Svoju ličnost možete da zamislite kao metu sa koncentričnim prstenovima. Vaša ličnost je sastavljena od pet takvih prstenova, počevši od centra u kome se nalazi vaš SISTEM VRIJEDNOSTI.

Vaš sistem vrijednosti određuje vaša UVJERENJA o sebi i svijetu koji vas okružuje. Ako imate pozitivan sistem vrijednosti, koji uključuje ljubav, saosjećanje i velikodušnost, vjerovaćete da ljudi u vašem svijetu zaslužuju te vrijednosti i ponašaćete se prema njima u skladu s tim.

Vaša uvjerenja, zauzvrat, određuju treći prsten vaše ličnosti, vaša OČEKIVANJA. Ako imate pozitivan sistem vrijednosti, vjerovaćete za sebe da ste dobar čovjek. Ako vjerujejte da ste dobar čovjek, očekivaćete da vam se događaju dobre stvari. Ako očekujete da vam se događaju dobre stvari, bićete pozitivni, vedri i orijentisani kao budućnosti. Tražićete ono dobro i u drugim ljudima i situacijama.

Četvrti nivo vaše ličnosti, koji određuje vaša očekivanja, jeste vaš STAV. Vaš stav će biti spoljna manifestacija ili odraz vašeg sistema vrijednosti, uvjerenja i očekivanja. Na primjer, ako vaš sistem vrijednosti ocjenjuje da je svijet u kome živimo dobar, a vaše uvjerenje je da ćete biti vrlo uspjeni u životu, očekivaćete da vam sve što vam se događa bude na neki način od pomoći. Kao rezultat toga, imaćete pozitivan mentalni stav prema drugim ljudima i oni će pozitivno da reaguju na vas. Bićete vedrija i optimističnija osoba. Bićete neko s kim će ljudi željeti da sarađuju. Ovo je razlog što pozitivan mentalni stav, kako se čini, ide ruku pod ruku s velikim uspjehom u svim poljima života.

Peti prsten jesu vaši POSTUPCI. Vaši spoljni postupci biće konačan odraz vaših unutrašnijh vrijednosti, uvjerenja i očekivanja. Zato će ono što postižete u životu i radu biti više određeno onim što se dešava u vama nego ijednim drugim faktorom.



Izvod iz knjige Ciljevi, Brajan Trejsi

Imam ja i svoj sistem vrijednosti, i uvjerenja, i očekivanja, i stav.
Nastojim se držati toga, jer to sam ja. Cijeli život sam potrošio na to da postanem ono što jesam.

Ali postupci mi se čine problem.
Nisam ja baš siguran da su postupci konačan odraz mojih unutrašnijh vrijednosti, uvjerenja i očekivanja. I da je ono što sam postigao u životu i radu bilo više određeno onim što se dešavalo u meni nego ijednim drugim faktorom.

Jer nažalost, život je kompromis. Mojih želja i želja drugih. Svi nešto žele od mene. Očekuju.
Često moraš uraditi ono što se od tebe očekuje.
A ne ono što ti želiš.  

Bem ti i život.

Ima i - ŠESTI NIVO

Kada te poseti " Čika Alojz " 

