Termodinamika pakla

Termodinamika pakla


Na Univerzitetu u Vašingtonu profesor je na ispitu dao i neobično dodatno pitanje. Odgovor jednog studenta je bio toliko maštovit, da profesor nije odoleo iskušenju da ga prosledi svojim kolegama i prijateljima.

Bonus pitanje: Da li je pakao egzoterman (odaje toplotu), ili je endoterman (upija toplotu)?

Većina studenata odgovorilaje na pitanje pozivajući se na Bojlov zakon (gas se prilikom širenja hladi, a zagreva se ako mu se zapremina smanjuje) ili slično.

Jedan student je napisao sledeće:

Prvo, treba da znamo kako se masa pakla menja sa vremenom. Dakle, treba nam stopa rasta broja duša koje u pakao ulaze i onih koje iz njega izlaze. Smatram da možemo sa sigurnošću pretpostaviti da duša koja jednom uđe u pakao, više iz njega ne izlazi. Prema tome - ni jedna duša ne izlazi iz pakla. Što se tiče broja duša koje ulaze u pakao, neke religije tvrde da ako niste pripadnik njihove religije, onda ćete ići u pakao. Pošto postoji više od jedne ovakve religije i ljudi ne mogu biti pristalice više od jedne religije, možemo pretpostaviti da neke duše idu u pakao.

S obzirom na procentualno stanje broja rođenih i umrlih, možemo očekivati eksponencijalni priraštaj broja duša koje odlaze u pakao.

Sada obratimo pažnju na promenu zapremine pakla jer, prema Bojlovom zakonu, da bi temperatura i pritisak u paklu ostali konstantni, zapremina pakla mora da se poveća proporcionalno broju dodatih duša.

Ovo nam daje dve mogućnosti:

1. Ako pakao ekspandira sa manjom stopom rasta od stope porasta broja pridošlih duša, onda će temperatura i pritisak rasti, dok ne dođe do eksplozije pakla.

2. Ako se se pakao širi brže nego što raste broj duša u njemu, onda će pritisak i temperatura opadati dok se pakao ne zaledi.

Pa, koja je mogućnost ispravna?

Ako prihvatimo postulat koji mi je dala koleginica iz grupe - Tereza, i to još dok sam bio brucoš, i koji glasi: "... pre će osvanuti hladan dan u paklu nego što ću ja spavati sa tobom" i ako pri tom uzmemo u obzir nesumnjivu činjenicu da ja još nisam imao seksualni odnos sa njom, dolazimo do zaključka da mogućnost broj 2 ne može biti tačna, čime dokazujem da je pakao egzoterman i da se neće zalediti.

Student je ocenjen jedinom odličnom ocenom u tom roku.

БИКИНИ КАО АТОМСКА БОМБА


Бикини, врста дводелног купаћег костима који покрива најмање могуће површине женског тела које се обично скривају, блеснуо је на модној сцени пре скоро шест деценија (1946) упркос томе што неки трагови указују на то да се за бикини знало и раније.
Наиме, у једном лондонском бунару, који је из првог века нове ере, нађен је доњи део бикинија од коже који се за бокове везивао дугим тракама. Друга потврда датира од почетка четвртог века, а њу поткрепљује мозаик који се налази на једној сицилијанскoј вили.

Слава ипак припада француском модном креатору Лују Реару који је званичну промоцију успешно извео у познатом париском пливачком базену «Молитор» августа 1946 године. Луј Реар је на тој промоцији провукао кроз прстен оба дела купаћег костима (тежине око тридесетак грама ) и практично показао колико је мало потребно материјала да се покрију интимне тачке на женском телу и да све нормално функционише .

Некако у исто време Сједињење Америчке Државе су на групи коралних острва Бикини у Тихом океану вршиле експерименте са атомском бомбом, па је због страховито брзе експанзије (попут атомске бомбе ) овај модни детаљ назван бикини, и то име се задржало до данашњих дана.

Тако је Луј Реар смелом креацијом први означио почетак нове, слободније ере, у којој жене преко овог минијатурног модног детаља имају шансе да истакну своју лепоту. Наравно, овај » скандалозни « бикини
је најпре засметао католичким круговима у Шпанији и Италији, али се, и поред тренутне забране, бикини нашао и на њиховим плажама .