Šta je greh?

Greh je neminovno vezan za religiju.Zato srecemo tumacenja ove vrste

U celoj Bibliji vrlo jasno stoji da covek na ovoj zemlji ima jedan ogroman problem koji se zove greh. Mozda je apostol Pavle najjasniji sto se te cinjenice tice, kada u Rim,1,18-3,20 vrlo precizno opisuje stanje u kome se nalaze Jevreji I neznabozci. Opisujuci to stanje dosao je do zakljucka: Rom 3:23 Јер сви сагрешише и изгубили славу Божију,

Apostol Jovan se ni malo ne razlikuje od njega po tom pitanju: 1John 1:8 Ако кажемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама.

1John 1:9 Ако признајемо грехе своје, веран је и праведан да нам опрости грехе наше, и очисти нас од сваке неправде.

1John 1:10 Ако кажемо да не сагрешисмо, градимо Га лажом, и реч Његова није у нама.

Kada je najavljivao Isusovo rodjenje andjeo je opisao I njegovu misiju: Matt 1:21 Па ће родити Сина, и надени Му име Исус; јер ће Он избавити свој народ од греха њихових. Sam Gospod Isus kaze: Mark 2:17 И чувши Исус рече им: Не требају здрави лекара него болесни. Ја нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање. Slicno kaze I Zakheju: Luke 19:10 Јер је Син човечији дошао да нађе и спасе шта је изгубљено.

Apostoli su uvek propovedali o grehu I jadnom stanju coveka I mozda najspecificniji opis nalazimo na dan Pedesetnice: Acts 2:38 А Петар им рече: Покајте се, и да се крстите сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење греха; и примићете дар Светог Духа;

Prva je ἁμαρτία (hamartia). To je najcesca rec za greh u Novom Zavetu. Glagol koji odgovara imenici hamartia oznacava prekrsaj , uciniti nesto pogresno,gresiti protiv Boga. Postojala je praksa da se ovaj glagol prevodi kao promasaj cilja ali to znacenje ne odgovara bas najbolje onome kako je ta rec upotrbljena u Novom Zavetu. Tacno je rec je o promasaju ali I o mnogo cemu drugom. Primer za to je Jovan 9,41 gde jedaleko vise od promasaja; rec je o stanju za koje su fariseji odgovrni, o karakteristici koja podrazummeva krivicu. John 9:40 I čuše ovo neki od fariseja koji behu s Njim, i rekoše Mu: Eda li smo mi slepi?

John 9:41 Reče im Isus: Kada biste bili slepi ne biste imali greha, a sad govorite da vidite, tako vaš greh ostaje.

Sta je greh?

U celoj Bibliji vrlo jasno stoji da covek na ovoj zemlji ima jedan ogroman problem koji se zove greh. Mozda je apostol Pavle najjasniji sto se te cinjenice tice, kada u Rim,1,18-3,20 vrlo precizno opisuje stanje u kome se nalaze Jevreji I neznabozci. Opisujuci to stanje dosao je do zakljucka: Rom 3:23 Јер сви сагрешише и изгубили славу Божију,



Apostol Jovan se ni malo ne razlikuje od njega po tom pitanju: 1John 1:8 Ако кажемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама.

1John 1:9 Ако признајемо грехе своје, веран је и праведан да нам опрости грехе наше, и очисти нас од сваке неправде.

1John 1:10 Ако кажемо да не сагрешисмо, градимо Га лажом, и реч Његова није у нама.



Kada je najavljivao Isusovo rodjenje andjeo je opisao I njegovu misiju: Matt 1:21 Па ће родити Сина, и надени Му име Исус; јер ће Он избавити свој народ од греха њихових. Sam Gospod Isus kaze: Mark 2:17 И чувши Исус рече им: Не требају здрави лекара него болесни. Ја нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање. Slicno kaze I Zakheju: Luke 19:10 Јер је Син човечији дошао да нађе и спасе шта је изгубљено.



Apostoli su uvek propovedali o grehu I jadnom stanju coveka I mozda najspecificniji opis nalazimo na dan Pedesetnice: Acts 2:38 А Петар им рече: Покајте се, и да се крстите сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење греха; и примићете дар Светог Духа;



U Novom Zavetu je vise reci upotrebljeno za greh I svaka od njih u svom znacenju opisuje svu njegovu sirinu.  Takvih reci je jako puno a ja cu probati da obradim samo one koje su najucestalije I najbolje opisuju sustinu I sirinu greha.



Prva je ἁμαρτία (hamartia).  To je najcesca rec za greh u Novom Zavetu. Glagol koji odgovara imenici hamartia oznacava prekrsaj , uciniti nesto pogresno,gresiti protiv Boga. Postojala je praksa da se ovaj glagol prevodi kao promasaj cilja ali to znacenje ne odgovara bas najbolje onome kako je ta rec upotrbljena u Novom Zavetu. Tacno je rec je o promasaju ali I o mnogo cemu drugom. Primer za to je Jovan 9,41 gde jedaleko vise od promasaja; rec je o stanju za koje su fariseji odgovrni, o karakteristici koja podrazummeva krivicu. John 9:40 I čuše ovo neki od fariseja koji behu s Njim, i rekoše Mu: Eda li smo mi slepi?

John 9:41 Reče im Isus: Kada biste bili slepi ne biste imali greha, a sad govorite da vidite, tako vaš greh ostaje.

U Jevr.1,3 hamartiai (mnozina) se kaze da oni trebaju ociscenje, a u Marko 2,5 oprostaj.

