Junaci Prvog Srpskog ustanka

[You must be registered and logged in to see this image.]


PROTA NIKOLA SMILJANIĆ

Smiljanić se rodio u selu Badovincima oko 1760. godine. Otac mu se zvao Gligorije Bujuklić, a mati Smiljana. Ostao je rano bez oca koji gine razdvajajući zavađene seljake. Majka se potom vrati sa decom u svoje selo Mačvanski Belotić (u kuću Stankovića), odakle je bila. Po majci Smiljani Nikola je nosio prezime Smiljanić.

Ne zna se gde se Nikola naučio pismenosti i gde i kada se zapopio. Turke je omrznuo od malena. Naime, oni su mu jednog strica okrivili za ubistvo nekog Turčina i oterali ga u Šabac, okovali ga, zatvorili i tu je i umro.

Početkom ustanka Nikola okupi oko sebe četu ustanika i počne presretati Turke koji su iz Bosne išli ka Šapcu, i obrnuto. Uskoro se povezao sa Stojanom Čupićem i najviše je boravio u Kitogu, gde je sebi šanac načinio. Petar Jokić veli: "Smiljanić je u Kitogu, lugu zelenome... svu Bosnu bio preplašio. Priča se da je on sa svojim četama pobio najmanje 5-6 hiljada Turaka. Naročito se osokolio 23. maja i 13. 14. i 15. avgusta 1806. kojih je dana sjadio tursku vojsku koja se posle poraza na Mišaru povlačila k Drini." U maju 1806. godine potukao je Derviš-bega od Gradačca u Mačvi. Prota Nikola Smiljanić je kod sela Klenja 13. i 14. avgusta 1806. godine sa svojim Mačvanima dočekao Turke koji su se sa velikim plenom žurili ka Drini, posekao Hasana Beširevića, odsekao 153 glave i zaplenio 300 konja. U vezi sa tim narodni pesnik kaže:

"Oj, Kitože, ne zelenio se!
Smiljaniću, ne veselio se!
Što pogubi Beširević Hasu
Koga ljepšeg u svoj Bosni nema,
Ostade mu zlato isprošeno."

Smiljanić se odlikovao velikom ličnom hrabrošću i verovao je da mu Turci ne mogu ništa. Na upozorenja je odgovarao: "Lud li si brate, slatki. Ta zar mene Balija-Bošnjak da ubije?" Zna se da je 1813. godine izbegao u Srem. U manastiru Feneku se sastajao sa ostalim izbeglim starešinama. Odatle su preko poverljivih ljudi hvatali veze sa Milošem Obrenovićem. Na sastanku o Đurđevu danu 1814. Smiljanić je predlagao da na prepad zauzmu Šabac, ali ostali to nisu prihvatili. 1815. odazvao se pozivu kneza Miloša i naročito se istakao u Bici na Dublju (juli 1815). Iste godine u manastiru Kaoni u vreme božićnog posta otrovao ga je Marko Štitarac po naređenju kneza Miloša Obrenovića.

Sahranjen je u Mačvanskom Belotiću, na mestu zvanom Dvor na kome je nekad crkva bila.

PROTA BRITKE SABLJE

Jedan od retkih junaka koji je preživeo boj na Ravnju, 1813. godine i kobnu 1814. A već sledeće godine, knez Miloš ga poziva da stane na Drinu i brani Mačvu od najezde Turaka

Pod modranom neba, na zemlji bogatoj humusom, usled čestih kiša, kukuruz u Avliškom polju, između Mačvanskog Metkovića i Belotića, buja ovog leta kao iz vode. I ostali usevi dobili su modrozelenu boju, a seljaci, što ih stalno obilaze, zadovoljno trljaju ruke. Starina Spasoje Erić, dok briše znoj sa naboranog čela, tvrdi da pšenica na "Erićevki" (velika njiva u centru Avliškog polja) obećava bogatu pogaču.

"E tu je nekad bilo metkovačko-belotićko groblje. Zemlja skriva kosti davnih pokojnika. Tu počiva i znameniti prota Nikola Smiljanić. Dugo je kamenje odolevalo zubu vremena i ljudskoj nemari, a onda je nestalo svakog traga o groblju", dodaje starina.

Mnogo godina kasnije, dok malo zvono u dvorištu gde se gradi crkva u centru Belotića označva dolazak vladike Lavrentija, jedan oveći betonski spomenik, kraj ulaznih vrata privlači pažnju prisutnih. Preosvećeni vladika mu se klanja, a kasnije u besedi okupljenim meštanima i gostima kaže da se spomen-obeležje jednom od najvećih junaka i najhrabrijih sveštenika Srpske pravoslavne crkve u njenoj viševekovnoj istoriji, konačno skrasilo, gde mu je i mesto, kraj budućeg božjeg hrama, posvećenog srpskom kralju Stefanu Dečanskom (sveti Mrata, slava znamenitog prote Smiljanića).

U narodu su nastale priče da su Turci pri pomenu imena prote Nikole Smiljanića, brzopleto tražili najbliži put do Drine a onaj ko ga je našao, a samo mali broj njih, zahvaljujući brzim konjima, uspeo je da se spase od Smiljanićeve sablje i kubure. Prota je sa svojom četom jurišao u vatru ljutih bojeva, prkoseći balijama a hrabreći svoje momke. Smiljanić je jedan od retkih koji je preživeo boj na Ravnju, 1813. godine i kobnu 1814. A već sledeće godine, knez Miloš ga poziva da stane na Drinu i brani Mačvu od najezde Turaka, što on sa zadovoljstvom i čini, jer je mnogo voleo rodni kraj i nikako nije mogao da trpi turski zulum.

Nikola Smiljanić je rođen oko 1760. godine u Badovincima. Njegov otac, Gligorije Bijuklić imao je sedmoro dece, a u to doba i kasnije, do hleba se teško dolazilo. Kao najstariji među braćom i sestrama, budući prota je dosta brinuo o porodici, pogotovu posle očeve pogibije, a to se dogodilo u Nikolinoj ranoj mladosti. Majka Smiljana ostaje udovica sa sedmoro nejake dece. Zbog toga biva prinuđena da se vrati na rodno ognjište, odakle je i došla za Gligorija. Kasnije, Nikola je uzeo po majci prezime Smiljanić i tako ostao upamćen u istoriji.

Ne zna se pouzdano kada je postao pop i prota, a njegova mržnja prema Turcima biva sve veća od momenta kad mu sultanovi vojnici hapse strica Nikolu i okovanog bacaju u šabačku tamnicu, pod sumnjom da je ubio Turčina. Mali Nikola je teško podneo stričevu smrt, a još tada je u mislima skovao plan o osveti.

Kad je odrastao, prota Smiljanić skuplja četu odabranih drugova, hrabrih i veštih na oružju i zajedno s njima presretao je Turke po Mačvi, proganjao ih i otimao plen koji su opljačkali od nedužnog naroda. Preoteto blago vraćao je Mačvanskim domaćinima, zbog čega je postao jako cenjen i popularan u narodu. Po Srbiji i Bosni pričalo se da je Nikola sa svojim drugovima u vreme prvog srpskog ustanka, a i kasnije pogubio između pet i šest hiljada Turaka, od kojih su mnogi bili ljute megdandžije i progonitelji raje. Prota Smiljanić im nije ostajao dužan, a kad bi ga koji od njegovih drugova opominjao da vodi računa o sebi, jer bi bila velika šteta da on pogine, odgovarao je samouvereno:

"Aoj, lud li si brate slatki. Ta zar balija mene da ubije. Ako to doista bude, ne kopajte me, bacite me u najgušću šumu, da mi se ni traga ne zna".

Junaštvo prote Smiljanića mnogo je pomoglo da pobeda srpskih ustanika u boju na Dublju, 16. jula 1815. godine bude ubedljivija i potpunija. Prema zapisu Milana Đ. Milićevića, Smiljanić je u ovom boju posekao sedam Turaka. Nekog Tolaša, turskog pašu i njegovu četu, gonio je do same Drine. A kad je primetio da Tolaš na konju naplivava reku, bežeći u Bosnu glavom bez obzira, Smiljanić se obrati svojim drugovima:

"O, Tolašu, imade ti sreće. Nije mi žao tebe, već najviše žalim što tako dobra konja, loš junak jaše".

U ljutim bojevima protiv Turaka, prota nije imao milosti. Tako je bilo i u boju na Mišaru, kad pogubi silnog i prelepog Bešireva Hasu, sina nekog uglednog i bogatog turskog age. Osta velika carevina da žali za jednim neostvarenim brakom, a Filip Višnjić opisa ovaj događaj stihovima kletve Kule Kadinove, u pesmi "Boj na Mišaru" ...

U vreme Božićnjeg posta, 1815. Smiljanić se zatekao u manastiru Kaona sa prijateljem Đukom Stojićevićem. Tamo je bio i Marko Štitarac, koji nije mnogo voleo Nikolu. Sumnja se da ga je on i otrovao. Po povratku iz Kaone, proti Smiljaniću pozli. U to doba pačja krv se smatrala dobrim lekom protiv raznih bolesti, ali Nikola nije hteo da je pije, jer nije želeo da mrsi u vreme posta. To ga je koštalo života. Njegov prijatelj Đuka je pio pačiju krv i ozdravio.

Ljubiša Đukić
"Glas Podrinja" jul 1996.

**


[You must be registered and logged in to see this image.]


KNEŽEVIĆ, IVAN / IVO OD SEMBERIJE

Knežević, Ivan / Ivo od Semberije, oborknez (Dvorovi kod Bijeljine, Semberija, oko 1760 — Šabac, 11. VII 1840)

Živeo je u selu Popović i bio oborknez Bjeljinske nahije (knez od Semberije). Juna 1806. nalazio se u logoru bosanskog paše i tom prilikom se upoznao sa protom Matejom Nenadovićem. U tradiciji je zapamćeno da je iste godine otkupio 300 robova iz sela Dobrić od Kulin-kapetana. V. S. Karadžić navodi da su ga posle ovog događaja oteli hajduci Stanka Crnobarca i naplatili otkup (1806). Posle povlačenja ustanika iz severne Bosne i učvršćenja na Drini (1809), s drugim predstavnicima iz Semberije prešao je u Mačvu. Na skupštini u Beogradu januara 1811. bio je među predstavnicima Šabačke nahije. Bio je i među vojvodama koje su 1813. primile naređenje od Karađorđa da su u odbrani Podrinja podređeni komandi Luke Lazarevića. Posle propasti ustanka privremeno se nastanio u Sremu. U Srbiju se vratio posle 1816. i postao član Šabačkog suda. Pred kraj života zbrinut je na eparhijskom dvoru šabačkog vladike, gde je i umro. Nadgrobnu ploču podigao mu je sinovac Stefan Aleksić. Bio je oženjen Martom. Njegov portret, koji je 1839. u Šapcu izradio slikar Georgije Bakalović, čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu. Na osnovu dramskog teksta Branislava Nušića Knez Ivo od Semberije, Isidor Bajić je komponovao operu koja je izvedena u Narodnom pozorištu 1911.
 

IZVORI: Memoari prote Matije Nenadovića, Beograd 1893, 188; Vuk S. Karadžić, Istorijski spisi, Beograd 1985, 254—255; Knez Ivan Knežević, u: V. S. Karadžić, Srpske narodne pjesme, IV, Beograd 1985, 142—148; Delovodni protokol Karađorđa Petrovića, Kragujevac, Topola 1988, 91, 141.
LITERATURA: Milan Đ. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, Beograd 1888, 254—255; M. D. Milinković, Grob kneza Ive od Semberije, PKJIF, 1923, III, 223; Šabac u prošlosti, II, Šabac 1980, 39, 58, 73, 77.
 
J. Ilić
Odabrane biografije (tom V) | 

VAN KNEŽEVIĆ

KNEZ OD SEMBERIJE¹


Dužni smo zahvalno pomenuti ime čoveka koji se odlikovao svojom pameću, a obesmrtio ljubavlju prema svome narodu, naročito prema braći koja su zapadala u tursko ropstvo.

Knez Ivan Knežević bio je rodom iz sela Dvorova² u nahnji beljinskoj. Izišav na glas u svojoj otadžbini, postao je knez u svojoj nahiji. Narod ga je veoma poštovao, i za svašto pitao. I sami bezi turski: Vidajić, Rašid-beg, Tuzlagić, i drugi, cenili su u svačem njegovu pamet i znanje. Pesma veli da se i sam Kulin pobratimio s njim, uvažavajući njegovu veliku mudrost.

Godine 1806, porobe Turci Jadar i Podrinje, i silno roblje prevedu u Bosnu. Boleća duša kneza Ivanova zapišti od tuge videći da će se roblje rasprodati i razvesti po svem carstvu. Otide Kulinu, koji je nad tom vojskom bio starešina, i pogodi s njim da mu da otkup za roblje. Roblja je bilo 111 duša.³

Kulin mu ustupi sve roblje, ali Ivan jedva skupi polovinu otkupa, a za drugu pođe prositi po trgovcima. Tu ga sreća izneveri, i on, ne mogući izmiriti sav otkup, pobegne u Srbiju, i tu ostane da živi u velikoj sirotinji.

Posle drugog ustanka, Knez Miloš ga je bio postavio za člana šabačkog suda, a kad je onemoćao za tu službu, boravio je u dvoru kod vladike Maksima, gde se i upokojio, i zakopan je u šabačkom groblju.

Kad je umro, moglo mu je biti oko 70 godina. Pesma, jedina osvetnica za svaku nepravdu, jedina nagrada za dobra dela, završujući kazivanje o dobročinstvu kneza Ivana veli ovako:

"Ode roblje kud je kome drago,
"Blago Ivi i Ivinoj duši!
"I to Ivi niko ne pripozna,
"Ni Ivanu kogodi zahvali,
"A kamo li da Ivanu plati.
"Ivan ne će ni od koga plate,
"Ivanu će Hristos Gospod platit',
"Kada Iva bude na istini".

Ivanova slika ima u narodnom Muzeju u Beogradu.

Mladim čitaocima, rad kojih najviše i zbiramo ove, i ako oskudne podatke, svetujemo da ne propuste pročitati celu pesmu o tom: kako "Knez Ivan otkupljuje roblje od Turaka". Iz nje će videti da je narod srpski i u ono vreme, pored slavnih ljudi na bojnom nolju, imao i dobrotvora, kakvi su dika svakom vremenu i svakom narodu.

Ne manje je vredno pročitati Milutinovića pesmu: "Semberac ili vrlost i nadežda Bošnjaka", u "Т р о є б р а т с т в у", str. 39—72.

Milan Đ. Milićević

IVO SEMBERAC


Ono pokolenje koje bejaše "za pesmu stvoreno" i koje u početku devetnaestoga veka pregnu, posle mnogih proba i iskušenja, na krvav posao za slobodu naroda srpskoga, bogato vitezima od megdana, bogato umom i pameću — imalo je i primere neobične veličine duše i srca, a međ' njima se na prvom mestu nalazi čin Ivana Kneževića, kneza od Semberije — dela zvorničke nahije u Bosni — čoveka koji je srcem svojim potresao srce celoga naroda i izazvao pesme najdarovitijega pesnika među narodima, celoga Srpstva, i pesme prvih prosvećenih sinova njegovih.
 