Teorija ličnosti (A. Maslovv) spada u one teorije koje imaju humanističku orijentaciju u psihologiji. Humanistička psihologija se pojavila kao protest prema dotad vladajućim psihološkim teorijskim smerovima - psihoanalitičkim učenjima i bihejviorističkom pravcu.
Kao što je poznato, psihoanalitički koncept čoveka podrazumevao je biološki determinizam, po kome je ljudsko ponašanje uzrokovano urođenim nagonima i instinktima i nesvesnim impulsima. Instinkti su destruktivni, pa i čovek u svojoj suštini mračan i zao. Druga, bihejvioristička, orijentacija usmerena je na proučavanje zakonitosti uticaja spoljnih podražaja na reagovanje i ponašanje čoveka. Ovde se determinisanost ljudskog ponašanja nalazi u spoljnoj sredini. Čovek po svojoj prirodi nije ni dobar ni zao, nego onakav kakvom ga učine sredinski uticaji. Humanistička psihologija negira psihoanalizu i biološki determinizam, ističući da se čovek bitno razlikuje od svih vrsta životinjskog sveta. Čovek poseduje svoju specifičnu prirodu, čije zakonitosti ne važe za ostale životinjske vrste.
S obzirom na osnovni pojam koji razmatra, Maslovljeva teorija ličnosti može da se nazove teorija aktualizacije ličnosti. On ističe da su psihoanalitički pokušaji objašnjenja čoveka bezuspešni i pesimistički, jer su bili usmereni na poremećenu osobu, pa je pažnja bila okupirana strahom, agresijom, sukobima, a malo pažnje je posvećeno kreativnosti, zadovoljenju potreba i pozitivnim emocijama. Zbog toga se Maslov opredeljuje za objašnjavanje ljudske prirode preko aktualizacije normalne i stvaralačke ličnosti. U vezi s tim ističe: „Ljudski život nikad neće biti protumačen ako se u obzir ne uzmu njegove najviše težnje. Rast, samoaktualizacija, težnja za zdravljem, traganje za identitetom i samostalnošću, težnja za savršenstvom (i druge težnje 'na gore') moraju se sada bez sumnje prihvatiti kao proširena i možda univerzalna potreba.
Proces samoaktualizacije i ponašanja čoveka treba da se analizira na podacima koji se prikupljaju na zdravim i normalnim subjektima koji su po svojoj prirodi ili dobri ili indiferentni, a ne zli. Da li će osoba postati destruktivna, zavisi od toga u kom stepenu su obezbeđeni uslovi za nesmetanu samoaktualizaciju, za slobodan prirodni razvoj potencijala ljudske ličnosti. Ako ne postoje takvi uslovi, ljudi postaju agresivni, jer su osujećeni u svojoj aktualizaciji.
Za razumevanje ponašanja ličnosti od velike je važnosti poznavanje ciljeva kojima svaki pojedinac teži. Po mišljenju Maslova, zadovoljenje željenih ciljeva izaziva u čoveku osjećanje zadovoljstva. To zadovoljstvo nikada nije potpuno, niti ima trajan karakter da bi se moglo reći da određena osoba više ne poseduje želju. Naprotiv, ostvarenje želja jedne vrste „umnožava" nove potrebe i ciljeve tako da čovek uvek nešto želi i nečemu stremi.
Po mišljenju Maslova, procesi ostvarenja ciljeva odvijaju se prema određenim zakonitostima upravo zbog toga što su različite potrebe različito važne za pojedinca. Najvažnija zakonitost u zadovoljavanju potreba sadržana je u hijerarhijskoj organizaciji, po principu prioriteta u redosledu zadovoljavanja. Hijerarhijska organizacija potreba ostvaruje se na pet nivoa. Prioritet u zadovoljavanju imaju potrebe koje se nalaze na nižem nivou hijerarhijske lestvice. Osnovni uslov da se zadovolje potrebe sa višeg nivoa jeste da prethodno budu zadovoljene u potpunosti ili delimično potrebe nižeg reda.

Hijerarhijska organizacija potreba u pet nivoa, po Maslovu, izgleda ovako:

1. fiziološke potrebe,
   
2. potrebe za sigurnošću,
   
3. potrebe za pripadanjem i ljubavlju,
   
4. potreba za poštovanjem od strane drugih i
   
5. potrebe za samoaktualizacijom.
   