Najneobicniju upotrebu te reci ima apostol Pavle jer govori o hamartia kao o licnosti. Na primer Rim5,12” hamartia dodje na svet” a u 5,21 Da kao što carova hamartia za smrt ili (kao sto neki drugi prevodi kazu) zacarova hamartija smrcu. Hamartia ima cak I zavodnicku moc u Jev. 3,13 Heb 3:13 Pače hrabrite jedni druge dan za danom dok još odjekuje ono Danas da ne otvrdne tko od vas zaveden grijehom.

Rec ἡ ἀπιστία oznacava nevernost, nedostatak vere ili cak tvrdoglavo neverovanje. U Rim.3.3 cak moze znaciti izdaju: Rom 3:3 A što neki ne verovaše, šta je za to? Eda će njihovo neverstvo veru Božiju ukinuti? Moze i oznacavati nedostatak vere kao u :Heb 3:12 Gledajte, braćo, da ne bude kad u kome od vas zlo srce neverstva da odstupi od Boga Živoga;
ali ne podrazumeva se uvek krivic kao npr.u : 1Tim 1:13 Koji sam pre bio hulnik i gonitelj i siledžija; ali bih pomilovan, jer ne znajući učinih, u neverstvu.

Rec ἀσεβεία oznacava bezboznost i nepostovanje. 2Tim 2:16 A poganih praznih razgovora kloni se; jer najviše pomažu u bezbožnosti,

Rec ἀσέλγεια ozncava razvrat ili bludnicenje. Upotrebljena je 10 puta u Novom Zavetu i oznacava nekontrolisano predanje zlu. Jude 1:4 Jer se uvukoše neki bezbožni ljudi, koji su davno odredjeni na ovo sudjenje, i Boga našeg blagodat pretvaraju u (aselgeia) nečistotu, i jedinog Gospodara Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista odriču se.

Rec ἔχθρα opisuje neprijateljske osecaje i dela pa je najbolje prevesti kao neprijateljstvo. Rom 8:7 Jer telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božijem niti može. U Ef. 2,14-16 apostol Pavle pripisuje Hristu pobedu nad nepriajteljstvom izmedju Jevreja i neznabozaca.

Грех је злоупотреба онога што нам је дато на корист.

Grijeh  je  kad  gladnome  ne  daš  kao  čovjek   u  ruku  ono  što  si planirao, nego mu  baciš  na pod  kao  psu   to  je  grijeh

ne bi se ja vezao za bibliju s grehom, vezao bi se ja na čoveka 

greh je kad ćutiš a ima šta da kažeš

ne bi se ja vezao za bibliju s grehom, vezao bi se ja na čoveka 

greh je kad ćutiš a ima šta da kažeš

СВЕТ И ЖИВОТ НИСУ НЕКА ЛУДА ИГРА
да ли је грех говорити неверујућима шта је лоше и шта је грех? Можда, најпре треба да размислимо о томе како разумемо шта је то грех?Грех представља наше удаљавање од Бога. А наше удаљавање од Бога је удаљавање од Извора нашег живота. Стога је грех све што није по Богу и од Бога. Апостол Павле каже: „Све што није од вјере гријех је.“ (Рим. 14, 23.) И „Свака неправда је гријех.“ (1. Јов. 5, 17.) „Сваки који чини гријех и безакоње чини; а гријех јесте безакоње.“ (1. Јов. 3, 4.) „Гријех је жаока смрти.“ (1. Кор. 15, 56.) Јер, у крајњем смислу, смрт извршава своју улогу само уз помоћ греха. Грех је средство смрти.
А шта је смрт? Мислим да се проблем са појмом смрти код неких састоји у томе, што разни јеретици, под утицајем материјализма, атеизма, а можда и пантеизма, замишљају смрт као некакво враћање у ништа, у ништавило и у непостојање, иако их све око нас демантује. Ни физичка (камо ли духовна) смрт не значи „враћање у непостојање“, него само мењање облика постојања те исте материје од које је човек.
Бог је створио душу бесмртну. Господ је све створио бесмртно – у смислу да се ништа нашом вољом или поступцима не може вратити у непостојање. Али је, по констатацији самог Господа, наш грех проузроковао смрт, по речи Његовој: „У који дан окусиш од њега – умрећеш! “ (1. Мојс. 2, 17.) Упркос томе, Његова Реч, којом је створио свет и човека, не може се оповргнути (вратити у непостијање) нашим грехом, размишљањем и некаквим логичким конструкцијама. Јер, непостојање не зависи од нас а смрт зависи од Бога. „Јер будући да кроз човека би смрт, кроз човека и васкрсење мртвих.“ (1. Кор. 15, 21.) Кроз човека – Адама би смрт, а кроз Човека – Христа живот.
Сам Господ изједначава грех са смрћу, али не онако како ту смрт замишљају атеисти, материјалисти и остали…исти, или како је већ они све не разумеју, већ онако како је Господ открио да она јесте. Грех удаљава од Бога, Који је извор постојања Самога Себе и свега осталог што постоји. А то стање удаљености од Бога, не пребивања у Господу и не постојања на добар начин на који нас је Он створио, него на грешан и огреховљени начин, назива се – смрћу. Смрт дакле, није враћање у ништа, него не-живот по Богу, у Богу, у хармонији и у заједници љубави према и са Богом. И тако, пошто је душа бесмртна и смрт постаје бесмртна. Јер, Бог нас је својом Речју извео из непостојања у постојање и ми ту чињеницу не можемо променити некаквим својим замишљањем непостојања и логичког калкулисањем са њим. Јер и само замишљање, или именовање, некаквог „непостојања“ – непостојању даје постојање, и тиме такво мишљење побија само себе. У питању је дакле, квалитет датог постојања а не „нужност непостојања“, како је неки замишљају. А то и такво њихово замишљање смрти само показује ограниченост и огреховљеност која по себи још више сужава наш ум, без обзира колико књига је ко прочитао, колико година је седео у школској клупи или које и какве титуле је стекао у овом свету.
У апсолутном смислу речи, смрт је разлика у квалитету постојања, јер смрт, о којој говори Христос, Свето Писмо и сви Свети Оци, не постоји као непостојање. Христос, Јеванђеља и цело Свето Писмо, сви Свети Оци и Божији људи, не баве се небићем и непостојањем. Онако како обично непостојање ми разумемо, оно јесте философски појам, и то је једно; а смрт о којој Говори Господ Бог, о којој говоре Христос и сви свети јесте нешто сасвим друго.
Због тога се заиста треба држати праве и истините вере, онако како нам је Бог Сином својим и преко својих светих открио, а не мудровати по својој логици или интелектуалном ћефу.
„Исус им одговори: Заиста, заиста вам кажем да сваки који чини гријех роб је гријеху.“ (Јн. 8, 34.) „Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа. Зато вам кажем: Сваки гријех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити људима.“ (Мт. 12, 30-31.) А хула на Духа Светога јесте одбацивање очигледне истине. Одбацивање – не некакве наше високонаучне логике или „праве информације“ или некаквог интелектуалног знања, него – оне обичне људске здраве памети која је једино потребна за праву веру и живот по њој.
Неопраштање греха јесте смрт. А опет, опраштање греха није само људска „добра воља“ или некаква наша паушална одлука, него благодат Божија која се стиче покајањем и задобијањем праве, истините и животворне љубави Божије.
Господу требају верни синови и кћери а не адвокати. Господу треба служити онако како су нас Његови свети и наши Оци научили, не треба се бринути шта „мудраци овога света“ проповедају. Наша проповед је ништа више него – наша вера и наш живот. То је вера Отаца, која није плод људскога ума и мудрости, него Откривење Бога људима Његовим, оно што „покретани Духом Светим говорише свети Божији људи.“ (2. Петр. 1, 21.) Тако је живео и радио и блаженопочивши патр. Павле: знајући да свака реч може да има своју против-реч, он је једноставно, озбиљно и доследно, као и мноооги пре њега – живео по вери Христовој и Јеванђељу. У томе се састоји његова снага и величина, којој нису могли одолети ни Рим ни Вашингтон ни Брисел, ни све силе и мудрости овога света…
Данас живимо као шизофреничари који мисле једно, раде друго а говоре нешто треће. Поцепани смо не на два, него на три или више делова. И све то некако функционише ради материјалне користи и физичких задовољстава, а такво жонглирање се назива „сналажењем“ и сматра се успехом… Авај! Када би могли да разумемо да вера није неки скуп информација или некаква целовита теорија за разглабање, већ је то свакодневни људски, практични и доследни живот по Божијим заповестима и Христовим речима. Јер овај свет и живот нису нека луда игра, већ веома опасан терен који се завршава физичком смрћу у којој нема ништа смешно и неозбиљно.
Као што нам је Господ поручио када је рекао: „Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и ироклетство; зато изабери живот, да будеш жив ти и сјеме твоје! “ (4. Мојс. 30, 19.)