Život u običnom smislu, ovoga čoveka nije prepun doživljaja romantičnih i čudnovatih. Život njegove duše — klasičan je.

Ivan je rođen u Dvorovima, a docnije je živeo u Popovu, selu bijeljinske nahije. U proleću života svoga već čuven s uma i poštenja, Ivan je u dvadesetoj godini mladosti bio knez od Semberije, voljen od naroda, cenjen od gospodara Turaka pa i od ponositog, pesmom opevanog, Kulin-Kapetana.
 
U jeku ratovanja za oslobođenje Srbije, oko 1807, Ivan pređe u Srbiju i postane vojvoda svojim dobeglim zemljacima, a kad se, docnije, stvari u Srbiji počeše sređivati Ivan je živeo u Šapcu kao član okružnoga suda i najposle se, u dubokoj starosti, odmaraše u dvoru šabačkoga vladike. Tu je umro u doba kad se u Srbiji razvijaše unutarnja borba, i sahranjen je u šabačkom groblju.
 
Ali čin Ivanov za poslednjih dana njegova knezovanja u Semberiji, u oči prelaska u Srbiju, odvojio je veličinom koja se ogleda u pobudama i iskrenošću koja ne tražaše nagrade i priznanja.
 
Godine 1806. Kulin Kapetan pređe Drinu i porobi Jadar i Podrinje pa se s robljem, koje se ceni različito: 111—303 duše, vrati u Bosnu. Plemenita se duša Ivanova prenu: na pisku bednoga roblja on se ne tešaše rečju: "robom ikad, grobom nikad". On roblje uteši — slobodom, koju mu darova a koju on plati skupo: osam hiljada rušpija tražaše za nj Kulin! "Od kud zlato raji!" Ivan ga nađe: dade sve — a pesnik kazuje da priloži i ikonu krsnoga imena svoga!

Različiti podaci različito kazuju — da je Ivan skupio, sam ne imajući dovoljno, novac i od drugih; da nije mogao sve ni skupiti, te je radi toga i prebegao u Srbiju sa, tada već oslobođenim, robljem — ali niko ne poriče Ivanu najčistije motive u duši njegovoj.
 
Pesnik Milutinović razdragano kliče:
 
Blago Ivi i Ivinoj duši! - - -
Ivanu će Hristos Gospod platit'
Kada Iva bude na istini!

IVAN KNEŽEVIĆ


Knez Ivo od Semberije, ili Knez prekodrinski, kako su ga zvali, rođen je u— kneževskoj porodici. Postao je knez po nasleđu već kad je imao 20 godina.

Bio je čovek plemenitog srca, o čemu svedoči sledeći događaj. U maju 1806. godine, u jadarsko selo Dobrić upao je Kulin-kapetan, pobio osamdesetak ljudi i odveo u zarobljeništvo oko 300 duša. Kad su prolazili preko Ivanove Kneževine, ovog je ganulo ono što je video i ponudio je da roblje otkupi i spase zle sudbine. Za otkup, Kulin-kapetan je tražio 8.000 rušpija i Ivanu je ostavio rok od tri dana da novac sakupi.

O količini prikupljenog novca postoje dve verzije. Po prvoj, koju zastupa Milan Đ. Milićević, Ivan je uspeo da sakupi onoliko novca koliko je bilo potrebno za otkup polovine roblja; po drugoj, kako predanje kaže, on je uspeo da prikupi celokupnu sumu, ali su ga Turci osumnjičili da je novac dobio od Karađorđa, iz ustaničke Srbije, što bi značilo direktnu saradnju sa ustanicima.

Bilo kako bilo, Ivan je prebegao u Srbiju. No, u Mačvi ga je uhvatio poznati harambaša Hajduk Stanko iz Crne Bare, koji ga je vodao po šumama kraj Drine sve dok se nije otkupio.

Nastanio se u Šapcu. Imao je kuću na Kamičku i stekao glas uglednog trgovca, a u Opštini je postao član Savetodavnog odbora. Posebno se posvetio zbrinjavanju velikog broja izbeglica, koje su, za vreme Ustanka, pritiskale Šabac. Koristeći veliku nenaseljenost, planski ih je naseljavao po krčevinama i ispasištima Mačve i Pocerine i duž Save, sve do Beograda. Zahvaljujući tome, nastala su nova sela: Majur, Jevremovac, Zasavica, Ravnje, itd.

U periodu posle 1809. godine, Knez prekodrinski je, iz neutvrđenih razloga, naglo osiromašio i živeo u oskudici.

Posle propasti Ustanka, kao i većina ostalih, Knez Ivo je prešao u Srem, bez igde ičega. Nastanio se u selu Grabovcima, više Zemuna. Tu je imao jedno kljuse i taljige i tako je zarađivao hleb sebi i svojima. U sećanjima nekih meštana ostao je zapamćen kao Stari gospodin sluga.

U Srbiju se vratio oko 1820. godine i ponovo se nastanio u Šapcu, gde ga je knez Miloš postavio za člana Šabačkog suda. Kada je, zbog starosti, postao nesposoban za tu službu, prešao je na konak kod šabačkog episkopa Maksima. Jedno vreme, odmah po osnivanju 1837. godine, radio je kao domaćin u Šabačkoj polugimnaziji. Iz ovog vremena potiče i njegov portret, rad poznatog slikara Georgija Bakalovića, koji se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.

Na konaku kod episkopa Maksima, Knez Ivo je ostao sve do svoje smrti, 12. jula 1840. godine. Uz skromnu svečanost, episkop Maksim ga je sahranio o svom trošku, na šabačkom groblju, kod današnjeg gradskog (velikog) parka.

[You must be registered and logged in to see this image.]


IVAN KNEŽEVIĆ, KNEZ OD SEMBERIJE

Današnju Semberiju ne možemo zamisliti bez Filipa Višnjića, proslavljenog narodnog pevača, jednog od srpskih Homera i Ivana Kneževića poznatijeg kao kneza prekodrinskog ili kneza od Semberije.
 
Knez Ivo rođen je u Popovima kraj Bjeljine 1760. godine. Sa dvadesetak godina, po nasleđu, već postaje obor-knez nad svih 12 sela bjeljinske nahije. Ivino prezime Knežević i mesto Dvorovi u kom je stanovao (mesto na putu Bjeljina-Međoš) nam govore o staroj kneževskoj porodici tog doba. Od tog mesta će kasnije nastati čitavo selo.
 
Zvanje obor-kneza je imalo jaku odgovornost. Ti ljudi nisu organizovali čajanke i balove, već su bili posrednici između Turaka i lokalnog življa, što se odnosilo na sva tekuća pitanja, a najviše na snabdevanje namirnicama i prikupljanje poreza. Posao našega kneza bio je izuzetno naporan za to vreme, jer je, i pored navedenog, skupljao sve što se može skupiti u hrani i novcu za braću preko Drine koja započinju ustanak. Da je bio veliki čovek opisuje sledeći događaj. U maju 1806. godine, u jadransko selo Dobrić, Kulin-kapetan upada u selo, ubija 80 ljudi, a 300 odvodi u ropstvo. Kad su prolazili preko Ivanove Kneževine, kneza je dirnuo ovaj događaj. On nudi otkup u zamenu za spas ovih ljudi. Kulin- kapetan je bio izričit i traži 8000 rušpija za otkup. Postoje dve verzije o prikupljanju novca. Prva, koju zastupa Milan Đ. Milićević, kaže da je knez sakupio polovinu, a druga da je ipak sakupio sve, ali da su ga Turci osumnjičili da je novac dobio od Karađorđa, što je značilo direktnu saradnju sa ustaničkom Srbijom.
 
Knez Ivan beži iz Semberije, ali ga hvata čuveni harambaša — hajduk Stanko iz Crne Bare. Nakon sopstvenog otkupljenja nastanjuje se u Šapcu. Stekavši glas uglednog trgovca, ulazi u sastav opštinskog savetodavnog odbora, a glavni posao mu je bila briga oko izbeglica, koji su nastanili prostore oko Šapca. Planski ih je naseljavao na nenaseljena područja Mačve i Pocerine, duž Save, čak do Beograda. Ovaj gest će biti veoma važan, jer će tako nastati nova sela poptu Majura, Jevremovca, Zasavice, Ravnja, itd..

Godine 1809, pred srpskom ofanzivom prema Bosni i Sandžaku, knez je naglo osiromašio iz neutvrđenih razloga. On se zajedno sa Filipom Višnjićem povlači iz tadašnje Srbije preko Drine. Kako je kraj ustanka odmicao Knez opet menja mesto prebivališta. Bez igde ičega nstanjuje se u selu Grabovci kod Zemuna. Od bogatog trgovca stanovništvo Grabovaca zapamtiće ga kao starog slugu koji se muči i radi da pruži osnovno svojoj porodici.
 
U Šabac se vraća opet oko 1820. godine i novi gospodar, knez Miloš Obrenović, ga postavlja za člana Šabačkog suda. Zbog starosti i nemogućnosti da obavlja svoj posao odlazi na konak kod šabačkog episkopa Maksima. Kratko je radio i kao domaćin u Šabačkoj polugimnaziji, odmah nakon njenog osnivanja 1837. godine. Umro je 1840. godine, a episkom Maksim ga sahranjuje o svom trošku na gradskom groblju, kod današnjeg gradskog parka u Šapcu.
 
Umetnička zaostavština priređena u njegovu čast je bogata. Filip Višnjić ga je opevao u pesmi "Knez Ivan Knežević", koja sadrži i istorijski uvod napisan od strane Vuka Stefanovića Karadžića. Branislav Nušić mu je napisao tragediju "Knez Ivo od Semberije", od koje će kasnije nastati i istoimena opera Isidora Bajića. Njegov portret, oslikan 1937. godine, rad poznatog slikara Georgija Bakalovića, danas se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu. Sa Filipom Višnjićem nalazi se na grbu današnjeg Grada Bjeljine.

Nemanja Lj. Jovanović | 09.01.2013. |el. magazin za kulturu i obrazovanje

LIJA SRDANOVIĆ SRDAN


Rođen je u Mačvanskom Prnjavoru. Bio je odvažan i hrabar seljak, dobar domaćin i član jake seoske zadruge. Vojevao je u družini Stojana Čupića, "Zmaja od Noćaja," u kojoj je bio buljubaša. Prve sukobe je imao sa lešničkim Turcima, a posle je bio u svim bojevima "s ovu i s onu stranu Drine." Važio je za junaka koga zrno ne bije. [...]

Posle propasti na Ravnju Ilija je prešao u Srem i živeo u selu Platičevu. Kad je izbio Drugi srpski ustanak, on se odmah bez poziva vratio i sa Simom Katićem, Nikolom Smiljanićem i Markom Štitarcem podiže Mačvane. Po okončanju ustanka bio je lokalni vojni starešina.

Umro je 1835. godine u 65. godini života. Ukopan je na groblju u Prnjavoru.

Bogdan Sekendek

Bogdan Sekendek Prvi srpski ustanak u Podrinju & najpoznatiji ustanici

ILIJA SRDAN


Ilija je slika sa svim suprotna slici Zeke Buljubaše. U Zeke nema nigde ništa, nego se on bori za sav svoj narod, i za milu slobodu, a u Ilije puna kuća naroda, zadruga golema, dom bogat, dosta svašta, — samo slobode nema. Onaj traži da izvojuje slobodu, pa nek se njom koristi ko hoće i može, a ovaj svojoj deci, svojoj braći, svome imanju traži zaštite, traži uslova za razvitak i za napredovanje.

Oba služe ipak jednoj velikoj ideji, i oba se bore kao pravi junaci.   

Srdan je počeo zajedno sa Stojanom Čupićem mešati se u srpski ustanak. Prve je sukobe imao s lešnjičkim Turcima, a posle je bio u svim bojevima s ovu i s onu stranu Drine. Kao junak, bio je ugled svoj družini svojoj, a uz to se držalo da je osobito sretan, jer se nikad nije ranio ni u jednom boju.

Evo kako pesma govori o njemu:

"Neka bude svekolika kavga
Na onoga Srdana Iliju,   
I nek bude sreća Srdanova....
Na Loznicu kada potekoše
Najnaprijed Srdane Ilija,
I pred njime Purko barjaktaru;
On pješice svilen barjak nosi,
Barjak nosi, vojsci kalauzi,
A Ilija za njim na đogatu,
Najpre Turci viđeše Iliju
Na Iliju oganj oboriše,
Al' Ilija uspregnuti ne hće.
Već podviknu k'o da pije vino,
Pa na Turke juriš učinio."

I u drugom ustanku, 1815, Srdan je mnogo radio da se dignu Pocerina i Mačva; ta njegova radnja pokazuje ga kao pravog patriota, i još kao čoveka koji proviđa na daleko, koji poznaje šta od šta biva. I ono što biva s njim i njegovim ukućanima u početku ustanka od godine 1815, govori u prilog novoj verziji o žalosnom kraju Čupićeva života.¹

Videći da narodu nema osvitka boljega dnevi bez nove borbe, Srdan je leteo od sela do sela i tražio pristalile na nov ustanak 1815. Ali sve uzalud: niko ne će ni glave da okrene. U nevolji svojoj, on dođe popu Jovanu Milenkoviću, u selo Ribare, ali pop, kad čuje šta Srdan misli, poviče:

— Nosi krv iz moje kuće, ne robi me i ne kolji! S duše mi se tornjaj; puna mi je kuća tuđih ljudi, sve poslenika, pa te može ko videti, te ćemo oba propasti.... Vi upropastiste sebe, pa hoćete i nas! Svoju si kuću sam raskućio i takim poslom razorio i zatrvo, pa hoćeš još da i ja moju? Uklanjaj se, velim ti, dok nije bilo i drugojače.²"

Eto kako predsretaju braća rodoljubive namere Srdanove. I ovo je još sveštenik, vođ prostome svetu, onaj koji traži pravo — da duše rukovodi!

Ne gledajući na sve to ledeno odbijanje, Srdan je verovao u životnu silu misli o ustanku, i nije se prevario. Danas rug stida pada na one koji su bili mudri, a slava kiti imena onih drskih sinova, koji su onda sretani prezrenjem i osuđivanjem.

Videvši, pored svih tih nesreća, oslobođenu svoju postojbinu od Turaka, on se smirio kod svoje dobre i imućne kuće, i tu zadovoljan umrvo 1835, u 65 godini života svoga. Ukopan je u oište groblje sela Prnjavora.

Srdan je bio čovek visok, krupan, crnomanjast, dugih okoštih obraza, a brkova srednjih i uglednih. I sama ličnost njegova bila je nekako mila narodnome pevcu.

