Manastiri Srbije

Љубостиња



Манастир Љубостиња, са црквом Успења Богородице, задужбина кнегиње Милице, подигнут је крајем 14. века. Један је од најзначајнијих споменика моравске школе. Архитекта је био Раде Боровић, познати Раде Неимар из народних песама, који је своје име уклесао на прагу унутрашњег портала.

Током турске окупације Љубостиња је била једно од средишта левачког краја. Више пута је обнављана – у 17. веку архитектура, крајем 18. века живопис, а од 1851. додатно је измењен првобитни изглед грађевине.



Манастирска црква је типичан споменик моравске градитељске школе. Има основу у облику развијеног триконхоса, са куполом ослоњеном на четири слободна ступца. Зидана каменом пешчаром, црква има фасаде које су рашчлањене по вертикали и хоризонтали. Пластичне фасадне декорације састоје од скулптуралног украса, распоређеног на прозорима, оквирима портала розетама и другим деловима. Љубостињска пластична декорација чини јединство са архитектуром цркве и садржи симболички смисао који још није довољно истражен.

Првобитно сликарство које је наручила кнегиња Милица, сачувано је у тамбуру кубета, а касније је досликано, највероватније око 1415. године, што се може закључити на основу ктиторских и владарских портрета. Потписао га је сликар и јеромонах Макарије. Иконостас у манастирској цркви осликао је 1822. Никола Марковић.

Старији конак које се налази на западној страни манастира је монументална грађевина из времена кнеза Милоша Обреновића.



Knez Lazar i kneginja Milica

Манасија



Манастир Манасија је смештен поред речице Ресаве, недалеко од Деспотовца и представља један од последњих споменика српске средњовековне културе. У средњем веку манастир се звао Ресава, а име Манасија је новијег порекла. Цркву је подигао деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара Хребељановића. Изградња цркве, грандиозног утврђења и велике трпезарије трајала је од 1406. до 1418.

Импозантни бедеми са 11 кула, опасани ровом, представљали су, у то време, модеран систем одбране манастира. Најдоминантнија и најмасивнија – донжон кула позната је под именом Деспотова кула. У тврђаву се улазило кроз велика врата на западној страни.

Црква Св. Тројице, са основом у облику развијеног триконхоса, убраја се међу најрепрезентативнија здања моравског градитељства. Међутим, фасадне декорације од камених тесаница су задржале карактер рашке школе. Посебну реткост у српској средњовековној архитектури чини под обликован у виду мозаика.

Зидно сликарство, завршено 1418. године, веома је оштећено у наосу, а само у фрагментима сачувано у припрати. Фреске у Манасији, заједно са оним у Каленићу, најлепше су међу моравским споменицима, а убрајају се у најбоље у старом српском сликарству уопште. Поред монументално сликаних ратника у певницама, нарочито су лепи пророци, насликани у куполи, као и идеализована слика ктитора, деспота Стефана Лазаревића који приноси модел цркве Св. Тројици.

Поред манастирске цркве и утврђења, у Манасији су делимично сачувани остаци старе трпезарије и библиотеке. У библиотеци се налазила преписивачка радионица у којој су рађене бројне књиге за црквене потребе. “Ресавско писање” је било веома цењено и дуго је служило за узор каснијим преписивачима.



Манасија 1875



Деспот Стефан Лазаревић, Свето Тројство (1413—1418)

Горњак



Манастир Горњак се налази у долини реке Млаве, између Петровца и Жагубице, 65 км југоисточно од Пожаревца. Изграђен је у периоду од 1376. до 1380. као задужбина кнеза Лазара.

Судећи по многобројним поменима у историјским изворима, у манастиру се живело без прекида. Од средњовековних грађевина сачувале су се главна манастирска црква, посвећена Ваведењу и капела у пећини, посвећена Св. Николи.

По основној архитектонској замисли, горњачка црква припада моравској школи. Ваведењска црква има тролисну основу са куполом. Припрата је накнадно дозидана, као и звоник са тремом. Живопис је слабо очуван, а 1847. пресликао га је Живко Павловић, сликар из Пожаревца. Бољом очуваношћу одликују се преостале фреске у капели Св. Николе.

Наупара



На десној обали реке Расине, у селу Наупари код Крушевца, налази се истоимени манастир са црквом посвећеном Богородици. Изграђена је у осмој деценији 14. века. Први писани податак о Наупари налазимо у Повељи кнеза Лазара од 1382. којом поклања манастиру Дренчи, између осталог и “Двор у Наупари са црквом”. О оснивачу Наупаре нема одређених података, а према легенди цркву је сазидао деспот Стефан.

По архитектури личи на нешто раније сазидану Лазарицу и представља споменик моравске градитељске школе. Данашњи облик добила је реконструкцијом која је извршена 1835. по налогу кнеза Милоша Обреновића.



Подаци о реновирању цркве из 1835. године (табла изнад улаза)

Основа је у облику сажетог триконхоса, а изнад средишњег простора уздиже се кубе које се ослања на пиластре и прислоњене луке, а над припратом је кула на спрат. Манастир Наупара посебно привлачи својим каменим розетама изнад портала, нарочито већом која уоквирује кружне рељефне представе мотива са средњовековном симболиком дванаест месеци у години.

Данас је Наупара женски манастир у коме живи један број монахиња обрађујући мањи посед.

Сисојевац



Манастир Сисојевац, са црквом Св. Преображења, налази се поред реке Црнице, у селу Сисевцу, 12 км југоисточно од Раванице. Добио је име по ктитору, монаху Сисоју. Претпоставља се да је саграђен у осмој деценији 14. века, а њен ктитор се први пут помиње у повељи кнегиње Милице из 1398. године, којом Милица дарује монаху Сисоју земљишни посед у околини Параћинског брода. Монах Сисоје је сахрањен у цркви, а његов лик је слабо сачуван на фресци на којој је приказан са моделом цркве у рукама.

По свом облику црква припада споменицима моравске школе, али без моравских украса на фасадама. Има основу у облику сажетог триконхоса са споља седмостраним, а унутра полукружним апсидама. Над централним делом налази се купола, ослоњена на лукове и пиластре. Пространа правоугаона припрата грађена је истовремено са црквом. Фасаде су украшене низом витких лезена који су повезани плитким слепим аркадама. Црква је споља била омалтерисана и украшена сликама.

Фреско-сликарство у цркви је само делимично сачувано. Настало је после 1402. године, а боље сачуване сцене и фигуре указују на сличност са раваничким фрескама.

Каленић



Манастир Каленић је смештен на обронцима Гледићких планина, западно од села Опарића у Левчу. Од првобитног манастирског комплекса остала је само црква Ваведења Богородице. Подигнут је и украшен фрескама почетком 15. века као задужбина племића Богдана, који је служио као високи чиновник на двору деспота Стефана Лазаревића.