Шта је грех? Грех је слабост наше душе. Како препознати грех, који све греси постоје, смртни, неопростиви, мали и тешки, опростиви. Како се борити против греха

ГРЕХ И ВРСТЕ ГРЕХА
• Грех нам је посредством пада постао толико својствен, да су њиме прожете све наше особине и сви покрети душе. Одбацивање греха који се сродио са душом, изједначило се са одбацивањем душе. Такво одбацивање душе неопходно је за њено спасење. Одбацивање природе упрљане грехом неопходно је ради усвајања природе обновљене Христом. Из тањира се баца сва храна када је један њен део затрован; тањир се пажљиво пере, па се тек онда поново у њега ставља храна која треба да се искористи. А затрована храна се сасвим оправдано и сама назива отровом.

• Ни за један грех немој да мислиш да је неважан. Сваки грех представља нарушавање закона Божијег и противљење вољи Божијој, гажење савести. Од беспосличења и наоко ситних сагрешења, постепено прелазимо на велике грехе.

• Безосећајност постаје… уобичајено стање душе. Она често бива задовољна њоме; често је сматра за стање угодно Богу и за спокојство савести, док она заправо представља ‐ губитак осећаја сопствене грешности, губитак осећаја благодатног, духовног живота, успављивање и слепило савести.

У таквом стању ‐ стању страшне помрачености и безосећајности ‐ различити греси слободно улазе у душу, правећи од ње своју јазбину. Греси који се укорене у души, претварају се у тако силне навике, као сама природа, понекад и јаче. Греховне навике се називају страстима Човек то и не примећује ‐ али неприметно са свих страна бива окован грехом, потчињен његовој власти и поробљен. Онај ко постојано пренебрегава опомене савести и ко је себи допустио да падне у ропство греху, тај само уз највећи труд и нарочиту помоћ Божију може да покида окове поменутог ропства и победи страсти, које као да су се претвориле у природне особине.

• Пораз једног војника још увек не представља пораз читаве војске. Тако и ваше сагрешење речју још увек не представша пад душе. Због таквих свакодневних и честих падова не треба прекомерно да тугујемо, јер је то лукавство ђавола који претераном тугом хоће да унесе раслабљеност у душу. Управо за таква прегрешења Серафим Саровски каже како не треба да осуђујемо себе када дође до спотицања, него да се сматрамо способним за сваки грех и да знамо како наше спотицање није новост и нешто неуобичајено, те да стога ходимо пред Богом у скрушености духа, испуњени покајним мислима. То је оно што Бог нвће презрети, тј. када се срце скрушено и смирено постави изнад спотицања, онолико колико човек може да буде изнад њих.