Milan Đ. Milićević

Spomenik Boju na Ravnju (1813) u kome su ostavili svoje živote znameniti srpski junaci Zeka Buljubaša i njegovi "golaći", delo kamenoresca Milana Najmana, podignut je 1926. godine u centru sela Ravnja. [Ljiljana Grčić, dipl. geograf, Beograd]

Na spomeniku piše:

                                                                               Za junačka vaša dela,
                                                                               Vasiona znade cela!
                                                                               Kosti su vam rasejane,
                                                                               Al s' pobedom uveličane!
                                                                               Spomen borbe za slobodu,
                                                                               Nek imena vaša budu!

                                                                               Spomen podižu zahvalni Ravnjanci, godine 1926.

* * *

"Zeka Buljubaša, bio je stanovnik Crne Bare, a doselio se iz Bosanske Dubice sa dva brata i bio je oženjen. Ime mu je bilo Krsto, a prezivao se Selaković. Kada je poginuo na Ravnju 1813, ostavio je iza sebe dve kćeri koje su se obe udale u Crnu Baru i imaju svoje potomstvo".
[piše: Zoran Milošević, Српско наслеђе — istorijske sveske broj 11, novembar 1998]

* * *

O BOJU NA RAVNJU "Boj se bio 17 dana bez prestanka. Tu su Srbi takvu vatru izeli i takvu muku imali, kakva dotad nije bila ni na jednom kraju Srbije...
I Turčin provali u šanac i postrada srpska vojska, ali izgibe i Turaka kojima se ni broja ne zna...
I tu pogibe hrabrih junaka, kakvih više majka neće roditi..." [Milan Đ. Milićević]

JOVO GLIGORIJEVIĆ — ZEKA BULJUBAŠA


Pod imenom Jovo Gligorijević, Zeka je rođen u Novoj Varoši, u Nahiji sjeničkoj, ali godina njegovog rođenja nije utvrđena. Došao je u Srbiju u vreme Karađorđa i odmah se pridružio ustanicima, pre svega grupi koja je bila pod ravnanjem i komandom Stojana Čupića — Zmaja od Noćaja. Docnije mu je povereno da čuva granicu na Drini od Turaka i on se smestio u Parašnici, u ataru mačvanskog sela Crna Bara. Oko sebe je okupio "gole sinove" kojih je, prema potrebi, bilo od 50 do 200. Bili su to "sve sami bećari, ljudi bez kuće i porodice, ... u početku i goli i bosi, ali su oni docnije bivali odeveni sve u čohu i zlato, a okićeni najlepšim oružjem". Vični borbama i vešti sa oružjem, u mnogobrojnim okršajima sa Turcima zadobijali su bogat ratni plen i postajali imućni ljudi.

Zahvaljujući podacima zabeleženim i otrgnutim od zaborava (Podrinske novine, 1906), povodom obeležavanja stogodišnjice Mišarske bitke, u mogućnosti smo da navedemo neka imena Zekinih "golaća": Ilija iz Đulbeša u Bosni, Ignjatije Bjelić, Marinko Sićić, Mića i Vasilj Šumanac iz Crne Bare, Ostoja Pušibrk i Živan Čonjaga iz Salaša Crnobarskog, Jovan Lacković i Jovan Ninković iz Klenja, Mijailo Kara iz Slepčevića, Mijailo Šiša iz Belotića, Mijailo Ković iz Bogatića, Stepan Gadžulić i Stevan Kačkić iz Noćaja, Luka iz Tabanovića i Nenad iz Dvorova u Bosni. Imena mnogih drugih izgubiše se u zaboravu.

Zeka je imao naročitu sposobnost da dozna turske tajne i planove i zbog toga je često prelazio preko Drine, u Bosnu. Bio je to čovek neobične telesne snage i krupnog glasa, a naravi vesele. Odlikovao se razboritošću u prosuđivanju, domišljatošću u kritičnim situacijama i velikim ličnim junaštvom. Vojvoda Pop Luka Lazarević, tražeći njegovu pomoć u odbrani Loznice krajem jula 1809. godine, ovako mu se obraća:

Goli sine, Buljubaša Zeko!
Ded' ustani i golaće kreni!
Da si brzo u Lešnici bjeloj,
Loznica nam u nevolji cvili!

A praveći raspored za napad na Turke kod Loznice, ovako mu zbori:

Goli sine, Zeko Buljubašo!
Dobro čuvaj brda i Gučevo,
Uteći će u planinu Turci.

Iz prepiske, protokolisane u Karađorđevom delovodniku, saznajemo da je, 28. juna 1813. godine, Stojanu Čupiću bilo izdato naređenje da podigne šarampov kod Rače, u koji će biti smešten Zeka sa svojim golaćima i jednim topom.

Na iskraju leta 1813. godine, jaka turska vojska je svom silinom pritisla Srbiju i osvojila, jedan za drugim, utvrđene ustaničke šančeve. Pali su Lešnica i Loznica, a presudni boj se odigrao na Ravnju. Po Karađorđevom naređenju, na uskom zemljouzu koji se desnim krilom naslanjao na Savu, a levim na Zasavicu, podignut je šanac, koji je bio snabdeven dovoljnom količinom hrane i municije za dugotrajniju opsadu. Ustanici su smatrali da će tu uspeti da zaustave tursko nadiranje, dok im ostale jedinice ne priteknu u pomoć. U šarampovu se nalazilo preko 3.000 ustanika, među njima i golaći Zeke Buljubaše, koji su se odlikovali umešnošću i veštinom stečenim u mnogobrojnim okršajima sa Turcima. Dodatno samopouzdanje ustanicima je ulivao jedan veliki top.

Turci su uporno napadali šanac. Konjica je dopirala do samog grudobrana, ali je odatle odbijana odlučnim plotunima ustanika. Ni juriši konjice, ni snažna, paljba artiljerije, čak ni prokopavanje krivudavih rovova do samog ustaničkog šarampova — ništa nije moglo slomiti otpor ustanika. Tada su Turci, od klada i pruća, napravili primitivni pontonski most preko Zasavice, preko njega prebacili jedan top i počeli tući ustanike sa boka. Ustanici su na brzinu podigli nasip koji ih je štitio od bočne vatre i nastavili da pružaju otpor.

Onda su nastupile kiše koje su nakvasile zemljište, napunile šanac vodom i ovlažile barut. Očekivana pomoć sa Cera nikako nije stizala. U šatoru Stojana Čupića starešine su se okupile na većanje i donele odluku da šanac napuste. Tome se energično suprostavio jedino Zeka Buljubaša, izjavljujući da Turci mogu dalje prodreti samo preko njega mrtvog.

Posle očajničke borbe, turska vojska je konačno razbila ustanike i prisilila ih da se, u velikom neredu, povuku iz šanca. Po pričanju Živana Simića, savremenika boja na Ravnju, "ko nije utekao u Nemačku i u adu, i ko nije preplivao Zasavicu, svi su (do 3.000) pali od Turaka, ili podavili se..." Videći stradanje svoje braće, Zeka sa svojim golaćima načini poslednji lanac odbrane. Po cenu svojih života čuvali su odstupnicu ustanicima koji su uzmicali. Uveren da se gasi "sveća srpske slobode", Zeka i njegovi goli sinovi nisu mislili o sopstveno izbavljenju. Dok je bilo baruta, zaustavljali su Turke puškama "iza nekih fatova", a onda, "pomenuv Boga i svoj narod, juriše s golim noževima u Turke, i tu, sekući, budu isečeni svi do jednog"...

Branko Šašić

Branko Šašić | ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI | Štampa "Dragan Srnić" |

ZEKA BULJUBAŠA


STAREŠINA GOLIH SINOVA

Zeka je rođen u Novoj Varoši, u nahiji seničkoj. Došao je u Srbiju u vreme Karađorđeva ustanka, i nahodio se uza Stojana Čupića. Docnije je bilo određeno da čuva drinsku granicu od Turaka, i on se smestio u Parašnici, u ataru crnobarskom, i tu pribrao Golih sinova kad 50, kad 100, a kad kad i 200.

Zekini su se vojnici zvali "Goli sinovi" za to što su bili sve sami bećari, ljudi bez kuća i porodica, pa naravno u početku i goli i bosi, ali su oni docnije bivali odeveni sve u čohu i zlato, a okićeni najlepšim oružjem.

Zeka je naročito bio lak da dozna, i često da pomete turske vojske onamo preko Drine, ali i u velikim sukobima on je svakad uzimao na se deo junačke zajednice, i svakad se odlikovao ličnim junaštvom i mudrim rasporedom.

Njemu Luka ovako piše :

"Goli sine, buljubaša Zeko!
Ded' ustani i golaće kreni!
Da si brzo u Lešnici bjeloj,
Loznica nam u nevolji cvili!"

Dalje u rasporedu za napad na Turke kod Loznice, veli mu:

"Goli sine, Zeko Buljubaša!
Dobro čuvaj brda i Gučevo,
Uteći će u planinu Turci."

Kad je 1813 sila turska, pod vezirom Derendelijom, nagrnula ispreko Drine na Srbiju, Srbi su načinili šanac na selu Ravnju, na onom zemljouzu između Zasavice i Save, i tu su mislili da ustave tursku silu, dok joj druga srpska vojska ne bi ozgo udarila sleđa, te da tako suzbiju Turke i vrate ih u Bosnu.

Ova se nada ne ispuni, nego naprotiv ova turska vojska razbije Srbe i natera da se povuku iz šanca, i to u velikom neredu. Videći tu pogibiju braće svoje, Zeko, sa svojim golim sinovima, načini najstražnji lanac, te stane zaklanjati Srbe koji se povlače, a uzbijati Turke koji napadaju. Time je mnogima obezbedio uzmicanje, a sebi i društvu svom kupio pravo na nesamrtno ime. Uveren da se već sprema da utuli sveća srpske slobode, Zeka sa svojim golim sinovima nije ni mislio o svom izbavljenju. Dok je trajalo baruta, ustavljali su Turke puškama, a kad toga nestane, oni povade noževe svoje, još po jednom pogledaju na naoblačeno nebo nad Srbijom, osvrnu se na lepe ravni mačvanske, pa pomenuv Boga i svoj narod, juriše s golim noževima u Turke, i tu, sekući, budu isečeni svi do jednog!

Eto tako je ****** niz svojih junačkih dela "Goli Sin Zeka Buljubaša."

Zeka je bio čovek šišakav, glavat, neobične telesne snage, dugih obraza, krupnog glasa, smeđe kose; naravi je bio vesele; u suđenju razborit. Kad je noginuo, nije mu bilo više od 45 godina.

Bog da prosti i njega i sve njegove junačke drugove!

Milan Đ. Milićević

Milan Đ. Milićević Kneževina Srbija |

DOJADIO TURSKI ZULUM

Zeka Buljubaša je ostavio splavarenje i pridružio se Stojanu Čupiću u borbi protiv ljutih Osmanlija.

ZEKA Buljbaša — Jovan Gligorijević je rođen 1785. godine u Sjenici u Starom Vlahu.

Potiče iz siromašne porodice srpskog seljaka u kojoj su, pored njega, bili još dva brata i tri sestre. Imao je upadljivo zelene oči, zbog čega su ga roditelji i okolina prozvali Zeka. Kasnije, kad je u Prvom srpskom ustanku postao i ustanički buljubaša, postao je poznat u srpskom narodu i njegovoj istoriji kao Zeka Buljubaša.

Kao dete siromašnih roditelja posluživao je u manastiru, gde je naučio da čita i piše. Zatim je služio kod turskih i srpskih trgovaca, gde je dobro naučio i jahanje konja, rukovanje oružjem i snalaženje u bespućima, kao i turski govor.

SUKOBI SA TURCIMA

Teško je podnosio turske zulume i zbog toga je dolazio u sukobe sa njima. Zbog toga je promenio mesto boravka i nastanio se u Višegradu. Službovao je kod jednog viđenijeg trgovca građom, koji je otkupljivao balvane, spuštao ih splavovima niz Drinu do Bosanske Rače i Sremske Mitrovice i tu prodavao.

U splavarenju Zeka je našao sebe, dobro naučio da pliva, roni i savlađuje ćudi ove brze i plahovite reke. Često splavareći, dobro je upoznao i svaki delić reke posebno njene gazove, obale, ali i pribežne terene, što mu je bilo od velike koristi u toku njegovog četovanja na Drini u burnim godinama Prvog srpskog ustanka.

Zekaje dobro upoznao težak i ropski život srpskog seljaka, tursko nasilje nad njima, slušao priče o srpskim hajducima i priželjkivao da se i on uključi u tu borbu. Zato se i posebno obradovao vestima o Karađorđevom ustanku u Šumadiji i širenju tog plamena po čitavoj Srbiji, od Drine do Timoka.

Čuvši da su se na Drini u Mačvi pojavili ustanici Stojana Čupića koji je veoma uspešno suzbijao turske pljačke iz Bosne i čuvao oslobođenu teritoriju, Zeka se, umesto u Sremskoj Mitrovici, sa gazdom pozdravio u Bosanskoj Rači, najavivši odlazak među srpske ustanike.

MEĐU USTANICIMA

Stojana Čupića je, posle oslobađanja Šapca, kao najboljeg poznavaoca staza i bogaza između Drine i Šapca, poslao na Drinu Jakov Nenadović, da zatvara puteve od ove reke ka Šapcu. On je razmestio svoje straže pokraj Drine, po njenim vrbacima i uvalama na širokom području, od uliva Drine do Žičkog potoka. Sedište je često menjao: Parašnica, noćajski Salaš, Bogatić...

Zeka je sa drugom preplivao Drinu. Krenuli su u dubinu Mačve, ali su ih zaustavila dva čoveka sa uperenim puškama i pitali gde idu. Odgovorio je da su Srbi kojima je dodijao turski zulum i da su pošli u Srbiju da se zajedno sa svojom braćom bore protiv Turaka. Raspitivali su se za Stojana Čupića i molili da ih njemu sprovedu. Straža je bila Čupićeva, pa su im predali kubure i handžare koje su nosili u torbama. Krenuli su u Parašnicu ka Čupiću.

Stojan ih je lepo primio i, posle dužeg ispitivanja, stekavši utisak da se radi o snažnim, rodoljubivim i plemenitim Srbima, prihvatio ih među svoje momke. On je imao običaj da proveri kondiciju i znanje u rukovanju sa oružjem novopridošlih momaka, pa ih je, kada se uverio da oni dobro rukuju puškom, kuburom i handžarom, rasporedio u jednu od svojih četa koja je čuvala Drinu nasuprot Bosanskoj Rači.