Na najnižem nivou su fiziološke potrebe, a na najvišem je potreba za samoaktualizacijom.
Celovit i potpun razvoj ličnost dostiže ako čovek uspeva da zadovolji potrebe za samoaktualizacijom, koje predstavljaju prirodne, urođene ljudske potrebe da ostvari svoje unutrašnje mogućnosti, da bude ono što jeste, odnosno ono što bi mogao da bude. lako su ove potrebe urođene svim ljudima, samo neznatan broj može da postigne potpunu samoaktualizaciju. Kao razlog nezadovoljenja ovih potreba Maslov nalazi u tome što mnogi ljudi ne znaju svoje dispozicije; međutim, daleko jači uzrok nalazi se u socijalnoj sredini u kojoj danas čovek živi. Mnoštvo predrasuda i stereotipnih stavova javlja se kao prepreka da ljudi realizuju svoje potencijale. U nekim društvima nisu povoljni uslovi ni za zadovoljenje fizioloških potreba, a još manje potreba za sigurnošću. Zbog toga, po mišljenju Maslova, treba menjati društvene sisteme u pravcu stvaranja povoljnih uslova za slobodno i efikasno ostvarenje ljudskih mogućnosti.
I pored toga što se Maslovljeva teorija ličnosti pretežno temelji na pretpostavkama, što se zasniva na subjektivnim pogledima, ona nudi svežija objašnjenja, naročito u dinamičkoj sferi ličnosti. Ova teorija je podstakla mnoga savre-mena istraživanja kojima su neke teorijske postavke u potpunosti, a neke delimično verifikovane. Jedno od takvih istraživanja izvršio je sam Maslov u vezi sa visoko samoaktualizovanim osobama. Na osnovu ovog istraživanja Maslov izdvaja petnaest osobina koje su karakteristične za samoaktualizovanu osobu:
- uspešnost opažanja stvarnosti i predviđanja budućnosti,
- prihvatanje sebe i drugih ljudi,
- prirodnost i jednostavnost,
- orijentisanost na fundamentalne probleme života,
- potreba za povlačenjem u „svoj svet",
- nezavisnost od kulture i sredine u kojoj živi,
- sposobnost zapažanja novog u već doživljenom,
- sposobnost za „vrhunske doživljaje", kao što su oni kod nekog velikog naučnog otkrića,
- potreba za pomaganjem drugim ljudima,
- intenzivne i trajne veze sa užim brojem sličnih osoba,
- demokratičnost,
- posedovanje čvrstih etičkih standarda,
- kreativnost,
- distanciranost od konvencionalne kulture.
U ovom istraživanju prisutne su određene metodološke greške, u prvom redu pristrasan uzorak aktualizovanih osoba. Izbor uzorka ispitanika izvršen je, u stvari, prema Maslovljevom sistemu vrednosti, a ne prema nekom univerzalnom kriterijumu. Uostalom, zašto ne bi mogao biti samoaktualizovan i jedan ulični čistač obuće isto onako kao i hemičar-nobelovac!
U pogledu hijerarhijske organizacije potreba, postoje empirijski podaci koji potvrđuju da prioritet u zadovoljavanju imaju fiziološki motivi i motivi za sigurnošću (motivi nedostatka) u odnosu na motive iznad nivoa sigurnosti (motivi razvoja). Takve dokaze pružili su Mek Gregor (Mc Gregor, 1960 i Porter 1961).

Teorija ličnosti Hansa Ajzenka zasniva se na empirijskim, objektivnim istraživanjima na osnovu faktorske analize, eksperimentalnim istraživanjima i analizi fiziološke zasnovanosti psihičkih procesa. Zadaci koje je Ajzenk postavio u svojoj teoriji ličnosti sastoje se u utvrđivanju faktora ličnosti (osnovnih dimenzija) koji determinišu različite i složene oblike manifestnog ponašanja; zatim, eksperimentalno proveravanje uticaja indentifikovanih osnovnih faktora na ponašanje ličnosti i, najzad, objašnjavanje fiziološke osnove faktora ličnosti.