• Не треба себе да осуђујемо због спотицања, али не зато што је неки грех неважан ‐ не, јер сваки грех је рана ‐ него зато што смо откупљени за неизмерну цену: Крвљу Богочовека. Онај ко осуђује себе пада у очајање, а ко се узда у Христа приноси покајање и исцељује се њиме.

• Најтежи грех је ‐ очајање. Тај грех вређа свесвету Крв Господа нашег Исуса Христа, одбацује Његову свемоћ, одбацује спасење које је Он даровао, показује да су у души претходно владали самопоуздање и гордост, да су јој вера и смирење били страни. Очајања се треба чувати више но свих других грехова ‐ као смртоносног отрова, као љуте звери.

Понављам ‐ очајање је најгори од свих грехова. Сазрело очајање обично се изражава самоубиством или делима која су истоветна самоубиству. Самоубиство је ‐ најтежи грех! Онај ко га почини лишио је себе покајања и сваке наде на спасење. Света Црква не савршава никакав помен за њега, не удостојава га опела и погреба на хришћанском гробљу. За самоубиством по својој тежини следе смртни греси какви су: убиство, прељубочинство, јерес и други њима слични. Ови греси, иако мање погубни него самоубиство и очајање које води до самоубиства јер ономе ко их је починио ипак остављају могућност покајања и спасења називају се смртним. Ономе ко пребива у њима, према правилима свете Цркве, не допушта се причешћивање Светим Христовим Тајнама и учешће на Богослужењима.

Ако га смрт задеси непокајаног због тих грехова, његова вечна пропаст је несумњива. Покајање човека који пребива у смртном греху може да буде прихваћено као истинско само онда када он остави тај смртни грех. Тек тада њему може бити допуштено да се сједини са Христом кроз причешћивање Светим Тајнама! Зато се, осим очајања и самоубиства, посебно пажљиво треба чувати смртних грехова, уз тврду и одлучну намеру у души да се не пада у њих. Ако се пак догоди несрећа да се падне у неки смртни грех, одмах га треба оставити, исцелити се покајањем и на сваки начин се чувати да се поново не падне у њега. Ако се пак каквим несрећним стицајем околности догоди да се поново падне у смртни грех, не треба се препуштати очајању ‐ поново треба прибећи Богом дарованом духовном леку, покајању, које чува сву своју снагу и делотворност све до самог краја нашег живота.

Постоје и греси који нису смртни: један од њих је тежи, други лакши. Прво се треба одучити од тежих грехова, а потом од лакших. На пример, грех који није смртан је ‐ преједање; такође, није смртни грех ‐ стомакоугађање. Преједање је грубље и праћено је тежим по следицама него стомакоугађање. Зато се прво треба одучити од преједања, а потом од стомакоугађања. Уосталом и греси који нису смртни, као што су преједање, стомакоугађање, расипништво, празнословље, подсмевање и слични, када се рашире и обузму човека, могу веома да се приближе смртним гресима. Грех који овлада човеком назива се страшћу. Страст подлеже вечним мукама, рекли су оци. Стога никако не треба умањивати значај грехова који нису смртни, већ треба пазити да неки грех не нарасте и да се од њега, кроз навику, не формира страст. Ради очишћења од таквих грехова и ради бољег чувања себе, света Црква је за сваког православног хришћанина одредила да најмање четири пута годишње (у изузетној ситуацији обавезно једном) приступа Светој Тајни Исповести. Света Исповест доноси двојаку корист: даје опроштај од Бога за учињене грехе и чува од поновног пада у њих. ʺДуша ‐ каже свети Јован Лествичник ‐ која има обичај да свакодневно исповеда своје грехе, уздржава се од новог пада сећањем на исповест као уздом. Неисповеђени греси лако се понављају, као да су почињени у мракуʺ.

Постоје греси који се чине речју. Њих никако не треба сматрати за неважне! Од шаљиве до зле речи веома је кратко растојање! Због својих ћеш речи бити оправдан и због својих ћеш речи бити осуђен (Мт. 12,37) рекао је Спаситељ. Језик је починио велика зла: изговорио је одрицања од Бога, хуле, лажне заклетве, клевете на ближњег. Одрицање од Христа и богохуљење убрајају се у најтеже смрт не грехе.

Постоје греси који се савршавају мислима, осећањима срца, покретима тела. Ни један од њих није мали, сваки је ‐ непријатељство према Богу! Али када се мисао и срце наслађују грехом, када воле да га привидно остварују кроз дуга и бујна маштања ‐ такав тајни душевни грех близак је греху почињеном на делу.

Човек врло брижљиво треба да избегава сваки грех уопште. Дужан је да свакодневно приноси Богу покајање за оне грехе у које пада по немоћи ‐ делом, речју, помишљу и свим чулима ‐ а најбоље је да ТО покајање приноси но свршетку молитвеног правила, пред одлазак на починак.

Осим тога, дужан је да сваке године барем четири пута очишћује своју савест Светом Тајном Исповести. Ако се пак догоди да падне у смртни грех, без одлагања треба да га исповеди своме духовном оцу.

• Не везујте се за ситнице и не судите себи због ситних погрешака и непромишљених корака. И једно и друго служи као извор узнемирења и унинија. Ситне погрешке, у које непрестано пада сваки човек, лече се сталним покајањем пред Богом, покајањем које се са стоји од малобројних речи изговорених од срца. Често се показује да је реч покајања могуће изговорити само умом и то је довољно, уколико се изговори са пажњом.