Prijem među Stojanovim momcima je bio izvanredan. Svi su bili mladi, dobro naoružani i odeveni. Poticali su uglavnom iz okolnih mačvanskih sela i bili dobri poznavaoci terena, ali je među njima bilo i ljudi iz Semberije, Srema, pa ček i Hercegovine. Vladalo je veliko drugarstvo i međusobno poštovanje, delili su sve što su imali. Zeka je raspoređen u desetinu bivšeg hajduka iz Crne Bare Dragoja.
Čete su bile dobro obezbeđene od drinskog i savskog pravca stražama i zasedama. Uz to, Stojan je, kao bivši trgovac, razvio i veoma dobru obaveštajnu mrežu među prekodrinskim srpskim seljacima i Srbima u Sremu, pa su se svakodnevno kod njega slivali dragoceni podaci.

Posedovanjem drinske obale i razvijenim obaveštajnim radom, Stojan je veoma uspešno čuvao oslobođenu teritoriju Mačve sa zapadne strane, dok je Kitoške prolaze u to vreme čuvao prota Nikola Smiljanić sa svojim momcima. U sklopu ovog obezbeđenja je i Zeka sa drugovima, raspoređen po smenama, čuvao drinske obale.

ŽIVI BEDEM

U istoriji Prvog srpskog ustanka posebno mesto zauzimaju Zeka Buljubaša i njegovi golaći, koji su danonoćno čuvali srpsku granicu na Drini, potpomagali srpskim ustanicima u svim važnijim bojevima sa Turcima u Podrinju i Mačvi i njihovim ofanzivama u Bosni. Svi su hrabro izginuli štiteći odstupnicu ustaničke vojske sa Ravnja.

Piše: Dr Miladin Stevanović | 23.12.2003. |

III DEO: BESMRTNIK


DIVOVI

...Uputila se u trku konjica turska pravo k šancu...

Najedanput sve poleže po crnoj zemlji i zavlada tajac. Čuo se samo topot što je zemlju potresao i cakat oroza na puškama...

Ništa skuplje i ništa jevtinije od glave čovečje. I kruške kad treseš milostiviji si nego u boju... To je padalo kao snoplje; svaki pucanj nosio je po jedan život... Kroz onaj lom razlegala se zapevka i vrisak konjski. Jarko sunce, koje tek što beše obasjalo, zavi se tamnim plaštom, kroz koji ne mogoše probiti sjajni zraci...

Ali se opet tuklo. Starešine turske golim sabljama nagoniše svoje ljude u borbu... A ovi u šancu sve oduševljeniji...

Stanko je jurio tamo-amo i tukao. Zeka, prav kao bor, čisto popevaše od radosti što njegova nejaka četica takav lom gradi. Zavrzan je pravio šale i sa živim i sa mrtvim. Ivanko mu reče:

— Grehota je podsmevati se mrtvacu!...
— A šta smo mi? — pitaše on onako uzgred, pa, ne tražeći odgovora, iđaše dalje od jednog do drugog.

Deva je sedeo mirno i pucao. Nijedan ribić na njemu nije zaigrao. On beše hladan kao da pokiva kamen u svojoj vodenici...

Tri puta jurišaše Turci, i tri puta ih odbiše... Glasno se smejao Zavrzan kad ugleda da se povijaju njihovi redovi.

— Zeko!... Još ćeš ih zavitlati u Bosnu!... I ko zna što bi učinila ova šaka sokolova da beše baruta; ali baruta nestade.

Turci baš u taj mah jurnuše četvrti put.

— Nema baruta!... Da jurišamo! — viče Zavrzan.

I skoro da se reše, ali se diže Deva i reče:

— Ne.
— Pa šta ćemo? — upitaše.
— I jurišaćemo!... Ali najpre da učinimo sve. Neka pođu nekoliko za mnom...
— Šta li je sad smislio? — pitaše Stanko Zeku.
— Mora da je nešto pametno — reče Zeka.

Pa zapovedi nekolicini te pođoše za Devom.

— Pritegnite vi malo!... — reče Deva.

Ode. I za nekoliko trenutaka vrati se. Svaki je nosio po dve košnice u rukama...

Glasan smeh pozdravi ga.

A on dokopa košnicu i stade uz sami bedem.

— Puštajte Turke bliže! — reče tiho.

Za nekoliko trenutaka utišaše se oni u šancu. Turci halaknuše i jurnuše... Konji se propinjahu da uskoče u šanac...

U taj mah pade nekoliko košnica među njih.

I nasta nov lom... Razljućene pčele činiše svoje. To behu tek neprijatelji, što goniše i konje i junake u vale savske i zasavičke...

Kad se to načini, Deva pogleda u Zeku pa reče:

— Sad možeš otvoriti kapiju...
— To i hoću!... Nego, braćo, da se još jedanput alalimo! — reče Zeka.

I izljubiše se kao da će u svatove.

— Ja govorim braći i junacima... Hoćemo li da izginemo?
— Do jednog! — povikaše.
— Onda — evo!...

I otvori kapiju, pa jurnuše s golim noževima među Turke... I izgubiše se u turskim redovima... Čulo se samo dovikivanje:

— Ha!... Ne daj!... Drž̓ onog tamo!... Zbogom braćo... osvetite me!...

I susretahu se u ljutom boju.

— Junački, Devo! — dovikuje Zavrzan. — Ala Stanko džumbusa!... Gledaj Zeku šta čini! Ej, veseli Klempo, zar izgubi glavu?... Ček da te bar ja osvetim!...

I mlatnu Turčina što oseče glavu Klempi, ali udarac što ga iza leđa dobi obori i njega!... Umuknuše usta koja su veselila držinu...

— Pogibe Zavrzan! — viknu Stanko Zeki. — Juriš tamo!

I upade u najgušće redove. Otuda se vrati s prebijenim nožem...

Ali družina sve manja. Ostalo ih desetak, i to bez oružja. Tukli su se puškama kao vrljikama. U najvećem očajanju Stanko pogleda u nebo. Pogled mu pade na sadevene hvatove, što ih preko Save prenosiše na nekoliko dana pred borbu. Njemu senu kroz glavu:

— Pobratime!... Evo nam oružja!...

I u trenutku svaki držaše po jednu cepanicu u rukama...

I složno učiniše još jedan juriš. Još jednom prsnuše mozgovi, pa se sve utiša...

I Turci provališe Ravnje...

Šumi Sava i svojim šumorom priča priče o junacima... Ćuti Zasavica kao stari grešnik od koga ne možeš rečce iščupati; i njeni vivci kao i njene ribe — nemi su. Ali stoji neko što remeti istoriju, što joj ništi najsjajnije primere, što je odskočio od sviju i stao u red Termopila. To je šanac na Ravnju. Kao seda starina, on je obrastao u trnje i korov; ali je još ponosit te dere nebesa...

Janko Veselinović
 
Odlomak iz romana Janka Veselinovića "Hajduk Stanko"| RAD | Beograd, 1986.



[You must be registered and logged in to see this image.]


Boj na Ravnju
rad slikara Mladena Josića (1897—1972)
ulje na platnu
Istorijski muzej Srbije

OVAN TOMIĆ BELOV


Kapetan Jovan Belov rođen je u Donjem Crniljevu. Istakao se u mnogim bojevima kao pravi junak. To se odnosi na borbe u Jelenči, Mišaru i Lešnici. O Boju na Jelenči govore prota Mateja i Karađorđev buljubaša Petar Jokić. Evo šta ovaj drugi kaže: "Na Jelenči selu, Turci opkolili Karađorđa i sve nas, i lepo hoće sve da nas iseku. Pred noć udari Jovan Belov s 50 momaka ubi Ćurtoglića, turskog zapovednika, uzme mu mač, uđe k'nama u šanac i sve nas izbavi." U Boju na Mišaru Belov je zaplenio par Kulinovih kubura, koje su se docnije dugo nalazile u njegovoj porodici. U Lešnici u jednom boju van šanca veštim manevrom svoga konja, kojem je Turčin presekao pola vrata, Tomić je nadmudrio i posekao Turčina.

Nikada se nije hteo prihvatiti neke vlasti u narodu, već je u bojevanju dobijao komandu nad ponekom jedinicom ustanika. Međutim, njegovo junaštvo i njegovu pamet veoma su cenili ustanici, a naročito pop Luka Lazarević koji ga je odredio za svog zamenika, ako pogine. Belov je poginuo u šancu na Golom brdu više Lešnice. Zgodi ga Turčin sa jedne trešnje kada je ovaj izdavao vojnicima barut. Stigao je samo da kaže: "Braćo, što mogoh, ja pomogoh, ne dajte se!" Zatim je skupio smotuljak sena, legao na njega i nasmejan izdahnuo.

Danas na Belova podseća spomen ploča na zvoniku crkve u Donjem Crniljevu koja je postavljena prilikom svečanosti 2009. godine od strane Opštine Koceljeve, MZ Donje Crniljevo i Zadužbinskog društva "Prvi srpski ustanak" Mišar.

Na nekadašnjem imanju Jovana Belova postoji kameni beleg koji govori o njegovoj smrti. Autoru ovih redova taj beleg pokazao je Ljubiša Tomić, jedan od njegovih potomaka, nastavnik fizičkog vaspitanja u penziji (novembra 2011).

Bogdan Sekendek

Bogdan Sekendek Prvi srpski ustanak u Podrinju & najpoznatiji ustanici

JOVAN TOMIĆ BELOV


IZ SELA CRNILJEVA

Jovan Belov odlikovao se u mnogo bojeva kao pravi junak, naročito na Mišaru, gde kažu da je dobio par kulinovih pištolja, koji se i sad nahode u njegove porodice. "Jednom, u Jelenči, priča pokojni Jokić, opkolili Turci Karađorđa i sve nas (vojsku njegovu), i hoće da iseku. Pred noć udari Jovan Belov, sa 50 momaka, ubi Ćurtoglića, turskog zapovednika, uze mu mač, uđe u šanac, i sve nas izbavi."

U Lešnici, u jednom boju van šanca, sudari se Belov s Turčinom koji ga htede poseći, a kad se on vine na stranu, Turčin mu udari konja sabljom po vratu. Belov brže pritegne konju dizgine, mane sabljom, odseče Turčinu glavu, istera svoga konja na šanac, pa skoči sa sedla i pusti dizgine, tada vrat u konja klone, jer je bio upola presečen, i konj se stropošta mrtav na zemlju!..

Jovan Belov nije hteo primati se nikad nikakve vlasti u narodu; samo je u bojevima dobijao komandu nad po nekim odeljenjem vojske, i tukao se. Ali se njegova pamet i njegovo junaštvo toliko cenilo da je on bio namenjen za komendata na Lukino mesto, ako bi Luka poginuo.¹

Jovan je poginuo u šancu na Golom Brdu više Lešnice. Kad je razdavao vojnicima barut, s neke trešnje zgodi ga Turčin baš u kotalac i ubije čelikom, jer se držalo da ga olovo ne bije. Padajući od krvničke puške, Belov je rekao vojnicima: "Braćo, što mogoh, ja pomogoh; ne dajte se!"

Zatim je skupio "omutak" sena, kako veli Milutinović, metnuo sebi pod glavu, i nasmejan izdahnuo. Milutinović mu je posvetio krasnu pesmu u "Srbijanci" (knj. III, str. 78—87).

Slava neka je tako svetlom junačkom imenu!

Milan Đ. Milićević

Njegovi su živeli u Šopićima. Otac Petar i deda Apostol poginuli su u Kočinoj krajini. Majka se sa sinom sklonila ispred Turaka u Srem, ali u njemu nije dugo ostala već se vratila u Srbiju i nastanila u selu Mislođin, u Beogradskoj nahiji.

Mirko je izučio terzijski zanat u Valjevu i Beogradu. Zanat je solidno savladao čim je dospeo da radi ćurak za čuvenog dahiju Aganliju, u radnji Mehmeda terzije, u Beogradu. Odbio je gazdinu ponudu da pređe u islamsku veru, što je bio uslov da se oženi jednom od dve njegove kćeri. Baveći se ovim poslom vid mu je jako oslabio.

Ustanicima se pridružio tek 1805, pošto je jedva uspeo da se izvuče iz Beograda, kao kalfa u pratnji Gušanca, kad je ovaj odlazio na sastanak sa Karađorđem. Priključio se bećarima i u njihovim redovima ostao sve do kraja Prvog ustanka. Učestvovao je u mnogim bitkama, na Karanovcu, Smederevu, Užicu, Malajnici, Drini, Paraćinu (1805). Od svih bitaka u kojima je učestvovao najznačajnije je oslobođenje Beograda. Bio je u grupi od pet najhrabrijih boraca koji su sa Kondom-bimbašom otvorili Sava-kapiju (1806). Prilikom oslobađanja beogradske varoši postarao se da poštedi život svom gazdi, terziji Mehmedu.

Nije stekao nijedan čin niti bilo kakvo zvanje, iako se tokom celog Prvog ustanka odlikovao hrabrošću. O njegovoj neustrašivosti rečito svedoči njegovih sedam rana i podatak da je pod njim stradalo deset konja. Posle propasti Prvog ustanka otišao je u Beč da leči rane. Učestvovao je u Drugom srpskom ustanku i odlikovao se u bojevima na Liparu, Čačku i Dublju. Posle sporazuma kneza Miloša i Marašli Ali-paše nastanio se u Beogradu, ali je neko vreme živeo i u Obrenovcu, gde je držao mehanu. Knez Miloš primio ga je u službu i poverio mu sakupljanje harača i poreza. Potom je bio đumrugdžija u Višnjici. Pošto je penzionisan, živeo je jedno vreme u kući kneza Aleksandra Karađorđevića i nije plaćao kvartir.

Učestvovao je na proslavi pedesetogodišnjice Drugog srpskog ustanka u Topčideru (1865), kojom prilikom ga je knez Mihailo odlikovao Takovskim krstom. Crnogorski knjaz dodelio mu je zlatnu medalju Obilić.

Dodatak imenu — Uzun, dobio je zbog visokog rasta. Sahranjen je pored crkve Svetog Marka u Paliluli.


LITERATURA: Milan Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba, Beograd 1888; Vuk Stef. Karadžić, Istorijski spisi, II, Beograd 1969.