Značaj Ajzenkovih istraživanja je i u tome što je faktorsku analizu kombinovaosa kliničkom metodom i primenio na područje ličnosti u kome su do tada bili skoro nepoznati kvantitativna tehnika i merenje.
U istraživanju strukture ličnosti pomoću faktorske analize Ajzenk polazi od nekoliko karakteristika ljudskog ponašanja:
1) U ljudskom ponašanju vladaju određene zakonitosti.
2) Postupci u ponašanju su hijerarhijski organizovani i kreću se od specifičnih reakcija ka sve opštijim postupcima. Za predviđanje ljudskog ponašanja veći značaj imaju opštiji nego specifični oblici ponašanja.
3) Nivo opštosti postupaka u ponašanju najbolje se može utvrditi faktorskom analizom empirijskih podataka koji se prikupljaju na velikom broju ispitanika. Cilj analize je da se utvrde opšte, zajedničke karakteristike ličnosti.
Ajzenkova definicija ličnosti glasi: „Ličnost je ukupni zbir aktuelnih i potencijalnih načina ponašanja organizma koji su određeni nasleđem i sredinom; ona nastaje i razvija se funkcionalnom interakcijom između četiri glavne oblasti u koje su organizovani svi načini (obrasci) ponašanja: kognitivna oblast (inteligencija), konativna (karakter), afektivna (temperament) i somatska oblast (konstitucija)".
Ova definicija ukazuje na tri bitna aspekta koji su značajni u Ajzekovom shvatanju ličnosti. Ti aspekti su:
- za upoznavanje ličnosti potrebno je da se koriste spoljnje, manifestne reakcije i oblici ponašanja;
- isticanje interakcijskog odnosa navedena četiri područja ličnosti, što ima sličnosti sa celovitošću;
- ukazuje se na konstitucionalni (nasledni) činilac u formiranju strukture
ličnosti.
Ličnost je strukturirana na četiri hijerarhijska nivoa s obzirom na opštost oblika ponašanja.
Prvi, najniži nivo organizacije ličnosti, predstavljaju specifični, pojedinačni akti ili reakcije koji su različiti u različitim konkretnim situacijama.
Drugi nivo u strukturi ličnosti čine uobičajene reakcije ili postupci. Ove reakcije su opštijeg karaktera od specifičnih akata i pokazuju tendenciju da se češće javljaju iste reakcije u sličnim situacijama. Ovaj nivo može se nazvati nivoom navika.
Treći nivo organizacije ličnosti predstavljaju crte ili osobine ličnosti. Crte su ustaljena organizacija uobičajenih reakcija ili navika koja se relativno dosledno ispoljava u mnogim različitim životnim situacijama. One su opštijeg karaktera nego što su uobičajene reakcije (navike).
Četvrti, najviši nivo organizacije ličnosti koji je i najopštiji, Ajzenk naziva tipovima ličnosti. Tip ličnosti čini skup međusobno povezanih crta ili osobina ličnosti. Takva povezanost je trajnog karaktera i dosledno se manifestuje u različitim situacijama.
Po mišljenju Ajzenka, za deskripciju, objašnjenje i predviđanje ponašanja ličnosti najveću vrednost imaju tipovi ili osnovne dimenzije ličnosti, dok crte služe za utvrđivanje tih dimenzija. Zbog toga se Ajzenk u istraživanjima usmerava prvenstveno na tipove ličnosti.
Faktorskom analizom Ajzenk je utvrdio da postoje tri osnovne dimenzije ličnosti:

• introverzija-ekstraverzija (IE),
  
• neuroticizam (N)
  
• psihoticizam (P).
  

Ponovljenim ispitivanjima, potvrđeno je postojanje navedenih dimenzija ili tipova ličnosti.
U procesu razvoja ličnosti Ajzenk više nego drugi savremeni autori naglašava značaj genetičke osnove ličnosti. Pod genetičkom osnovom on podrazumeva anatomsku strukturu i funkcionalnost nervnog sistema, kako centralnog tako i vegetativnog. Poznavanje stepena genetičke uslovljenosti određenih osobina ličnosti ima veliki pedagoški značaj, prvenstveno u sferi učenja i razvoja ličnosti. Ako je neke osobine ličnosti teže promeniti spoljnim uticajima, jer u njihovom razvoju dominira genetska predispozicija, onda je razumno da se uticaji usmere na one osobine koje se razvijaju pretežno spoljnim faktorima.
Razvoj ličnosti po Ajzenku rezultat je interakcije genetičkih predispozicija, čiju osnovu čini struktura i funkcionalnost nervnog sistema i spoljne sredine u kojoj se ličnost razvija. Budući da nervni sistemi različitih organizama mogu da poseduju različita svojstva s obzirom na ekscitaciju i inhibiciju, različite osobe mogu da uspostavljaju različite odnose sa potpuno istom životnom sredinom. Na taj način ista objektivna sredina učestvuje u stvaranju razlika među ljudima u pogledu svih dimenzija i osobina ličnosti. S obzirom na različitu genetsku osnovu introvertnih i ekstravertnih osoba, socijalizacija kao najvažniji put razvoja ličnosti biće različito uspešna; ekstravertirana predispozicija ličnosti češće će se sukobljavati sa postojećim normama nego što je slučaj sa intravertiraraom dispozicijom ličnosti. Treba istaći da Ajzenk ne prenaglašava genetsku uslovljenost ličnosti u odnosu na faktore sredine, jer i sam tvrdi da od okoline zavisi da li će ekstravertirana dispozicija postati i takav tip ličnosti. Autokratski način vaspitanja i podizanja dece je pogodniji metod socijalizacije za ekstravertirane tipove ličnosti, nego za introvertirane osobe.
Predstavnici humanističkog pravca u psihologiji (From, Rodžers, Maslov) daju nova i verovatno prihvatljivija objašnjenja čoveka i njegovog ponašanja, a naročito u sferi dinamike ličnosti. Pre svega, ljudskim ponašanjem ne upravljaju nagoni, niti je ljudsko biće reaktivističko u tom smislu da mu se reakcije mogu programirati stimulusima iz spoljnje sredine. Čovek poseduje specifična obeležja, od kojih je najvažnija samoaktualizacija. Prema tome, učenje i razvoj ličnosti izraz su ljudskih potreba da realizuju sve svoje mogućnosti. Pri tome važnu ulogu ima socijalna sredina koja treba da stvori takve uslpve koji će omogućiti nesmetan individualni razvoj, aktualizaciju svakog pojedinca.
Međutim, i pored toga humanističko shvatanje čoveka izloženo je kritici, jer mnoge tvrdnje nisu naučno proverene; čovek je idealizovan i savršen, a nesavršeni su društveni sistemi koji otuđuju čoveka sputavajući ga u njegovom ljudskom ispoljavanju. Prema ovom shvatanju proizilazi da čovek, po svojoj želji i volji, po svojim zamislima i idealima može izgrađivati društvene sisteme koji će mu omogućiti ljudski razvoj. Pri tome se ne uzima u cbzir značaj i uloga proizvodnih snaga i produkcionih odnosa, odnosno kontekst realnih društveno ekonomskih uslova.
Olportova teorija ličnosti ponovo je psihološku nauku vratila izučavanju svesnog psihičkog života, a učenjem o crtama ličnosti opovrgnut je klasični bihejvioristički pogled na čoveka čije je ponašanje uzrokovano sredinskim podražajima. Po Olportu su crte ličnosti prvenstveno odgovorne za doslednost i osobenost ponašanja.
Uprkos svom doprinosu, ova teorija malo pažnje pridaje socijalnim faktorima u tumačenju razvoja ličnosti. Kao posledica toga jeste zanemarivanje zajedničkog u ličnosti, a prenaglašavanje posebnosti svake osobe.
Faktorske teorije ličnosti (Ajzenk, Katel), svojim multivarijantnim pristupom omogućavaju integralno proučavanje složenog ljudskog ponašanja. Faktorska analiza, kao matematičko-statistički postupak, omogućila je objektivno istraživanje interakcijskih odnosa između personalnih i sredinskih činilaca u procesu formiranja i ponašanja ličnosti. Zahtev za kvantifikacijom i objektivnošću u proučavanju ličnosti izgleda da je dosledno materijalizovan u tehnikama i instrumentima faktorskog tipa. Univarijantni metod, kada je u pitanju proces učenja, pokazao je ograničenu vrednost i upotrebljiv je za jednostavne psihičke procese kao što su refleksi, ali kada se radi o celovitom organizmu, onda taj organizam mora biti celovito - multidimenzionalno obuhvaćen.
Međutim, to ne znači da su faktorske teorije učenja i ličnosti uspešno resile sve probleme razvoja ličnosti. Ostaje prigovor da je prenaglašen značaj klasičnog i instrumentalnog učenja u procesu socijalizacije, a zapostavljena delatnost i aktivan odnos čoveka prema sebi i sredini u kojoj živi i radi. Drugo važno pitanje odnosi se na to da li se dimenzije i crte ličnosti zaista i potpuno dosledno ispoljavaju u ponašanju ličnosti.
Moje je mišljenje da su ljudsko ponašanje i učenje složene aktivnosti koje su uslovljene mnogim faktorima subjektivne i objektivne prirode i da se čovek u svim aktivnostima ispoljava kao jedinstveno delatno biološko-psihološko-socijalno biće. Svi pokušaji da se ljudsko ponašanje objasni samo uz pomoć osobina ličnosti, ili samo situacionih faktora, predstavljaju neuspele pokušaje zato što je sam problem pogrešno postavljen. Isključivi razlog određenog ponašanja nije ni u osobinama ličnosti, ni u situacionim činiocima uzetim pojedinačno, nego u njihovom međusobnom odnosu, pri čemu aktivnost (delatnost) pojedinca daje novi kvalitet tom sadejstvu. Ovaj problem možemo podvesti pod filozofski koncept nauke i prirode kako ga izuzetno široko i dijalektički prikazuje : „Priroda se pokazala nemilosrdna prema naučnicima. Dok naučnici teže jednostavnosti i štedljivosti u svim teorijama, priroda se razbacuje obiljem i raznovrsnošću. Pošto se priroda neće prilagoditi standardima nauke, naučnici će morati da se prilagode bogatstvu i raznovrsnosti prirode".

Mi svi nemamo svoju licnost u to sam ubedjen. Staze koje gazimo u zivotu su napravljene od drugih i mi ih koracimo,slijedimo, hocemo necemo, moramo.

Sve navedene pojmovi u gornjem tekstu su isto napisane od drugih a mi ih preuzimamo i dajemo dalje za buducu generaciju.