• Пази: нема ничег чудног и необичног у томе што падамо у грехе, што грех делује у нама! Томе се чуде само неискусни ‐ само њих то узнемирава. Сви смо ми у стању пада. Зачињемо се у беза коњима, рађамо се у гресима. Са трпљењем треба да носимо ʺјарам Навуходоносоровʺ, тј. деловање греха у себи, и из милости према себи да се очишћујемо покајањем, бацајући своју слабост пред Бога и непрестано Мy је показујући. Свако нарушавање закона очишћује се покајањем; неисправно дело постаје исправно када се исправи по јеванђелским заповестима. 6.311

• Браћо, чувајмо се наше слабости! Чувајмо се греха који нас лако превари, који се лако увуче у нас, пороби нас и окује! Чувајмо се наше пале природе, која не престаје да рађа коров греха! Стално треба да пазимо на себе, да проверавамо своје душевно стање према Јеванђељу и да никако не допустимо ни једном греховном наговору да ојача и да се размножи у души, сматрајући га неважним. ʺКад будеш уведен у зачетак зла, немој себи да кажеш: неће ме победити. Јер колико си уведен, толико си већ побеђенʺ каже преподобни Марко Подвижник. Треба знати и то, да ʺђаво мала сагрешења представља као још мања, будући да другачије не може да доведе до већих сагрешењаʺ, како је рекао исти преподобни. Никада не треба занемарити коров који ниче у срцу, или греховне помисли које се јављају у уму. Помисли треба одмах одбацивати и одагнавати, а греховна осећања искорењивати и уништавати, супротстављајући им јеванђелске заповести и прибегавајући молитви. Коров се лако почупа кад је слаб и млад. Када се пак временом и услед навике укорени, тада његово уклањање изискује велике напоре. Греховна помисао, када је примљена и усвојена умом, постаје део начина размишљања, лишавајући га исправности; а греховно осећање, кад се укорени у срцу, као да постаје његово природно својство, лишавајући срце духовне слободе.

• Да би човек поверовао у Христа и да би примио хришћанство, потребни су свест о сопственој грешности и покајање; да би човек био хришћанин потребно је да види своје грехове, да их буде свестан, да их исповеда и да се каје. Немогуће је да неко ко пребива у греху и љуби грех буде прихваћен од стране Христа: Јер сваки који чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла (Јн. 3,20). Шта има праведност са безакоњем; или какву заједнииу има светлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? (2. Кор. 6,14 15). Да би човек пришао Христу и ступио у јединство са Њим посредством светог крштења, неопходно је да се најпре покаје.После светог крштења нама је такође остављена слобода или да пребивамо у јединству са Господом, или да нарушимо то јединство кроз грех. И не само то!

dru-Nis,sa-krstenja-u-kasar_620x0

Светим крштењем није уништена особина наше пале природе да рађа помешано зло и добро, како би наша воља стално била искушавана и како би наш избор Божанског добра, које смо заволели више него зло, био слободан и доказан прихватањем свих тегоба крсног пута. Светим крштењем се брише првородни грех и греси почињени пре крштења, греху се одузима насилна власт над нама коју је имао пре но што смо се поново родили, дарује нам се благодат Духа Светога Којим се сједињујемо са Богом у Христу и добијамо снагу да обарамо и побеђујемо грех. Будући да нисмо избављени од борбе против греха, у нашем земаљском животу не можемо да будемо у потпуности слободни ни од сагрешења, јер и праведник седам пута (тј. често) падне и опет устане кроз покајање (Прич. 24,16), како каже Свето Писмо. Он пада због своје слабости и ограничености, јер не може увек да примети грех који ниче из пале природе, након што је претходно фино и неприметно донесен и убачен од стране палих духова; покајање стога постаје његово неотуђиво наслеђе, његово постојано оружје, његова непроцењива ризница. Праведник покајањем подржава своје општење са Христом; он се покајањем лечи од рана које му наноси грех.

Ако речемо вели свети Јован Богослов да гпеxа немамо, себе варамо и истине нема у нама. Ако исповедамо гпеxе своје, веран је у праведан га нам опрости гпеxе, у очисти нас од сваке неправдв. Ако речемо да нисмо сагрешили, правимо га лажом и реч Његова није у нама (1. Јн. 1,8 10). Он ово говори о невољним гресима ‐ гресима услед слабости и ограничености, онима који су мање важни, које ни свети не могу да избегну; али о добровољном греховном животу говори следеће: Сваки који у Њему (у Господу Исусу Христу) пребива не гпешу; сваки који греши није га видео нити га је познао. Дечиие, нико да вас не вара: који твори правду праведан је, као што је Он праведан; онај који твори гпеx од ђавола је, јер ђаво грешу од почетка. Ради тога се јави Син Божији да разори дела ђавоља. Сваки који је рођен од Бога не чини гпеx (тј. не води грешан живот, не пада у смртне нити у добровољне грехе), јер семе Његово остаје у њему, и не може грешити јер је од Бога рођен. По овоме се познају деца Божија и деиа ђавоља (1. Јн. 3,6 10).

krstenje9813_n

Деца Божија живе по јеванђелским заповестима и приносе покајање због својих слабости. Ако се служитељу Божијем неким несрећним случајем догоди да падне у смртни грех, он се од греховне ране исцељује покајањем и исповешћу, те стога не престаје да буде дете Божије. Они који добровољно воде грешан живот, из љубави према таквом животу, и који радо падају у сваки грех када им се понуди ‐ сматрајући блуд у разним облицима у којима се јавља и свако друго преступање јеванђелских заповести за сладости живота ‐ то су деца ђавола, чак и ако себе називају хришћанима, чак и ако учествују у неким црквеним молитвословљима и обредима, чак и ако приступају Светим Тајнама, које су им на срамоту и на осуду.