Radoš Ljušić
Odabrane biografije (tom I—IV) |
Uzun Mirko, portret
Uroš Knežević, ulje na platnu, Narodni muzej

UZUN MIRKO APOSTOLOVIĆ


Kao za mnoge ličnosti rođene u 18. veku tako i za Mirka Apostolovića ne postoje pouzdani podaci o porodičnom poreklu i godini rođenja. U spisima Vuka Karadžića i Milana Milićevića, koji su sastavili kratke Uzun-Mirkove biografije sredinom i u drugoj polovini 19. veka, podaci su protivurečni. Izvesno je da Mirko Apostlović rođen u Smrdljikovcu, selu u Rudničkoj nahiji oko 1782. godine. Odakle, kada i zbog čega su Mirkovi preci došli baš u to mesto u izvorima ne nalazimo podrobnijih podataka. Prema Vuku Karadžiću, Mirkov otac Apostul Petrović, ili Birčević je "stari Piper". Međutim, zbog drugog prezimena, posumnjao je da nije poreklom iz Birča, oblasti u istočnoj Bosni, pa je to pitanje ostavio otvorenim. Milan Đ. Milićević, međutim, tvrdi da se Mirkov otac Petar Apostolović iz Pipera preselio u Smrdljikovac gde je Mirko rođen. Dakle, na osnovu ovih spisa ne možemo pouzdano utvrditi ni ime Mirkovog oca: Apostul Petrović ili Petar Apostolović. Običaj preuzimanja prezimena prema očevom imenu upućuje na to da poverenje poklonom Vuku Karadžiću, ali isto tako, nisu retki slučajevi da su se prezimena ustaljivala i prema nekom daljem pretku. Vuk Karadžić navodi još i to da je Uzun-Mirkova porodica pre nastanjivanja u Rudničkoj nahiji jedno vreme živela u Šopićima u Beogradskoj nahiji.¹
 
Kada je izbio austrijsko-turski rat 1788. poznatiji kod nas kao Kočina krajina, Mirkovi otac i deda uključili su se u frajkor. U ratu su obojica poginula. Zbog turskog nasilja koje je pratilo ponovnu tursku okupaciju Srbije, sa majkom živeo je u izbeglištvu u Sremu, odakle se u Srbiju vratio posle smirivanja stanja. Tada su se nastanili u Mislođinu u Beogradskoj nahiji. Samo oskudica i borba za goli opstanak primorali su ga da kod terzije Mehmeda u Beogradu stupi u zanatsku službu. Pripovedalo se da je čuvenom dahiji Aganliji, pošto je zanat dobro izučio, izvezao ćurak od sto dukata.
 
Do izbijanja ustanaka 1804. Uzun-Mirko je mirno živeo među beogradskim Turcima. Tada je naučio dobro njihov jezik i dobio nadimak uzun, što na turskom znači visok, budući da je bio takve telesne građe. Majstor Mehmed predlagao mu je, čak, da oženi jednu od njegovih dveju kćeri, pod uslovom da primi islam, što je on odbio. Borbe ustanika i Turaka u blizini beogradske varoši podsticala su Uzun-Mirka na razmišljanje da se priključi Karađorđevoj vojsci, osećajući nesigurnost i podozrenje Turaka. Milan Milićević podrobno opisuje događaj koji je presudno uticao na Uzun-Mirka da napusti Turke. Jednog prazničnog dana, "od zaludnice", dobovao je po papiru kojim je bio oblepljen prozor, i to je zvučalo kao kada se udara u doboš. Turčin iz susedstva ga je optužio kod majstora da na taj način tajno sarađuje sa ustanicama i bez ikakvog suda išiban je po tabanima od čega je bolovao tri meseca. Konačno, početkom 1805. uoučio je priliku da pobegne od Turaka. Prema Vuku Karadžiću on se uvukao među ljude Alije Gušanca koji je pošao na pregovre sa Karađorđem, a prema Milićeviću, prerušio se u čuvara kamila koje su izgonjene na pašu izvan grada. Bilo kako bilo, Uzun-Mirko se kao bećar priključio hajdučkoj četi Stanoja Glavaša. Učestvovao je u boju na Karanovcu 1805. gde je u jurišu na šanac prvi put ranjen u glavu. Rana nije bilo opasna čim je iste godine učestvovao u oslobađanju Smedereva kada je ranjen u rame.
 
Junačku slavu stekao je Uzun-Mirko prilikom zauzimanja Sava ili Banjalučke kapije, prilikom oslobođenja beogradske varoši 1806. godine. Karađorđe u savetu sa vojvodama odlučio je da se varoš napadne na Sv. Andreju Prvozvanog 30. novembra/12. decembra 1806, na Bajram, kada je zbog praznika pažnja turskih stražara bila slabija. Oslobođenje Beograda bila je kruna ustaničkih napora 1806. godine, budući da su iz svih većih varoši, izuzev Šapca, Turci već bili isterani. Za taj poduhavat trebalo je ojačati opsadne snage, što je i činjeno u toku jeseni dovođenjem vojske iz unutrašnjosti, ali se i poslužiti ratnim lukavstvom. Naime, u beogradsku varoš moglo se ući samo kroz kapije koje su bile povezane zidinama, ispod kojih se nalazio dubok jarak. Plan zauzimanja kapija koje su vodile u beogradsku varoš, a to su: Sava (Banjalučka), Varoš, Stambol i Vidinska, Karađorđu je predstavio Konda bimbaša. Konda je bio hrišćanin, poreklom iz Makedonije, u službi krdžalija Alije Gušanca. Napustivši Turke, pristupio je ustanicima i pošto je dobro poznavao način na koji je funkcionisala turska straža, rešio je da sa dobrovljcima zauzme Sava kapiju. Uz njega bio je Uzun-Mirko, koji je, takođe, poznavao beogradsku varoš. Prema svakoj kapiji bile su raspoređene ustaničke kolone, koje su trebalo, posle zauzimanja kapija, da jurnu u unutrašnjost. Tim kolonama komandovali su Miloje Petrović, Sima Marković, Vasa Čarapić, Stanoje Glavaš i Vule Ilić. Na Tašmajdanu bio je Karađorđe s rezervom i on je, kad se borba razvila učestvovao u napad na Varoš kapiju.
 
U predviđeno vreme krenuli su Konda bimbaša, Uzun-Mirko, Petar Sremac, Nikola Stambolija i Karlovalija, Dragić i Mladen. Podalje iza njih išla je četa dobrovoljaca, a zatim glavnina kolone Miloja Petrovića. I u pravcu drugih kapija ustanici su bili u pripravnosti. Pošto su neopaženo došli do Sava kapije, na bedem su se popeli najpre Konda i Uzun-Mirko. Preskočivši palisad krenuli su prema stražari zaobilaznim putem. Usput su sreli tursku patrolu, kojoj su se predstavili kao krdžalije. Napokon, stigavši do stražare i do kapije, hrabri ustanici podelili su se u dve grupe. Uzun-Mirko i Konda napali su stražaru, a ostali sekirama obili su kapijski katanac. U gušanju koje je nastalo pred stražarom Uzun-Mirko i Konda su ranjeni, prvi na dva, drugi na pet mesta, ali bez obzira na to, nastavili su da se bore. Iako se pucalo tokom borbi, niko od Turaka iz varoši i na ostalim kapijama nije posumnjao da je reč o srpskom napadu, već su mislili da se šenluči zbog praznika. Posle zauzimanja prve kapije, srpski diverzanti su pošli prema Varoš-kapiji, i Turci su se tek tada uzbunili. Većina njih je nastojala da se domogne gornje tvrđave-Kalemegdana, a otpor su pružale krdžalije. Uzun-Mirko i Konda borili su se i na Varoš kapiji. Prilikom zauzimanja Stambol kapije poginuo je Vasa Čarapić. Stanoje glavaš i Vule Ilić prodrli su kroz Vidinsku kapiju, posle čega su ustanici lako zauzeli celu varoš, do kalemegdanske tvrđave.² Kada je ustanička vojska zauzela varoš, Uzun Mirko je spasao svog majstora od pogibelji, a majstorovu ženu, koja je tad umrla, sahranio.
 
Do kraja Prvog srpskog ustanka Uzun Mirko ratovao je u gotovo svim krajevima Srbije: Užicu 1807. gde je bio ranjen u kuk, Malajnici 1807, ranjen u grudi, Kamenici, Loznici 1810. ranjen u but. Svojevrsna ilustracija njegove neustrašivosti je činjenica da je u borbama za vreme ustanka pod njim ubijeno deset konja. Godine 1813. bio je ponovo ranjen, ali je uspeo da se posle sloma Srbije prebaci u Austriju, dospevši do Beča gde se lečio.
 
Učestvovao je i u Drugom srpskom ustanku, a istakao se u bojevima na Liparu, Čačku i Dublju.
 
Od 1815. do 1825. živeo je u Beogradu gde je kupio kuću, koja se nalazila u Siminoj ulici, ali ju je zbog netrpeljivosti Turaka morao da proda. Krajem aprila 1825. knez Miloš mu je dozvolio da sagradi mehanu u Paležu (Obrenovcu) "sa strane beogradske".³ Ubrzo ta mehana postala je ozloglašena za Turke, koji su Uzun-Mirka tužili knezu Milošu zbog čestih napada. Knez je tobože izviđao te tužbe, pa je Uzun-Mirka privodio u Kragujevac, ali ga je svaki put, ispod ruke, za to nagrađivao.
 
Krajem 1839. postavljen je za đumrugdžiju u Višnjici i tu dužnost vršio je do Vučićeve bune 1842. godine.⁴ Ostavši bez službe posle prevrata 1842. molio je kneza Aleksandra Karađorđevića da mu dodeli penziju. Kazivao je da ga je komisija u Savetu koja je odlučivala o njegovoj molbi, tražila da dostavi dokumenta o državnoj službi. Odgovorio im je da su njegova dokumenta, njegovih sedam rana na šta je počeo da svlači košulju. Savetnici su ga sprečili i s početka odredili su mu nižu penziju koja mu je kasnije povećana.
 
Početkom 1857. Vučić je pokrenuo akciju prikupljanja sredstava za podizanje spomenika Karađorđu. U tom cilju obrazovan je Odbor čiji je Apostolović postao član. Čitav pokušaj završio se neslavno i dolaskom kneza Miloša obustavljen.
 
Uzun-Mirkove godine i opštepoznata hrabrost koju je ispoljio u ustancima rado su prihvatane i isticane od Karađorđevića i Obrenovića. Povodom pedesetogodišnjice Drugog srpskog ustanka, knez Mihailo mu je na Cveti poklonio svoju fotografiju s potpisom: "Junaku Uzun-Mirku za spomen". Dva meseca kasnije odlikovan je Takovskim krstim, a crnogorski knjaz Nikola odlikovao ga je Obilićevom medaljom.
 
Mirko Apostolović preminuo je u Beogradu 20. novembra 1868. i sahranjen je u porti paliluske crkve.
 
O njegovom porodičnom životu malo se zna. Imao je sina-jedinca Ljubomira Uzun Mirkovića (1832—1905), pešadijskog pukovnika, učesnika srpsko-turskih ratova 1876—1878. i proučavaoca kalendara o čemu je objavio veći broj članaka i jednu manju studiju.

Radomir J. Popović

_________________

¹ Milan Đ. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba, Beograd 1888, 729—733; Vuk Stefanović Karadžić, [Beleške za žitija], Mirko Apostolović, Istorijski spisi II, Sabrana dela Vuka Karadžića, knjiga šesnaesta, Beograd 1969, 205.
² Kosta Protić, Ratni događaji iz Prvog srpskog ustanka 1804—1813 pod voždom Karađorđem Petrovićem, Beograd 1893. Ovu verziju Protić je preuzeo od sina Uzun-Mirkovog, pukovnika Ljubomira Uzun-Mirkovića, koju je napisao prema očevom kazivanju. Ista verzija objavljena je pod naslovom: Uzun-Mirkovo kazivanje, "Politika", br, 8476, 8477, 8478,(XXVIII), 19—21. decembar 1931. M. Milićević, nav. delo, 731—732. Petar Jokić kazuje nešto drugčiju verziju napada na Sava kapiju. Prema njegovim saznanjima, Konda i Uzun Mirko su iste večeri kada je napad pripreman ispred svojih momaka otišli u turski han. Pošto su znali turski jezik nisu bili sumnjivi. Njihovi vojnici, ne znajući da im predvodnici nisu bili tu, kada su se približili bedemima započeli su sukob sa Turcima i u taj čas, Konda i Uzun Mirko su se obračunali sa Turcima u mehani (Kazivanja o srpskom ustanku 1804. priredila Dragana Samardžić, Beograd 1980, 218).
³ Protokol kneza Miloša Obrenovića 1824—1825, V. Krestić, N. Petrović, Beograd, 1973, 370.
⁴ Ljubodarg Popović, Šematizam kneževine Srbije 1839—1851, Beograd 1999, 137.

**

[You must be registered and logged in to see this image.]


STANOJE STAMATOVIĆ GLAVAŠ
(Glibovac, 1763 — 25.02.1815)

Rečima pesnikovim ovako junački Glavaš živo i verno iznosi dve slike onoga gorskoga života kojim je živeo i on i veliki broj njegove srpske braće:
 
Triest sam druga onda imao,
A pošao sam gorom hoditi,
Po mračnoj gori četu voditi.
Sjaju se toke, zveče noževi,
Na njima gori čoja crvena,
Živim se okom ne da gledati ...

 A gledajući sitnu knjigu, veli Glavaš:
 
Proklet da Bog da! ... Što je ne učih!...
Al' opet na njoj da sam banio,
Ko bi se dugom puškom slavio,
Ko bi na drumu Turke čekao?
Ko l' ih po mračnom lugu sekao?

U tim je slikama najtačnije obeležje života i sudbine onoga pokolenja koje je pre jednog veka bilo viteški predstavnik svoga naroda. A na polju takoga rada jedan od najboljih bejaše  S t a n o j e  G l a v a š .
 
Glavaš je rođen u Glibovcu, selu blizu Palanke, okruga podunavskoga. Do opštega narodnog ustanka na tome se zemljištu i kretala radnja njegova, a kad su minuli dani narodnoga ratovanja u tom je opet kraju Glavaš i poginuo.

Već dosta vremena pre ustanka Stanoje je bio na glasu kao hrabar vođ gorskih hajduka koji bejahu preteče narodnoga pokreta. Za karakteristiku njegovu dovoljno je pomenuti, da je u njegovoj junačkoj družini bio kao hajduk i Veljko Petrović — potonji vojvoda Hajduk-Veljko, kome je taj naziv i ostao iz doba četovanja pod vodstvom Stanojevim. Veljko se tada i oženio jednom rođakom njegovom.

Na dogovoru narodnih prvaka u Orašcu, u početku 1804, bude Stanoje ponuđen da se primi za vrhovnog vođa narodnog. Ali on to odbi ovim razložitim rečima: "Ja sam hajduk, i mene hajduci slušaju i slušaće me; ali narod sav nije u hajducima, pa će ljudi sutra reći: "Kuda ćemo mi za hajdukom? U hajduka niti ima kuće ni kućišta: kad Turci navale on će u šumu, a mi ćemo ostati da nas Turci robe". Nego vi postavite starešinu kakvoga čoveka koji je i do sada bio s narodom, a ja ću činiti što god mogu kao i do sada." Posle toga razloga pao je izbor na Karađorđa.
 
Glas i junaštvo Stanojevo i njegove hajdučke čete bejahu uvek dobro došli ustanicima a naročito u samom početku, kao najtežem trenutku, opštega pokreta. Stanojeva družina bejaše jezgro ratničko za prve dane i u prvim bojevima. Pri osvajanju Batočine bude Stanoje teško ranjen, ali osta u boju do kraja, a po svršenoj borbi sede na jedan panj, razgoliti krvavo rame u čijoj je dubini bio zastao turski kuršum i pozva jednoga hajduka da mu olovo izvadi. Hajduk oštrim brijačem raseče mišicu unakrst, izvadi kuršum i omota ranu, a Stanoje ustade i reče: "Sad idemo da osvajamo Jagodinu. Tamo će nas Turci još žešće dočekati. Neka ima mesta za drugo olovo!"
 