Убраја се међу најлепше споменике моравске архитектуре и византијског градитељства. Грађена је по узору на Лазарицу, са основом у облику сажетог трконхоса, олтарска апсида и бочне конхе су споља петостране, а изнутра полукружне. Над простором између конхи уздиже се централно кубе, осмостраног тамбура са степенасто урезаним прозорима, колонетама и украсима од шаховских поља. Црква је споља веома сликовита, због лепо сложених белих блокова камена и црвене опеке. Изнад прозора и портала је плитко резана пластична декорација са представама птица, грифона, лавова. Главни мотив рељефне декорације је преплет од двочлане траке, стилизовани љиљан и палмета, антропоморфне и зооморфне представе.

Изванредно сликарство префињеног колорита и сетних ликова светитеља убраја се у врхунска сликарска остварења у целом византијском свету прве четвртине 15. века. Нарочито се истичу композиције Свадба у Кани, представе светих ратника и светитеља у медаљонима. Аутори су два поетски надахнута и веома даровита сликара, од којих је један по имену Радослав, аутор минијатура у чувеном српском “Петроградском јеванђељу” из 1429.


srbija.travel

Živopis 
Ovaj živopis je, verovatno delo makedonskih majstora, koji su, bežeći od Turaka, došli u Srbiju u četrnaestom veku. Slikarstvo je urađeno u skladu sa kanonima ovoga doba. Freske krase zidove, svodove i kupolu. One su vrlo neujednačene umetničke vrednosti, te se zaključuje da je ovaj živopis radilo više majstora. Glavni zograf je naslikao stojeće figure ktitora, ratnika i vladarske portrete. Ove figure su mekog inkarnata i vrlo su elegantne. Svi likovi su odmerenih i neusiljenih pokreta. Jedino je ktitorski portret nešto grublji, ali veoma realističan. Slabiji slikari su, po pravilu, radili freske gornjih zona, koje se slabije vide, te su i one lošijeg kvaliteta. 

Crkva Svetog Nikole u Ramaći, utvrđena je za spomenik kulture rešenjem Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture NRS br. 699/55, od 11. 06. 1955. godine, a kategorisana kao dobro od velikog značaja za RS '' Sl. Glasnik RS '', br. 14/79, te se na njoj primenjuju mere zaštite utvrđene Zakonom o kulturnim dobrima. 



zaprokul.beograd.com/

Manastir Svete Petke Iverice se nalazi u Sićevačkoj klisuri, na međunarodnom putu Niš-Sofija i predstavlja još jedan dokaz o postojanju kolonije monaha na ovom području. Istorija upućuje da su stari manastir osnovali monasi iz gruzijskog manastira Iviriona sa Svete Gore, otuda i dodato ime Iverica.


Za podizanje sadašnje crkve Svete Petke , koja je nastala na temeljima prethodne sakralne građevine, vezane su brojne zanimljive priče. Naime, današnju crkvu Svete Petke podigli su 1898. godine inžinjerske jedinice srpske vojske. Vest o čudotvornom spasenju kralja Aleksandra I Obrenovića od davljenja u talasima mora kod Bijarica u Francuskoj zatekla je inžinjerske jedinice na probijanju pruge i puta kroz Sićevačku klisuru.

U znak zahvalnosti Svevišnjem za čudesno spasenje kralja, na ovom mestu, vojska je izgradila crkvu

Manastir Grgeteg

Ovo pravoslavno carstvo u malom, pa ne čudi zašto se za Frušku Goru često može čuti naziv Srpska Sveta Gora ili Mala Sveta Gora. Jedan od brojnih manastira na Fruškoj Gori je i srednjevekovni ženski manastir Grgeteg.

Istorija ovog manastira nas vraća u drugu polovinu 15. veka, mada se ni danas sa sigurnošću ne zna ni čija je zadužbina manastir Grgeteg na Fruškoj Gori, kao ni tačno vreme njegove gradnje. Pa ipak, postoji legenda da je manastir Grgeteg na Fruškoj Gori zadužbina srpskog despota Vuka Brankovića, koji je opevan i u srpskim narodnim pesmama kao Zmaj Ognjeni Vuk.

Despot Vuk Branković je bio unuk srpskog despota Đurđa Brankovića, a sin Grgura Brankovića, slepog hilandarskog monaha Germana. Ova legenda veli da je despot Vuk podigao manastir Grgeteg kako bi u njega smestio svog oca, monaha Germana. Prema toj legendi zadužbina Vuka Brankovića je podignuta 1471. godine. Međutim, istorija ima podatak da je Zmaj Ognjeni Vuk živeo do 1459. godine, pa je to i jedan od osnovnih razloga zašto se ova legenda ne uzima kao istinita.  
Ono što se uzima kao zvanična istorija manastira jeste pretpostavka da je manastir Grgeteg sagrađen, zapravo 1459. godine. Prvi materijalni dokaz o postojanju ovog manastira istorija nalazi u turskim zapisima koji potiču iz 1546. godine.

Poznato je, takođe da je manastir Grgeteg na Fruškoj Gori tokom 17. veka bio napušten, te da ga početkom 18. veka, 1708. godine obnavlja mitropolit Isaija Đaković, koji je na tada bio na čelu Krušedolske, to jest Karlovačke mitropolije. Kako je episkop Isaija zajedno sa grofom Đorđem Brankovićem u Beču sastavio zahteve za Beogradski zbor, istorija poseduje zvaničan podatak da je 21. avgusta 1690. godine upravo episkop Isaija od ugarskog kralja Leopolda I dobio sva tražena prava.

Nakon Velike seobe Srba, isti taj ugarski kralj je upravo episkopu Isaiji dao na dar ženski manastir Grgeteg na Fruškoj Gori na doživotno uživanje i to zajedno sa svim manastirskim posedima. Vremenom, episkop Isaija postaje mitropolit, te ženski manastir Grgeteg na Fruškoj Gori proglašava mitropolilijskim dobrom.

Tokom Drugog svetskog rata, istorija manastira beleži veliko stradanje, a tada je srušen i deo konaka i zvonik.

Danas se u okviru kompleksa manastira Grgeteg na Fruškoj Gori nalaze : glavna crkva posvećena Prenosu moštiju Svetog Oca Nikolaja, kapela posvećena Rođenju Presvete Bogorodice, kapela posvećena prepodobnom Serafimu Sarovskom i konaci.

Nastojatelj manastira je arhimandrit Dositej Miljkov. Ono po čemu je danas još poznat manastir Grgeteg su krštenja i venčanja koja se u njemu obavljaju.