• Оци који су били силни духом и телом, бојали су се и најмањег греха, и најмањег одступања од јеванђелског учења: тим пре ми, слаби по духу и телу, треба да се плашимо греха који налази сигурно уточиште и потпору у нашој слабости, и који улазећи у нас узима облик неважне ситнице, а када уђе претвара се у страшно чудовиште.

• Бежимо, бежимо од нашег убице греха! Бежимо не само од смртног греха, него и од опростивог, како се услед наше небриге не би претворио у страст, која обара у ад једнако као и смртни грех. Постоје опростиви греси. Тако, ако се некоме догоди да га понесе преједање, блудни поглед или помисао, да слаже, да нешто ситно украде, да се преда сујети, да се погорди или разгневи, да се за кратко време огорчи на ближњега или да злопамти ‐ у свим таквим случајевима, када но људској слабости дође до пада, уколико за њим уследе свест о греху и покајање, ми лако добијамо опроштај од милосрдног Бога. Опростиви грех не одваја хришћанина од Божанске благодати и не умртвљује његову душу онако како то чини смртни грех; али и опростиви греси су штетни када се због њих не кајемо, него само увећавамо њихово бреме. Према поређењу које дају свети оци, човека једнако може да потопи тежак камен везан око врата, или врећа пуна ситних зрна песка; тако једнако вуку у адску пропаст и смртни грех и мноштво накупљених малих, опростивих грехова.

(Башта Баллкана)

Говорити неверујућима шта је грех
Питање:
Помаже Бог, Молим вас да ми дате одговор колико ради мене самог, толико и ради мојих пријатеља који имају сумњу у моје добре намјере. Наиме водио сам јако грешан и неморалан живот прије свог уцрквљења и дуго сам лутао на путу свог Богопознања и наше Православне вјере. И сад често залутам и починим неки гријех, учинем неку псовку, замјерим се са неким, опијем се, потучем се, испушим џионт са другарима, учиним свашта по својој слабости… Идем често у цркву, обилазим манастире, огријешим се о пост, кајем се и исповиједам свом свештенику у парохији, читам Светоотачку литературу, проучавам догматику итд. Имам наду да ово моје питање тј. ваш одговор може бити и на спасење мојих другара који су ми ово задали као неки свој ТЕСТ или и желе да прочитају ваш одговор. Да ли је гријех мирјанину ако тумачи Свето Јеванђеље, догме и каноне крштеној а неуцрквљеној особи? Као нпр. рећи радном колеги и драгој особи која живи у ванбрачној заједници тј. невјенчано и има дјецу да се вјенча у цркви или другару да је секс и мијењање разних партнера прије брака нешто лоше?
Дарко