Kad je skadarski Ibrahim-paša s ogromnom vojskom u avgustu 1806. godine udario na Deligrad, koji će sa toga boja i izići prvi put na glas — Glavaš uzme 2500 pešaka i 500 konjanika pa udari u desno preko Morave na Kruševac a odatle prodre preko planine Jastrepca u Toplicu i grune na Prokuplje, gde mu se niko nikad nije nadao. Turci se iznenade i zatvore u šanac odakle se stanu braniti. Borba je trajala celu noć, a od puščane vatre i plamena zapaljenih kuća blistala je cela Nemanjina Toplica. Iz novopronađenog opisa toga događaja vidimo da je Glavaš svu stvar izveo čistom taktikom hajdučkoga ratovanja. To je bilo "na dve nedelje po Gospođinudne". Tim upadom u Toplicu i dalje u lapsku dolinu Glavaš je ne samo pokazao veštine i odlučnosti već je podigao moral i pouzdanje u sve vojske srpske, kad se za njegova dela svuda saznalo. Ibrahim-paša, dočekan i inače junački na Deli-gradu, poplaši se da ne bude sa svim opkoljen te se povuče u Niš, koji je neprestano bio u velikom strahu. Na ovaj se kraj Stanoje navratio i docnije u toku daljeg ratovanja, prilazeći mu s ibarske strane.
 
Posle mnogih bojeva, u kojima je hrabro sudelovao, Stanoje je dočekao, najzad, i katastrofu narodnu s jeseni 1813. I on je bio jedan iz onog manjeg broja čuvenih ljudi koji ostadoše u otadžbini. Nova turska uprava, težeći u početku miroljubivosti, postavi Glavaša za "krserdara" — da čuva carigradski drum. S jeseni 1814. planu Hadži-Prodanova buna, koja bi brzo ugušena. Stanoje je imao zadaću da uhvati Prodana, ali on toga ne htedne učiniti već mu pomogne da pređe preko Save. Zato beogradski Skopljak-paša naredi muselimu u Palanci, i pošalje mu dosta ljudi, da Stanoja uhvati živa ili mrtva. Stanoje dođe u Palanku, gde mu najpre zatraže oružje koje je bio ranije u boju oteo, ali ga on ne htedne dati već se vrati kući, upravo kolibi, gde ga, malo docnije, Turci opkole te se otpočne prava bitka, u kojoj Stanoje Glavaš, zamenivši glavu junački, pogine. To je bilo u početku 1815, pred ustanak na Takovu.
 
Glava njegova bude odnesena u Beograd, odakle je rođaci njegovi dobave — ili veštinom ili otkupom — i sahrane kod već pogrebenoga tela. —
 
Krv Glavaševa bejaše znak da je doba za nov ustanak. Rumenilo je njeno obasjalo zoru Takovskih Cveti!

Znameniti Srbi XIX veka

GLAVAŠ, STANOJE STAMATOVIĆ


Glavaš Stanoje Stamatović, harambaša, ustanički vojvoda (Glibovac kod Smederevske Palanke ? — Baničina kod Smederevske Palanke, 25. II 1815)

Iako je bio imućan i porodičan čovek, u hajduke se odmetnuo pre Prvog srpskog ustanka i postao jedan od najpoznatijih harambaša. Iz kasnijih, ne baš pouzdanih kazivanja, povod je bilo bratovljevo ubistvo koje je osvetio ubivši Turčina. Najpre je bio u hajdučkoj družini Laze Dobrića iz sremskog sela Sase. Posle Dobrićeve smrti u maju 1803. postao je harambaša i četovao uglavnom u Šumadiji. U njegovoj hajdučkoj družini bili su Milovan iz Velike Plane, Lepi Steva iz Prova i Hajduk Veljko. Na zboru u Orašcu na Sretenje 1804. nuđeno mu je da se prihvati vođstva ustanka. Odbio je ponudu i predložio Karađorđa, koji se toga prihvatio. Prve godine ustanka bio je uz Karađorđa u činu buljubaše i voždovog ađutanta. U boju kod Drlupe ranjen je u glavu. Čin vojvode dobio je 1805. Nije imao određenu teritoriju kojom je upravljao, a najviše je ratovao sa vojnicima iz Smederevske nahije. Početkom 1806. radio je na utvrđivanju Deligrada. U vreme Deligradske bitke bio je u izdvojenom šancu odakle je, uprkos turskoj opsadi, prema Karađorđevom naređenju krenuo sa oko 3.000 ustanika prema Prokuplju. Pošto je tu varoš spalio, pošao je dalje prema Kosovu i time nagnao zapovednika turske vojske Ibrahim-pašu da se povuče prema Nišu. Prilikom oslobađanja Beograda 1806. nalazio se sa Vulom Ilićem na desnom krilu ustaničke vojske prema Vidin-kapiji. Kada su Konda bimbaša i Uzun-Mirko Apostolović sa svojim borcima otvorili kapiju, među prvima je jurnuo u beogradsku varoš. Do kraja Prvog srpskog ustanka ratovao je oko Deligrada, duž Morave, a 1810. učestvovao u bojevima kod Varvarina i Loznice. Karađorđe ga je sa Vulom Ilićem 1811. imenovao za vojvodu u Smederevskoj nahiji kako bi oslabio vlast Vujice Vulićevića. Poslednje godine Prvog srpskog ustanka bavio se zemljoradnjom, prisiljavajući narod na kuluk, što mu je Karađorđe zamerao.

Kao i knez Miloš, predao se 1813. Turcima. Huršid-paša postavio ga je za krserdara, zaduženog da progoni hajduke i obezbeđuje carigradski drum. Porodica mu je bila u Zemunu, odakle ju je po naređenju Sulejman-paše Skopljaka preveo u Srbiju krajem aprila 1814. Zbog turskog terora dogovarao se sa viđenijim starešinama o pokretanju novog ustanka. Posle ugušenja Hadži Prodanove bune Turci su ga sumnjičili da je potajno sarađivao sa pobunjenicima. Beogradski vezir je naredio da ga ubiju. Kada je saznao za turske namere, sklonio se u svoju kolibu u šumi Baničini. Turci su ga opkolili i paljenjem kolibe primorali da izađe. Pre nego što je pao pod turskim kuršumima, ubio je jednog Turčina. Glavu su mu odsekli i ona je nekoliko dana bila izložena na šiljku ispred vezirovog konaka u Beogradu. Njegova porodica je od Turaka otkupila glavu i sahranila na mestu gde je ubijen. To mesto se i danas naziva Glavašev grob.

Bio je krupan, kosmat i grlat, s naročito velikom glavom, po čemu je dobio nadimak. Marijom, rodom iz Varvarina, oženio se oko 1794. a stari svat mu je bio Karađorđe s kojim se pobratimio. Njegovo herojstvo opevano je u epskim pesmama, a Đura Jakšić napisao je istoimenu dramu.


IZVORI: Vuk Stefanović Karadžić, Istorijski spisi, II, Beograd 1969, 93; Первое сербское восстание 1804—1813 гг. и Россия, I, Moskva 1980, 45, 143, 185, 348; Kazivanja o Srpskom ustanku 1804, Beograd 1980, 184; Slavko Gavrilović, Hajdučija u Sremu u XVII i početkom XIX veka, Beograd 1986.
LITERATURA: Milan Đ. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, Beograd 1888, 99—103; Mihailo Gavrilović, Miloš Obrenović, I, Beograd 1908, 55, 74, 76, 132—134, 139; Radoš Ljušić, Vožd Karađorđe, I—II, Beograd 2000.

Radomir J. Popović
Odabrane biografije (tom I—IV)

STANOJE GLAVAŠ PONOVO MEĐU SRBIMA


Stanoje Stamatović Glavaš je jedan od najčuvenijih Srba, od čije su kubure i jatagana podjednako strepeli i turska i austrijska carevina. Zauvek će ostati upamćen po tome što se odrekao titule vožda Prvog srpskog ustanka u korist svog pobratima i kuma Karađorđa Petrovića. Na Skupštini u Orašcu, 1804. godine, Glavaš je rekao: "Nego, vi uzmite za vrhovnog vožda Karađorđa, kojeg ću ja prvi slušati, koji je bolji od mene i od sviju nas, a ja ću činiti što mogu, kao do sad."

Slavni harambaša i vojvoda, rođen je u selu Glibovcu kod Smederevske Palanke, koja mu se i ovog avgusta odužila tradicionalnom manifestacijom "Dani Stanoja Glavaša". Učesnici su fijakerima krenuli ispred konaka koji nosi njegovo ime, da bi u toku dva dana pokazali najbolje što znaju i umeju. Nastupala su kulturno-umetnička društva, pozorišni umetnici, ljudi od pera... Održana su sportska takmičenja, a posebno je bilo zanimljivo nadmetanje za titulu harambaše.

Mnogi Glibovčani i vernici iz okoline, prisustvovali su službi u hramu Rođenja Presvete Bogorodice. Iskazali su poštovanje prema Stanoju Glavašu koji nije bio samo poznat junak, već i pobožan čovek. Mnogo je polagao na veru i verske običaje. Nedeljom bi se najlepše obukao i dok je bio abadžija, toga dana nije radio. Čak ni u boj nije išao nedeljom, izuzimajući neki iznenadni turski napad. Uvek, kad bi nešto počinjao, prvo bi se prekrstio i rekao: "Bože, pomozi!"

Narod se okupio i kod Glavaševe kolibe, u čijoj je blizini ove godine obnovljen izvor Buline vode. Ovaj kraj oduvek je smatran znamenitim, zbog spleta događaja koji su presudno uticali da Glavaš promeni svoj život. Mnogi smatraju da je tu došlo i do preokreta srpske istorije.

Veliki vojvoda Stanoje Glavaš imao je u vrlo cenjenoj familiji Dabići, u Glibovcu, jednu veoma lepu devojku koja se zvala Mileva. Neki izvori tvrde da je sa njom bio veren, što znači da je najozbiljnije nameravao da se oženi devojkom.

Leta 1783. godine, Mula aga iz Hasanpašine Palanke sa starim Asanom i grupom zaptija, sakupljao je harač i desetak, pa udari i na kuću Milevinog oca, u Dabiće. Kad je ugledao tako lepu devojku, a znajući da je Stanoje Glavaš bacio oko na nju, aga tu ostane da zanoći i Milevu pred očima roditelja na silu obeščasti.

Njen brat Relja se iskrade iz kuće i ode kod Stanoja, te mu sve ispriča. Glavaš je bez velikog premišljanja odlučio da ubije sve Turke. Odmah je po noći poslao Relju da dovede njegove najbolje drugove Deli Marka, Bigu Panteliju i Miliju Stevanovića. Stanojeva majka Marica koja se tu zatekla, pošto je došla iz Selevca da bi obišla decu, dala mu je blagoslov i rekla da će to biti ne samo osveta za Milevu, nego i za oca Dimitrija.

Stanoje je sa drugovima napravio zasedu i tako su ostali da čekaju Turke. Kad su ujutru naišli, on uzviknu: "Za mnom, sa nama je Bog!" i svi istrčaše. Na prepad su ubili Mula agu, starog Asana i šest zaptija. Samo je jedan Turčin ostao živ, ali teško ranjen. Glavaš ga je privezao za konja i poslao Hasan-paši u Palanku da javi šta je uradilo ono "Dimitrijevo pašče". Pošto je ovo čula Mula agina bula, dotrčala je odmah na mesto borbe da bi se uverila u istinu. Videvši svog agu kako krvav leži pored jednog izvora vode, ona je presvisla od bola i pala mrtva pored njega.

Hasan paša je doneo odluku da organizuje hajku na Stanoja Glavaša i njegove drugove, pa je zbog toga Glavaš odlučio da odu u šumu. Odmetnuli su se u hajduke i dali reč da će se do kraja života svetiti Turcima. Stanoje je svoju kuću, radnju i imanje prepustio bratu Đoki i sestri Stani. Kasnije je učestvovao u Prvom srpskom ustanku i do kraja ostao veran voždu Karađorđu.

Izvor pored kojeg se dogodilo ubistvo Turaka i bulina smrt, nazvan je Buline vode. Zanimljivo je da ovaj izvor nikada nije presušio. Veruje se da je to Božja volja, jer je Stanoje Glavaš zbog tih okolnosti započeo borbu za slobodu srpskog naroda. Mnogi veruju i da je voda začarana, da večno traje. Uvek je ima u izobilju, bistra je i pitka. Mnogi svrate da se napiju, umiju i odmore u velikoj hladovini. Tvrde da im je taj dan srećan u životu.


ŽENE I POTOMSTVO Stanoje Glavaš se dva puta ženio. Jedna žena mu je bila Stana iz Bukovika, neka Karađorđeva rođaka, a druga je bila Mara iz Varvarina. Sa Marom je imao troje dece, a potomstvo je ostavio preko kćeri Milje i unuke Perke. Danas postoji daleko brojnije potomstvo iz braka sa Stanom, preko sina Vasilija i unuka Luke.

OSVETIO OCA Ubistvom Turaka, Glavaš je osvetio svoju verenicu Milevu, ali i oca Dimitrija. Njegov otac je umro sa četrdeset godina, jer su ga Turci, 1777. godine, prilikom sakupljanja harača, naočigled cele porodice, na smrt pretukli. Turke su predvodili Mula aga i stari Asan iz Palanke.

Događaj na Bulinim vodama u Glibovcu ima istorijski značaj. Bila je to prva puška u ovom delu Jasenice, ispaljena na Turke, koja je nagovestila žestok oružani otpor ugnjetene raje i ustanak za konačnu slobodu.

Zorica Golubović |

TREĆA SAHRANA STANOJA GLAVAŠA

Selo Glibovac traži da slavni vojvoda iz Prvog srpskog ustanka konačno počiva u zavičaju. Prilikom prve ekshumacije nađen ceo kostur i lobanja, koja je naknadno položena u grob


[You must be registered and logged in to see this image.]

Skup povodom druge sahrane, 1902, i ovogodišnji parastos na istom mestu


SMEDEREVSKA PALANKA — Stanoje Stamatović Glavaš (1763—1815), koji će u istoriji ostati upamćen po tome što se titule vožda Prvog srpskog ustanka odrekao u korist svog pobratima i kuma, Đorđa Petrovića Karađorđa, uskoro će biti — po treći put — sahranjen. Iz sela Baničina, gde je ubijen i dva puta pokopan, njegovi posmrtni ostaci biće preneti u vojvodino rodno selo Glibovac. Oba mesta nalaze se u blizini Smederevske Palanke.