Ženski manastir Grgeteg na Fruškoj Gori se nalazi na nadmorskoj visini od 274 metra, a od Beograda je udaljen tek nešto više od 70 kilometara. Smešten je na oko 30 kilometara udaljenosti od prestonice Vojvodine i na oko 10 kilometara od Iriga.

Arhitektura manastira Grgeteg na Fruškoj Gori
Istorija manastira beleži podatak da je arhitektura prvobitne glavne crkve manastira Grgeteg na Fruškoj Gori bila vrlo jednostavna, te da je kamen korišćen kao osnovni materijal za njenu gradnju. Zabeleženo je, takođe da je 1770. godine ova crkva praktično zamenjena novom, koja je građena u stilu baroka. Tom prilikom, glavna manastirska crkva dobija i zvonik.  
Početkom 20. veka, tačnije 1901. godine glavna crkva biva obnovljena, a projekat je radio austrijski arhitekta, Herman Bole. Tom prilikom, pored glavne crkve, bivaju obnovljeni i konaci u manastiru Grgeteg na Fruškoj Gori.

Smatra se da je za današnji izgled ovog srednjevekovnog manastira zaslužan nekadašnji arhimandrit manastira Ilarion Ruvarac, koji je, kako beleži istorija manastira još 1899. godine započeo radove na restauraciji manastira.

Ikone i freske
Kao posebna zanimljivost vezana za manastir Grgeteg na Fruškoj Gori se svakako izdvaja podatak da je današnji ikonostas radio čuveni srpski slikar, Uroš Predić.
No, kako beleži istorija manastira prvobitni ikonostas je radio Jakov Orfelin i to 1774. godine, a ovaj ikonostas se nalazio u glavnoj manastirskoj crkvi sve do 1901. godine.

Nažalost, unutrašnjost glavne manastirske crkve nije živopisana, pa i ako ne postoje freske, ukrašena je takozvanim floralnim ukrasima.

Ikone koje se nalaze na ikonosasu su rađene od više različitih vrsta materijala, a na prvom mestu od mermera, gipsa i kovanog gvožđa, za razliku od ikonostasa u mnogim drugim manastirima, koji su najčešće rađeni od drveta. Središnja kompozicija na ovom ikonostasu prikazuje scenu Tajne večere.Kada se pomenu ikone ovog manastira, često se pomisli na čuvenu ikonu Bogorodice Trojeručice, čija kopija se danas nalazi u manastiru Grgeteg na Fruškoj Gori.

Zanimljivosti i čuda
Kada su u pitanju zanimljivosti vezane za ženski manastir Grgeteg svakako prvo što ćete čuti jeste podatak da je ikonostas u glavnoj manastirskoj crkvi, koja je posvećena Prenosu moštiju Svetog oca Nikolaja, oslikao naš veliki umetnik, Uroš Predić.Čini se da je manastir Grgeteg na Fruškoj Gori postao poznat i po svojim arhimandritima. Kako beleži istorija manastira od ukupno 17 arhimandrita koji su u periodu do početka Drugog svetskog rata bili na čelu ovog manastira, njih čak 11 je izabrano za episkope, a German Anđelić i za patrijarha, u drugoj polovini 19. veka.

Zanimljivosti vezane za ženski manastir Grgeteg na Fruškoj Gori se odnose i na manastirsko groblje, to jest na znamenite ljude koji su na ovom groblju sahranjeni, a među kojima se izdvaja čuveni srpski istoričar, Ilarion Ruvarac.

U Muzeju Srpske Pravoslavne Crkve u Beogradu se i danas čuva jedna od zanimljivosti iz ovog manastira. Reč je o epitrahilju koji potiče iz 1533. godine, a radila ga je Jelena Crnojević. Ono po čemu je ovaj epitrahilj specifičan jeste što je goblenski rad na crvenoj svili od koje je sačinjen rađen većim delom od svile, za razliku od epitrahilja iz ostalih manastira na Fruškoj Gori, gde je rađen metalnom žicom. Autorka ovog epitrahilja, Jelena Crnojević je koristila različite boje, pokušavajući da dočara rad srednjevekovnih zografa koji su slikali freske.

Uz čuda koja se vezuju za manastir Grgeteg na Fruškoj Gori se često pominje i ime nastojatelja manastira oca Dositeja. Razlog za to je što je ovaj bogougodan čovek preneo telo jedne monahinje iz manastira Svete Ane, nadomak mesta Dalj. Naime, Mati Anastasija je decenijama bila monahinja u manastiru Svete Ane. Dve monahinje, Mati Anastasija i Mati Teodora su boravile u ovom manastiru nadomak Dalja u doba neposredno pred izbijanje rata. Kako su obe bile u poodmaklim godinama, Otac Dositej im obeća da će doći po njih i povesti ih u manastir Grgeteg na Fruškoj Gori.

Nažalost, dogodilo se da kada je došao ponovo u manastir, iako je od obećanja datog monahinjama prošlo svega nekoliko dana, Mati Anastasija se već upokojila, dok je Mati Teodora ostala potpuno sama, Zbilo se to 1991. godine, a kako je Mati Teodora bila težak invalid, te imala samo jednu nogu, Otac Dositej je odmah povede u manastir Grgeteg na Fruškoj Gori, dok je Mati Anastasija ostala sahranjena na lokalnom groblju u Dalju. U to doba, u manastiru Grgetegu počinje tek da se formira ženska monaška zajednica, a Mati Teodora svojom blagošću mnogo doprinosi manastiru. Ipak, morila ju je tuga što je Mati Anastasija ostala na daljskom groblju. Često je znala da kaže da je zadovoljna svime, osim što joj je duhovna majka ostala na groblju u Dalju. A, Otac Dositej ju je uveravao da će preneti njeno telo, kada se ukaže prilika za to. A prilika se ukazala nakon par godina.

Kako veli Otac Dositej, bio je prinuđen da učini nešto poluilegalno, uzevši u obzir da je u to doba u Dalju vlada potpuni haos. Pripovedajući Ocu Gavrilu iz manastira Lepavine o ovom događaju, on Dositej je rekao : ” Kad sam došao u Dalj, vidim da je tamo potpuna konfuzija: razne vojske, razni ljudi… Video sam da je to sada veliki problem. Otac Duško Simin, prota koji je tada bio sekretar eparhije Sremske, i ja rešimo da to ipak odmah obavimo. Nađemo nekog grobara da što pre otkopamo grob. Svesno smo radili sada vec poluilegalno, jer vaditi papire u toj konfuziji bilo je gotovo nemoguce… Moram da priznam da sam ja zaista mislio da su to samo kosti, te da ce sve moci dosta brzo da se obavi.