Одговор:
СВЕТ И ЖИВОТ НИСУ НЕКА ЛУДА ИГРА
Драги Дарко, Питаш да ли је грех говорити неверујућима шта је лоше и шта је грех? Можда, најпре треба да размислимо о томе како разумемо шта је то грех? Како ти и твоји пријатељи разумете реч – грех? Јер, грех није неки философски или светски појам, већ појам из наше вере. Стога, није свакоме потпуно јасно шта он уствари означава.
Грех представља наше удаљавање од Бога. А наше удаљавање од Бога је удаљавање од Извора нашег живота. Стога је грех све што није по Богу и од Бога. Апостол Павле каже: „Све што није од вјере гријех је.“ (Рим. 14, 23.) И „Свака неправда је гријех.“ (1. Јов. 5, 17.) „Сваки који чини гријех и безакоње чини; а гријех јесте безакоње.“ (1. Јов. 3, 4.) „Гријех је жаока смрти.“ (1. Кор. 15, 56.) Јер, у крајњем смислу, смрт извршава своју улогу само уз помоћ греха. Грех је средство смрти.
А шта је смрт? Мислим да се проблем са појмом смрти код неких састоји у томе, што разни јеретици, под утицајем материјализма, атеизма, а можда и пантеизма, замишљају смрт као некакво враћање у ништа, у ништавило и у непостојање, иако их све око нас демантује. Ни физичка (камо ли духовна) смрт не значи „враћање у непостојање“, него само мењање облика постојања те исте материје од које је човек.
Бог је створио душу бесмртну. Господ је све створио бесмртно – у смислу да се ништа нашом вољом или поступцима не може вратити у непостојање. Али је, по констатацији самог Господа, наш грех проузроковао смрт, по речи Његовој: „У који дан окусиш од њега – умрећеш! “ (1. Мојс. 2, 17.) Упркос томе, Његова Реч, којом је створио свет и човека, не може се оповргнути (вратити у непостијање) нашим грехом, размишљањем и некаквим логичким конструкцијама. Јер, непостојање не зависи од нас а смрт зависи од Бога. „Јер будући да кроз човека би смрт, кроз човека и васкрсење мртвих.“ (1. Кор. 15, 21.) Кроз човека – Адама би смрт, а кроз Човека – Христа живот.
Сам Господ изједначава грех са смрћу, али не онако како ту смрт замишљају атеисти, материјалисти и остали…исти, или како је већ они све не разумеју, већ онако како је Господ открио да она јесте. Грех удаљава од Бога, Који је извор постојања Самога Себе и свега осталог што постоји. А то стање удаљености од Бога, не пребивања у Господу и не постојања на добар начин на који нас је Он створио, него на грешан и огреховљени начин, назива се – смрћу. Смрт дакле, није враћање у ништа, него не-живот по Богу, у Богу, у хармонији и у заједници љубави према и са Богом. И тако, пошто је душа бесмртна и смрт постаје бесмртна. Јер, Бог нас је својом Речју извео из непостојања у постојање и ми ту чињеницу не можемо променити некаквим својим замишљањем непостојања и логичког калкулисањем са њим. Јер и само замишљање, или именовање, некаквог „непостојања“ – непостојању даје постојање, и тиме такво мишљење побија само себе. У питању је дакле, квалитет датог постојања а не „нужност непостојања“, како је неки замишљају. А то и такво њихово замишљање смрти само показује ограниченост и огреховљеност која по себи још више сужава наш ум, без обзира колико књига је ко прочитао, колико година је седео у школској клупи или које и какве титуле је стекао у овом свету.
У апсолутном смислу речи, смрт је разлика у квалитету постојања, јер смрт, о којој говори Христос, Свето Писмо и сви Свети Оци, не постоји као непостојање. Христос, Јеванђеља и цело Свето Писмо, сви Свети Оци и Божији људи, не баве се небићем и непостојањем. Онако како обично непостојање ми разумемо, оно јесте философски појам, и то је једно; а смрт о којој Говори Господ Бог, о којој говоре Христос и сви свети јесте нешто сасвим друго.
Због тога се заиста треба држати праве и истините вере, онако како нам је Бог Сином својим и преко својих светих открио, а не мудровати по својој логици или интелектуалном ћефу.
„Исус им одговори: Заиста, заиста вам кажем да сваки који чини гријех роб је гријеху.“ (Јн. 8, 34.) „Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа. Зато вам кажем: Сваки гријех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити људима.“ (Мт. 12, 30-31.) А хула на Духа Светога јесте одбацивање очигледне истине. Одбацивање – не некакве наше високонаучне логике или „праве информације“ или некаквог интелектуалног знања, него – оне обичне људске здраве памети која је једино потребна за праву веру и живот по њој.
Неопраштање греха јесте смрт. А опет, опраштање греха није само људска „добра воља“ или некаква наша паушална одлука, него благодат Божија која се стиче покајањем и задобијањем праве, истините и животворне љубави Божије.
Господу требају верни синови и кћери а не адвокати. Господу треба служити онако како су нас Његови свети и наши Оци научили, не треба се бринути шта „мудраци овога света“ проповедају. Наша проповед је ништа више него – наша вера и наш живот. То је вера Отаца, која није плод људскога ума и мудрости, него Откривење Бога људима Његовим, оно што „покретани Духом Светим говорише свети Божији људи.“ (2. Петр. 1, 21.) Тако је живео и радио и блаженопочивши патр. Павле: знајући да свака реч може да има своју против-реч, он је једноставно, озбиљно и доследно, као и мноооги пре њега – живео по вери Христовој и Јеванђељу. У томе се састоји његова снага и величина, којој нису могли одолети ни Рим ни Вашингтон ни Брисел, ни све силе и мудрости овога света…
Данас живимо као шизофреничари који мисле једно, раде друго а говоре нешто треће. Поцепани смо не на два, него на три или више делова. И све то некако функционише ради материјалне користи и физичких задовољстава, а такво жонглирање се назива „сналажењем“ и сматра се успехом… Авај! Када би могли да разумемо да вера није неки скуп информација или некаква целовита теорија за разглабање, већ је то свакодневни људски, практични и доследни живот по Божијим заповестима и Христовим речима. Јер овај свет и живот нису нека луда игра, већ веома опасан терен који се завршава физичком смрћу у којој нема ништа смешно и неозбиљно.
Као што нам је Господ поручио када је рекао: „Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и ироклетство; зато изабери живот, да будеш жив ти и сјеме твоје! “ (4. Мојс. 30, 19.) Поздравља те, о. Срба

Bog vam neće oprostiti samo ovo: Najveći greh današnjice!
Od tog duhovnog mrtvila do nečovečnosti je samo jedan korak
Najveći greh našeg vremena jeste gubljenje osećanja za greh.



Ovo je najveća opasnost vremena u kome živimo. Nije greh ono što najviše uznemirava. Greh je nešto što se uselilo u ljudsku prirodu. Iako neprirodan i protivprirodan, on je postao kao neka druga priroda u čoveku. Ono što užasava jeste pravo gubljenje osećanja za njega, bestidno činjenje greha; njegovo nametanje i ozakonjenje zbog pretvaranja u naviku i njegovog čestog ponavljanja.



Naravno, činiti greh već je ne malo zlo. Ali grešiti i nemati osećanje greha i stida za greh je ono što je jezivo i opasno, što posvedočuje i postaje znak moralnog raspadanja i propasti.



Ako čovek greši i oseća svoju slabost, priznaje svoj pad, to je znak da još uvek postoji nada pokajanja, popravke i podizanja. Ako pak greši smatrajući to za nešto prirodno, zakonito, pravilno, čak zašto da ne - i za podvig, spretnost i sposobnost, to je ono što je gore od svakog zla.
Posunovraćenost i bestidnost su najniži pad do koga može dospeti čovek kao razumno biće i društvo kao zajednica ljudi. Zlo je grešiti, kaže sveti Jovan Zlatousti, ali još je veće zlo ponositi se svojim gresima.



Na jednom drugom mestu ovaj veliki znalac ljudske duše i anatom ljudskog društva dodaje i ovo: Zlo je činiti gadosti, ali ako postoji stid kod onoga koji ih čini, zlo je upola manje. A kad se neko njime kiti - to predstavlja vrhunac bestidnosti. Ovaj prvi postajući svestan posle pada, vremenom se može i podići; onaj pak koji se hvali grehom, lišava sebe isceljenja koje daje pokajanje.



Opasnost koja nastaje iz takvog odnosa prema zlu je očevidna. Nalazimo se pred unakaženjem moralnog čula, pred trijumfom duhovne okamenjenosti. Ta i takva duhovna klima i stav uzima u naše vreme uznemirujuće razmere. Ona podmuklo i bezobzirno podriva temelje kako zajedničkog, tako i društvenog života.



