Paulo Koeljo

– ”Vazno je dopustiti nekim stvarima da odu, da nestanu. Pustiti ih…..i resiti ih se. Ne ocekujte da vam se vrate, da vam priznaju napore, otkriju da ste genijalac i shvate vasu ljubav. Zatvarajte krugove…..ne zbog ponosa ili oholosti, vec zato sto se to vise ne uklapa u vas zivot. Zatvorite vrata, promenite plocu, pometite kucu, obrisite prasinu. Prestanite biti ono sto ste bili i postanite ono sto jeste.”

-Jedina naša duboka i iskrena želja jeste da se približimo nekome. Od tog trenutka počinju da se sklapaju veze, muškarac i žena ulaze u igru, ali ono što se desi pre toga – privlačnost koja ih je spojila – to je nešto što je nemoguće objasniti. To je nepatvorena želja, u najčistijem obliku. I dok je ta želja još u čistom obliku, muškarac i žena se zaljubljuju u život, proživljavaju svaki trenutak, s punom predanošću i svešću, iščekujući neprestano pravi čas za objavu posvećenja. Osobe u tom stanju ne osećaju nikakvu žurbu, ne ubrzavaju događaje nepromišljenim postupcima. Znaju da će se dogoditi ono što je neizbežno, da istina uvek pronađe način da se ispolji. A kad kucne čas, ne oklevaju, ne propuštaju priliku, ne gube nijedan čarobani trenutak, jer poštuju vrednost svake sekunde.

" Naucila je također, da postoji i mjesto koje se zove „ DALEKO ", da je svijet veliki, a njena varoš mala, i da najzanimljivije osobe uvijek odlaze, prije ili kasnije... "

P.Koeljo.

Mesto u raju

Pre mnogo godina živeo je na severoistoku Brazila jedan siromašan bračni par čije je jedino blago bila jedna kokoška. Jedva su uspevali nekako da sastave kraj s krajem, zahvaljujući jajima koja je ona nosila.
Međutim, baš uoči Božića, desi se da kokoška ugine. Muž, koji je imao svega nekoliko groša, koji nisu bili dovoljni ni za najskromniju večeru na Badnje veče, ode da zatraži pomoć od seoskog paroha.
Umesto da mu pomogne, pop mu reče:
- Kad Bog na jednoj strani zatvori vrata, na drugoj otvori prozor. Pošto za novac koji imaš ne možeš skoro ništa da dobiješ, vrati se na pijacu i kupi prvu stvar koju ti ponude. Ja ću blagosloviti tu kupovinu, a kako je Božić dan kada se događaju čuda, nešto će se u tvom životu zauvek promeniti.
Iako nije bio baš ubeđen da je to najbolje rešenje, čovek se vrati na pijacu. Jedan trgovac ga spazi kako tumara bez cilja i upita ga šta traži.
- Ne znam. Imam vrlo malo para, a paroh mi je rekao da kupim prvu stvar koju mi ponude.
Trgovac je bio bogat i prebogat, ali i pored toga nikad nije propuštao priliku da nešto ućari. Ne časeći ni časa, uze onih nekoliko groša, nažvrlja nešto na jednoj cedulji i pruži je čoveku:
- Paroh je u pravu! I zato ti ja, koji sam oduvek bio meka srca, prodajem svoje mesto u raju, na ovaj sveti dan! To ti je priznanica!
Čovek uze cedulju i udalji se, a trgovac je, sav zadovoljan, trljao ruke što je sklopio još jedan unosan posao. Iste noći, dok se spremao za večeru u svojoj kući punoj slugu, ispričao je ženi celu priču, dodavši, s ponosom, da je upravo zahvaljujući svojoj sposobnosti da brzo misli i stekao toliko bogatstvo.
- Sram da te bude! - povika žena. - Da se tako ponašaš na dan Hristovog rođenja! Smesta da si otišao kod tog nesretnika i uzeo natrag onu cedulju, ili više nećeš kročiti u ovu kuću!
Trgovac se prepade od ženinog besa i reši da je posluša. Raspitivao se na sve strane dok nije saznao gde onaj čovek stanuje. Ušavši u kuću, zatekao je muža i ženu kako sede za praznim stolom na kome je stajalo samo jedno parče hartije.
- Došao sam ovamo, jer sam pogrešno postupio. Evo ti tvojih para, a ti mi vrati ono što sam ti prodao.
- Niste pogrešno postupili. Ja sam poslušao parohov savet i znam da sam dobio nešto što donosi blagoslov.
- To je samo obična cedulja: niko ne može da proda svoje mesto u raju! Ako hoćeš, platiću ti dvostruko!
Ali siromah nije hteo da proda, jer je verovao u čuda. Malo-pomalo, trgovac je povećavao svoju ponudu, sve dok nije dostigla deset zlatnika.
- To mi ništa ne znači - reče siromašak. - Želim svojoj ženi da priuštim život kakav zaslužuje, a za to mi je potrebno sto zlatnih dukata. To je čudo kojem se nadam ove božićne noći.
Sav očajan, znajući da ako se još malo zadrži niko od njegovih ukućana neće stići da večera niti da prisustvuje ponoćnoj misi, trgovac je ispovrteo sto zlatnika i otkupio svoju cedulju. Što se tiče siromašnog bračnog para, njima se čudo obistinilo. Što se, pak, trgovca tiče, on je ispunio ono što mu je žena naložila. Ali, u međuvremenu, njegovu ženu su morile sumnje: da nije bila suviše gruba prema svom mužu?
Čim se završila ponoćna misa, prišla je parohu i sve mu ispričala.
- Oče, moj muž je sreo jednog čoveka kome ste vi predložili da kupi prvu stvar koju mu ponude. Lakom na laku dobit, napisao mu je na parčetu hartije priznanicu da mu prodaje svoje mesto u raju. Ja sam mu rekla da večeras neće večerati kod kuće, ako ne uspe da povrati tu cedulju, a on je na kraju morao za nju da plati čitavih sto zlatnih dukata. Jesam li preterala? Da li jedno mesto u raju zaista toliko košta?
- Prvo, vašem mužu se pružila prilika da pokaže svoju velikodušnost na najznačajniji hrišćanski praznik. Drugo, on je poslužio Bogu kao oruđe pomoću kojeg je izvedeno čudo. Ali odgovoriću vam na pitanje: kad je prodao svoje mesto na nebu za svega nekoliko groša, ono nije vredelo ni toliko. Međutim, kad je rešio da ga otkupi za sto zlatnika, samo da bi obradovao voljenu ženu, mogu da vam jemčim da vredi mnogo više.