— Smatramo da je to naš dug prema ovom velikom čoveku, odnosno da je pravedno da konačno počiva u rodnom kraju — kaže Dragan Toić, predsednik Zavičajno-turističkog udruženja "Stanoje Glavaš" u Glibovcu. — S obzirom da je druga sahrana obavljena po blagoslovu mitropolita Inokentija i odobrenju ministra unutrašnjih dela, i mi nameravamo da se obratimo Srpskoj pravoslavnoj crkvi i drugim nadležnim organima. Nadam se da će nas podržati, pa da započnemo pripreme za eshumaciju i prenos moštiju.

Prema "Knjizi o Glavašu" Predraga Cvetkovića, nalog za ubistvo srpskog junaka izdao je lično Beogradski vezir Sulejman-paša Skopljak. Posle sloma Prvog srpskog ustanka, Stanoje Stamatović bio je jedan od retkih vojvoda koji je ostao u Srbiji, da sa narodom deli sudbinu pod novom turskom okupacijom. Pred kraj 1814. tajno se sastao sa knezom Milošem Obrenovićem u Palanci, ali nije pristao da on bude vođa Drugog ustanka, s obzirom da nikoga osim Karađorđa nije priznavao, što ga je, najverovatnije, i koštalo života.

Glavaš je ubijen 1815. na jednoj svadbi u Baničini, gde je kumovao. Dok je još bio na izdisaju, odrubljena mu je glava, pa su ga meštani obezglavljenog sahranili pod hrastom u čijoj je hladovini često odmarao. Njegovu glavu Turci su odneli u Beograd, gde je — po pašinoj zapovesti — nataknuta na kolac i istaknuta na Kalemegdanu. Kasnije, Stanojeva glava je doneta iz Beograda i sahranjena pored tela...

Za mnoge je još velika tajna šta je nađeno od posmrtnih ostataka vojvode Stanoja Glavaša, prilikom njihovog prenosa u novu kamenu grobnicu, u crkvenom dvorištu, 26. maja 1902., u Baničini. Predrag Cvetković navodi da je, tada, sačinjen protokol u dva primerka: jedan je stavljen u grobnicu, a drugi predat Narodnoj biblioteci u Beogradu, na čuvanje.

Prema tom aktu, otkopavanje je počelo u sedam časova izjutra, u prisustvu opštinskih časnika i naroda. Kosti su otkopavane vrlo oprezno i odmah stavljane na nosila prekrivena ćilimom i srpskim platnom. Najpre je, na dubini od tačno 74 centimetra, desno od kovčega, nađena lobanja, a pola pedlja dublje zatečene su sve kosti — zdrave, osim desne ključne, koja je bila okrznuta puščanim zrnom... U grudnom košu nađena su dva puščana kuršuma, koja su poslata Narodnom muzeju u Beogradu. Kod novog grobnog mesta, kosti su prelivene vinom, prekrivene pokrovom i spuštene u grobnicu, koja je zastrta crnom čojom. Na kraju, spuštena je ploča-poklopnica, te zatrpana zemljom.

S obzirom na to da je grobnica bila uzidana i betonirana, očekuje se da će — i posle gotovo 200 godina od svirepog ubistva — prilikom ekshumacije, biti nađeno dovoljno posmrtnih ostataka vojvode Stanoja Stamatovića Glavaša, kako bi bili preneti u Glibovac, u portu seoske crkve.

OTKUP Stanojevu glavu iz Beograda je donela njegova polusestra Stana — prva žena Hajduk Veljka — i do Baničine ju je skrivala u nedrima. Sahranjena je pored tela, pod jednom crepuljom... Stana je glavu od Turaka otkupila Glavaševim dukatima, koji su bili zakopani u blizini njegovog pčelinjaka — što je znala i Stanojeva udovica Mara, ali nije htela ništa da uzme, već je uputila Stanu. Neki izvori preciziraju kako su Turci pristali da prodaju glavu, pod uslovom da se napuni dukatima, a to su bile dve kese zlata.

Z. Golubović | 22. novembar 2010 |

TEODOR BOJINOVIĆ


Rođen je u Jadru, u selu Gornji Dobrić. Godine 1804. postavi ga Ćurčija za buljubašu nad desnom stranom Jadra i pošalje ga na Lešnicu gde on protera Turke preko Drine i ulogori se u Ranitovači. Hrabro se borio, ali se morao povući pred brojnijom turskom vojskom. Posle Ćurčijine pogibije bio je najznatniji čovek od vojničkog reda u Jadru. Kad je došlo do izmirenja sa Turcima, on se predao i ostao kod kuće. U vreme borbi u Šabačkoj nahiji (proleće 1806) on sa nekoliko momaka ode preko Cera i stane se boriti sa Turcima. No, budući da su mu žena i kuća bili u Jadru, počeše pričati da je on došao špijunirati Turcima. Čuvši ovo on obeća da će u prvom boju ili poginuti, ili Turčina živa uhvatiti. U prvom boju on stvarno ubije jednog Turčina. Drugi učini juriš na njega da mu odseče glavu, a on raspali puškom kijački Turčina po glavi, onesvesti ga, obori na zemlju i veže ga. No, dok je on ovo radio, drugi Turčin potegne iz puške te ga rani u kuk. I tako njegovi momci dovedu pred Jakova Teodora ranjena i Turčina vezana. Posle se izleči u manastiru Radovašnici, no ostane malo hrom i sa tanetom u kuku. Kada je 1807. Jakov opet pobunio Jadar i Rađevinu, za vojvodu je postavio Antu Bogićevića. Godine 1808. pobune Bojinovića njegovi momci i prijatelji da traži da mu se desna strana Jadra da, da bude nad njom barem buljubaša. I on sa svojim vernim drugom Gavrilom Caklenom iz Begove Lešnice ode u Beograd da to traži. No, budući da je Anta Bogićević kao vojvoda i bogat čovek imao više prijatelja nego on, Sovjet okrivi njega i Caklena i pođu da obojicu zatvore u kulu. Doznavši za to oni pobegnu i sakriju se u neku trgovačku lađu, a potom uteknu pešice u Šabačku nahiju. Vrativši se u Gornji Dobrić Bojinović se onako hrom bavio zemljoradnjom. Kada su Turci 1813. godine ponovo ovladali Srbijom, Turci ga uhvate i odvedu u Zvornik gde ga obese.

Bogdan Sekendek

[You must be registered and logged in to see this image.]


POP LUKA LAZAREVIĆ

"Pop Luka Lazarević spada među najhrabrije i najčestitije junake i vojvode Prvog ustanka. Na Mišaru je komandovao konjicom, i najzaslužniji je za veliku pobedu. Udar njegovog konjičkog odreda s boka na tursku vojsku (sledili su ga, u drugom naletu, konjanici Matije Nenadovića) razbio je tursku vojsku. Kad je Šabac pao, Karađorđe ga postavi za komandanta grada. Kad je ustanak ugušen, pobegao je "preko vode" u Srem, i proveo je više od jedne decenije u izgnaništvu. Kad se vratio, Srbijom su već vladali Obrenovići. Postav je bio u Državni savet, ali se zbog starosti brzo povukao. Spadao je u junake koji su nerado o svom junaštvu govorili. I bio jedan od retkih vojvoda koji nije imao želje za vlašću, za položaje i časti nije se otimao".

POP LUKA LAZAREVIĆ
(Svileuva, 1774 — Šabac, 29.04.1852)

Preci Luke Lazarevića došli su u Posavotamnavu iz Birča u Bosni, u prvoj polovini 18. veka.
 
Luka je rođen 1774. godine u Svileuvi, od oca Todora i majke Jevrosime, koja je bila rodom iz Mišara. U zadruzi su živela braća Lazar i Todor Lazarević. Todor je, sem Luke, imao još četiri sina, a Lazar samo jednog — potonjeg kneza Ranka. Zbog toga je Lazar Luku posinio.
 
Kneza Ranka Lazarevića Turci su, na prevaru, ubili u Šapcu početkrm 1800. godine.
 
Luka je više od tri godine proveo na školovanju u Austriji, čime se svrstao u malobrojni krug pismenih ljudi ondašnje Srbije. Kad se vratio kući, oženio se kćerkom Maksima Pejića iz Zabrdice, a zatim se zapopio i dobio za parohiju Koceljevu i Ljutice. U ovom braku proveo je sedam godina, a onda je popadija umrla, izrodivši Luki prethodno dva sina — Mihaila i Kuzmana.
 
Do 1807. godine, Luka je živeo u Svileuvi, a onda je prešao u Šabac. Pomno se starao o porodici kneza Ranka Lazarevića. Njegove sinove, Dimitrija i Marka, poslao je u Mitrovicu na školovanje, ali je Dimitrije u Mitrovici umro. Marko je napravio uspešnu karijeru. Luka ga je prvo postavio sebi za ađutanta, potom je bio kapetan tamnavski sa sedištem u Svileuvi, pa član Suda Okruga šabačkog, a zatim i predsednik Suda. Ubijen je za vreme Katanske bune u Šapcu 1844. godine.
 
Već prvih dana ustanka, Pop Luka je bio među ustanicima. U februaru 1804. godine učestvovao je u boju na Svileuvi, gde su Turci upali i počeli pljačkati stanovništvo. Ustanici, potpomognuti sa 200 vojnika koje je poslao Prota Mateja Nenadović, žestoko su se suprotstavili Turcima i prisilili ih da prihvate borbu. Puškaranje je trajalo nekoliko dana, a onda su, pošto je Turcima ponestajalo hrane, usledili pregovori. Ustanici su dozvolili da šanac napuste bosanski Turci. Međutim, kako su sa njima pokušali da se izvuku i Turci iz Beogradskog pašaluka, ustanici su hrabro napali i potukli i jedne i druge, 28. februara 1804. godine.
 
Iz Svileuve, ustanici su otišli na Šabac i blokirali grad na Savi, u kome je bila smeštena turska vojska. Posle više borbi i okršaja, Turci su, u aprilu 1804. godine, napustili utvrđenje i Savom otišli u Beograd.

Već u ovim prvim borbama, Luka se iskazao kao veliki junak i vešt vojnik. Zahvaljujući tome, izbio je u prvi red starešina i postao vođa tamnavskih i posavskih ustanika.
 
Po Karađorđevoj zapovesti, ustaničke jedinice su se potom skoncentrisale oko Beograda, radi oslobođenja ovog grada. Pop Luka je bio na položaju na Vračaru, gde je topovskom vatrom odbijen jedan napad Turaka, a zatim su im, u Savamali, naneti ozbiljni gubici.
 
Pošto je Đorđe Ćurčija, sa svojim ljudima, likvidirao turska uporišta u Jadru i digao narod na ustanak, bosanski Turci su, 12. avgusta 1804, prešli Drinu između Janje i Zvornika, sa preko 2000 vojnika. Turci su spalili Loznicu, Kozjak, Dobrić i još neka mesta i preko Lipnice prodrli do Krupnja, a pohvatano stanovništvo pobili.
 
Saznavši za upad Turaka u Jadar i Rađevinu, Karađorđe je u pomoć poslao Luku Lazarevića i Milovana Grbovića, sa nekoliko stotina ustanika. Međutim, do sukoba sa Turcima nije došlo. Pod komandom Mus-age i Bege Novljanina Turci su, preko Mačve, 17. avgusta 1804. godine, iznenada upali u Šabac. Pošto su pobili sedamdesetak lica, još istog dana su se, pre ponoći, vratili u Bosnu.
 
Sredinom 1805. godine, Jakov Nenadović sa valjevskom i Luka Lazarević sa šabačkom vojskom, krenuli su na Sokolsku nahiju, oslobodili je, digli narod na ustanak i opkolili utvrđeni grad, oko koga su postavili straže. Potom su produžili u Užičku nahiju koju su, takođe, pobunili i oslobodili od Turaka. Tukući Užice topovima, zapalili su grad i prisilili Turke na predaju. Napuštajući Užice, Turci su ustanicima platili veliku globu. Pop Luka je od Bega Novljanina, po čijem nalogu je ubijen njegov brat od strica Ranko Lazarević, za kaznu dobio arapskog ata sa skupocenom opremom.
 
Za vojvodu, Karađorđe je Luku imenovao u prvoj polovini 1805. godine. Tom prilikom se Luka raspopio, a zatim se, po drugi put, oženio Danojlom iz Šapca, čiji su roditelji bili iz rađevskog sela Cvetulje.
 
Krajem 1805. godine, Turci su pripremali veliku ofanzivu na Srbiju, napadajući sa tri strane. U Šapcu su Turci pobili srpske straže i ovladali celom varoši. U trećoj dekadi decembra, oko 3000 ustanika je napalo šabačku tvrđavu, tukući je puščanom i artiljerijskom vatrom. Posle dva dana, borba je počela da jenjava, jer je ustanicima ponestajalo topovske municije; isto tako, očekivao se dolazak Karađorđa i njegovih jedinica. Luka Lazarević je morao napustiti opsadu i pohitati u pomoć ustanicima na sektoru Drine, jer je 3000 turskih vojnika prešlo u Srbiju kod Zvornika i ulogorilo se kod Lešnice. Do boja je došlo 29. januara 1806. godine. Sa srpske strane, učestvovali su Luka Lazarević sa svojim elitnim korpusom, kao i Petar Jokić i Živko Dabić sa svojim jedinicama. Ustanici su uspeli da osujete nameru Turaka da prodru ka Šapcu. Tukući ih topom, izazvali su paniku u turskim redovima, razbili ih i primorali da se u neredu povuku. Turci su imali velike gubitke. Poginula su i trojica turskih starešina, čije su glave poslate Karađorđu u Šabac.
 
Uskoro su na ove položaje stigli Karađorđe i Jakov Nenadović, sa nekoliko stotina boraca. Sa Turcima su vođene veoma oštre borbe, u kojima je Karađorđe bio ranjen u vrat. Pod pritiskom nadmoćnijeg neprijatelja, ustanici su se, preko Mačve i Pocerine, povukli u Jelenču, a Turci su ušli u Šabac i pridružili se svojoj posadi.
 
Krajem februara 1806. godine, ustanički položaji su se nalazili u Varni, u selima pored Dobrave, i u Mačvi. Šabac je ponovo bio blokiran.
 
Sredinom aprila, bosanski Turci su upali u Svileuvu, zapalili Lukinu i još neke kuće, a onda krenuli ka Valjevu. U Čučugama ih dočeka Luka i druge srpske vojvode. Turci su pretrpeli ogromne gubitke i bili su prinuđeni da se vrate u Bosnu. Ustaničke jedinice su ih gonile sve do Drine.
 
Nakon toga, Lukine jedinice su se naizmenično nalazile na drinskom frontu i u opsadi Šapca. Zna se da je, u junu 1806. godine, učestvovao u borbi sa Turcima kod Salaša Crnobarskog; prema zvaničnim izveštajima, Turci su imali 16 mrtvih i 150 ranjenih, a ustanici su zaplenili dosta oružja i veliki broj konja. Kod Crne Bare, Luka je tri dana bio opkoljen u jednom šancu, sve dok ustanici nisu stigli u pomoć i razbili obruč.
 