Nisu u pitanju samo javni skandali pojedinaca i rasipanje društvenog novca, neosetljivost za moralna načela i javna bestidnost. Radi se o oblikovanju Novog morala i tipa novog čoveka za koga je svejedno dobro i zlo, vrlina i greh; za koga je bestidnost veća vrlina od stida, samoljublje i samoživost - jedini Bog i Gospod.
Nerazlikovanje dobra i zla rađa duhovnu otupelost i okamenjenost, raslabljenost sila otpora u čoveku; čovek prestaje da bude imun na zlo i sile zla, na greh i bolest. Trulež i raspadanje ulaze u čovekove kosti, čovek postaje rob bolesne pasivnosti i nezainteresovanosti. Takvo stanje je stanje narkoze koje vodi neminovno smrti duše i tela i raspadanju svih vitalnih unutrašnjih čovekovih sila i pokretačkih impulsa.



Taj otrov duhovne neosetljivosti za greh i za zlo širi se kao kuga više od side ili bilo koje druge bolesti i truje pluća modernog sveta. Šta je strašnije i od najstrašnijeg? Kad i hrišćani obole od te bolesti na smrt. Hrišćani kojima je pokazan put života i put smrti, koji su stekli dar razlikovanja svetlosti od tame, dobra od zla, Boga od đavola.



Hrišćanin koji izgubi osećaj za greh, prestaje da bude hrišćanin. A time prestaje da bude čovek. Od tog duhovnog mrtvila do nečovečnosti je samo jedan korak.



Dok ne postanemo svesni greha, ne možemo da dobijemo oproštaj od Boga. Shvatanje greha je početak spasenja, govori blaženi Avgustin. Ako čovek skriva, Gospod otkriva; ako čovek taji, Bog javnim čini; ako čovek priznaje, Bog prašta.
Često ljudi dolaze na ispovest i ne znaju šta da kažu - o pokajanju, kao da nema šta da se kaže. Njihove duševne oči su zatvorene, duša spava mrtvim snom. Zašto spava duša? Zašto je čovek u tako strašnom stanju?



Đavo zna da je glavno u delu spasenja iskreno pokajanje, i gađa u sam centar: lišava ljude ispovesti. I evo rezultata: čovek ne kontroliše svoja dela, reči i misli, razum njegov se pomračuje, on ne vidi svoje grehove i ne primećuje da je prestupio zakon Božji. Greh postaje navika, ulazi u prirodu čoveka i živi u njemu. I on se više ne plaši smrti, ni pakla, čak ni Strašnog suda. Šta Bog da... - govore mnogi iz navike. A Bog je dao Sveto Pismo i sudiće u Zadnji dan svima nama po veri i delima.



Greh ne samo da našu dušu zaražuje zlom već truje i sve oko nas. Svaki greh, čak i najmanji, utiče na sudbinu sveta, kaže starac Siluan. I obrnuto, pokajanje naše blagotvorno se odražava na okolinu, raduje je. Greh je najveće zlo u svetu, kaže Jovan Zlatousti.



Naši neokajani grehovi - to su nove rane koje mi nanosimo Hristu Spasitelju. To su strašne žive rane naše duše, i ožiljci od njih ostaju za čitav život.



Izvor: Od greha ka Bogu - Priručnik o pokajanju i ispovesti

U sustini je to jedan potez koji napravis pa se poslije kajes. Vazno je da zasnaz i primetis greh koji si pocinio.

U principu prospes nesto preko nekog dragocjenog tepisona i odmah ga cistis i ipricavas se njemu. 

Cim covek nije siguran u svoj odnos prema Bogu, zeli nesto uraditi i pita se je li greh ? odgovor je vec tu. Jeste greh cim se pita, , mada nekad ljudi zanemare glas savesti  i namerno grese.
Dobro je ako kajanje pocne na vreme ali ako savest toliko otupi da covek vise ne razlikuje greh od dobra... Sta onda?

Enesa ::

Cim covek nije siguran u svoj odnos prema Bogu, zeli nesto uraditi i pita se je li greh ? odgovor je vec tu. Jeste greh cim se pita, , mada nekad ljudi zanemare glas savesti  i namerno grese.
Dobro je ako kajanje pocne na vreme ali ako savest toliko otupi da covek vise ne razlikuje greh od dobra... Sta onda?

Greh nemora biti u smislu greh jedne vjere. Greh se mora propoznati i bez vjere. Ljudski greh, drustveni greh, moralski greh itd.

Nemora se uvjek obracati na neku ili neciju vjeru. Bog je nam dao sve, mi odlucujemo dali cemo praviti ili ne napraviti mali ili veliki greh.

Vazno je da kao covjek prepoznas greh i sta je i sta nije a ne kao vjernik jedne relegije. 

Pisala sam o grehu i savesti uopste bez obzira na pripadnost bilo kojoj religiji. U svakoj religiji greh se naziva pravim imenom.

Ako spominjes Boga u temi, naravno da mislim da pises znacaj greh pod relegijom.

Sorry onda za moj post, htio sam samo reci da nemora biti relegija u pitanju kad je u pitanju greh.

To je to, znas.. moji su iz Bosne. 

Nema veze odakle je ko, veruje li u Boga ili ne, ako covek nema savesti moze se predstavljati kako hoce ali se lako prepozna

To je tocno Enesa. 

Svi smo gresni, bez izuzetka po religiji i nosimo praroditeljski greh (Adam I Eva) cim se rodimo.

промашај

Nije promašaj. Sama ljudska priroda je grešna.

Svi se rađamo sa praroditeljskim grehom (po Bibliji).