Tako smo i uradili. Našli smo grobara, otkopali grob, kad ono – č u d o . Telo mati Anastasije je bilo potpuno celo…”

Na teritoriji Srbije ima 212 manastira, od kojih su 54 proglašena spomenicima kulture. Sopoćani (sa manastirom Đurđevi stupovi i crkvom sv. Petra i Pavla), manastir Studenica, srednjevekovni spomenici na Kosovu (manastiri Dečani, Pećka patrijaršija i Gračanica i crkva Bogorodica Ljeviška) uvršćeni su u Uneskovu listu svetske baštine.

     Manastir Studenica


U „Velikom rečniku stranih reči i izraza“ Klajna i Šipke piše da je manastir „crkva sa stambenim zgradama u kojima, prema utvrđenim pravilima, žive monasi ili monahinje“, da reč manastir potiče od grčke reči monastirion čija je osnova monos, što znači jedan, sam, a odnosi se na monaha. Piše i da reč manastir znači isto što i samostan.

Začetnici manastira su monasi, usamljenici koji su provodili život u postu i molitvi posvetivši ga Bogu. Prve monaške skupine nastaju već na početku hrišćanstva, a naročito posle Milanskog edikta 313. godine kojim je proklamovana sloboda te vere. Začetnik srpskog monaškog života je Rastko Nemanjić, najmlađi sin Stefana Nemanje, koji je otišao na Svetu goru i primio monaški postrig kojim je dobio ime Sava. Kaže se da su manastiri Hilandar, koji je Sava podigao na Svetoj gori sa ocem, i Studenica - zadužbina Stefana Nemanje, otac i majka svih manastira po Srbiji i mestima gde žive Srbi.

OSNOVNO O MANASTIRIMA

Podizanje manastira i pomaganje, koje su započeli Sava i Nemanja, nastavili su svi Nemanjići, zatim srpski vladari i članovi njihovih porodica, srpska vlastela, crkveni velikodostojnici i narod. Sada je na teritoriji Srbije 212 manastira, od kojih su 54 proglašena spomenicima kulture. Sopoćani (s manastirom Đurđevi stupovi i crkvom sv. Petra i Pavla), manastir Studenica, Srednjevekovni spomenici na Kosovu (manastiri Dečani, Pećka patrijaršija i Gračanica i crkva Bogorodica Ljeviška) uvršćeni su u Uneskovu listu svetske baštine.
Manastiri su podizani najčešće na teško pristupačnim mestima kako bi se omogućila usamljenost monaške zajednice. Život u monaškoj zajednici odvijao se po pravilima tipika, još otkad je Sava Nemanjić, tada arhiepiskop Sava, prilagodio delove Evergeditskog tipika Hilandaru i Studenici i time ustanovio uređenje i upravu manastira i poredak vršenja bogosluženja, ali i zaštitu od nepozvanih.

Uglavnom jedina zaštita monaha i manastira od napadača bila je upravo stena ili skrivena šuma u kojoj je manastir, riznice su bile veoma primamljiv plen posebno Turcima, a ne mali broj manastira spaljivan je i uništen. Međutim, gde god da se nalazio manastir važno je bilo da se do njega može doći iz svake kuće u oblasti u kojoj je, zbog toga što je manastir u srednjem veku bio izuzetno važno mesto.

Srpski srednjevekovni manastiri bili su crkveno-administrativni centri, sedišta patrijarha, mitropolita i episkopa. U njima su sahranjeni brojni srpski vladari, vlastela i crkveni velikodostojnici. Manastiri su čuvali nacionalnu svest i pravoslavnu tradiciju. Tu su se održavali narodni zborovi i skupštine na kojima su donete mnoge važne odluke, a veliki broj crkvenih velikodostojnika i običnih monaha predvodio je narod u mnogim važnim istorijskim momentima.

Manastiri su vekovima bili glavna učilišta, a njihovi kaluđeri prvi učitelji. Posle odlaska Turaka u njima su osnovane prve osnovne škole i prve umetničke radionice. Inoci su u manastirskim kelijama vekovima prepisivali hiljade bogoslužbenih knjiga. Arhitektura manastira pratila je stilske promene od vizantijskog nasleđa do danas, fresko-slikarstvo predstavljalo je u vreme kada je nastalo najviši slikarski domet u Evropi, a manastirske riznice značile su umetnički i duhovni kapital. Osim svega nabrojanog, a moguće je da je to trebalo prvo pomenuti, srpski manastiri su predstavljali glavna mesta molitve.
Danas su manastiri još uvek molitvena mesta, ali su prvenstveno važan deo srpske baštine, pa samim tim i nacionalnog identiteta, te važan deo naše istorije.

PRE NEMANJIĆA



Rastko i Stefan Nemanjić nisu prvi graditelji srpskih svetinja. Dva kilometra od centra Novog Pazara nalazi se Crkva svetih Apostola Petra i Pavla, najstarija sačuvana hrišćanska sakralna građevina na Balkanu - njen najraniji, do sada otkriveni, deo potiče iz X veka. Okruživale su je zidine, što znači da je bila manastirski katolikon.

Crkva ima tri sloja fragmentarno sačuvanog živopisa fresaka, rađenih od X do XIV veka. One ne dosežu vrh srpskog fresko-slikarstva, ali su važne kao početak naše srednjevekovne umetnosti. U njoj je kršten Nemanja po pravoslavnom obredu, u njoj je odlučeno da se bogumilska jeres silom iskoreni i tu je Nemanja predao presto sinu Stefanu.

Crkvu u Bijelom Polju posvećenu istim svecima, Petru i Pavlu, sazidao je Stjepan Miroslav, knez Humski, sin Zavidin a brat Nemanjin, već oko 1190. godine. Za nju je naručio da se prepiše Jevanđelje, poznato kao Miroslavljevo jevanđelje, knjiga napisana najlepšim slovima srpske ćirilice i sa najlepšim ukrasima.

HILANDAR

Na Svetoj gori 1198. godine Stefan Nemanja i njegov sin Sava počeli su gradnju Hilandara, čim je vizantijski car Aleksije III Anđeo poveljom dozvolio da na ruševinama ranijeg vizantijskog manastira Helandariona izgrade manastir „da Srbima bude na večni poklon“.

Do 1200. godine Sava i Stefan su završili crkvu Vavedenja Bogorodice (danas ne postoji), pirg Svetog Save, Kambarski pirg-zvonaru i keliju Svetog Simeona. Gradnju su nastavili njihovi naslednici: Stefan Uroš I je podigao veliki pirg Preobraženja, kralj Milutin je 1320. godine na mestu stare crkve podigao novu, crkvu Vavedenja Bogorodice, koja i danas služi kao Saborna crkva, izgradio je ulaz sa pirgom i paraklisom Svetog Nikole koji je srušen zemljotresom u drugoj polovini 16. veka, izgradio današnju trpezariju, zatim Milutinov pirg na putu ka moru i Hrusiju na obali.