U drugoj polovini juna, iz logora u Crnoj Bari, sa 300 svojih vojnika, Luka je prešao Drinu i u Balatunu uhvatio jednog subašu i još jednog Turčina. Doveo ih je u logor u Crnu Baru gde su, iz osvete, jer su opljačkali veliki broj Srba u Bosni, bili nabijeni na kolac.
 
Krajem jula i prvih dana avgusta 1806. godine, Luka je učestvovao u nekoliko borbi sa Turcima u istočnoj Posavotamnavi.
 
Vojska bosanskog vezira, krećući se od Šapca ka Beogradu, stigne u Mesarce. Tu je presretnu jedinice Jakova Nenadovića, Luke Lazarevića i Janka Katića. U žestokoj borbi, Asan-paša je bio razbijen i potisnut nazad ka Šapcu. Progonivši Turke, ustanici su u Krniću naleteli na jednog starog Turčina, koji na prevaru ubije Janka Katića.
 
Za to vreme, glavnina turske vojske je napredovala drumom ka Beogradu. Zato Jakov Nenadović i Luka Lazarević napuste gonjenje Asan-pašine vojske i vrate se u Beljin, gde su, kraj Vukodraže, celu noć tukli logor iz pušaka. Čuvši za propast Asan-pašine vojske, a pošto je bio pod stalnom puščanom kanonadom ustanika, bosanski vezir odustane od puta ka Beogradu i vrati se nazad, na početne položaje na Šabačkom polju.
 
Bila je na pomolu najveća bitka u 1806. godini.

Iz Beljina, pod Karađorđevom vrhovnom komandom, srpska vojska, u kojoj su bili Podrinci, Valjevci, Šumadinci, Moravci i Gružani, zaputila se ka Mišaru. Pod direktnim Karađorđevim nadzorom, pristupilo se izgradnji šanca. Ustanici su, 11. avgusta, pojačani sa 2000 Rudničana, pošto je na Mišar stigao i Milan Obrenović.
 
Narednog dana, 12. avgusta, kod Karađorđaje održan sastanak komandanata ustaničkih jedinica, na komeje razrađen plan borbe. Odlučeno je da se Karađorđe, sa 6000 pešaka, zatvori u šanac, a Luka Lazarević i Mateja Nenadović, sa 2000 konjanika, da se sklone u šumu između Žabara i Jelenče, odakle će, na ugovoreni znak, izvršiti juriš na tursku vojsku.
 
Boj na Mišaru trajao je celog dana, 13. avgusta 1806. godine.
 
Turska vojska je nastupala u strateškom borbenom redu. Kad bi se prvi turski redovi približili srpskom šancu, usledio bi plotun koji je proređivao neprijateljske redove. Pošto je topovima dat ugovoreni znak, iz šume je krenula konjica, koja je bila podeljena u dve grupe. Prva, pod komandom Luke Lazarevića, jurišala je prema šarampovu, a druga, vođena Matejom Nenadovićem, krenula je ka Dumači, prema artiljeriji i štabu turske vojske. Mada su bili iznenađeni naletom srpske konjice, Turci su pružali žilav otpor. Izmešali su se vojnici jedne i druge vojske, kidisali jedni na druge, sekli se i ubijali. Celo Mišarsko polje pretvorilo se u krvavu klanicu. U odsutnom trenutku, nadvladala je srčanost ustanika. Turski pešaci su počeli napuštati bojište i u neredu odstupati niz padinu, gde su ih dočekivali Lukini konjanici. Razbijeni i preplašeni, Turci nagrnuše prema Savi, ne bi li se dočepali Šabačke tvrđave.
 
Tu, u vrbaku pored rečice Dumače, Luka nalete na Kulin kapetana. Obodoše besne konje i jurnuše jedan na drugog, potežući kubure, ali ih one izneveriše. U besnom trku ati se sudariše i propeše na zadnje noge, a njihovi jahači potegoše sablje. Luka odbi jedan udarac, ali ga drugi dohvati po ruci, iz koje poteče krv. Planuvši od besa, Luka okrenu konja i svom silinom zamahnu sabljom, ali Kulin odbi ovaj udarac; od siline, Lukina sablja odlete u čestar. Turčin odmah zavitla đordom i spusti je na nezaštićenu Lukinu glavu. Obliven krvlju i poluslep, Luka se u magnovenju pribra, nagna konja na Kulina i udari ga šipkom preko lica. U tom času Luku obuze nesvestica, te i ne ču plotun kojim je Todor Dragićević sravnio Kulina sa zemljom.
 
Ranjenog Luku nisu odmah pronašli. Mnogi su mislili da je poginuo i iskreno su žalili za njim. Izvesno vreme, on se lečio na adi kod Prova, a onda ponovo stao u prve borbene redove.
 
Početkom 1807. godine, u Šapcu se nalazilo oko 1000 turskih vojnika, sa nekoliko paša i begova, koji nisu uspeli da se prebace u Bosnu. Oko grada su bile ustaničke snage. Posle pregovora sa Karađorđem, Turci su napustili Šabac i, preko Badovinaca, otišli u Bosnu, a Karađorđe je sa ustanicima, 7. februara, svečano ušao u grad. Za komandanta grada Karađorđe je postavio Luku Lazarevića, sa posadom od 1000 vojnika. Na ovoj dužnosti Luka će ostati sve do propasti Prvog srpskog ustanka. Morao je, u složenim i otežanim uslovima, rešavati brojne civilne i vojne probleme: snabdevanje i ishranu vojske i stanovništva, sprečavanje hajdučije i pljačke, rešavanje pojedinačnih i grupnih sporova, itd. Postavljao je knezove i oborknezove, a za policijskog starešinu postavio je Lazara Teodorovića. Istovremeno, Luka je otvarao škole i radio na razvijanju zanata i trgovine.

I dalje je imao brojne sukobe i okršaje sa Turcima, pretežno na nemirnoj Drini, sa jedne ili druge strane.
 
Krajem juna 1807, korpus turske vojske prešao je Drinu i ušančio se kod Loznice. Na molbu vojvode Ante Bogićevića, Luka je pritekao u pomoć, pa su zajednički, posle dužih borbi, proterali Turke natrag u Bosnu.
 
U oktobu iste godine, preko 2000 Turaka je prešlo Drinu, između Lešnice i Loznice. Na njih su krenuli Luka Lazarević i Stojan Čupić, opkolili sa tri strane i prisilili ih da se vrate u Bosnu. Tih dana došlo je i do borbi između ustanika i Ali-paše Vidajića, koji je u Srbiju prešao na sektoru između Janje i Zvornika. Vraćajući se sa plenom u Bosnu, Turci su bili energično gonjeni i naneto im je dosta gubitaka, pre svega zahvaljujući brzoj i energičnoj akciji Luke Lazarevića.
 
U sklopu ofanzivnih dejstava na Bosnu, sa jedinicama iz Šabačke nahije i Jadra, Luka Lazarević je, u aprilu 1809, prešao Drinu kod Lešnice i, posle nekoliko borbi, opkolio Janju i Bijeljinu. Ipak, početkom juna, pod velikim pritiskom Turaka, ustanici su se morali povući iz severoistočne Bosne.
 
U januaru 1811. godine, izvršena je reorganizacija Praviteljstvujuščeg sovjeta; uvedena su popečiteljstva, formiran Veliki vilajetski sud, a Karađorđe je proglašen za poglavara države i glavnog komandanta ustaničke vojske. Osnovni cilj reorganizacije bio je da se ojača Karađorđeva vlast. U vezi s tim, u Srbiji su se oformile dve političke struje — prva je bila za centralizaciju uprave i vrhovno poglavarstvo Karađorđa, a druga za ograničenje voždove vlasti. Luka Lazarević je bio u drugoj grupi i predstavljao opoziciju Karađorđu, ali je i dalje savesno izvršavao sve svoje obaveze. Pošto je od samog Luke saznao za opozicioni blok, Karađorđe je, veštim političkim manevrom, onemogućio svoje protivnike.
 
Početkom februara 1811. godine, na osnovu izdate diplome, Luka je potvrđen za vojvodu i komandanta Šapca. Pod upravu je dobio dve knežine — Tamnavu i Posavinu, sa 53 sela.
 
Krajem juna iste godine, zajedno sa Matejom Nenadovićem, Luka je postavljen za komandanta sektora na Drini. Pod njihovu komandu stavljene su Valjevska, Šabačka, Sokolska i Zvornička nahija.
 
Posle relativnog zatišja 1811. i 1812. godine, sledila je veoma burna 1813. Devetog marta, Luka je postavljen za komandanta sektora od Save do Loznice, a pod njegovu komandu su stavljene vojvode Stojan Čupić, Anta Bogićević i Sima Katić.
 
U junu 1813. počela je koncentracija turske vojske u Bosni. Konačni obračun se približavao. Ustanici su vršili poslednje pripreme za odbranu, jer se očekivao prodor turskih snaga od Loznice ka Šapcu. Luki Lazareviću i Mateji Nenadoviću u pomoć su išli Sima Marković, deo trupa Miloša Obrenovića i sam Karađorđe sa 14.000 vojnika i 12 topova. Ipak, ustanici se nisu mogli ozbiljnije suprotstaviti turskoj sili. Krajem juna, Turci su zauzeli Lešnicu, a Petar Moler nije mogao odbraniti Loznicu. Pošto je zaobišla odbrambenu liniju Cer-Kitog, posle desetodnevne borbe, turska vojska je zauzela srpske položaje na Ravnju i prodrla ka Šapcu. Pošto su ustanici trpeli ćoraze i na drugim frontovima, Karađorđe je, sa članovima Sovjeta, 3. oktobra 1813. prešao Zemun. Uskoro su pali Šabac i Beograd. Bio je to potpuni krah Prvog srpskog ustanka. Luka Lazarević je prešao u Srem gde je, zajedno sa drugim ustaničkim starešinama, izdržavao karantin u šumama kod Manastira Fenek. Odavde je, krajem oktobra, preseljen u Golubince, a posle mesec dana — u gornju tvrđavu na Petrovaradinu. S namerom da izbegne zahteve Turaka za izručenjem ustaničkih starešina, Ratni savet je, 23. novembra, doneo odluku da se srpske starešine odvedu u Štajersku. U Judenburg, Luka je stigao polovinom februara 1814. godine, gde je živeo veoma skromno i povučeno.
 
Usledili su pregovori između ruske i austrijske vlade; dogovoreno je da se srpske starešine puste iz internacije zbog odlaska u savezničku Rusiju. U Štajerskoj, Luka je dobio pasoš 29. avgusta 1814. godine. Odmah se uputio u Irig po svoju porodicu, a onda produžio u Hotin u Besarabiji, gde je stigao 26. oktobra iste godine. Ovde će provesti skoro dve decenije.
 
Od ruske vlade, Luka je primao 300 dukata godišnje, a istovremeno se bavio trgovinom i uzimao spahiluke u zakup. U Besarabijuje došao sa ženom Danojlom i sinovima iz prvog braka Mihailom i Kuzmanom. U izbeglištvu je dobio još tri sina: Vladimira, Aleksandra i Kostu. Stariji Lukini sinovi stupili su u rusku vojnu akademiju i postali ruski oficiri. Mihailo je iskazivao veliku hrabrost i junaštvo. Pošto je prethodno dva puta ranjen, poginuo je u Rusko-turskom ratu 1829. godine.

Luka se nije zadovoljavao lagodnim životom u Rusiji. Stoga je, kao veliki patriota, odmah prihvatio poziv kneza Miloša Obrenovića i, 1833. godine, vratio se u Srbiju, gde će doživeti i najveća priznanja i najcrnje dane. Knez Miloš ga je ljubazno primio i ugostio, postavio za člana Šabačkog magistrata i poklonio mu kuću u Šapcu, tačno preko puta Jevremovog konaka. Na Oridu i u Šapcu, Luka je dočekan sa velikim uvažavanjem i počastima.
 
Razumljivo je da je Luka, u svom dugom životu, morao imati i neprijatelja. Spletkaroši i dostavljači lažnih paškvila učiniše da je, čak tri puta, na kratko, gubio državnu službu.
 
Danas sa sigurnošću možemo tvrditi da uzajamni odnosi Luke Lazarevića i Kneza Miloša nisu bili protkani posebnom odanošću i prijateljstvom. Bili su to odnosi dvojice iskusnih i taktičnih ljudi koji se međusobno ne vole, ali se trpe jer su jedan drugome potrebni.
 
Lukina druga žena Danojla, sa kojom je imao tri sina, umrla je 28. decembra 1843. godine, u 52. godini života. Uživala je ugled hrabre i odlučne žene.
 
Pred kraj života, iz neutvrđenih razloga, Luka se našao u teškoj materijalnoj situaciji i bio je prinuđen da uzima novac na zajam pod nepovoljnim uslovima.
 
Kad je u Šapcu, 1842. godine, uhapšen Đuka Marković, član Suda, Luka Lazarević i Stevan Magazinović, članovi Ustavne stranke, pokušaju da izbegnu hapšenje bekstvom u Beograd. Međutim, na Topčideru su uhapšeni, vezani i dovedeni pred Kneza Miloša. Ovaj ih je dva dana držao u zatvoru, a onda je naredio da se pod stražom vrate u Šabac i drže u kućnom pritvoru.
 
Vučićeva buna je još jednom ustalasala krv ostarelog ratnika. U avgustu 1842. godine, Miloš Bogićević je dobio naređenje da uguši pobunu u Šabačkom, Podrinskom i Valjevskom okrugu. Luka se sklonio u Vranjsku, u kuću Đuke Stojićevića, ali je tu uhvaćen, okovan i bačen u šabačku tamnicu. Po svemu sudeći, u zatvoru je ostao do promene dinastije, do koje je došlo u jesen 1842. godine.
 
Ponovnim dolaskom na vlast dinastije Karađorđevića, Luka je postao član Saveta, najvišeg organa zakonodavne i pravne vlasti. Bila je to najveća funkcija koju je u životu imao.
 
Zatekao se u Šapcu za vreme Katanske bune, u septembru 1844. godine. Tom prilikom ubijen je Knez Rankov sin Marko.
 
Zbog bolesti i starosti, Luka je penzionisan 23. januara 1847. godine.
 
Bio je omanjeg rasta, crnomanjast, koštunjav, hitar, ćutljiv, žestoke naravi, živ, energičan, uredan, oštar i pravičan. Prema tvrđenju njegovih biografa, imao je 14 ili 17 rana, a jedan kuršum u telu odneo je u grob.
 
Umro je 29. aprila 1852. godine i sahranjen je, uz dostojan ispraćaj velikog broja Šapčana, pored šabačke crkve. Za čoveka koji je toliko puta gledao smrti u oči i preturio mnogo štošta preko glave, živeo je dugo — nepunih 80 godina.
 
Lukino junaštvo Filip Višnjić je opevao u nekoliko narodnih pesama.

Branko Šašić | ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI |