh izgubio na putu do toaleta.

Iako je Rusedski priznao da nije igrao naročito dobro, njegov bes zbog posete Dosadela toaletu bio je očigledan. "Strašno me je frustrirao. Očigledno je bilo da se umorio, i da mu je bilo potrebno da sedi na ve-ce šolji deset minuta. Ja znam da ja kad idem u toalet ne trošim deset i više minuta na to", izjavio je Rusedski nakon meča.

Da li je u pitanju najsmešniji izgovor za izgubljeni meč ikada, ili najzlobnija taktika za osvajanje istog, nikada nećemo saznati, ali se zato britanski Gardijan solidno našalio sa problemom Rusedskog naslovom: "Gregove nade povučene s vodom".

"Molicemo, bez flasha-a"

Agresivnog Amerikanca Džima Kurijera teško da je ikad išta moglo da uznemiri i poremeti na terenu. Nakon odličnih nastupa na mnogim turnirima početkom devedesetih, na Rolan Garos 1994. stigao je kao pobednik iz 1991. i 1992, kao i vicešampion iz 1993.

Ipak, u 1994. je doživeo blagi pad forme, pa je na drugi Gren slem godine stigao kao „tek“ sedmi na ATP listi, ali uprkos tome niko nije verovao da će u prvom kolu imati ikakvih problema protiv Francuza Žan Filipa Florijana. Kurijer je meč počeo odlično, i prvi set dobio 6:1.

A onda se desilo nešto nesvakidašnje. Počeo je da se pojačano znoji i biva dekoncentrisan, izgledalo je kao da mu je neprijatno, a nakon sedam uzastopno odserviranih duplih grešaka, izgledalo je kao da se niotkuda našao u velikom problemu


Do kraja je, kako doliči šampionu, ipak uspeo da se pribere, te je meč završio rezultatom 6:1, 6:4, 6:4.

Meč kao takav nije bio uopšte zanimljiv, ali je priča vezana za Kurijerovu distrakciju usred meča koja se pojavila naknadno mnogima bila urnebesna. Kada je jedna od obožavateljki gospodina Florijana videla da njen favorit gubi, odlučila je da stvari uzme u svoje ruke, ili, bolje rečeno, noge.

Britanski Tajms je nakon meča izvestio, sa priloženim slikama, da je mlada brineta sa sredine tribina dozivala Amerikanca, i nakon što bi on pogledao, ona bi raširila noge i zadigla suknju! Tek kada su joj prišla dva radnika obezbeđenja, mlada navijačica je odlučila da se smiri, a Kurijer je mogao da nastavi sa mečom.

Glasine koje su kružile planetom nakon ovog nesvakidašnjeg izveštaja, tvrde da ova priča nije istinita, ali do danas samo mlada brineta i Amerikanac, koji je turnir završio tako što je tek u finalu poražen od strane Španca Sergeja Brugere, znaju istinu.



Izvor:B92

„Povratak iz mrtvih“

Iako je veilki broj zaposlenih i volontera na Vimbldonu tokom godina tvrdilo da bu noću često čuli udaranje loptica na praznom terenu, do danas ne postoji dokaz o postojanju „teniskog duha“.

Najbliži opisu tog „duha“ našao se harizmatični Indijac Vidžaj Amritraž, čija se teniska priča sigurno može uvrstiti među najzanimljivije u istoriji tenisa.


Vidžajev izuzetno dobar izgled nije mogao da mu pomogne u osvajanju mečeva, ali je sigurno bio presudan faktor za dobijanje uloga u filmovima. Kada je dobio ulogu u filmu „Octopussy“, gde je glumio sa Rodžerom Murom, odlično mu je odgovaralo da je premijera filma u Londonu 1983. svega nedelju dana pred početak Vimbldona, takmičenja na kojem je takođe želeo da zablista.

Uživajući u svom trenutku slave, sastavio je društvo tenisera da sa njim ide na premijeru. Svi su bili dobro raspoliženi i provodili su se, osim Amerikanca Džona Kliža, kome je malo falilo da se kvalifikuje za turnir, i koji je bio stavljen na listu rezrevi kao prvi igrač da se kvalifikuje u slučaju da neko odustane od turnira.

Igračima je naročito zanimljiva bila Amritražova uloga u filmu, pošto je u jednoj sceni negativce udarao reketom. Nažalost za njegov lik, do kraja filma je bo ubijen, za razliku od Bonda, koji je pokupio slavu.

U trenutku Amritražove filmske smrti, Brus Kliž je skočio usred bioskopa i povikao: „To! Ušao sam!“

Dok su se ostali teniseri grohotom smejali, većina prisutnih je na pomahnitalog Amerikanca gledala sa sažaljenjem.

Svega nekoliko dana kasnije, Amritraž je na terenu izdržao jedva malo duže nego na velikom platnu. U prvom kolu turnira poražen je od Australijanca Marka Edmondsona 6:3, 6:4, 7:6.

Izvor:B92

"Rekord do groba"

Subota, 7. jul 1979 ostaće u najlepšem sećanju Amerikanke Bili Džin King, jer to je dan kada je osvojila svoju 20 titulu u Gren Slemu na Vimbldonu, što je rekord koji ni Martina Navratilova nije uspela da izjednači, osvojivši 19 u karijeri.

Ironija je u činjenici da je upravo dvadesetdvogodišnja Navratilova pomogla Kingovoj da dođe do svoje 20. Gren Slem titule, pošto je sa njom nastupala u dublu, gde su u finalu pobedile Beti Stouv i Vendi Turnbul 5:7, 6:3, 6:2.

Iako je dvadeseta titula veliki razlog za slavlje, sâm meč ne bi mogao da se nađe na listi najčudnijih, da ga nisu okruživale nesvakidašnje okolnosti.

Druga Amerikanka, Elizabet "Bani" Rajan, držala je rekord od 19 titula na Vimbldonu, dok je Kingova očajnički pokušavala da pretekne taj rekord još od pobede nad Ivon Gulalong 1975. godine. Titule su joj izmicale 1976, 1977. i 1978, i sa 35 godina, činilo se da su joj šanse za taj poduhvat veoma male.

Elizabet Rajan gledala je na njene pokušaje sa otvorenim nipodaštavanjem, pošto se, tada već u dubokoj starosti, nadala da će rekord odneti sa sobom u grob. Zahvaljujući svojoj partnerki Suzan Lenglen, u periodu od 1914. do 1934. osvojila je 20 titula zaredom u dublu. Zanimljivo je da je upravo Lenglenova bila ta koja je svojom dominacijom sprečila Rajanovu da ikada osvoji titulu u singlu.

Iz godine u godinu, Rajanova se nadala da je za života nijedna teniserka neće prestići. Pošto je živela u Londonu, svake godine je bila posetilac Vimbldona, na kome su je uvek toplo dočekali. Bila je i u publici za vreme polufinala 6. jula 1979, svega 24 časa pre nego što je rekord oboren.

Naslov u "Gardijanu" 8. jula prikladno je glasio "Rekorderka rekorderka do kraja". Naime, kada se nekoliko sati pre velikog finala 7. jula osamdesetsedmogodišnja Rajanova šetala oko terana, strefio ju je infarkt. Preminula je na putu do bolnice.

Izvor:B92

"Znak sa neba"

Svako ko je pomislio da se Amerikanac Sendi Majer nije molio da osvoji Stokholm Open je promašio poentu, jer je to upravo ono što je uradio.

Niko od dvadesetpetogodišnjeg Njujorčanina nije očekivao da osvoji ovaj turnir, naročito jer je leto proveo igrajući u cirkuskoj atmosferi "World team tennis" lige, za koju su mnogi tvrdili da nije najbolja priprema za veliki turnir.

Majer je, kao u inat stručnjacima, napravio veliko iznenađenje, pošto je veoma superiornom igrom stigao do finala, pošto nije izgubio ni set, iako je pobeđivao protivnike kao što su Brajan Gotfrid, Harold Solomon i Sten Smit.

Dok su mediji hvalili njegovu igru, Majer se uzdržavao od komentara, jer je znao da poseduje skriveno oružje koje mu je pomagala pri igranju.


Kao veoma religiozni hrišćanin, Majer je koristio moć molitve da se pripremi za svaki meč ponaosob. Pred finale sa Južnoafrikancem Rejem Murom koje se igralo 13. novembra, u nedelju, Majer je odlučio da zamoli za još jednu uslugu, tako što se molio punih 15 minuta u crkvi pred meč. Niko nije siguran šta je Majer uradio da mu se želje obistine preko molitve, ali Mur je u finalu jedva pružio otpor. Majerova superiorna igra donela mu je pobedu od 6:2, 6:4.

Molitva ne pomaže svakome, naravno. Da bi "upalila", morate barem koliko-toliko da znate da igrate tenis, za početak. Majeru je ova neobična taktika veoma pomogla pri samopouzdanju, ali i sâm teniser priznaje da ništa ne bi uradio bez svete pomoći: "Ja izađem na teren i dajem sve od sebe. Sve iznad toga je Božija pomoć."

Izvor:B92

"Nešto tu nije čisto"

„Kako god da ste to želeli da nazovete, termin „normalan meč“ ne bi odgovarao kao opis“. Tako je engleski Gardijan najavio prvu rundu ženskog singla na US Openu 1977, u kojoj su se sastale Engleskinja Virdžinija Vejd i Rene Ričards iz SAD-a.

Šta je uticalo na mišljenje štampe da bi ovaj naizgled sasvim običan meč mogao da bude jedan od najzanimljivijih u istoriji? Odgovor leži u reči koja sigurno nije deo standardne teniske terminologije- hromozomi.


Priča je počela u Njujorku, 19. septembra 1934. godine, kada se rodio zdrav dečak Ričard Raskind. Ričard je izrastao u atletski građenog momka visine 1, 90 metara, i bio je kapiten teniskog tima Jejla 1954. godine. U tom periodu, Ričard je bio jedan od najboljih amatera na Istočnoj obali. Čak je bio dovoljno dobar da nastupa i na US Openu 1960, ali nije mogao ni približno da parira pobedniku Vimbldona i braniocu US Open titule Nilu Frejzeru, koji ga je u prvom krugu savladao 6:0, 6:1, 6:1.

Porazi na teniskom turniru, doduše, nisu mnogo uticali na život Raskinda, koji je postao ugledni oftamolog, oženio se i dobio sina.

Priča dobija svoj neočekivani nastavak u La Holji u Kaliforniji, jula 1976, kada ja amaterski ženski turnir lako osvojila doktorka Rene Klark. Za svoju laku pobedu u finalu nad Robin Haris od 6:1, 6:1 mogla je da zahvali najviše svojoj izuzetnoj visini i snazi.

Ipak, starom poznaniku nije trebalo mnogo da poveže „dva i dva“, kao ni glasini da brzo izađe u javnost. Rene Klark uopšte nije bila Rene Klark. Ispostavilo se da je njeno pravo ime Rene Ričards. A staro ime Rene Ričards bilo je Ričard Raskind. „On“ koji je postao „ona“ je želeo da sreću okuša pet hiljada kilometara od kuće, ali su joj planovi pali u vodu nakon što se pročula priča o njenoj prošlosti. Ovakav slučaj do tada nije zabeležen u teniskom svetu.

Neke od igračica su odbile da igraju protiv Rene, dok su druge pravile problem oko korišćenja svlačionice i tuševa sa njom. Tenisko društvo joj je, u međuvremenu, zabranilo da se takmiči u ženskom tenisu ukoliko ne prođe test hromozoma, što je bilo medicinski nemoguće.

Ričardsova se borila svim sredstvima protiv zabrane, tvrdeći da je to diskriminacija, sve dok problem nije prevazišao domen sporta, i stigao do svetskih medija, kao i do suda, gde je optužba bila narušavanje ljudskih prava. Kada je u Njujorku presuđeno da je četrdesetdvogodišnja Ričardsova legalno žensko, odobreno joj je pravo učešća na US Openu 1977. godine.

Nažalost po upornu Ričardsovu, ni kao žena nije imala mnogo više uspeha. U prvom kolu protivnica joj je bila pobednica Vimbldona Virdžinija Vejd, koja ju je lako savladala u dva seta, 6:1, 6:4.

Njena životna priča je čak inspirisala i biografski film sa Vanesom Redgrejv u glavnoj ulozi.

Zanimljiv podatak je da je nakon završetka teniske karijere Ričardsova postala trener Martine Navratilove, pre nego što se vratila svom starom životu kao direktor oftamološke klinike u Njujorku.

Izvor:B92

Teniser izgubio meč zato što je otišao u toalet



Britanac Aleks Vord poražen je na fjučersu u Sevilji zbog toga što je otišao u toalet.

Vord je igrao sa domaćim teniserom Oriolom Rokom Bataljom, a poražen je sa 6:3, 2:6, 6:3.

Rezultat je mogao da bude i drugačiji, da Britanac nije zatražio pauzu da bi otišao u toalet u trenutku kada je gubio 4:3 u trećem setu.

Problem je bio što je najbliži toalet od terena bio udaljen 300 metara, a sudija britanskom teniseru nije rekao da mora da se vrati za 90 sekundi. Odlazak do toaleta i povratak na teren je potrajao malo duže, pa je on automatski izgubio i gem i set i meč, otkrio je na Tviteru.

Teniski nadimci: Crna udovica i Cunami

Komarac, Žu žu, Vrištalica samo su neki od neobičnih prilepaka najboljih tenisera i teniserki na svetu


CRNA udovica je odlučila da zbog Cunamija preskoči Fed ekspres i da na put krene Raketom. Ko nije u svetu tenisa, ova rečenica zvučaće mu kao deo neke neverovatne priče iz priče o Alisi u zemlji čuda, ali je zapravo sasvim obična.
Naime, reč je o opisu u jednim stranim novinama o Martini Hingis, koja je želela da stigne na egzibiciju u Pariz, ali to nije mogla da učini jer je Žo Vilfrid Conga dobio poslednje karte u biznis klasi, pa je morala da otkaže duel sa Rodžerom Federerom i da krene na put dan kasnije sa legendarnim Roskom Tarnerom u njegovom privatnom mlaznjaku.
Tek, nadimci tenisera i teniserki privlačili su posebnu pažnju već decenijama, pogotovo što su se iza neobičnih nadimaka krili isto tako neobični karakteri puni tajni.

Tako je baš Švajcarkinja Hingis dobila nadimak „Crna udovica“ jer je upropastila karijere svih sportista sa kojima sa zabavljala.

Za razliku od nje, Ana Kurnjikova je imala nadimak „Spajs devojka“ po uzoru na popularni bend iz Londona, što joj i odgovara jer ju je više zanimao šou biznis od sporta.
Tima Henmana zovu „Tigar Tim“ (zbog igranja srcem na Vimbldonu), Džimija Konorsa „Džimbo“, Federera „Fed ekspres“ (gazi kao brzi voz), Žila Simona „Žilu“, a Endija Rodika „A-rod“, iako taj nadimak, zapravo pripada bejzbol igraču Aleksu Rodrigezu.

Legendarni Džon Mekinro je u SAD poznatiji kao „superderište“, zbog svog neobičnog ponašanja na terenu, dok su Pita Samprasa zvali, i još ga zovu „Pištolj“ - nadimak je dobio zbog izvanrednog servisa. Njegov večiti rival Andre Agasi ostao je upamćen kao „Dete Las Vegasa“, po mestu gde je rođen, „Panišer“, jer je znao da surovo finišira već dobijene protivnike, ali i „Šerif“.

Pre nego što je na scenu stupio „Rafa“ Nadal, odnosno „Kralj šljake“ ili „Biser Manakora“, i njegov „Ujka“ Toni, crvenom zemljom su vladali „Hromi bik Tominator“ Tomas Muster i „Komarac“ Huan Karlos Ferero. Danas terenima, sve više, dominiraju „Mohamed Ali“ ili „Cunami“ (nadimci za Congu), „Enano“, „Polito“ ili „Delpo“ (Martin del Potro), „Mrnja“ (Marin Čilić), „Žu žu“ (Žistin Enen)...

Ima još naizgled opasnih nadimaka, kao što su Jirgen „Globalno otopljenje“ Melcer, Marija „Vrištalica“ Šarapova, Boris „Bum bum“ Beker, Mark „Pastuv“ Filipusis, Maks „Zver“ Mirnji...

novosti

ĐOKOVIĆ NOKIJA I LOKO ĐOKO


MEĐU srpskim igračima najzanimljiviji za lepljenje nadimaka je Novak Đoković. Njega su zvali raznim imenima, počev od uobičajenog „Nole“, pa do „Nokija“ ili „Noks“, „Soko“, preko malicioznog „Čoukovič“ (zbog traženja tajm auta tokom mečeva), do „Džoker“ zbog imitacija na terenu kolega i zbijanja šala, dok ga španska zajednica u Americi zove i „Loko Đoko“.

TIPSI, DŽEJ DžEJ, BEBA PANDA I AK47


JANKO Tipsarević je u Engleskoj poznat i kao „Tipsi“, a ovde „Tipsa“ ili „Jankela“, Viktora Troickog zovu „Vića“, dok je nadimak Jelene Janković „Džej Džej“ već postao svetski brend, a zovu je i „Kraljica drame“.
Ana Ivanović ima nadimak „Anči“, dok je bila u vezi sa golferom iz Australije bila je u nekim medijima i „AnaSkot“, „AnaFer“ dok se zabavljala sa Verdaskom, a zvali su je i „Beba Panda“...
Mlada Aleksandra Krunić takođe je dobila nadimak i to „AK47“ po uzoru na pušku kalašnjikov.

"Fali oprema:"


Goran Ivanišević je na Samsung Open u Brajtonu stigao sa reputacijom jednog od najzanimljivijih tenisera na svetu. Razloga za to bilo je više nego dovoljno- odličan servis, žustar temperament, promene raspoloženja i stava ili česte pretnje da će napustiti teren, Ivanišević je oduvek bio intrigantan i za mnoge nedokučiv.

Bilo da je imao dobar ili loš dan, svetski mediji su ga u šali zvali "Ivan Grozni".

Neki su tvrdili da je smekšao s godinama, ali oni koji su u novembru 2000. bili u Brajtonu svojim prisustvom pišu jedinstveno poglavlje u Ivaniševićevoj karijeri.


Pošto nije osvojio titulu od 1998, finalista Vimbldona, tada 134. igrač sveta, na Samsung Open je stigao sa velikim ambicijama. U drugom kolu protiv Korejca Hjung-Taik Lija nije trebalo da ima većih problema. Ipak, dokazalo se da je ovaj meč bio veoma zanimljiv, ali zbog svega, samo ne zbog teniskih razloga.

Iako je Ivanišević dobro počeo meč, u prvom setu je Li napravio brejk za 6.5. Kao odgovor na dobru igru Korejca, Ivanišević je slomio reket i zaradio sudijsku opomenu. Li je nakon toga i osvojio set 7:5.

Hrvatski teniser se pribrao nakon ovog gubitka, i drugi set rešio u svoj korist 7:6. U trećem setu su stvari opet krenule naopako. Nakon što je Ivanišević propustio dvostruku brejk-šansu pri rezultatu od 1:1, drugi reket je platio cenu. Još četiri poena su odigrana pre nego što je opet novi reket takođe postao „dobar“ za staro gvožđe. Korejac je došao do dvostruke brejk prilike, i Ivanišević je ponovo odreagovao lomljenjem opreme. Glavni sudija je dosudio kazneni poen, i Ivanišević je izgubio gem.

A onda se desilo nešto još čudnije. Sa veoma zabrinutim izrazom lica, Ivanišević je prišao glavnom sudiji Geriju Armstrongu, i tiho izjavio: „Geri, nemam više reketa.“

„Šta da ti kažem?“, odgovorio je Armstrong, i Ivanišević je morao da napusti meč. On je ujedno bio i prvi teniser koji je morao da napusti meč nakon što je polomio sve rekete.

Sudija je objavio pobedu Korejca u tri seta 7:5, 6:7, 3:1, dok je Ivanišević nakon meča izjavio: „Mogao bih da odem i kupim nove rekete za Božić, ali mi se sada čini da bih i njih polomio.“