U Milutinovo vreme živopisani su glavni hram, trpezarija i Grobljanska crkva. Najbolje godine Hilandara bile su u vreme kada je car Dušan vladao Svetom gorom – njegovi posedi tada su zauzimali petinu ovog poluostrva, a imao je i brojna imanja u Srbiji, Makedoniji i Grčkoj. Krst podignut na mestu gde su hilandarski monasi dočekali cara Dušana i takozvana carska maslina još uvek postoje.

Car Uroš je nastavio da razvija manastir, knez Lazar je ktitor spoljne priprate crkve Vavedenja Bogorodice i tako sve do danas kada o Hilandaru brine Ministarstvo kulture Republike Srbije.



Hilandar je jedini živi srpski srednjevekovni grad, pod zaštitom je Uneska i smatra se najvećim blagom srpske baštine. Osim samog manastira, baština je i sve njegovo: 250 kelija - većina ih je u ruševinama, konak u Kareji na najvišoj koti, pa se iz njega vidi cela Kareja, i isposnica Svetog Save isto u Kareji, zemlja i šume kestena, crnog bora i bukve na preko trećini Svete gore.

U njemu su najveće zbirke srpskih povelja, 150 srebrnih i zlatnih kivota moštiju i relikvija svetih, preko hiljadu starih ikona - jedini u svetu ima osam čudotvornih ikona, ima ikonu Hrista Pantokratora koji je najlepši Hrist na planeti (na proslavi 2000 godina hrišćanstva u Atini i Jerusalimu izabran je za planetarni znak; ikona Bogorodice Odigitrije bila je znak izložbe „Blago Svete gore“ u Solunu...), Hilandar je najveća biblioteka rukopisne knjige srpskog naroda - u njemu se na primer čuva najstariji srpski spomenik, Karejski tipik, pisani autograf Svetog Save, Hilandar ima najlepšu crkvu na Svetoj gori prema oceni vizantologa, najveću zbirku bakroreznih i bakropisnih ploča za otiskivanje grafičkih ikona, starog bogoslužbenog tekstila, starih crkvenih sasuda, drvorezbarskih dela, majolike i porcelana XIX veka, veliku zbirku staklarskih predmeta iz XVIII i XIX veka iz cele Evrope i Mediterana, ogromnu kolekcija keramičkih ulomaka i posuda, zlatarskih predmeta, hladnog i vatrenog oružja...

U Hilandaru je utemeljena srpska pismenost, prevodilačka i prepisivačka delatnost, mnogi njegovi inoci-minijaturisti autori su besmrtnih dela, tu je začeta srpska srednjevekovna pravna država, diplomatija, koreni medicine srpskog naroda su u Hilandaru – sačuvan je Hilandarski medicinski kodeks, bolnica osnovana uz manastir, ostaci lekarskog i farmaceutskog alata.

U Hilandaru su se iskristalisale graditeljske zamisli arhitekture Moravske škole, tokom osam vekova kroz manastir su prošli najveći umetnici ikonopisa i freskopisa. Ukratko, ono što je sačuvano u Hilandaru (a sve još nije ni otkriveno) veće je od sačuvanog nasleđa u svim ostalim srpskim manastirima.


U UŽOJ SRBIJI

Prva zadužbina Nemanjića su Đurđevi stupovi. Podigao ih je Stefan Nemanja iznad reka Raške i Deževene na netipičnom mestu za manastir, na vrhu uzvišenja koje dominira panoramom današnjeg Novog Pazara.




Prema Stefanu Prvovenčanom manastir je ispunjenje zaveta njegovog oca: dok je Nemanja bio zatočen u pećini, zavetovao se Svetom Georgiju da će mu, ako ga spase, sazidati crkvu. Posle crkve, Nemanja je sazidao i trpezariju, zgradu za stanovanje i cisterne, ogradio je manastir zidom sa odbrambenom kulom.

Na ktitorskoj ploči piše da je gradnja završena 1171. godine.

Drugi ktitor Đurđevih stupova, kralj Dragutin, dogradio je crkvu. Crkva je jednobrodna, sa trodelnim oltarom, naosom i bočno postavljenim vestibilima, te pripratom sa dve kule - prvi primerak i osnova Raške škole. Karakteristične manastirske kule, stupovi po kojima je manastir dobio ime, elipsasta kupola hrama, nepravilan oblik oltarskog prostora i specifično rešenje centralne kupole predstavljaju graditeljske inovacije onog vremena.


Freske iz priprate svrstane su u najbolja ostvarenja tog vremena. Kralj Dragutin je sazidao i novu trpezariju, a ulaznu kulu pretvorio u kapelu sa grobnicom za sebe. Njegovo telo preneto tu je 1316. godine iz Srema gde je stolovao i sahranjeno u Stupovima. Posle Austro-turskog rata manastir je napušten i sve do druge polovine prošlog veka važio je za ruševinu. Kako piše na sajtu manastira, nakon 830 godina postojanja, 300 godina u ruševinama i 40 godina obnove, Stupovi su danas oživeli i delimično su obnovljeni.


STUDENICA

Opisujući mesto koje je njegov otac izabrao za manastir, a koje se nalazi na desnoj obali Studenice četrdesetak kilometara od Kraljeva, Sava kaže: „... Bilo je ovo mesto kao pusto lovište zverova. Kada je došao u lov gospodin naš i samodržac Stefan Nemanja koji je vladao svom srpskom zemljom, i kada je on lovio ovde, izvoli mu se da u ovom pustom mestu sagradi ovaj manastir“.




Prvo je sazidan zid, gotovo kružni, ojačan kulama od kojih je ulazna bila višespratna. U sredinu je postavio crkvu posvećenu Bogorodici, a uz zidove trpezariju, kuhinju, konake i radionice, dok je kamenim cevima sproveo vodu do porte.

Bogorodičina crkva, nevelikih dimenzija, objedinila je osobenosti vizantijskog podneblja i ovog u kojem je nastala: jednobrodna bazilika sa kubetom, spolja zidana od blokova belog radočelskog mermera, a unutra obložena bigarnim kvadrima.

Prvi deo radova završen je do 1196. kada je Nemanja ustupio presto sinu Stefanu i otišao u Hilandar, ostavivši mu u amanet da završi ono što je on započeo.

Posle novog kralja manastir su dograđivali i ulepšavali i veliki knez Vukan i kraljevi Radoslav i Milutin. Kralj Radoslav je izgradio trospratnu pripratu s paraklisima ispred Bogorodičinog hrama i freskama ilustrovao prenos Nemanjinih moštiju.

Pored Bogorodičine crkve nalaze se tri male crkve, paraklisi, posvećene sv. Nikoli, sv. Jovanu i Bogorodičinim roditeljima Ani i Joakimu, koja je poznata kao Kraljeva crkva po graditelju kralju Milutinu.

Sava je iz Hilandara preneo očeve mošti u Studenicu i tako joj obezbedio status Velike Lavre. Studenica postaje politički, kulturni i duhovni centar Srba. Sava je napisao Tipik, pravila o ponašanju čiji je prvi deo posvetio Nemanjinom životopisu. To je prvo srpsko književno delo.


Studenica je danas izuzetna zbog svojih fresaka. Natpis u crkvi otkriva da je njeno živopisanje započeto u vreme Nemanje, nastavljeno u vreme Vukana, a pretpostavlja se da je u oštećenom delu natpisa i ime Stefana Prvovenčanog.

Neizostavno treba spomenuti monumentalnu kompoziciju„Hristovog raspeća“ koja zauzima središnji deo zapadnog zida. Na tamnoplavoj pozadini, toplo-okerna figura Hrista i drugih učesnika religiozne drame, s naglašeno ljudskim dimenzijama stradanja i bola, ostvareno je jedno od najvećih dela evropske umetnosti 13. veka.


SOPOĆANI

Kralj Stefan Uroš I, najmlađi Nemanjin unuk, podigao je Sopoćane blizu sopota - izvora reke Raške - u Rasu, središtu srpske srednjevekovne države. Mesto na kojem je zapisana godina podizanja hrama je oštećeno, pa se na osnovu predstava na freskama pretpostavlja da je gradnja trajala od šeste do sedme decenije XIII veka.


Unutar debelih zidova je Crkva svete Trojice, najznačajniji deo manastira, a duž zidova raspoređeni su trpezarija, kuhinja i zgrade sa monaškim kelijama.

Arhitektura manastirske Crkve sv. Trojice ima sve odlike raške škole. Izgrađena je od tesane sige, prozori su od belog mermera, sve je u klasičnim romaničkim oblicima, bez dekoracije. Spoljna priprata sa zvonikom dozidana je nešto docnije, po stilu bi se moglo reći najverovatnije na kraju 13. veka, kada se arhitektura u Srbiji oslanja na vizantijske uzore.

Uroš se naziva prvim ktitorom, što znači da je već tada postojao i drugi. Nema podataka da li je to bio Milutin, neki crkveni poglavar ili kraljica Jelena, Uroševa majka. Na freskama spoljne priprate oslikan je Dušan kao kralj, pa je moguće zaključiti da su nastale pre 1346. godine kad je Dušan proglašen za cara.

Stručnjaci su ocenili da je sopoćanski živopis najkvalitetnije i stilski najčistije ostvarenje ovog vremena u slikarstvu Vizantije. Ovde su prvi put u našem slikarstvu ilustrovani Vaseljenski sabori, biblijske priče o Josifu, Strašni sud i Rodovno stablo Hristovo. Posebno je značajna istorijska kompozicija „Smrt kraljice Ane Dandolo“: iznad kraljičinog odra stoji njen sin kralj Uroš sa svojim sinovima Dragutinom i Milutinom i ostalim članovima vladarske porodice. Ispred odra kleči kraljica Jelena, žena kralja Uroša. Sličnost ove kompozicije sa predstavom Uspenja je očigledna.

NA KOSOVU

Lepota Dečana, Gračanice, Pećke patrijaršije i crkve Bogorodice Ljeviške u Prizrenu jača je od istorije koja dominira životom dela Srbije na kojem su izgrađeni. Manastir Dečane podigao je kralj Stefan Uroš Treći da mu budu zadužbina, u Zatrnavskoj župi koja je u podnožju Prokletija južnije od Peći, na reci Bistrici.


Natpis iz 1334/1335. godine kojim glavni neimar manastirske crkve svedoči da je posao trajao osam godina otkriva kada je počela gradnja i činjenicu da Uroš nije video izgrađene Dečane zato što je novembra 1331. godine iznenada umro. Dečane je dovršio njegov sin Dušan.

Stefan Uroš obezbedio je posede svom budućem manastiru, kako i dolikuje vladaru, i pobrojao ih u Osnivačkoj povelji. Ispostavilo se da su Dečani veličinom prevazišli zadužbine Uroševih predaka. Jedino je Hilandar imao veće vlastelinstvo.

Dečanski hram spada u najveće srednjevekovne srpske crkvene građevine. Dugačak je preko 35 metara, a širok 24, dok je visina njegovog kubeta 29 metara - što je razlog zašto je manastir poznat pod imenom Visoki Dečani.

Grigorije Camblak biograf kralja Uroša, ovako opisuje manastir: "Prvo okolo podiže grad, dovoljno dug i širok, utvrđen čestim kulama, a vrata manastira naspram crkvenog zida malo se klone ka južnoj strani. A povrh ovih podiže preveliku utvrđenu kulu, tako da je po visini ravna crkvenom vrhu. A po zidovima okolo prilepljene su ćelije inocima, kao neka ptičja gnezda. Načini veliku trpezariju, po zdanju najveću, umetništvom delatelja, kuhinju i pekaru, ustrojene u prostranstvo. Pa načini i igumaniju, neko čudno delo i povesti dostojno".

Dečanska crkva se smatra vrhunskom graditeljskom tvorevinom zbog veličine, bogatstva klesanog ukrasa i izvođenja u skupocenom uglačanom kamenu. Građena je od dve vrste kamena, svetložutog banjičkog mermernog oniksa i crvenkastoljubičastog bistričkog mermera naizmenično ređanih. Akcenti na toj progastoj osnovi jesu elegantni prozori i portali od banjičkog oniksa puni ukrasa, te skulpture koje ne pričaju istoriju crkve, kako je to uobičajeno, već moralne pouke. Oslikavanje crkve trajalo je desetak godina. Prema istoričarima umetnosti toliko fresaka i takav ikonografski program ne nalaze se ni u jednom hramu vizantijskog sveta. Zlato na živopisu, iako obilno, ne prelazi u dekorativnost već ističe duhovnu lepotu manastira.

Gračanica je jedna od poslednjih zadužbina kralja Milutina. Podigao ju je u blizini Lipljana, na ruševinama crkve Svete Bogorodice gračaničke - kako je zapisao Milutin 1321. godine. Manastir je stradao u vreme Kosovske bitke i znatno je rekonstruisan tek u drugoj polovini 16. veka.


Arhitektura Gračanice smatra se vrhuncem srpskog graditeljstva u duhu vizantijske tradicije. Osnovu hrama čine dva upisana krsta, jedan u drugom, od kojih je centralni vertikalno izbačen pa je zbog toga i centralna kupola stepenasto podignuta uvis. Crkva je zidana u naizmeničnim redovima od tesanika i opeke. Oslikana je u srpskoj srednjevekovnoj tradiciji. Među freskama je i Loza Nemanjića, od Nemanje do Milutina, rečit dokument o vlasniku Gračanice.