Paulo Koeljo

"Koliko puta su našu ljubav tražili, a mi smo ih odbili? Koliko često smo se bojali nekome približiti i reći mu da ga volimo?... Zašitite se od samoće. Ona nas čini ovisnicima kao i najjača droga. Kada zalazak sunca više za tebe nema nikakvo značenje, budi ponizan i kreni tražiti ljubav. Jer moraš znat da kod ljubavi isto kao i kod svih duhovnih blagoslova postoji zlatno pravilo:

Što si spreman više dati, spreman si više i primiti"



Paulo Coelho

U našem životu uvijek postoji neki dogadjaj koji je odgovoran za to što smo prestali da napredujemo.Neka trauma,neki jako težak neuspeh,ljubavno razočarenje pa čak i pobjeda koja nam nije sasvim jasna,toliko nas to obeshrabri da odustajemo od daljeg puta...

Svi znaju da vole, jer su se rodili s tim darom. Neki to rade prirodno dobro, ali većina treba da ponovi gradivo, da se ponovo seti kako se voli, i svi – bez izuzetka – imaju potrebu da gore u vatri svojih proživljenih emocija, da ožive neke radosti i boli, uspone i padove, sve dok ne postignu onu nit vodilju koja stoji iza svakog novog susreta; da tamo postoji jedna nit i, dakle, tela uče jezik duše, i to se zove seks.

Kada čovek dublje zagleda u dušu sveta lako shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba koja čeka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada... I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva prošlost i sva budućnost gube svaki značaj...i samo postoji taj trenutak...

Bez obzira na ono što čini, svako na zemlji uvek igra glavnu ulogu u istoriji sveta.

Ljubav je uvek nova. Svejedno je volimo li jedan, dva, deset puta u životu-uvek smo pred situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili u raj, ali uvek nas nekamo odvede.Treba je prihvatiti, jer je ona hrana našeg postojanja. Ako je odbacimo, umret ćemo od gladi, gledajući bremenite grane na stablu života, bez hrabrosti da ispružimo ruku i oberemo plodove.Treba ići za ljubavlju gde god ona bila, čak i kad to znači sate, dane, nedelje razočaranja i tuge. Jer,u času kad krenemo u susret ljubavi,i ona kreće u susret nama. I spasi nas.

Uvek je neuporedivo lakše verovati u sopstvenu dobrotu, nego se sukobiti sa drugima i boriti se za svoja prava. Sigurno je lakše otrpeti uvredu, ne uzvrativši je, nego smognuti hrabrost i upustiti se u borbu sa jačim od sebe; uvek možemo reći da nas bačeni kamen nije pogodio, a onda tek noću, u samoći, dok nas sustanar ili supružnik spava, oplakivati u potaji, svoj kukavičluk.

Kada viđamo uvek ista lica, na kraju ona postaju deo našeg života. A kada postanu deo našeg života, onda žele i da nam ga izmene. I ako ne bude po njihovom, nije im pravo. Jer, svaki čovek ima tačnu predstavu kako bi trebalo da živimo svoj život. A nikad nemaju pojma kako treba da prožive sopstveni život.

Ljudi veoma rano saznaju razlog svog postojanja. Možda zbog toga oni tako rano i odustaju.

*

Ako kreneš obećavši ono što još nemaš, izgubićeš volju da ga stekneš.

*

Ponekad treba pustiti da voda sama teče.

*

Možda je Bog i stvorio pustinju da bi ljudi mogli da se osmehnu urminim palmama.

Bilo šta na licu zemlje može da ispriča priču svih stvari. Ako bi otvorio neku knjigu na bilo kojoj stranici, ili pogledao u nečiji dlan, ili u karte, ili let ptica, ili bilo šta, svaki čovek bi pronašao neku vezu sa onim što trenutno proživljava. Zapravo, stvari nisu pokazivale ništa, nego su ljudi, posmatrajući stvari, otkrivali način da se prodre u Dušu Sveta.

Tajna je u sadašnjosti; ako obratiš pažnju na sadašnjost, možeš je poboljšati. A ako poboljšaš sadašnjost, biće bolje i ono što će ti se kasnije dogoditi. Zaboravi budućnost i živi svaki dan svog života prema poukama Zakona i s verom da Bog brine o svojoj deci. Svaki dan nosi u sebi Večnost.

Snovi postaju neostvarljivi samo zbog jedne stvari: straha od neuspeha.

Kada nastojimo da budemo bolji nego što smo, sve oko nas takodje postaje bolje.