U VOJVODINI

Beočin, Bešenovo, Velika Remeta, Vrdnik, odnosno Ravanica, Grgeteg, Divša, Jazak, Krušedol, Kuveždin, Mala Remeta, Novo Hopovo, Petkovica, Privina Glava, Rakovac, Staro Hopovo, Fenek i Šišatovac jesu manastiri izgrađeni na Fruškoj gori.

Nastali su u 15. veku, kada je Srem bio pod Ugarskom u koju se sklonila srpska vlastela pred turskim napadima. Početak gradnje manastira vezan je za imena srpskih despota Brankovića, konkretno za despota Đurđa Brankovića kome je papa Nikola Peti odobrio da u Ugarskoj može da sazida devet manastira za srpske pravoslavne kaluđere. Sledili su ga njegovi naslednici, Vuk Branković, a zatim i poslednji Brankovići, Đorđe, potonji Maksim, i njegova majka Angelina - svi sa idejom da nastave tradiciju Nemanjića u podizanju srpskih manastira.


Svih 17 fruškogorskih manastira zidani su istim stilom, ali ipak svaki je različit.

Njihove crkve iz turskog doba nastavile su moravsku tradiciju, a one iz XVIII veka su baroknog stila, na njihovim umetničkim delima stilske mene su nedvosmislene, pa su fruškogorski manastiri postali primer evropeizacije srpske tradicionalne umetnosti.

U njima su učili Dositej Obradović, Lukijan Mušicki, Platon Atanacković, Nikanor Grujić, Ilarion Ruvarac, Laza Kostić, Đura Jakšić i drugi pisci.

U Šišatovcu, kod arhimandrita Lukijana Mušickog, Vuku Karadžiću su uz gusle pevali Filip Višnjić i Tešan Podrugović možda najlepše epske narodne pesme, a naučnici Pavle Josif Šafarik i Franja Miklošič tu su uradili važna istraživanja.

Ilarion Ruvarac, jedan od naših najvažnijih istoričara, napisao je u Grgetegu svoja najpoznatija dela.


Krušedol je prošle godine slavio petstoti rođendan. Bio je to povod da dobije riznicu, zgradu, ali i blago koje mu je pripadalo a koje je u nemirna vremena poslato na druga mesta na čuvanje. Između ostalog, Krušedolu je vraćena bakrorezna ploča s likovima članova porodice Branković, originalna ploča gravire manastira Krušedol iz XVIII veka, kao i arhijerejska mitra Beogradske mitropolije od plave svile i bisera, ručni rad Kantakuzene Branković iz 1433. godine, ikona svetog Jovana rađena 1644. godine na drvetu sa zlatnim šarama, ikona presvete Bogorodice Odigitrije iz polovine XVI veka rađena na lipovom drvetu, odežda i stvari kralja Milutina Nemanjića, relikvije vladike Arsenija Trećeg i Arsenija Četvrtog, zlatni putir, petohlebnica, kadionica, kivot sa svetim moštima, krst od kedrovine i ostalo blago.

Ovi nabacani i nasumice izabrani detalji o manastirima u Srbiji samo su još jedan pokušaj skretanja pažnje na njihovu vrednost i važnost po vreme u kojem smo.

Манастир Рукумија

Испод Сопота "у шуми, на једном оцедном месту" на левој обали реке Млаве, налази се средњевековни манастир Рукумија, који народна традиција приписује кнезу Лазару и везује за култ сестре Јелице. Овој групи манастира везаних за овај култ припадају и цркве Сестрољин, Заова и Брадача. На основу народне песме неисторијског циклуса "Бог ником дужан не остаје", наивна народна етимологија доводи име манастира у везу са рукама сестре Јелице коју су браћа Павле и Радул растргли коњима на оптужбу снаје Павловице. Историјска наука, пак, доводи име манастира у везу са грчком речи Герокомија што значи старачки дом, место где се смештају остарела лица који су социјални случајеви. Већи средњевековни манастири имали су у свом комплексу и одељења за смештај и лечење старих и изнемоглих лица. Новија манастирска традиција која говори о краљу Милутину као ктитору Рукумије, нема историјског основа. Средњевековни извори манастир не помињу, а нема га ни у попису браничевске области из 1476. године, у коме се помиње само село Рукомије са 22 куће као саставни део заједничког тимара Хасан-бега, Абдуселима и Абдурахмана, који заједно иду у војну, а од села имају приход од 2.098 аспри. Вероватно Рукумија тада није била манастир већ само парохијска црква. Историјска наука идентификује Рукумију са манастиром Врлиште или Варлиште из каснијих турских пописа, лоцираног између села Рукомије и Маковца. Оба ова села, кнез Лазар је својевремено поклонио Раваници. У време султана Мурата III у манастиру живи игуман без монашког братства, а годишња обавеза према султановој благајни износи 300 акчи. Не располажемо никаквим подацима о даљој историји манастира све до времена аустријске окупације.

Опис из 1733. године који је оставио Максим Ратковић, егзарх београдског митрополита, каже да је црква посвећена Вазнесењу Господњем "мала, каменем создана на ћемер, покровеној турецкоју циглоју по шиндри старој". Припрата је била од дасака, па је и свод од дасака био урађен, а на левој страни је од камена гроб преподобног Мартирија Синајита. Унутрашњост цркве била је окречена а намештај примитиван. Царске двери на иконостасу биле су неисправне. Међу богослужбеним књигама било је неколико рукописних: еванђеље, триод посни, триод цветни, саборник, псалтир и минеј са службама Господњих празника. Конак и економске зграде: трпезарија, кухиња, ракичиница и штала, били су од чатме олепљене блатом. Манастирска порта била је ограђена плотом, са великом капијом од дасака и једном малом. Бунар је био неупотребљив. Од имовине је поседовао воћњак са 40 стабала, две баште, два винограда и 4 ливаде. Братство су чинили: игуман јеромонах Димитрије родом из Баната, који се иако седамдесетогодишњак, бавио пчеларством и имао је своје 73 кошнице; монах Гаврило, десет година млађи и такође из Баната, који је био неписмен и имао само 8 кошница; и јеромонах Висарион, бивши парох смедеревски, који се замонашио после смрти попадије.

За Рукумију су, као посетиоци и стараоци, везани браћа Шљивић - Живко и Јован, родом из Брежана а касније настањени у Брадарцу. Били су познати у борбама Првог српског устанка као изузетно храбри па су и у песмама опевани. Живко је постао војвода у кнежини рамској, а млађи Јован је бранио Пореч (Д. Милановац) после погибије Хајдук Вељка и пада Неготина, и у тим борбама био смртно рањен. Војвода Живко сахранио је брата у манастирској цркви "код средњег стуба с десне стране". После слома Првог српског устанка, Турци су спалили и до темеља разорили Рукумију.

Данашњу цркву, на истом месту али пространију, сазидао је кнез Милош 1825. године. Зато Јоаким Вујић који је наредне године посетио Рукумију пише "Основатељ овог манастира јест Јего Књажеско Сијатељство, Г. Милош, који га је сопственим трошком дао созидати". Како се заборавило коме је претходна црква била посвећена, то је нова посвећена светом оцу Николају. Под у цркви урађен је од римске цигле донете са оближњих рушевина римског Виминацијума. Сачувана су докумета о исплатама које је кнез Милош чинио за изградњу Рукумије: набавкама гвожђа у Крагујевцу, чамових дасака у Београду, које су сплавом послане Дунавом до Дубравице, затим признанице о исплатама мајсторима: "Јањи малом и Николи за манастир Рукомију код Пожаревца ... За конту Јање молера за иконе манастира Рукомије" и сл. Непосредан надзор и руковођење радовима Милош је поверио кнезу пожаревачке нахије Димитију - Митру Јосифовићу (или Јосимовићу) из Петке, а за набавку материјала задужен је Алекса Симић, београдски базрђанбаша. Околна села су одређена да довлаче потребан грађевински материјал: камен, циглу, креч и друго. Црква је 1852. године, за суму од 17.000 гроша, изнова живописана и постављен нов богато изрезбарен иконостас. Посебно су двери китњасто урађене.

У последња два века Рукумија је парохијска црква, јер је била сиромашна да издржава монашко братство. Извештај из 1885. године каже да манастир има само 18 хектара горе које доносе мали приход. Тек 1953. основан је при њој женски манастир.

Архитектура - Манастирска црква је сасвим једноставна грађевина правоугаоне основе, са олтарским простором на источној страни, без певачких апсида и куполе. Зидана је од обрађеног и ломљеног камена и покривена црепом. Нема звоника. У укусно урађеној публикацији поводом стоседамдесетпетогодишњице обнове садашње цркве (1825-1995), констатује се да је црква "сасвим обична грађевина. Сва лепота њена, физичка и духовна, иза зидова је њених".

Живопис у манастирској цркви урадио је 1971. године монах Наум Андрић, као свој прилог манастиру. Рађен је у техници al secco, тј. на сувом малтеру и подражава српски средњевековни живопис. Сликар је насликао много ликова светих Срба, па и сцену Смрти сестре Јелице, овде означене као свете.

КОНАК са 25 одељења и трпезаријом, подигнут 1962. као и звонара. У оквиру припрема за прославу јубилеја, последњих је година извршена обнова конака, звонаре, конзервација живописа у цркви и рестаурација икона и иконостаса.

Манастир има две чесме са лековитом водом по имену Редуша и Јеринац. Обе су у прошлом веку биле веома цењене и посећиване а налазе се на местима где су по предању пале Јеличине очи.

Адреса: Манастир Рукумија 12208 Костолац; тел: 012/261-121 из иностранства 00381-12-261-121

www.pravoslavlje.nl

Rukumijska crkva pretvorena je u ženski manastir 1953g. Prva igumanija bila je mati Ilarija , koja tu ostaje kratko vreme onda je za starešinu manastira postavljena monahinja Angelina Ilić(1925/1977)veoma vredna i sposobna monahinja.

Njenom zaslugom i trudom prikupljen je novac za freskopisanje manastirske crkve 1971g. Godinu dana kasnije od strane vladike Hrizostoma proizvedena je za igumaniju.Sa ocem Savom i malim sestrinstvom mati je pokrenula obnovu ovog svetog mesta. Sestre koje su tad bile u manastiru monahinja Ana ,monahinja Marija(1888/1981) , monahinja Paraskeva(1909/1977) , monahinja Hristina(1903/1996) ,monahinja Melanija(1936/1967) monahinja Sara (1928/1989). Ovo malo sestrinstvo podnelo ogroman teret u toku obnove manastira , radilo se neprekidno , monahinje su prevlačile materijal, radile na ekonomiji , mešale malter , pekle ciglu ,radile u bašti , kuhinji. Monahinja Ana bila je zadužena za nabavku tako da je stalno putovala , sestra Angelina je u manastirskoj radionici za mašinom plela odevne predmete , koje su kasnije prodavale i od toga kupovale nephodni materijal ,otac Sava je pored gradjevinskih radova pravio sveće.

Kad je otac Sava 1958 stigao u manastir monah Stefan mu je predao 30kil. kukuruznog brašna jedino što je manastir posedovao od pokretne imovine.

Sestre su sa o.Savom sagradile konak dug 25metra .širok 8m. onda trpezariju sa kuhinjom i jedno odeljenje dugo 48m.a široko 4m. , veliku manastirsku radionicu, ekonomske zgrade , garažu za polj. mašine, koš za kukuruz, tri podruma, zvonaru sa četiri zvona , betonsku ogradu oko manastira od 382met.i četiri bunara da manastir u svakom trenutku ima vode.

Njihovim trudom i radom manastir je zasijao u punom sjaju.

Posle upokojenja oca Save , iguman Simeon je nastavio sa sredjivanjem manastira .

Manastir Rukumija

Na pitanje o poreklu naziva manastira, otac Simeon nam objašnjava da se veruje da je ceo predeo nosio naziv Rukumija zahvaljujući lekovitim izvorima: „Pošto bi došli na jedan od dva izvora, vernici bi prvo prali ruke, a zatim se umivali i molili Bogu za zdravlje.“

Manastir je podignut na istočnoj strani Sopotske grede, koja se spušta gotovo na samu obalu Mlave, a na mestu sa koga pogled seže mlavskom ravnicom sve do Dunava. Ktitor današnje crkve, podignute 1825. godine na istom mestu, bio je knez Miloš. Crkva je posvećena svetom Nikolaju. Tek 1953. godine je pri njoj osnovan i ženski manastir. Rukumija je sada muški manastir, u kome živi i monahinja Atanasija, koja je ovde ostala iz vremena kada je bio ženski.

Ovde su bile dve svetinje: svete mošti Martirija Sinaita (bio je jedan od 300 monaha sa Sinaja, koji su u srednjem veku ovamo stigli da ojačaju veru Hrista) i ruka svete mučenice Jelice (na kivotu). I mošti i ruka su nestale, ostao je samo kivot, iznad koga se i danas čitaju molitve za zdravlje i porod. Ovde se mnogo toga pozitivnog dogodilo, što je monahinja Atanasija Rašić zabeležila u knjizi „Čuda Božja naših dana”.